одломци из једног романа, који, ево, у Србији, чека – више од три деценије да буде штампан

(Ексклузивно)

_____________

 

V

ТРИДЕСЕТ И ПРВА КЊИГА СУЗ

(Последње  забелешке Ф. Сенковића, настале пред његову отмицу и нестанак; 2001., делимично сачуване) 

(….) Један шугави мачак, којег сам срео пре неки дан близу Калемегдана, замјаука овако: “Знате ли ви, молићу лепо, како се утерује дуг?”Замислите, такво једно питање које поставља мачак. Јер и мачори данас знају да је уносније утеривати дугове него пецати или рибарити на Дунаву. И мачор очекујући мој одговор каза уместо мене:”Као и кратак, само што мало дуже траје!” И шмугну у једно од оних дворишта, где се, можда, котила и његова чувена чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-баба!

Да не дужимо; тако вам је то: чак и мачке и пси, у овој земљи која се буса у прса и верује у некакву своју слободарску традицију, више памте – и од песника и историчара, нарочито оних успешних, тј. дворских…

Занат аласа је заборављен, много су уноснија нека друга занимања – “оверавање”, рецимо. Мачке крај Дунава, па и сам мачак “Мика”, узалуд сањају о мирисном рибљем залогају. Ето, тај мачак “Мика”, причама оживљава успомене на Мику аласа; сви други у Београду као да су заборавили на чувеног математичара и сузовца.

Држао је момке – калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је Мика “силазио на воду” – тада је руководио по неколико дана целокупним послом. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа.С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима… Јер Мика Алас је уживао у старом и примитивном и патријархалном начину живота, а из дна душе је мрзео све што је ново и модерно. И као што никад није хтео да обуче фрак, смокинг или реденгот, нити да стави на главу цилиндар, тако се енергично одупро  да се његова соба патоше паркетом и снабде савременим намештајем и конфором; само у једној соби осећао се као код своје куће. Када су срушили дедину кућу и на место ње подигнли нову, ону у којој ће касније и дочекати судњи час,  па кад му је архитекта показао нацрт  за лепо израђена улазна врата за кућу, Мика је инсистирао  да се на тим вратима, уместо украса, изреже рељеф шарана. Који рибари и мачке обожавају.

– Да – настављао је своју  причу мачак „Мика“ – Мика Алас се најбоље осећао  у кући свог пространог и лепог винограда на Топчидерском брду. Чим се после Балканског рата Мика Алас вратио са фронта у Београд, настанио се у тој кући; ту се осећао увек врло добро; ту је све још изгледало и стајало онако као у старо доба, одатле је Мика видео своју Саву, уживао у самоћи и радио неуморно. Ту су га с времена на време посећивали, не само Јелено Мисаиловић и Милутни Миланковић, него и други сузовци, и ту су се сви седећи  у хладу старих стабала проводили угодне часове. Осећали су се срећни у свом и научном позиву, али и у другим делатностима,  што су им се могли посветити далеко од светске граје…

Срећни исход и завршетак Балканских ратова прослављен је у Београду целе идуће зиме, оне између 1913. и 1914. године. Никада дотле није се у Београду толико веселило, свирало, играло и пило као тада. И сузовци прославише те године своју славу светог Филимона на дотле невиђен начин. Случај је хтео да је, баш тих дана, Мика са својим аласима уловио сома незапамћених димензија. Тај џин од рибе донесен је жив и здрав у Коларчеву салу – ону предратну – у којој се одржавала сузовска слава и смештен у велики рибарски чамац између крупног грумења леда. Био је толико дугачак да му је фарка вирила из чамца. Он је био главни згодитак томболе која је тога вечера на забави одржана.

Велика сала била је пуна гостију, а иако их је било који су дошли и у смокингу, Мика је ушао са шубаром на глави и чизмама на ногама; свирао је са својим оркестром целу ноћ…

И врло убедљиво је приповедао о антиподима – Милутину  Миланковићу и Мики Аласу – пливачу и непливачу. Мачак „Мика“ је обожавао Милу Аласа, као домаћина и кувара, као мајстора  који је из уловљене јесетре  својеручно вадио  ајвар, прерађивао дрвеним ножевима и зачињавао. Једном је Миланковића, свог млађег колегу, почастио вечером од неколико јела која су била изванредна, али Миланковић није знао од чега су  справљена, да ли од рибе или  каквог другог створа,   а мачак „Мика“  је знао да је  вечера спремљена од изнутрица једног огромног створа…

Мачак „Мика“  био је – у односу на оне тзв. приповедачке њушке из Француске  бр. 8 – Рабле и Сервантес! И због тога сам  добар део пролећа проводио више покрај Дунава него у УКС, где човек никад није био сигуран да га неко не шпијунира. Баш кад ми је било најтеже, ишао сам са мачком на земунску пијацу и дунавски кеј, и дуго са њим лутао узводно обалом. Када би моје ћутање постало нападно, предуго, мачак „Мика“ ми је говорио о белом праху и марихуани, и да их треба повремено пробати. Марихуана је постала јефтинија…

Откуд тај мачак све то зна? И ко је, напослетку, тај мачак „Мика“? …

VI

ТРИДЕСЕТ И ДРУГА КЊИГА СУЗ

(Живот у три века.)

Стојна Војиновић, из Ракове Баре код Кучева, рођена је 1. маја 1894. године, тј. рођена је три, четири године раније, пошто није исте године пријављена. Њен први муж Станоје Жумареће био је неваљао, распродао је богато наслеђе. Бекрија, женскарош, коцкар, робијаш. Да би на крају живота продавао на вашарима црвену воду (клакер). На самрти јој је забранио и запретио да не сме да се уда за Милана „Српцана“, који је од њих откупио сву њихову имовину.

Није га послушала : удала се за богатог супарника…

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један  човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га… Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду  (бомбардовану)  савезног мин.  унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он  мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој  познаник  каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода…

Овде (ни)је Центар : место где се Снови и Кошмари скупљају и преводе у речи. Кућа у којој сам рођен, постоји. Кућа у којој сам провео детињство срушена је. Не постоји више нигде другде до у мом сећању. Нова кућа, подигнута је иза оне старе, срушене. То је била грешка из незнања. Нова кућа је КУЋА ПРИВИЂЕЊА, КОШМАРА. Ту (одмах после укопа, првих ноћи) свраћају мртви, тумарају ; могу се отерати, кад постану врло бучни, несносни, сложеним  обредом. Причао ми је једном отац о свему томе, али нисам записао. Пропустио сам много тога. Испред, те, Нове куће (у сну из кога сам се пробудио)  има нека огромна коцка која шишти, као да је постало тесно неком  водоскоку у стени. Каква је то  коцка? Налик је на терасу испред куће. У даљини  је, у сну тераса, и назив места; неког далеког места на југу (на југу Србије) ; цвеће режем погледом као бријачем…Растојање је прилично између терасе испред Нове куће и Терасе са цвећем у даљини, али оно је неважно. Бежим, и тако се будим…

Трагам још увек за  Центром.. – Овде је као на Копаонику, каже ми колега. Први пут је дошао у овај крај (Лабудово брдо)… Јер је снег нападао током богојављенског јутра; снег  га подсећа на Копаоник? Овде, ипак, није Копаоник, и није моје родно место, и ова Кућа, није Нова кућа. Овде је постављен темељ за велико сабирање. Овде, за овим столом, зеленим као травица у рано пролеће, силази  језа низ кичму. Главобоља је прошлост. И многе болести су, верујем, прошлост… Сврби ме  длан леве руке. Да ли то значи да ћу дати или добити паре? Моја мајка би одмах знала… Моја мајка је далеко, у  Новој кући (на североистоку); тамо она лежи и опоравља се у једној  од соба.

Тамо је и мој отац. И мој млађи син.

Тамо влада невидљива Сила сапињања…

Оглашавају се чавке, гласови анђела који се повлаче? Наступа јутро…

Овде се скупљају многе ствари. Неважне и важне. Овде Снови и Бојазни могу да говоре својим матерњим језиком. Исто тако, допуштено је и стварима које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да цвркућу цвркутом птичица које најављују промену времена. Дрвена ограда, ливада  шумска, пет пластова испред зеленог  шумарка горуна, налик на борове, и бледоплаво небо са флотом небеских галија – облака : делимичо преведена фотографија у речи. Јер, када би била преведена  у целини, требало би додати још јагње (куповину јагњета). Снежну белину процветалих врзина успут, опор и горак мирис глога, цвркут шева, и на стотине других слика. Прво се јави слика  блиског  брежуљка на северу, са чијег се врха, ведрих дана, види Четврта рајска река. Виде се и друге ствари, предели, пејсажи.. Овде се полази од једне ствари и стрпљиво напредује према хиљадама других…Јер је свет исто што и крошња великог дрвета, олистала крошња, са безброј листова; свет је хиљадоструко већи…И све је у њему сложено лепо и прекрасно, као перје дивљег голуба, фазана, пауна…

Овај  Центар има безброј  џепова, напуњених дрангулијама. Узео сам метлу и започео чишћење, п о т п у н о   ч и ш ћ е њ е! Црвена трака (за писаћу машину; ко зна када покварена!). Црвена нит. Прва писаћа машина, набављена у  среском суду. Истргнути листови из уџбеника. Пуно белих старих празних. Гумице. Фотографије. Фотографије. (Са венчања. Кумови; званице. Деца. Колеге, познаници из Студентског града.  Ствари на погрешном месту. ) Цуцле. Кесе. Оловке у боји. Цигарет папир. Дуван, подгорички. Плакат друкаторски у боји против Студија Б, Вука Драшковића. Нов рајфешлус. Црн. Многобројни изводи из ПШ. Плаћени  рачуни – телефонски, за струју. Обрачуни плате. Евиденција трошења новца. Копије докумената упућених јавном тужиоцу Србије, општинском и окружном суду. Новчане упутнице. Православни календар за 1999. Корице насл. странице једне од књига. Ценовник једне графичке фирме. Улошци за хемијске оловке. Мој Усисивач је чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…

= извор: НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, роман Шифра „ЈЕГУЉА“

Пронађен најстарији „џепни календар“

Медведњак је археолошко налазиште у централној Србији,  3 километара од Смедеревске Паланке, покретни налази, као и остаци кућа датирани су у период 4500 – 3500 година пре нове ере, по писању Унивезитета Калифорнија из Лос Анђелеса, мада су у  последње време евидентни налази који сежу много дубље, чак  до 5000 година пре нове ере.  Такође јако је важно напоменути да је Медведњак  припадао Винчанској култури, мада најновији налази померају ово налазиште у старију Старчевачку културу, из које се развила Винчанска.

                                       

Између осталих налаза, керамике, остатака кућа пажњу археолога привукли су предмети  израђени од коситју.  Предмети су израђивани од костију дивљег вепра, јелена и осталих дивљих животиња,али и од костију паса коза и оваца. Такође има и оних израђених  од камена.  Фигуре  представљају реалан приказ представа из природе, нпр. приказ ласте који је урађен на комаду кости уз минималну интервенцију.

Најзначајнији налаз са овог налазишта је орнаментисана кљова дивљег вепра са 28 зареза на себи. Археолози за овај налаз претпостављају да први примерак „џепног календара“   – да представља запаво лунарни календар од 28 дана.

Кљова  је  облика младог месеца, који је и почетак месечног циклуса- календара. Дуж кљове са спољне стране налазе се  28 зареза такође облика младог месеца.  Такође су видљива и четири проширења, која представљају 4 месечеве мене.

Лунарни календар је у употреби још од старијег каменог доба- палеолита. Коришћен је за планирање пољопривредних радова, нарочито сетву и жетву, за прогнозирање падавина, али и за заснивње породице, јер се користио за праћење плодности,  за шта се и данас користи.

Такође лунарни календар кроз историју је коришћен и за праћење трудноће.

Кроз историју најпознатији лунарни календари били су: кинески, хебрејски и исламски.

Једини чисто лунарни календар данас је још увек у употреби је исламски лунарни календар. Данас се масовно користи у Саудијској Арабији у верске и трговачке сврхе ..

Такође треба напоменути да је укупан број пронађених фигура из периода неолита на тлу Европе, Мале Азије Средњег и Блиског истока укупно мањи него што је то на локалитету Медведњак.  До сада је анализирано укупно 500 фигура, што од камена, што од костију. Многе фигуре још увек нису анализиране, много је још неоткривених, а такође много је оних које су завршиле у приватним збиркама, а одатле у иностранство.

Извори: Википедија, Вечерње новости

Фотографије: Вечерње новости

АУТОР: МИЛАН НИКОЛИЋ

 

Медведњак- пронађен најстарији „џепни календар“.

О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији

Из више различитих извора сакупили смо и приредили низ текстова који говоре како је извршено ритуално зверско убиство Царске породице Романових, и о некима од чудима Светог Цара Николаја која су забележена у Србији. 

Приредила Редакција СРБског ФБРепортера
На празник Светих Царских мученика. 17.7.2015.

***

Убиство царске породице Романов

Пред убиство царске породице Романових се у једној од суседних соба куће Ипатијева окупило 11 крвника који су те ноћи стрељали царску породицу са њеним слугама.

Ево њихових имена: Јанкељ Хаимович Јуровски, Никулин, Степан Ваганов, Павел Спиридонович Медведев и Лаонис Горват, Анзељм Фишер, Изидор Ендељштејн, Емиљ Фекете, Виктор Гринфељд, Имре Нађ и Андреас Вергази (плаћеници – Мађари).

Сваки од њих имао је револвер наган са седам метака. Јуровски је сем тога имао и маузер, а двојица – пушке са бајонетима. Сваки убица је унапред одабрао своју жртву. Тако је Горват одабрао доктора Боткина. Али, притом је Јуровски свима строго забранио да пуцају у Господара Цара и Царевића: хтео је (или му је то, можда, било наређено) да сопственом руком убије Руског Православног Цара и Његовог Наследника.

Кроз прозор се зачула бука мотора камиона од четири тоне «Фиат», спремног за превоз тела. Стрељање уз буку камионског мотора, да би се пригушили пуцњи, представљало је омиљени поступак чекиста. То је учињено и овога пута.

Било је 1 сат 15 минута после поноћи по сунчевом времену, или 3 сата 15 минута по летњем (које су бољшевици померили два сата унапред) када се Јуровски вратио у собу праћен читавим тимом крвника. Отишао је код Господара. Никулин је стао ближе прозору, преко пута Господарице. Лицем у лице доктору Боткину смесио се Горват. Остали су се распоредили с обе стране врата. Медведев је заузео позицију на прагу.

Пришавши Господару, Јуровски је рекао неколико речи, саопштавајући о предстојећем стрељању. То је било толико неочекивано да Господар изгледа није одмах схватио смисао реченог. Придигао се са столице и запрепашћено упитао: «Шта? Шта?» Господарица и једна од Великих Кнегиња стигле су да се прекрсте. У том тренутку је Јуровски подигао револвер и неколико пута опалио прво у Господара, а онда у Наследника. Скоро истовремено и остали су отворили ватру. Велике Кнегиње које су стајале у другом реду, виделе су како падају њихови Родитељи, и ужаснуто завикале. Било им је суђено да их неколико тренутака надживе. Стрељани су један за другим падали. За два-три минута је испаљено око седамдесет метака. За већину Мученика смрт је била скоро тренутна.

Наследник је слабо јечао. Јуровски Га је докрајчио са два метка у главу. Рањена Велика Кнегиња Анастазија дотучена је бајонетима и кундацима. Ана Демидова се копрцала док није пала под ударцима бајонета. Неколицину жртава су докрајчили мецима или бајонетима, пре него што је све утихнуло.

Кроз плавичасту измаглицу која је испунила собу после отварања толике ватре, при слабој светлости једне електричне сијалице слика убиства је представљала ужасан призор. Господар је пао напред, близу Господарице. Уз њих је на леђима лежао Наследник. Велике Кнегиње су биле заједно, као да се држе за руке. Доктор Боткин је закорачио напред пре него што је пао ничице с дигнутом десном руком. Ана Демидова и Алексеј Труп пали су крај задњег зида. Крај ногу Великих Кнегиња наузнак је лежао Иван Харитонов. Сви убијени су имали по неколико рана, и зато је било изузетно много крви. Лица и одећа су им били обливени крвљу, на поду су биле барице крви, а капљице и мрље крви покривале су зидове. Изгледало је као да је читава соба преплављена крвљу и да је то кланица.

Истражни судија Н.А. Соколов је на зиду открио и снимио два натписа које су крвници оставили.

Први натпис се састоји из четири кабалистичка знака. Истрага је закључила да га треба читати здесна улево. У књизи Р. Вилтона «Последњи дани Романова» тај се натпис дешифрује овако: «Ту је поглавар религије, народа и државе убијен, наредба извршена».

У Британском музеју се налази Енелова књига «Жртва» у којој је потпуно разоткривен текст натписа: «Ту је по налогу тајних сила Цар жртвован за разарање државе. О томе се обавештавају сви народи».

Други натпис је малтене сасвим на немачком, малтене сасвим цитирајући песму Х. Хајнеа о кажњавању цара Валтасара, зато што је увредио Старозаветног Јехову (Дан. В, 30): «Belsazar ward aber in selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht». («Но исте те ноћи Валтасара убише слуге његове»).

Онај који је оставио потпис унео је одговарајуће, на први поглед неприметне измене: «Belsatzar (енгл., франц.: руски цар) ward <…> (aber – nem.: Но) in  selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht»  самим тим символички записнички забележивши да је ту извршено крваво погубљење.

На самој ивици прозорске даске мастилом су један над другим исписана три натписа: «1918. године», «148467878 р», а крај њих је истим мастилом и рукописом написано «87888».

У то време у «Кућу Посебне Намене» стигли су Шаја Голошчокин, Белобородов, Мебиус и Војков. Јуровски је заједно са Војковом помно прегледао убијене. Превртали су их на леђа да виде нема ли још знакова живота у њима. Притом су са својих жртава скидали драгоцености: прстење, наруквице, златне сатове. Затим су тела умотали у унапред припремљено сукно за шињеле и на носилима начињеним од двеју рукуница и чаршава пренели на камион који је стајао пред улазом. За воланом је седео злоказовски радник Љуханов. Крај њега су сели Јуровски, Јермаков и Ваганов.

Под окриљем ноћи камион је кренуо од куће Ипатијева, спустио се Вознесенским проспектом према Главном проспекту и изашао из града кроз предграђе Верх-Исетск. Ту је скренуо на једини пут који води у село Коптјаки на обали Исетског језера. Пут ту пролази кроз шуму, пресецајући Пермску и Тагиљску железничку пругу. Већ је свитало када је око 15 врста од Јекатеринбурга и четири врсте пре Коптјака, у густој шуми на месту «Четворица Браће» камион скренуо лево и избио на омању шумску пољану крај низа запуштених рударских окана званих «Гањина Јама».

Ту су тела Царских Мученика истоварена, раскомадана, поливена бензином и бачена на две велике ватре. Кости су уништаване помоћу сумпорне киселине. Три дана и две ноћи убице су, уз помоћ 15 одговорних партијских комуниста специјално мобилисаних у ту сврху, радиле под непосредним руководством Јуровског, по упутствима Војкова и под надзором Голошчокина и Белобородова, који су неколико пута долазили из Јекатеринбурга у шуму.

Најзад је увече 6/19. јула све било свршено. Убице су брижљиво уништиле трагове ватри. Пепео и све што је остало од спаљених тела, бачено је у рударско окно у које је потом убачено неколико ручних граната, а земља је унаоколо прекопана и на њу набацано лишће и маховина, да се прикрију трагови злочина који је ту почињен.

У току „револуције“ убијено је много чланова породице Романових – чак њих седамнаест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци.

Тела цара, царице и три кнегиње сахрањена су 17. јула 1998. у Санкт Петербургу у саборној цркви светог Петра и Павла, тачно 80 година од масакра. Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве.

***

Шта се десило у подруму дома Ипатијева?

Као прво (и ово лежи на површини) – то је ритуално-мистички злочин. Ово се не види само из натписа који је остављен на зиду подрума, већ и из следећих детаља: династија Романова је започела у Ипатијевском мансатиру и завршила се у дому Ипатијева у Јекатеринбургу (на ово је обратио пажњу још генерал Дитрихс). И наравно, није случајно што се дан јекатеринбуршког злочина подударио с даном сећања на Светог кнеза Андреја Богољубског, „које је ако не по имену, онда по суштини, по замисли био први руски цар!“ пише о томе архимандрит Константин.

Али, гледајући Распеће не треба да видимо само злочин првосвештеника „деце ђавола“, већ главно – васељенску победу искупне Христове жртве за све људе. И ако желимо да проникнемо у истинску суштину јекатеринбуршке Голготе, наши погледи не треба да се фокусирају на крви или на узалудној демонској ритуализацији, већ на победи царских мученика, који су принели жртву за целу Русију. У Ипатијевском подруму је дошло до сукоба између сатанистичког ритуала и нескрушиве силе хришћанске жртве, коју је за грехове отаџибине принео цар Николај II и према којој је ишао целог свог живота. А исход таквог сукоба је увек био, јесте и биће – посрамљење сатанистичких сила, ма како оне беснеле. Својим злочинима богоборци су од тамних сила купили преко седам деценија физичког ропства Русије; а Цар Мученик је својом хришћанском победом спасао душу Русије за вечност.

А. Широпајев, Победа цара Николаја II

 ***

Чуда Светог Цара у Србији!

У српској штампи још 1925. године писало је о томе како је једна стара Српкиња у рату изгубила два сина, а трећи је био проглашен несталим и она га је сматрала убијеним; но једном, након горуће молитве за све војнике погинуле у минулом рату, имала је виђење. Јадна мати заспала је и у сну видела Цара Николаја II, који јој је рекао да јој је син жив и да се налази у Русији, где се он заједно са своја два брата борио за словенску ствар.

– „Нећеш умрети,“ – рекао јој је руски Цар, – „док не видиш свог сина“.

Ускоро након тога старица је добила извештај да јој је син жив. Неколико месеци након тога загрлила га је живог и здравог, када се вратио у своју отадџбину.

11. августа 1927. новине у Београду пренеле су вест под насловом „Лик Цара Николаја II у манастиру Св Наума на Охридском језеру“. Руски уметник и академик Колесников био је одабран да живопише нови храм у древном српском манастиру Св Наума. Притом остављена му је потпуна слобода при одабиру ликова и тема за живописање зидова и купола. Четрнаест лукова уметник је живописао лако, а петнаести беше оставио празним, не знајући шта би ту живописао. Када је једно вече ушао у храм, запањени живописац угледао је на петнаестом луку забринуто лице Цара Николаја II.Поражен чудесним јављaњем мученички пострадалог руског Господара, уметник је неко време стајао као укопан. Потом, како је казивао сам Колесников, није могао да заспи целу ноћ, а ујутру покренут молитвеном жељом грозничаво је поставио лестве крај овала и радио са жаром као никада до тада, уз зраке излазећег сунца.
– Живописао сам без фотографије – писао је уметник једном пријатељу.
– За све време, неколико пута указао ми се сам Господар, дајући ми објашњења како да живописем његов лик. Лик његов потпуно ми се урезао у памћење. Завршио сам дело и исписао натпис: „Сверуски Император Николај II, примивши мученички венац за добра дела своја и жртве учињене за славјански народ.“ Када је ускоро у манастир дошао командир битољског војног округа, генерал Ростић, угледавши фреску Светог Цара Николаја, расплакао се од ганутости. Тада је тихо изговорио: „За нас Србе, то јесте и биће највећи, и најпоштованији од свих светих“.

Многи официри и војници српске војске пре II светског рата причали су да се годинама сваке вечери уочи дана убиства Господара и његове породице, руски Цар појављује у Саборној Цркви у Београду, где се моли пред иконом Светога Саве за српски народ. Затим, према тој причи, он одлази у главни штаб и тамо проверава састав и стање српске армије.

Визија Светог Јована Кронштатског о страдању цара Николаја

Свети Јован Кронштатски имао је визију у којој је, обилазећи са Светим Серафимом Саровским небеска насеља, видео многе тајне. Сем осталог, дато му је и да види будуће страдање цара Николаја Другог. Ево како је тај сусрет описао свети и праведни отац Јован:

“… Без речи Старац (Св. Серафим Саровски) се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше Исусову молитву. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше помазаника владара. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку… Тада видех особу у белом, то беше Цар Николај II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: “Моли се за мене оче Јоване и реци свим православним хришћанима да сам ја цар мученик умро достојанствено и мушки за моју веру у Христа и Православну цркву, реци светим оцима да служе парастос мени грешноме, али за мене гроба неће бити.“

Цар Николај благосиља војнике држећи икону у руци

Порука Светог Серафима Саровског цару Николају

После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је:

„Преподобни Серафим написао је писмо Цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања.“

Матушки Серафими причала је Наталија Леонидовна Чичагова (владикина кћер) да је цар то писмо, када га је примио, са страхопоштовањем ставио у унутрашњи џеп, казавши да ће га прочитати касније. Када је цар прочитао писмо, након што се вратио у игуманску зграду, заплакао је. Дворјани су га тешили, говорили му да баћушка Серафим јесте свет, али да и он може да погреши. Али, цар је неутешно плакао. Садржај писма је свима остао непознат. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу.

Заиста, 17. јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти.

Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила „Свети царски мученици, молите Бога за нас“.

Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

***

Последње наређење Светог Цара Николаја Другог

Последњи пут вам се обраћам многољубљена војско моја. После одрицања престола Руског у моје и у име мога сина, власт је предана привременој влади, на иницијативу руске думе.

Нека јој Господ Бог помогне да Русију одведе на пут славе и благостања.

Нека помогне Бог и вама благословена војско, да одбраните нашу отаџбину од напада злих непријатеља. У протеклих две и по године ви сте поднели тешку војну службу, много крви је проливено и много је силних ствари урађено али ближи се час када ће Русија заједно са својим благословеним савезницима у заједничком стремљењу ка победи, сломити и последњи напад противника. Овај рат се мора завршити потпуном победом.

Ко сада размишља о миру, и ко га жели, он је издајник отаџбине и њен непријатељ. Знам да сваки частан војник има овакво мишљење.

Испуните свој дуг, заштите нашу благословену велику отаџбину, повинујте се привременој влади, слушајте Ваше старешине и схватите да је свако слабљење поретка служење непријатељу. Чврсто верујем да у Вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој отаџбини.

Нека вас благослови Господ Бог и нека вас Свети великомученик и победоносац Георије одведе ка победи.

 

О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији.

ЂУРЂИЈА или ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима

Из новог летњег двоброја часописа ЗАВЕТИНЕ+ , 9-10 /2015. 

Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.

То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог да прости.

Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија, и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике поплаве и пошасти.

Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.

Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером. Читах евангелије.

Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од тога дана Вознесење поста наша заветина.

И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и поплаве…

Преко Пека, испод Стржевице, постоји мало језеро, код кога су три велика храста које нико не дира, нити им гране подсеца, и који су прво поштовани као чувари језера, а потом као Запис.

Сину мом Мишљену Првом роди се син Мишљен Други. И опет прођоше лета, и научих унука да чита из књига, и да пише, и водих га у манастире Горњак и Раваницу…

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај. Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба.Као што је писано: Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути.Да, покренуле су се небеске силе. Наш народ је у шумском карантину…То је наставак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга.

Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустошења, ону о којој је говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у градовима. На друмовима.

Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева кад се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штете, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и злих духова. Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове колиба и на њиховим улазима. Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених. Ми обилазимо посвећена дрвета, велика и граната стабла, дрва родна, дрва неоскрнављена.

Дај, Боже, да спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.

Од свега скупљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред Записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и за мртве.

Дај, Боже, да на заједничку вечеру дођу сви: поп и чобанин, муж и жена, деца и старци, браћа и сестре, да поделе са Домаћином колачаром колач и наслеђе. Не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог Духа научио шта треба да кажемо: Продајте што имате и дајте на милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари.

Будите велики добротвори, јер свако коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.

Овај Запис или Молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, домаћина, попова и народа, млађарије и крстоноша…

АМАНЕТ: да се ова Књига, и оно што је у њој записано, чува као очи у глави, преноси са колена на колено, и дописује оним што је истинито и Богу угодно.

Исправите пером и мастилом; ако има нешто погрешно; а моје је отачаство гроб, земља пак мати. Жив ли јеси, или мртав, о Мишљене, блажен човек умире на сваки час, АМИН!

Бела  Тукадруз – одломак којим започиње следећи наставак  из романа „Шифра ЈЕГУЉА“ , часопис „ЗАВЕТИНЕ+“  9-10 /2015. (план је да се позаамашни роман објави  у наставцима током  следеће две године). Обезбедите на време  свој примерак новог двоброја ( излази из штампе крајем лета).

Србијом унакрст: Заветине на Радану : Угриз времена, стара кућа (из засеока Добра Вода – Ђурашковићи)

ЗАВЕТИНЕ + : Могућност претплате и куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице

Уредник часописа „Заветине+“

Ово смо објавили у оквиру уобичајеног Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ током фебруара и марта 2015. године:

…Позвали смо пријатеље (и непријатеље) да се претплате на наш часопис ЗАВЕТИНЕ +, али је одзив био мршав, (треба додати: прошле 2014. године – што је некако и очекивано, обзиром какве су околности и клима у друштву, а и предрасуде.) Рачуница је показивала да би 200 претплатника омогућило да се одштампа десетак бројева нашег часописа на 20-ак страница великог новинског формата. Сви очекују бесплатне новине, бесплатне часописе, тј. већина. Бесплатно је постало сан хиљада и хиљада људи. А управо је то – бесплатно – илити џаба – најскупље. Наш часопис има на видном месту ово: „ Ове новине не финансира министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Да би то заиста и биле, ми не можемо да се ослонимо на рекламе, јер зна се како брзо и лако пропадају такви листови. Од државе, оне комунистичке и ове која то то тобож није, никад једну пару за издавање часописа нисмо добили. Нисмо ни тражили, јер смо знали да нам никада не би ни петопарац дали, зато што смо без – да не употребим другу и праву одговарајућу реч, – без „педигреа“ (котеријског и сваког другог).

   Ми смо учинилио оно што смо могли – покренули сми и публикујемо и штампано и дигитално издање „Заветина +“. Оно штампано на папиру на 20 страница великог формата кошта 299. динара – нешто мало више него подшишивање у Београду, а оно дигитално истоветно као и штампано на папиру, на ЦД-у , 210 динара, колико и мушко подшишивање. Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). То је вероватно најбржи начин куповине једног часописа. …

Дакле, ето, то је то. Могли смо и можемо и чинићемо то и убудуће да издајемо, штампамо и публикујемо скупљу и јефтинију верзију часописа „Заветине+“, ону на папиру, и ону на ЦД, по цени од 299,00 и 210,00 дин. Часопис који се дуго спрема и излази четири пута годишње најмање, продаје се по цени једног мушког подшишивања. Не џабе. ЏАБЕ је најскупље.

Подсећамо, на почетку фебруара 2015. године да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се претплатите на овај часопис. Претплата је иста као и претходне године (2000,00 дин – за поручиоце из иностранства исто – плус поштански трошкови, – само за претплатнике из иностранства).

(4. фебруар 2015, извод)

Пролећни изданак, прва трава у центру Београда – симболична слика

 Драги пријатељи,

Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). …

Подсећамо, да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се на време претплатите на овај часопис. Годишња претплата – 2000,00 дин (као и претходне године– за поручиоце из иностранства исто – плус поштански трошкови), важи до 22. марта 2015. године!! Претплатници из иностранства шаљу претплату преко Western Uniona на адресу Мирослав Лукић 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13, Србија. Молимо да нам претплатници, чим пошаљу новац, напишу у електронској поруци (miroslav7275@gmail.com) и број Control number.

Надам се да смо успели да вас убедимо како је сан о бесплатним новинама скуп и апсурдан. Џабе је најскупље…

      (16. март 2015, извод)

Претходни број часописа „Заветине +“, штампано изд.

искошени плави зумбул. Овај искошени зумбул искошено расте, у односу на ону прву траву горе. Могао би да расте и према доле, према небу, ма колико то парадоксално звучало. Мада би било најбоље да расте као у баштама, нормално.

Данас је – 17. март 2015. године, преостало је још пет дана до када ће моћи да се изврши годишња претплата за наш часопис, према цени која важи до 22. марта 2015. – Број претплатника се упетостручио у односу на 2014. годину, али то је далеко од бројке 250 претплатника, колико је потребно да би један књижевни часопис редовно излазио. Највећи број претплатника, ове године, није из иностранства, већ из Србије; и највећи број претплатника не чине чланови Групе Зз, већ неки редакцији непознати поручиоци и нови пријатељи. Последњих месеци смо, објављујући преписку и текстове о томе како је данас тешко објављивати писцима из Србије, поготову онима – метафорички говорећи – са лошом адресом (као и другим писцима, не само онима који живе и раде у дубокој провинцији, већ и онима који стварају у Београду и већим  градским средиштима, и не припадају котеријама) стекли утисак, дошли до уверења да тешка и још тежа времена долазе за објављивање, уверени да је једини излаз из те неприродне ситуације удруживање писаца и саморганизовање, за почетак на принципу доброг обичаја мобе, а временом и  овидљавањем оне друге и друкчије књижевне Србије, и повећањем тиража и угледа појединих писаца Заветина, да ће доћи до повећања и кругова обнове и свести о једином могућем начину објављивања  дела српских писаца.

Овај плави зумбул расте НАОПАКО. И то је за неупућеног чудо. Ово друштво и ова књижевност пуна је таквих „чуда“.

Но, изгледа да је код наших писаца на речима једно, а на делима друго. Примивши то к знању, као уредник, и као писац (пре свега) не пребацујем ником ништа. Сам сам издавао часописе последњих двадесетак година, како сам знао и умео – без ичије помоћи  ( ч. „Трећа Србија“, „ЗАВЕТИНЕ Плус“, „Идентитет“, „“Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Суз“); и већ сам доживео да видим како се  гасе, после  20. или тридесетог броја – , иако нису разговарали сами са собом (као толики други српски књижевни часописи – отровани академизмом и смећем официјелне и бирократске књижевности). Не кукам; ризик је био мој. Колико видим, међу претплатницима и овог 17. марта 2015. нема   њих неколико, чак ни 1/ 10.  и то је у реду – зашто би се претплатили? Као и у савременом друштву, сви би да се нешто промени, на боље, али да  се нико ничег не одрекне. Филозофија позната као муфте, овде је већ пола века у моди. И они ређи наши писци који виде невољу нашег нередовног књижевног живота и објављивана, причају на сав глас како много шта не ваља, како су алтернативни или мали издавачи нека врста излаза, али у себи сањају  да им књиге трукује „Службени гласник“, или неки други од издавача под чудним кишобранима наше стравичне транзиције. Сањају да буду државни писци и да добију извикане награде у овој земљи.

Морам и о овоме нешто да напоменем: Прошле године сам добио, као и ове, десетак писама особа које су желеле да се претплате на часопис „Заветине+“, постављајући као „услов“ да – пошто је реч о писцима – њихови рукописи буду објављивани у „Заветинама“.  Таквима сам одговорио директно: Да би неки рукописи били штампани, или у нашем часопису, или на „Сазвежђу З“, морају да прођу кроз уредничку процедуру, тј. да се због нечега допадну уредницима. На нашу срећу, такви „претплатници“ су најпогрешнији, они су одустали од „претплате“, јер су разумели да они траже нешто друго и да би за њих „претплата“ морала бити десетоструко већа! Часопис „Заветине +“ није часопис за гребаторе свих фела, каријеристе и камелеоне разних боја; то је трибина оног књижевног света, и у Србији, и на Балкану, и широм света, који покушава на друкчији начин да живи, пише и организује се, па ко воли нек изволи.

Мени се донекле допада овај и овакав усамљени плави зумбул. Не, наш часопис „Заветине+“ не личи на њега, наш часопис је изданак својеврсни, између оне прве зелене травице и овог ненаопаког можда бисмо могли рећи и нормалног зумбула?

Замолио бих још нешто, пре свега оне претплатнике, који нису чланови Групе Зз, када шаљу претплату  преко мобилног телефона, PosTneT упутнице да обавезно пошаљу и своју кућну адресу, или адресу на коју можемо да им шаљемо часопис, или поједине књиге Заветина…

За оне, који тек треба да одлуче да ли ће се претплатити на „Заветине+“ или не кажем и следеће, у првом пролећном броју, часопис доноси пробране текстове Ф. Н. Достојевског, Момчила Настасијевића, Александра Лукића и других српских писаца. Од овог броја, па на даље, током 2015-2016. године, наш часопис ће објављивати у наставцима, као у стара добра времена,  један подужи рукопис, који је више деценија чекао на објављивање. Пружамо прилику поштоваоцима талента аутора овог романа да упознају, током ове и следеће године,један фантомски рукопис – роман, који никога не оставља равнодушним.Шифра „Јегуља“: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА УВРЕЖЕНИХ ИДЕЈА. Наравно биће ту и много других занимљивих прилога….

Почело је пролеће! или ако више волите – дуго очекивана књижевна обнова!

„ЗАВЕТИНЕ+“, 6-7/ 2014.

насловна страница „Заветина+“

Књижевни часопис „ЗАВЕТИНЕ+“ до броја 4 излазио је као дигитално издање на ЦД, а од броја 5 и као штампано издање на папиру, формат таблоида.. Управо је изашао последњи двоброј овог часописа за 2014. годину.

Оснивач и уредник овог часописа је Бела Тукадруз, помоћник уредника Александар Лукић.

Садржај двоброја 6-7/2014 часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

Ђовани Папини, Молитва Христу. — Мита Ракић, Изводи “Из нове Србије” (2) (10, 17) — Августин Ујевић Русија Русији (1,3) —   Бела Тукадруз: Музеј ренесансних духова —   Александар Лукић ПУБЛИКА (1) — Улак или “Застава” “Заветина” (2) —ЕЛОИ!ЕЛОИ!ЛАМА САВАХТАНИ – избор песама из Додатка „СРПСКИХ НОВИНА“ – Забавника (Августин Ујевић, Ј. Дучић, Растко Петровић, Јосип Миличић, Милосав Јелић… (3, 8) — Дневник ПРЕТЕКА (3) — Растко Петровић:ЈУЧЕ И ДАНАС — Над судбином рукописа романа „Дан шести“ Растка Петровића : из дневника једног од чланова КОГИТО КЛУБА (4-7) — Радомир Батуран ПОШТОВАНА РУЉО (7)   — Шта се променило после четрнаест година, овде, заиста? (8) —   ПАНОРАМА НОВИЈЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ (Из рукописа) Владимир Јагличић (9) —СУРБИТА, Перваз (9) — СУРБИТА, БОЖИЋНА ПАНОРАМА САЗВЕЖЂА (ТРИДЕСТ И ЧЕТИРИ) Пролог (9,11) — ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ПЕСНИКА:СУРБИТЕ (11-13,15,18) — Мирослав Тодоровић: ЧУДО У ЛУКОВСКОЈ БАЊИ (18) —Пажљиви читалац Куда Србијо? — (Необјављени рукописи) Сарадници ДБ ликвидирали (20) и др…

Овај двоброј, одштаман на 20 страна таблоид формата, на папиру, кошта 299,00 дин. Број на ЦД 210,00 дин.Најбржи, најповољнији и најсигурнији начин је – директна куповина. Обавезна је Ваша тачна адреса и земља из које поручујете. Сви изван Србије плаћају и поштански трошак.

===========================================

Name(обавезно)

Email(обавезно)

Website

Коментар(обавезно)

"ЗАВЕТИНЕ+", бр. 6-7/2014.

Предај

Δ

 

 

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио! / Душан Стојковић

ПО ЗЛАТА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ (КУКУ)ЛИРИКЕ

Д. Стојковић, (фотодокументација „Заветина“)

Песник нокаутер Милоје Дончић склопио је књигу – бомбу. Требало је да она експлодира много раније, али никада није касно Оно о чему се шушкало а на шта су врли „стручњаци , академски и универзитетски мастодонти, библиотечки мрави презриво одмахивали руком, сада је пред њиховим очима. Ако се не постиде, бар ће морати да се замисле. Постоји и друга могућност: могу, евентуално, да понуде другу, и другачију, тумбе окренуту, дефиницију плагијата. Помажем им (као добра душа!) тако што наводим тврдњу Жана Жиродуа по којој је плагијат основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“. (На страну, што велики француски драмски писац и романсијер није мислио на дословно, ресавско, преписивање, песничко фотокопирање туђег. Није фер цепидлачити!) Постоји и трећа могућност за наше ресавце (трећа срећа!). У Борхесовом Врту са стазама што се рачвају находи се и прича „Пјер Менар писац Кихота“. Само, Менар није писац од крви и меса већ је литерарна, ма колико вишезначна и антиципаторска, фикција. Коначно, Пјер Бајар, у свом Антиципираном плагијату (2009), овај дефинише као „скривено инспирисање делом неког потоњег писца“. Али, ево још једном морамо да посегнемо за само: само наши песници се нису огледали у будућим писцима, завиривали су у оно што је већ било остварено и објављено.

Велики римски сатирични песник Марцијал први је употребио реч плагијат. Ђироламо Вида, италијански ренесансни теоретичар књижевности, иронично (да ли?) саветује плагијаторе да пажљиво преписују грабеж. Цитирани Пјер Бајар вели: „Плагијат је стар колико и књижевност, којој посредно указује поштовање. У својој Антитетичкој критици (1973) Харолд Блум говори о песничком утицају прекрстивши га у песнички прекршај, тврдећи како се велики песници „упорно, и до смрти, боре са својим снажним претходницима “ Они, притом, и намерно, по Блуму, погрешно читају своје претходнике. Но, Блум мисли, као и Гете којег он цитира („Зар песник нема право на сва достигнућа својих претходника? Зашто би се устезао да убере цвеће на које наиђе? Само присвајањем туђег блага остварујемо нешто велико.“), и као Шели чију тврдњу наводи, како сви (велики) песници пишу једну једину велику песму. Но, једно је утицај, античко такмичење са песничким претходницима, тематско угледање, а друго је обично, богдан-поповићевско, преписивање ред по ред.

Дончићев Ресавски венац двоглава је књига. Она садржи две антологије. На левој страни су они од којих се полазило. На десној стигаоци. Само су песме превише огледалске. Толико да би, без скоро икаквих преправки, могле да замене места. Утолико је пред нама особена антологија-мрдалица. Имамо две песничке репрезентације. Наша, састављена од самих југословенских песничких одличника, намерила се против лирског остатка света. Боје другог тима, између осталих, бране: Артур Рембо, Шарл Пеги, Антонио Маћадо, Александар Блок, Андреј Бели, Валериј Брјусов, Николај Гумиљов, Езра Паунд, Федерико Гарсија Лорка, Ксавијер Виљаурутија, Жак Превер, Назим Хикмет, Чезаре Павезе, Дино Кампана, Паул Целан, Ингеборг Бахман, Никита Станеску. Њима се прикључио и наш дубл ве: Драгиша Васић (нисам ни знао да се песништвом бавио) и Душан Васиљев. Песме с леве стране књиге нипошто нису леве песме. Оне творе мини антологију модерног светског песништва. Али, гле чуда! Шта се збило са оним песмама које се находе на десној страни књиге, деснакама? До јуче и оне су могле да буду мини-антологија, само сад југословенског, песништва. Шта је пред нама данас? Анти- антологија? Антологија за заборав пошто творци песама нису успели или хтели да забораве оно што су прочитали? Она која ће призвати наше стручњаке не би ли покушали да, испитујући пажљиво и без икаквог страха и аутоцензуре, поетске опусе појединих наших песничких великана / „великана“, објаве читаве циклусе, можда и књиге, њихових заборавака, огледања у туђим огледалима у којима су успели потпуно изгубити своје Ја, властито лице, претварајући га волшебно у, непризнато позајмљено, Не-Ја.

Као да постоји скривена од очију јавности, опасна литература, посебно поезија. Ко је могао / хтео / смео да одбије књиге које су могле да открију неподопштине (задржимо се, културно, на том изразу) наших врхунских песника, или да их не уведе у каталоге наших најпознатијих, и најцењенијих, државних библиотека, чак и да их склони из корпуса њихових дела? Проверио сам каталог Библиотеке Матице српске и установио како она нема примерке следећих, за Ресавски венац и те како кључних, књига: Милан Савић. Песници побуне, 40 песника, Напредак, Београд, 1920; Љубавна поезија, књижара Светлост, Београд, 1928; Песништво Средње Америке, књижара Светлост, Београд, 1939; Мате Балота, Неореализам Сјеверне Италије, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948; Аница Савић – Ребац, Седам немачких песника, Нолит, Београд, 1953. И не само њих. Последњу споменуту књигу (у њој су песме Петера Хухела, Гинтера Ајха, Јоханеса Бобровског, Паула Целана, Еугена Гомрингера, Јанга Бриста и Ингеборг Бахман) добила је на дар од антологичарке Десанка Мксимовић, а завршила је у породичној библиотеци породице Славољуба Петровића Ђере. И поред трилерске, екоовске, потраге за њом нисам успео да је видим. Ови преводи се не налазе (чак се и не спомињу, као ни сама књига Седам немачких песника) у репрезентативној збирци Поезија и мањи песнички преводи, Књижевна заједница Новог Сада, 1987, коју је приредила Даринка Зличић. Седам немачких песника је књига-непознаница и за Љиљану Вулетић која је, 2002. године у Београду, објавила лепо илустровану и подацима драгоцену књигу Живот Анице Савић – Ребац. Очигледно, на делу је завера ћутања. Међутим, свако ћутање нечим је условљено. Питамо се, засад само хипотетички, није ли преводница Анице Савић-Ребац заправо била „извориште“ многих „оригиналки“ знаменитих, наравно не по ресавчењу, српских лирика? Дончићева књига још један је доказ како рукописи не горе (поготову то важи за већ објављене књиге – нема пожара који ће их, фениксовске по природи, у прах и пепео претворити). Попут дечјих скочи-играчака, оне се изненада, када нико то не очекује више, обрету пред нама.

После ове књиге која је тридесет југословенских иесника (један срећник добио је две песме.) рођених од 1900. до 1939. године антологијски представила песмама које су се на мах претвориле У песме увеоке, једва чекам наредни том који ће обухватити оне који су рођени од 1940. године наовамо. Претпостављам да ће бити дебљи, да ће болети више, да ће открити, на крају, у каквом смо привиду песничком живели, намерно заобилазећи истинске песничке вредности а хвалећи лажне. Када се ишчита целовита двотомна антологија, она у којој ниједан песник није пожелео, и неће пожелети да се појави, моћи ће слободније да се дише и аутентичније да се пише. После ње свима ће бити јасно како није злато све што сија. Постоји, очигледно, и тамни сјај.

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио!

__________

= извор: С1Р – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821-1(082.2)

821.163.41-1(082.2)

РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.

#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –

Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :

Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст

Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје

Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –

Стр. 158-161: Позлата југословенске

(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.

162-163: Рецензија / Тиодор Росић.

ISBN 978-86-88917-11-7

Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]

[аутор додатног текста], 1963-

COBIS.SR-ID 153.210103052

МОЛИТВА ХРИСТУ / Ђовани Папини

НЕ ДОТИЧИ МЕ – Беато Анђелико (Илустрација у боји, на крају Папинијеве књиге)

Још си, сваки дан, међу нама. И бићеш међу нама непрестано.

Живиш међу нама, уз нас, на земљи која је твоја и наша, на овој земљн на којој си био дете међу децом и мученик погубљен међу разбојницима; живиш са живима, на земљи оних који живе, која ти се допадала и коју си волео живиш животом који није човечји на човечјој земљи, можда невидљив и за оне који те траже, можда у облику каквог Сиромашка коме људи дају хлеба и не гледајући га.

Али сада је дошло време да се опет јавиш свима нама и да овоме нараштају дадеш јасан и непобитан знак. Ти видиш, Исусе, нашу невољу; ти видиш до кога је ступња дошла наша невоља; ти мораш знати колико смо ужасно бедни, колико смо очајни, колико смо страховито ниско пали; ти знаш колико нам је нужна твоја помоћ, колико нам је потребан твој повратак.

Врати се, ма и за кратко време; дођи одмах и отиди одмах; само се појави; реци једну једину реч када стигнеш, једну једину реч када пођеш; отвори небо, расветли муњом са њега ноћ и таму која је земљу обавила; дај само који часак своје вечности, коју реч из целога свога ћутања.

Потребан си нам ти, једино ти, ти и нико други.Једино ти, који нас волиш, можеш према свима нама осећати оно сажаљење што га сваки од нас осећа према себи самоме. Ти само можеш осећати колико си силно, колико си неизмерно потребан у овоме свету у ово време. Нико други, нико од свих што живе, нико од оних што спавају у блату своје славе, не може дати нама, просјацима, у нашој невољи, у нашој беди, у беди наше душе, оно добро које би нас спасло. Ти си потребан свима, чак и онима што те не знају, и тима што не знају још више него онима што знају. Гладан замишља да му треба хлеба, а гладан је тебе; ожеднели мисли да би пио воде, а жедан је тебе; болесни заварава себе самога да жуди за здрављем, а његова болест долази отуда што тебе нема крај њега. Ко тражи лепоте У свету тражи, и не запажајући то, тебе који си савршена лепота; ко у својим мислима прати истину, чезне, и не хотећи, за тобом који си једина истина коју вреди познати; а ко тежи за миром, тражи тебе, једини мир у којему могу наћи спокојства и срца најнемирнијих. Сви ти призивају тебе и не знајући да те призивају, и њихов крик је неизречно болнији од нашега.

Ми ти не вапијемо зато што нас таштина гони да те видимо, као што су те видели Галилејци и Јудејци, не ни зато што бисмо били ради да с радошћу у срцу сагледамо твоје очи, а ни зато што бисмо из лудог поноса хтели да својим преклињањима задобијемо твоју наклоност. Не тражимо ми да нам дођеш у слави небеској, ни у сјају у коме си се преобразио на Гори, ни уз звуке анђеоских труба. Ти знаш колико је смерности у нашем вапају! Ми хоћемо само тебе, твоју особу, твоје јадно прободено и израњављено тело, тебе у твојој сиротињској радничкој кошуљи; хоћемо да видимо оне очи које продиру у груди и у срце, које исцељују када гњевно гледају и ране наносе када нежност изражавају. И хоћемо да чујемо твој глас који застрашава демоне, мада је пријатан, и очарава децу, мада грми.

Ти знаш колико су силно потребни, управо у ово време, твој поглед и твоја реч. Ти то добро знаш да један твој поглед може да пеокрене и измени наше душе, да твој глас може да нас извуче из ђубрета наше бескрајне беде; ти знаш боље од нас, кудикамо боље од нас, да је твоје присуство неопходно потребно у овоме веку који тебе не познаје.

Дошао си, први пут, да спасаваш; родио си се да спасаваш; говорио си ради тога да спасаваш; пристао си да те распну да би спасавао: твој занат, твој рад, твој задатак, твој живот само су спасавање. А нама је потребно данас, у ове сиве, зле дане, у ове године препуне ужаса и бола, нама је потребно, неизречно потребно да будемо спасени!

Да си ти какав завидљиви и гњевни Бог, Бог који држи пизму, Бог који се свети, Бог који је једино правичан, ти не би услишио нашу молитву. Јер све оно што су људи могли да ти зла учине, и после твоје смрти, и то после смрти више него за живота ти, људи су ти учинили; сви ми, па и сам ја који ти ово говорим заједно с другима, учинили смо. Милиони Јуда љубили су те, пошто су те продали, и то не за тридесет сребрника само,нити пак једанпут само; легиони фарисеја, поворке Кајафа осуђивале су те као зликовца, који је заслужио да буде погубљен; и милионима пута разапињали су те у мислима и жељама; вечни олош одвратних надмењака обасипао ти је лице пљувачком и шамарима, а удворице, чанколизи, пандури, скутоноше, слуге оних што у рукама имају новац и власт, шибали су те по леђима и трње забадали у твоје чело, и тисуће Пилата, одевених у црне и шарене хаљине, тек што би изишли из купатила, намирисани, лепо избријани и очешљани, предавали су те тисуће пута твојим џелатима, пошто те огласе за невина; и неизбројна уста, из којих базди винска киселина, тражиле су неизбројно   пута да се у слободу пусте бунтовни лопови, доказани   зликовци, познате убице, како би ти неизбројно пута    био одвлачен на Голготу и прикиван за греде железним клинцима, које је ковао страх и укуцавала мржња.

Али ти си праштао све и увек. Ти, који си био међу  нама, знаш како изгледа дно наше проклете душе. Ми

смо само крпе и изроди, пролазно и трошно лишће,сопствени џелати, побачене наказе које се ваљају у свом злу, као што се одојче ваља у својим умокреним пеленама, пијаница у својим бљувотинама, заклани у  својој крви, губавац у своме гноју. Одгурнули смо те    од себе, зато што си био исувише чист за нас; осудили смо те на смрт, зато што си тих дана рекао: »Био сам међу људима и телом им се показао; и затекао сам их  пијане и никога међу њима не беше жедна; и душа моја пати због синова човечјих зато што су слепи у срцу своме«. Сви нараштаји су.као итај што те је распео,и ма у каквом облику да дођеш, неће те примити. »Он  је — рекао си за род човечји — као деца која седе наулицама и вичу својим друговима: Свирасмо вам, и не     играсте; јадиковасмо, и не плакасте«. Тако смо чинили    и ми, за скоро шездесет људских векова.

Али, сада је дошло време у које су људи пијанији     које него што су били икада, а у исти мах и жеднији него икада. Ни у једном веку као у овом није човечанство  било оволико страховито жедно каквог натприродног  спасења. Никада, колико се сећамо, нискост није била овако ниска, беда овако бедна. Земља је пакао који сунце још пристаје да осветљава. Људи су се до ушију    заглибили у каљужу од погани помешане са сузама, из    које се они, овда онда, обесни и подивљали, извлаче и, надајући се да ће се опрати, ускачу у реке вреле крви.Ту скоро били су на једном таквом купању и, после     цела

страховитог десетковања, вратили су се у заједничку ћубрин. Уз рат су дошле заразе; уз заразе земљотреси. Голема крда трулих лешина — које би, да су у животу, могле да настане читаву једну државу — леже испод танког слоја црвљиве земље; да су скупљени сви на једно место, заузимали би просторе многих покрајина При свем том, као да су сви ти мртви били само увод у општу  пропаст,  људи настављају да се убијају и да убијају. Богати народи осуђују сиромашне народе на глад; бунтовници убијају своје дојучерање господаре; господари преко својих најамника убијају бун- товннке; нови насилници, користећи се пропашћу свих система и свих режима, увлаче читаве нације у беду, покоље и несреће.

Животињска љубав свакога човека према себи самом, сваке касте према себи самој, свакога народа према себи самом, још је слепља и силнија откако је, после ових година, мржња земљу покрила огњем, димом, гробовима и костурима. Љубав према себи самом, после општег и заједничког пораза, устостручила је мржњу: мржњу малих према великима, незадо- вољних према немирнима, слугу који су били господари према господарима који су постали слуге, сталежа који су се уздигли према сталежима који су пропали, раса које су на власти према расама које су потчињене, народа који су подјармљени према народима који су их подјармили. Жудња за изобиљем донесе оскудицу у потребном, тежња за уживањем увећање патњи, лудовање за слободом највеће спутавање.

За ово неколико последњих година човечји род, који је већ тресло на стотине грозница, полудео је сасвим. Цео свет ори се од хуке што је изазивљу рушења; сви ступови већ су огрезли у баруштине; па и саме планине отискују са својих висова усове од стења, да би се цела земља претворила у пусту раван. Шта више, и људи који су дотле, под заштитом свога незнања, били нетакнути, силом су отргнути од свога пастирског огњишта и убачени у заразне градове, да се у њима трују и пате.

На све стране буран хаос, метеж без сврхе, миљење ^и гамизање буба и црви што куже загушљиви ваздух. Људи, страховито опијени свима страстима, да би их задовољили радећи о глави својој браћи, траже на све могуће начине смрт. Зачини који човека драже и усхићују, уживања која га убијају а не засићавају, алкохол, коцка, косе с дана у дан тисуће оних који су преживели обавезно десетковање.

Четири године дана свет је лио крв, да би могао одлучити чија ће њива бити већа и торба пунија. Мамонине слуге убациле су свога Калибана у бескрајне непријатељске ровове, да би биле богатије и непријатеља осиромашиле. Али овај страховити оглед није Донео користи никоме. Сиромашнији него пре, гладнији него пре, сви су се вратили пред земљане ноге Бога Трговине, да му на жртву принесу свој мир и туђи живот. Божански »Посао« и света »Монета« овладали су људима још јаче. Ко има мало, хоће много; ко има много, хоће више; ко је добио више, хоће све. Навикнути на проћердавање година, када се није радило ништа а трошило се све и сва, трезвени су се прометнули у прождрљиве, чедни у похотљиве, поштени у лопове, неподмитљиви у поткупљиве. Под именом трговине врши се зеленаштво и пљачка; под фирмом индустрије гусарење неколицине на штету многих. Утајивачи и глобаџије чувари су државног новца, и гуљење коже с народних леђа правшо је за све олигархије. Лопови што деле правду, у овом времену када краду сви изреда, не штеде ни лопове. Бестидност богатих улила је у главе свију и свакога да на овој земљи, која се најзад ослободила неба, вреди само злато и оно што се може купити за злато.

У овој заразној баруштини свака вера гине и нестаЈе је. Свет има једну једину веру, веру која се састоји у овом узвишеном тројству: Вотан, Мамона и Пријап, што значи: Снага којој је символ Мач и храм Касарна; Богаство коме је символ Злато и храм Берза; Тело коме је символ Фалус и храм Бурдељ. Та вера влада на целој земљи и све живо исповеда је усрдно делима, и ако не речима. Стара породица распада се; брак је подривен прељубом и бигамијом; рађање деце многи сматрају као проклетство и онемогућавају га свакојаким вештачким побачајима; ванбрачни одношаји премашили су закониту супружанску љубав; содомство има своје славопојце и своје домове; наложнице, Јавне и потајне, владају над читавим једним големим народом од исцрпљених бедника и сифилистичара.

Нема више Монархија а нема ни Република. Сви облици владавине само су варка и лаж. Плутократија и Демагогија, сестре по духу и циљевима, отимљу се о управу над бунтовним хордама.

Ти знаш све ово, Христе Исусе, и видиш да се по други пут навршило време и да се овај болесни, овај подивљали свет мора или казнити огњеним даждем или спасти твојим заузимањем. Рекао си једном: »Ако је ко сам, ја сам с њим. Помакни камен, и наћи ћеш ме; расцепи дрво, и у њему сам«. Али да бисмо те могли наћи испод камена и у дрвету, потребно је да имаднемо воље да те тражимо, снаге да те видимо. А данас људи већином неће и не умеју да те потраже и нађу. Ако твоју руку не осете над својим главама и твој глас не чују у својим срцима, они ће и даље тражити само себе, не могући се наћи, јер нико не може бити свој докле не буде твој. Ми те дакле молимо, Христе, ми отпадници, грешници, ми који смо се родили у невреме, ми који те се још опомињемо и који се трудимо да живимо с тобом, али који смо непрестано исувише далеко од тебе, ми који смо остали последњи, који смо залутали и били на ивици понора, ми очајници, молимо те да се још једном вратиш међу људе који су те убили, који те и даље убијају, и да нама, убицама који смо у тами, донесеш светлост истинског живота.

Више пута си се, после Васкрсења, јављао живима. Онима који су мислили да те мрзе, онима који би те волели и да ниси био син Божји, показао си своје лице и говорио си својим гласом. Испосници по пећинама и пешчаним пустињама, калуђери по својим манастирима, светитељи по горама, гледали су те и слушали су те и од тога дана молили се Богу да умру, како би били уз тебе. Ти си био светлост и реч Павлу на његовом путу, ватра и крв у пећини Фрањиној, очајна и савршена љубав у ћелији Катарининој и Терезијиној. Када си се враћао ради појединаца, зашто се не би вратио ради нас свију? Ако су они били достојни да те виде због своје страсне наде, ми се можемо позвати на своје страховито очајање. Оне душе су те дочаравале моћју своје невиности; наше те призивљу са дна слабости и очајања. Када си се одазивао усхићењу Светитеља, зашто се не би осврнуо на плач оних који су проклети? Зар ниси говорио да си дошао ради болесних а не ради здравих, ради оних који су пропали а не ради оних који су се очували? Никада као данас није био толико потребан твој Радосни Глас и никада као данас није он био толико заборављен и презрен. Сотонино Царство је сада у свом потпуном јеку, и спас што га сви тра- жимо, потуцајући се по мраку, може да се нађе само у твоме Царству.

Велики оглед ближи се свом крају. Људи, удаљивши се од Јеванђеља, нашли су очајање и смрт. Више него једно обећање и више него једна претња испунили су се.

И нама, бедницима, остаје још једна једина нада, нада У ТВОЈ повратак.Ако не дођеш и не пробудиш јаднике који спавају у смрдљивом мутљагу свога пакла,знак је да ти казна за наше вероломство изгледа још кратка и блага и да нећеш да преступиш своје законе. Нека буде твоја воља сада и довека, и на земљи као на небу.

Али ми, који смо последњи, чекамо те, чекаћемо те сваки дан, при свем том што те нисмо достојни. И сва љубав што је још будемо имали у својим опустошеним срцима биће твоја, Распети, који си био мучен нас ради и који сада мучиш нас свом силом своје неизменљиве љубави.

== извор:  Ђовани Папини: Историја о Христу. – Београд, Народно дело, 1929. год. – 503 стр. Превод: Михаило Добрић, (тзв последње поглавље у књизи: стр. 495-503)

ПЕСМА ПРОТИВ ГОМБРОВИЧА БИТНЕ ИСПРАВКЕ / Радивој Шајтинац

(Коначна редакција)

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Мирјана Соколовић на Власинском језеру, фотограф и наш водич, 2014.

                               Не лично

Онај ког зачну

Мистика самообожавања

Лакоћа сведефинисања

Самопросвећеношћу

Створиће ковентрибилну

Себиокренутост.

сваком привлачну ризницу мрзовоље

чистим ножним,позним прозним прстима

одваљиваће пасусе дневог обожавања

огледала,

следбенике у мирним,ситим просуђивањима

ономе што сува логика сише из стиха

на интензивној нези

диктат личних аксиолошких

опстипација и тегобно стрењање

код никад сварене имагинације

залогај завичајне самозаљубљености

са зрнима која у кашастом трагу низ стрму

порцеланску шољу,трон или разбуђујући лигрештул

нико не проверава

због искључивости која анимира медиокрете

одличнике меког срца,академску свиту

водоравне функционере реченица у жедном полумраку

што је рецимо у његовом случају фатално непреводиво

 

нека му биоибиблиографски фундус

нека трпи и блиста

класификује и надувава

кодификује и меморише

мудросерски цепач календара,добацивач,

одгајивач прецењених,сакрлизованих коментара

утеривач антиверсичке псоријазе

разигран у сопственој кожи,украсно дрвце

скелета и велики украси подозрења

спрам свега што белетристички прети

самоиспитивањем

недосезањем

 

неуништиви инсект Амазоније,

зујач подругљивог посланства у библиотекама

миноран спрам недостижног богатог слепила

како Хомера,тако Борхеса,

песника и директора

читајте га,

то

штиво

чешка свакакву одбојност

мрзовољу,фрустрацију

охрабрује реторички априоризам,како онај из душе

тако и онај из црева

аксологија која мокри по стиху и песнику

у свакаквом смислу,поводу,разлогу и уверењу

гуру простатате

 

силиконски рудименти емиграције

аутоустоличени,аутопроказани

аутореференцијални,аутообожени,

самима себи недодирљиви

духовито аутоиронични ко Логос и Хаос

Ерос и Танатос

Прагма и синтагма

Брисачи ноћника

Писци дневника

Вечита,у себи прећутана,

Парадно неутешна прикраћеност

У лечењу рана од пуке свести

Лечењу пука од свесних рана

 

И тако ме заболе дал ико

Па и Његови следбеници

Разумеше све ово

Тешко је ,усијано трње овог текста

Јер песничка је жртва

 

Овакву негацију,

Не лече,не чисте

Ни пристојност,ни знање

Мудрост од које се може

Позајмити жар

Али и то само ако

Осим мисије

Имаш и дар

 

О,добро би дошло

Након свих васељенских примедби

загушљивих реферата и умних скупова

повести послужитеље и редаре,

мемоаристе и папагаје

на неизбежно богослужење

где би филозоифи и песници

разменули симплицизам

да осете усамњеност

народску

разјасне своје прилоге

хранећи се мутавим обманама

 

жао ми вас је,стихови,минули

што јарост повређивања преузесте

из туђег славног мумлања

а не из говорљиве највеће оскудице

личне

преосетљивости пуне слика

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Бела Тукадруз крај Власинског језера, 2014.

МИЛИЦА БРЕСТАЧУ У ПОХОДЕ / Предраг Пузић

„Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу. За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.[1] То је најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862. учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем Рајковићем.

За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878), остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома. Стихове је публиковала у бројним ондашњим листовима (Војвођанка, Седмица, Шумадинка, Даница, Путник), водила преписку са домаћим и страним књижевним савременицима (Мина Караџић, Јован Суботић, Иван Мажуранић, Сајдл, Франкл, Божана Њемцова). Своје родољубиве стихове сведочила је и делом: ишла пред народним поворкама у време Буне 1848, храбрила српске војнике на барикадама током турског бомбардовања Београда 1862. године. Стасала у патријархалној средини, Милица је стизала да брине о својој браћи и сестри и њиховој деци, о старим родитељима, о виноградима и њивама, стављајући свој лични живот у други план. Преминула је у Београду, у изнајмљеном скромном стану, сама и заборављена чак и од најближих.

„У Брестаче ишла сам у почетку овога месеца кад сам у Путинци код теткине кћери била, ал` тамо од жалости ништа друго нисам могла тражити до гроб оног честитог човека, свештеника, и Србина, зета нашег; јер смо у худом стању нашли дом, и децу којој он лепо изображеније дати наумио, и почео.“ Ово је други пут да у преписци са Вуком Милица спомиње Брестач.[2] У ово мало и скрајнуто село у доњем Срему, отишла је почетком септембра 1854. године. Брестач у то доба броји нешто мање од хиљаду становника, који углавном живе од земље и сточарства. Зет, о којем она говори али чије име не наводи, је свештеник Петар Стојановић. У браку је са супругом Јелисаветом, рођеном 1813.

Позабавимо се мало генеалошким, односно племенским стаблом Стојановића. Петар потиче из староседелачке породице. Његов предак Станоје доселио се, однекуд са југа Србије, 1739. године на пустару Грдановци у Брестачком атару. Био је војник у саставу народне милиције оберкапетана Станише Марковића, званог Млатишума, која се повукла у Срем по завршетку аустријско-турског рата. Како је и Брестач у то доба пустара, расељен по свој прилици током минуле турске владавине, власти су, имајући у плану разграничење између војног и цивилног дела Срема, одлучиле да Брестач припадне провинцији, односно оном другом делу. Тако је Станоје Стојановић положио своје оружије и са групом насељеника кренуо у суседни Брестач.

Мађ. крајцара из 1740.

 

 

Аустријски дукат из 1745.

 

 

 

 

 

1. ________________________
2. [1]               Преписка Милица – Вук – Мина, прир. Р. Гикић, Н. Сад, 1987, 44.
3. [2]               Исто, 115.

=== извор : видети текст у целини: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/08/milica-brestacu-u-pohode.pdf

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 , јун 2014.

У току је штампање новог броја књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница ).

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање),  Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.

Слика са насловне стране часописа „Заветине+“, 20. јун 2014.

Новине српске ренесансе започињу „УВОДОМ“ : позивом на разобличавање лажи, бирократске или официјелне књижевности. Следи „песма уводник за Светске новине“ Радивоја Шајтинца „Ми губитници досадна смо багра“, актуелна поема Зорана М. Мандића „Србија у дубоким водама“. Затим „Последња пошта Добрици Ћосићу“, и поема „Песник револуције на председничком броду“ Данила Киша. Те „Зашто још увек није могуће овде превредновање“ Гојхлина Јуниора.

„Улак или Гласник Заветина“ отвара се упозорењем подвученим црвеним словима: „Ове новине не финансира Министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Читаву страну заузима „Писмо уредника „Заветина“ (из 2000-те)“.

Трећа страна „Заветина+“ доноси песнички веродостојне и занимљиве прилоге Радивоја Шајтинца („Мртви сте мртви“, „Дах пре даха…“), детаљно разматрање прве књиге у нас о превредновању професора Мркића, делове „Једне једине књиге“ Мирослава Б. Душанића.

Четврта страна је посвећена бизарним темама – тзв. Четвртој Србији, и како да се дође до штампане или папирне верзије часописа „Заветине+“ макар у 1000 примерака, доступних на киосцима по Србији.

Пета или страна посвећена безданој књижевности, уметности махагонија, паралелама и критикама, вредновању и превредновању, поред других прилога доноси избор из Нових песама из рукописа Р. Шајтинца.

Шеста страница је испуњена покушајем давања одговора на питање: Зашто нема промаје? Где се доносе и изјаве најпознатијих српских писаца и других поводом сахране Д. Ћосића.

На седмој страници се доносе вести о српским песницима у свету, или расејању, вест о додели Малог Нобела Ристи Василевском и три песме овог песника, преводиоца и издавача. Доноси се и вест о препевима песама српских песника на руски језик. Кратко писмо песника М. Б. Душанића – уреднику „Заветина“.

Осма страница доноси прилоге и примере бездане књижевности, стихове Роберта Тилија, и критички интонирана разматрања о неопходности књижевних ревизија, и случају пок. Илије Мољковића.

Девета страна „Заветина+“ наставља да објављује „Панораму новије руске поезије“ (из рукописа) агилног преводиоца Владимира Јагличића, у овом броју публиковани су препеви поезије руских песника Нине Искренко (1951- 1995), Светлане Крекове (1951), Владимира В. Пучкова (1951), Александра Чернова (1951), и Сергеја Шоргина (1952)…

Десета страница – рубрика „ПРЕВРЕДНОВАЊЕ (Неизбежно)“ (има поднаслов „Оркестар за свадбе, сахране, урнебесе и рашчишћавања“) доноси крај Кишове поеме „Песник револуције на председничком броду“, једну изјаву пок. Д. Ћосића, и „пример“ Мркићевог кртичког изазова са неизбежним закључком.

Једанаеста страница часописа („Дневник писца“) на првом месту доноси „Фусноте вредне поновног читања – наставак забелешки из прошлог броја ЗАВЕТИНА +“ на врло неугодну тему сваког издавача (у овом случају је реч о СКЗ) „који има свој змијски реп. И своје змијске чељусти“, о једној перманентној игноранцији једног српског писца која траје скоро пола века!

Дванаеста страница часописа (КРУГОВИ ЗАВЕТИНА) отвара се „Винаверовим сокаком“, тј. одломцима из „Пантологије Пеленгирике“, и поезијом чланова групе ЗАВЕТИНЕ Запис (скраћено Зз), стиховима Милана Косовића (Страх ме је, Несвакидашњи флерт са малтером, Амулет од сибирског кедра), Душана Стојковића (Рођење, Други пишу твоју смрт), Роберта Тилија (Инсомниа), „Романом два идијота, који пишу Новог Достојевског, или фб преписка С. и Б.“

Тринаеста страна је посвећена – критичким коментарима, тј. „Седмом Скерлићу“ Б. Тукадруза, „Како сачувати достојанство“ Александра Лукића, „Књижевном Београду“ Јована Пејчића, „Укусу промене“ Зорана М. Мандића, и прилозима чланова групе Зз: „Бекство у затвор“ С. Ковачевић.

Четрнаеста страна је резервисана за тзв. Зелену Књижару писаца, и прозоре „Заветина“, где се могу прегледати вести о издањима Заветина“, пре свега појединих бројева часописа „Заветина“, те Сабраних радова Александра Лукића, првог и до сада јединог добитника књ. награде „Амблем тајног писма света“ .

Претпоследња, петнаеста страница часописа (летопис) доноси избор из Влашких басми с-и Србије, прилог Мирослава Тодоровића „Из БЕЛЕЖНИЦА“, и кратак одломак из интервјуа издавача и писца Роберта Каласоа („Господар тајног знања“) са Лилом Азам Занганех.

Последња страна часописа „Заветине +“ по обичају посвећена је у целини екслузивним проблесцима: Венизелос (Јован Пејчић), Неизбежни закључак (Гојхлин Јуниор), Слобода стварања и лицемерје ; Књижевна критика (Мирослав Лукић), Приватно раздуживање (Мирослав Тодоровић), Пророк (Халил Џубран), Колико је песника уопште залутало у литературу (Б. Ту. ), Ћутање (Мирослав Б. Душанић) и Изнутрица спољашњости нутрине, и др. (Роберт Тили).

Има доста тога за читање, као што видите – од Петровдана чак до Петковице, београдског Сајма књига!

Часопис излази 30. јуна 2014. године. Верзија на ЦД кошта 230,00 дин, папирна верзија 299,00 дин , за поручиоце из Србије. Неколико страница новог броја (1, 9, 14) могу се прегледати и читати бесплатно на овој локацији . Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/06/zavetine-besplatni-pregled-br-4-2014.pdf

Часопис се може поручити једино преко Књижаре писаца. http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-1-%D0%B1%D1%80-1-%D0%B0%D0%B2%D0%B3-2013-120-%D1%81%D1%82%D1%80/

Необјављене књиге (1) / Бела Тукадруз

Уместо предговора једној књизи (скоро непознатог писца из провинције)

Чудна зграда…

Драги Мирославе Лукићу,

 Шаљем Вам, као што смо се договорили ову малу пошиљку – текстове, неколико сам штампао у листовима и часописима пре много година, на које сам скоро и заборавио.Негде сам прочитао да писање оплемењује, што је можда и тачно, али скривени смисао стварања лежи у нечем другом. Чини ми се да све бледи пред коначним (смрћу) и можда је стварање очајнички покушај да се супроставимо коначном, или да барем заборавимо на своју драму.Данас је то сасвим необична појава да ви ои свом трошку издајете рукописе потенцијалних писаца, особа за које мало људи зна, Ја сам одавно престао да верујем – у себе као писца , као што сам вам и у нашем последњем разговору на селу у четири ока ,ставио до знања. Не могу да порекнем да нисам написао оно што вам шаљем : урадио сам оно што сам знао онда када сам то писао. Направио сам нешто од свог искуства. Године су прошле од тада, а у људском животу, то је детињство проведено у родном месту на Пеку.Путовао сам, студирао, напустио студије, преда мном су се откривале мале и велике тајне, учио сам, можда волео. Али нисам заборавио ни звук звона цркве у родном месту. Ни црквењака, који је обављао дужност звонара, кога одавно више нема. Толико је људи после помрло, а ја их се сећам како су се урезали у мене, као живих, и понекада када не могу да зауставим та сећања у ноћима испуњеним несаницом, мене подилази језа од ужаса. Црква је затворена, обрасла коровом. Као и некадашња основна школа, у којој сам похађао прва четири разреда. Број гробова на гробљу се повећао – тамо су сахрањени блиски ми људи из фамилије. У ноћима када сам бдео и дубоко патио, када сам почео да схватим да ћу умрети оставивши много незавршених ствари, када сам коначно напустио студије и одустао од професуре, у кишовитим вечерима, на пустим местима, у туђим градовима, а понекад и у сновима, засијало би нешто као одблесак сунца са површине воде, и јавио се звук звона, који је мени увек говорио о краткоћи живота и о пролазности и најјачих људских страсти. И док ти ово пишем осећам се као човек који изговара један монолог у мрачну и кишовиту ноћ. Хоће ли ове моје речи, буду ли објављене као књига, доспети до другог света? Иако се томе много шта противи – здрав разум на првом месту. Иако је страшна, смрт не сме бити препрека. Јер постоје нераскидиве везе међу људским душама. Надам се да људске душе никада не умиру, и то ми је понекад значајна утеха. Нема више ништа да додам. Ако је веровати Провиђрњу, срешћу опет све у сновима, јер само су још снови смисао мог живота.

Од неколико наслова који ми падају на памет – тражили сте да предложим, што је и природно – Слике из мога албума ме најмање нервира, а слике су оне ствари којје ме опседају и које неизмерно волим и за које још увек детиње верујем да никада неће нестати…

   Лето Господње. 1983.                       Потпис (нечитак)

Припремајући нови број „Новина будућности“, бр. 5, лето 2014.

Како да се дође до папирне верзије „Заветина +“ на српским киосцима? И зашто ни 5. број „Заветина +“ неће бити одштампан?

 

Уредник часописа „Заветине +“

Одговор ми је на ово питање, на први поглед, изгледао лак. Тако ми се чинило, све док нисам добио пар електронских писама, не само од редовних сарадника „Заветина“ већ и од једног дела оних пријатеља до којих још увек стиже „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. Та писма су ме, не устежем се да кажем, изненадила, јер у суштини сви као да су се правили Тоше, пишући та писма.Како им одговорити? А да их не повредим? Зар је могуће да не схватају да „Заветине“ излазе још увек захваљујући ванредним напорима уредника?

17. априла 2014. године, покушао сам да одговорим, мало директније, ипак, једном од пријатеља, од кога сам понајмање очекивао да се прави Тоша, тј. невешт…

 

„Драги  пријатељу!

Колико знам, тј. проверио сам, – послао сам ауторски примерак  „Заветина+“ , бр. 3, април 2014, сваком сараднику – одмах чим је то било готово. Пре неколико дана, однео сам и обавезне примерке тога броја, на ЦД, у Народну библиотеку Србије.

Али ако бих тако завршио писмо, то не би било ни природно, ни прави одговор. Хвала на добрим жељама – Христос воскресе!

Ипак, да напишем мало изокола верујући да би на тај начин то можда помогло да разумеш. Ја сам хтео да публикујем истовремено и електронску и папирну верзију часописа „Заветина+“ , најмање шест бројева годишње. Крајем минуле и почетком ове године, позвао сам пријатеље и симпатизере, да се претплате на часопис „Заветина+“ . Пре тога сам публиковао тзв. Нулти број ч. „Заветина+“ поделивши га широком кругу читалаца, међу којима су били и чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Баш када је био публикован Нулти број, нашао сам једног штампара који је понудио да одштампа наредни број часописа за 43.000,00 дин. (1000 примерака „Заветина+“ на 16 страница формата „Политике“, таблоид).  Кад сам то рекао блиском пријатељу, који се разуме у штампање, цене, и остало, он је  начинио понуду за  једну другу штампарију, где су понудили да штампају 10 бројева часописа по цени – по броју 25.000,00 дин. Годишње то је око 250.000,00 дин (око 2500 Е). Толики новац ја нисам имао, али , наравно, нисам желео да одустанем од издавања часописа, па макар то било и на ЦДу, тзв. електронско издање.

Рачуница је неумољива и показује, да би 200 скупљених претплатника (годишња претплата у висини од 2000, 00 дин) могло да помогне штампање десет бројева часописа „Заветина+“. Сигурно је да би се од тих 10.000 примерака ч. „Заветина+“ продало барем пола тиража и тако обезбедио новац за издавање часописа у следећој години, као и ислата макар симболичних хонорара сарадницима. Две хиљаде динара – колико износи годишња претплата – нису неки велики новац, али у исто време тако уложен могао би да омогући велику, много већу ствар – да унесе промају, али стварну промају, у наш књижевни живот, где часописи, постојећи, најчешће разговараају сами са собом, или штрче као бастиони извесних књижевних секти, које су се добро ушанчиле. Али – да ли ја о свему томе теби треба да причам и пишем ово писмо, теби који знаш јер си жестоко све кужно стање наших часописа жестоко критиковао? Јер знаш сву нашу књижевну муку и тугу, глупост, себичност и неорганизованост? Не, боље да завршим ово писмо чињеницама : До тренутка када пишем ово писмо скупио сам петнаестак претплатника – и словима петнаестак. Тим новцем не може да се одштама ни један број (рачунајући и припрему за шатампу). Од тих 15 претплатника само су 3 чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Остали су – нечланови, седморо је из света (Америка, Канада, Француска, Немачка), четворо из Србије, Македоније, Босне и Хрватске.

Тако говоре чињенице. То није фијаско, али је неуспех! Да ли само мој. О чему ова врста неуспеха говори индиректно?

По природи посла, уредничког, контактирам са не малим бројем писаца. Није мали број оних који схватају – да ако се не саморганизујемо као писци, ђаво ће нас однети у бестрага. И треба да нас однесе, ако гледамо само свој ћепенак (то је нама остало од Турака, а богами и од комуњара). Али , ја сам прихватио чињеницу: нисам успео, натеран сам на компромис. Ја бих више од свих, веруј  ми, волео да одштампам на папиру часопис! Међутим, та варијанта је тренутно и скупа и неизводива. Због неких наших старих колега, Миодрага Мркића ( а он није једини од старе гарде који су навикли на папирне верзије часописа), пре неки дан кад смо се видели и попили кафу, он ми је са таквом тугом рекао да би волео да то види на папиру. Сишли смо у Принципову улицу, преко пута Економског факултета, где има једна фотокопирница,  јер сам имао на усб меморији ПДФ  најновијег броја часописа, и они су ми за  пар минута одштампали  тих  шеснаест страница на осам листова А3 формата, и са једне и са друге стране за 150,00 дин. То је наравно скупо, али колеги су очи засијале! Јер то на папиру заиста изгледа прилично добро.

Јавило ми се десетак колега, сарадника, неки су одушевљени („Овај број је пун као око, нема ни мало маглице“)

Дакле, ето одговора на твоје питање, како да дођеш до папирне верзије часописа. Важно је да  пребациш електронску верзију, тј. ПДФ часописа, тзв. ауторски примерак на усб, и одеш у  неку већу фотокопирницу, и кажеш да ти одштампају свих 16 страна двострано на осам листова формата А3 (то је 2 х А4 – папир на коме куцамо)  и то у 100% величини, дакле приближни формат „Политике“.

Што се тиче тзв.  Нултог броја – е он има много више листа, послаћу ти електронску верзију. Тај број је преломио мој заменик, и то се може фотокопирати, јер је то скоро формат књиге, али нисам питао колико би то коштало? Броширани повез код ових код којих ја фотокопирам износи 150,00 дин

Осећам се понекад тако усамљено: тако је мало људи који раде на стварању нових односа, ствари, погледа, вредновања и превредновања. Кретени и партијски подрепаши су много боље организовани него памет Србије. Пре месец дана су ми вратили рукопис романа „Енциклопедија уврежених предрасуда“, можда мој најбољи роман; послао сам га главном уреднику, а одговорила ми је управница, кукајући како немају пара, етц. А само после неколико дана видим штампали књигу песама  супруге бивш. главн. Уредника те издвачке куће од „националног значаја“! Извињавам се због ове напомене. Мени се чини, веруј ми, да нам нема спаса, због заблуда пре свега, а поготову оне најглавније и најпогубније – да  ми имамо толико вредних писаца. Ствар је у томе да ми једва имамо неколико песника, оних правих, само неколико, а остало су пришипетље – добро организоване, много боље од наше глупости и инертности, али досадило ми је, веруј ми, да бијем бој против ветрењача, као дон Кихот. Заправо, ја  сам последњих 20 и кусур година издавао часописе који су се временом гасили – без ичије новчане помоћи, док су у то време у овој земљи шминкали бабе и оживљавали вампире, многи, па и наше тзв. колеге…  Али, ти ту причу мало боље знаш од мене….

Све најбоље, а здравље пре свега. Јер само живи можемо да се боримо и да покушамо да се организујемо, иначе – ко ће нам други помоћи? Ако не направимо „Фонд узајамне помоћи“ – бојим се да нам се лоше пише…“

 

Итд. Итд.

Нисам добио одговор на ово писмо, не верујем ни да ћу га добити икад. И то је поразно. Не један од тих пријатеља, које сам сматрао изузетно блиским, по незадовољству и аргументима који су ми изгледали разумно, али не и њихова кукњава, понашали су се не могу рећи детињасто, већ апсурдно: очекивали су да дође Годо и да неки тамо Годо реши њихове проблеме, књижевне и критичке. Нека добра вила, што ће да падне са неба и једним хокус покусом измени стварно поразно стање у нашем друштву, култури, књижевности, издаваштву. Заборавили су да се ствари у књижевном животу мењају органима, живим органима – тјј. Часописима, који неће никоме титрати ону ствар. Који ће бити независна гласила.

А да би неко, у овој и оваквој земљи, издавао независни часопис, издавач мора бити истински независтан. А то, како рачуница показује, могу да омогуће 200 претплатника и један неустрашив и долседан уредник. Или, то може и на друфи начин – ако имате богату тетку – као покојни Крлежа – па вам она завешта новац за издавање часописа. Ја сам ставио до знања својим пријатељима да таквих тетака и ујака немам. Помрли су.

Док будем могао, ја ћу публиковати „Заветине+“ онако како могу, па ком опанци ком обојци (што би рекао наш народ). Ја се не бојим, поновићу, свога неуспеха! Мој неуспех није само мој. То није моја срамота. И шта више ту да се прича, довољно је јасно. Никада више и никога нећу позивати да буде претплатник, јер зашто бих? Зашто би мени, рецимо, био више потребан један нови часопис, него многим другим српским писцима критички настројеним? Мог у и ја после свега да послушам цара Марка Аурелија и да се окренем оној једној ствари која има истинску вредност: да живим до краја у истини и правичности и да будем благ према лажљивцима и свима неправедницима…

Елем, и сам сам се понео – неискрено. Одговорио сам  рутински, али Христос није васкрсао! И неће васкрснути све док не поверујемо у немогуће!

Није једноставно данас бити уредник часописа, који већ на ударним својим страницама има упозорење евентуалним читаоцима:

Ове новине не финансира Министарство културе, већ филнатропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине…

“ЗАВЕТИНЕ+” , бр. 3 април 2014, Београд

Нови број књижевног часописа ЗАВЕТИНЕ+, 3, април 2014.

Управо је публикован нови број књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница – неколико страница могу се прелистати и читати бесплатно на овој локацији (1-3). Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/04/zavetine-br-3-prve-tri-strane.pdf

 

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање),  Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.

Новине српске ренесансе започињу размишљањем: «Због чега је Леопарди био резервисан према успеху?». Следи подсећање: «Трагом вести, публиковане 9. децембра 2012: ПРЕКО 300.000 ПОСЕТА НА САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНЕ», затим «Оркестар за свадбе, вашаре и сахране, урнебесе и рашчишћавања», па изабрани текст на табву тему српске књижевности и друштва: «Владета Р. Кошутић: МАСЕР (одломци)», песме Стојана Богдановића, и увод у веома ексклузивну тему: «Тачка на Случај тзв. великих српских писаца друге половине 20. века или Увод у дух савременог вампиризма»» Беле Тукадруза.

У овом броју часописа доносе се и веома занимљиви и убедљиви прилози, како српских песника, прозних писаца, тако и препеви руских песника (препев Владимир Јагличића). У рубрици «Улак или Гласник Заветина» (Прозори Заветина» недвосмислено је изнета позиција овог књижевног часописа. У оквиру рубрике Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ публикован је руковет нових песама Владимира Јагличића (које су наравно одстојале извесно време у песниковим фијокама). И изврсна поетска проза Су Танасковић (архитекта родом из Чачка), У оквиру рубрике «Четврта Србија» публиковани су одломци «Из Старе свеске» песника Мирослава Тодоровића и «Својевсрна срамота, скандал: ИЗЈАВА Мирослава Лукића, аутора Опуса Уметност махагонија» (трагом часописа који су престали да излазе». Стихови Благоја Свркоте «Врисак». Рубрика «Уметност махагонија» доноси песме Зорана М. Мандића, «Три песме» Ане Арсић Живић (живи и ради у Канади), и «Јади по Јуди» Соње Ковачевић.

У рубрици «Запис(и)» публикован је одломак из «Рукописа у ћоравој соби нађеног» Миодрага Мркића (1932. – ) и Томашевићева аргументација подвучена црвеном бојом из «Памфлета о памфлету». На 7. страница публикована је преписка између песника Јагличића и уредника часописа «Заветине +» Као и две дуже песме песника који већ више деценија живи у расјеању, тј. у Немачкој, Мирослава Б. Душанића. У оквиру рубрике «Бездана уметност» скоро на три ступца публиковане су песме Александра Лукића, из новог рукописа песника под насловом «Псовка». И «Мизерија одраза» Радивоја Шајтинца.

Рубрика «Едиција ЦАРСКИ РЕЗ» у целини је посвећена препевима са руској, тј. Панорами коју је сачинио неуморни Владимир Јагличић. Уз личну карту избора, разлоге и остало, дати су – према могућностима овог часописа – примери преведене поезије Олге Седакове (1949), Алексеја Аљохина (1949), Бориса Рубежова (1949), Игора Бјалског (1949), Игора Крјукова (1949), Бахита Кенжејева (1950), Владимира Пучкова (1950), Евгенија Витковског (1950), и Александра Јерјоменка (1950).

«Рубрика «НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)» , отвара се текстом «Фусноте вредне поновног читања» (Бела Тукадруз).Рубрика «Дневник писца» поред осталих прилога доноси стихове Мирослава Тодоровића. Рубрика «Кругови Заветина» делује на принципу концентричних кругова, који се шире и доносе нове, све даље и даље од онога што их је изазвало.

Насловна страна новог броја ЗАВЕТИНЕ+, бр. 3 /2014.

Рубрика «Критички коментари» доноси врло критичке напомене Др Бошка Томашевића, писма уреднику «Заветина». Као и фрагменте Мирослава Тодоровића «Из Старе свеске».

Рубрика «Аукције на Сазвежђу З» доноси препоруке низа наслова, у издању «Заветина», које вреди имати у својој библиотеци. Јер књига је боља од многих других ствари, па и од пилула!.

У рубрици «Летопис ЗАВЕТИНА» доноси се Увод у овај летопис, и критички интониран текст Бошка Томашевића «Хиперборејци против Политикиног додатка Култура, уметност, наука». Као «ексклузивно» «Заветине+» публикују «Митарење чудовишта» Александра Лукића (одломак), «Ни спаса, ни привиђења» Радивоја Шајтинца, «Писмо Бошка Томашевића «Заветинама» поводом доделе књижевне награде «Дрво живота» «, «Наш постмодернизам као шверц» Александра Секулића, «Песничка сусретања су пожељна, али…» Илинке Вуковић, и врло лични и убедљив тескт Добрила Ненадића «О рукопису «Доротеј»…

Има доста тога за читање, као што видите – од Васкрсенија до Тројице или чак до Петровдана!

________________________ Овај број се може поручити искључиво директно од „Заветина“ по цени од 220, 00 дин.

Можете поручити одмах.

Name(обавезно)

Email(обавезно)

Website

Comment(обавезно)

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 3, април 2014

Предај

Δ

 

Публикован нови број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

Ових дана је публикован нови број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“, на промењеном формату (таблоид, 16 страница), чијих се неколико страница (1, 14-16) могу прелистати и читати бесплатно и на овој локацији. Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/01/zavetine-br-2.pdfЧасопис бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014) доноси обиље прилога, и убудуће, тј. следећи бројеви биће штампани у истом формату (зависно од финансијских могућности издавача (М. Лукића).
ЗАВЕТИНЕ +  имају следеће рубрике: Сазвежђе З, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Бездана уметност, Edition SECTIO CAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање),  Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Дућан ЗАВЕТИНА, Летопис ЗАВЕТИНА,  ЕКСКЛУЗИВНО.
У овом броју часопис доноси прилоге:  Главнопг уредника, Александра Лукића, Небојше Васовића (поезија), Вјерују редакције, Изводе  из „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, текстове о Трећој и Четвртој Србији и свим тајнама бивше државе, писмо Милана Ваксмана, текстове о „уметности махагонија“ и једном наметачком комунистичком издавачу и диносаурусу,  прилоге на тему „Зашто нема промаје“,  стихове српских песника који живе у свету (Небојша Васовић, Мирослав Душанић), Писмо др Бошка Томашевића, критичке огледе Мирољуба Милановића, неколико нових песама Александра Лукића, Зорана М. Мандића, Благоја Свркоте, Беседу Радивоја Шајтинца, Песме Владимира Корнилова (1928- 2002) и Сергеја Шелковија у препеву Владимира Јагличића, ВАРИЈАЦИЈЕ О ВЕНЕЦИЈАНСКОМ КАРНЕВАЛУ / Теофил ГОТЈЕ , у препеву на српски Владимира Јагличића,  одломке ИЗ ПИСАМА КОЈА СТИЖУ У ЗАВЕТИНЕ СА СВИХ СТРАНА Знак препознавања, Србољуб МИТИЋ  ЛИЧНА КАРТА, есеј Беле Тукадруза ВАШАР ПЕСНИКА или Басма против  мађија : нечастивог и и змајева који попију вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту, „Дан у запуштеном воћњаку“  Мирослава Тодоровића,  Поводом ТРИДЕСЕТ ГОДИНА “ЗАВЕТИНА”, књижевну критику: БЛАЖЕНСТВО ТРАЈАЊА (Поводом одабраних руковети Мирослава Лукића под насловом ,,Дубоке песме немогуће љубави”)  Љиљана Вујић Томљановић, НИГДЕ  НИКОГ/ Бошко Томашевић (осврт управника Сазвежђа), НАПОМЕНА ПОВОДОМ  ПЕСМЕ “ЦРНИ” (Ђорђе Николић: Ви нисте од овога света, Српска књижевна задруга, Београд, 2012.), СВЕТЛОСТ КРИТИКЕ   Душан Стојковић (изводи ), ШЕЛОГОВШТИНА  или белешке поводом пет песама, Слободан Чворовић (Коментар на страницу „Разлика“), Избор чланака из књижевних часописа „Заветина“ који су временом престали да излазе, песме Лућијана Благе (у препеву Р. Марковића) и  Калина Власијеа (у препеву М. Вукадиновића)  и др.

1. Дигитална верзија овог броја може да се поручи већ од 27. јануара 2014. године – директно од издавача М. Лукића, било са које тачке на земаљској кугли. За читаоце из Србије, цена овог броја је 180,00 дин. (урачунати су и поштански трошкови). Новац се може послати одмах новчаном поштанском упутницом на адресу : Иван Лукић,11196 БЕОГРАД-Раковица, Сердар Јанка Вукотића 1/13, са обавезном тачном адресом наручиоца.
2. _____________________________________________________________

Читаоци из света, могу поручити, овај број часописа по цени од 2 евра. Директно од уредника

Name(обавезно)

Email(обавезно)

Website

Comment(обавезно)

Поруџбина часописа ЗАВЕТ)ИНЕ +

Предај

Δ

Новац шаљете искључиво  преко WESTERN UNIONA уз упутство које ћемо Вам послати одмах када се јавите.

P R O G L A S / Boško Tomašević

PREMA NANOTEHNOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI

Cvetovi, simboli „Zavetina“, obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija „Zavetina“, proleće, 2013

Matica srpska i Srpska književna zadruga dve su institucije od nacionalnog značaja koje su stvorile generacije Srba poslednja dva veka.

Te institucije danas su zaposednute od strane onih srpskih kulturnih poslenika pisane reči čija je kulturna politika posve anahrona, pretstavlja silazišta duha i ne vodi srpsku kulturu Pisma savremenim civilizacijskim tokovima i tekovinama.

Neophodno je ove dve instutucije osloboditi od pretstavnika konzervativne mase, čija je ideja kulture daleko ispod savremene epistemè lanaca i putanja pisanja (écriture) i iste predati novom, savremenom Stvaraocu srpske kulture, koji će te dve institucije voditi kroz 21. vek.

Vreme je da ove dve institucije budu drugačije mišljene i da one same počnu drugačije da misle i drugačije da pišu, objavljujući posve nove znakove savremenog pisanja.

Komesare romantizma i estetičare dogmatskog romantizma, dežurne mističare, mučenike nirvane, koji se rugaju novumu i novim poslanstvima nacionalne kulture valja skloniti u Muzej. Siti smo ponavljanja, obožavanja večnosti na grobljima i pretvaranja prošlosti u blud.

Sa ovih prostora, potrebno je otvoriti novi prolaz ka kulturi sveta i tamo, povezani sa opštim kulturnim tokovima savremenog Slova i pisanja, tražiti odgovore za sopstveno prisustvo u njoj. Apsolutno moderno, bez gusala i dipli u pozadini!

Velike mrtvace prepustimo istoriji! Ono što je od njih valjalo, odavno je prisvojeno i iskorišćeno. Ljubav prema prošlim Svodovljima, okrutnost je anahronih, dogmatizam oholih, znak samodopadljivosti manastirske truleži. Njihova poslednja reč napisana je sa Jovanom Dučićem. Jedno doba  sa lokalnim rekvizitarijem krstovâ, vladikâ, jektenijâ – sve samim stilovima 18. i 19. veka – završeno je. Umorni smo od znakova anahronizama u delima Ćosića, Pavlovića, Simovića, Bećkovića, Noga. Ta Pisma su prošlost, dokrajčimo njihovu aktuelnost pohranjivanjem u biblioteke.

Doba nove kulture stvaralački rastočava prethodna mišljenja, od njih preuzima najneophodnije, i ide napred.

Komunikaciju sa svetom potrebno je ostvariti na najvišem mestu jedne nacije, medju njenim resursima, čije je prvo ime Novi Stvaralac, a drugo, njene moderne kulturne institucije. Modernizujmo stoga te institucije. Izbacimo iz njihovih redova mrtvace. Predajmo ih Stvaraocu 21. veka.

Kultura pretvorena u nedeljno popodne sa guslama na kolenima, tim neupotrebljivim ogledalima jedne istrošene kulture, propast je te kulture.

Naše pripadanje savremenoj kulturi sveta zahtevamo na razini Stila, čije je ime kvantna gravitacija literature, nanotehnologija književnog teksta, fraktalna geometrija pisanja, pisanje na 777° farenhajta. Neka to bude prilog Srpskog Pisca globalnoj književnosti, njegov dar kosmopolitskoj alternativi književnosti. Ko će to da učini ukoliko ne on, Srpski Pisac, koji je više od četvrt veka spavao na pometnjama mita, sanjao nad nemogućim atlasima i zanosio se eufeminizmima istorije.

Transnacionalna tekstualnost savremenog srpskog književnog Pisma vodi u pravcu globalne književnosti. Od sada Matica srpska i Srpska književna zadruga mogu biti samo metropole srpske književne reči za doba globalne književnosti. Ako nemaju snage i volje za nove vizije, napustimo ih. Novi Srpski Stvaraoci izmisliće nove institucije koje će odgovarati njihovim potrebama, njihovim uvidima za pravce delanja novog  srpskog sveta u zajednici sa svetom.

Književnost je uvek i pre svega bila ontologija, pokušaj odgovaranja na pitanje kakav odnos postoji izmedju bića i jezika, reči i stvari, bivajući na taj način, dok se usredsredjuje nad zagonetkom života, univerzalna, poput zakona prirode. Ona je neprestano vraćanje lancu i mrežama bića, te samoj sebi, nikakvo svratište ojkačima nad istorijom.

Oslobodimo srpske kulturne institucije od obaveze tegljenja istorije, pošaljimo ih u budućnost. Istorija pripada Muzejima i Arhivama. Neka se savremeni srpski pisac posluži kvantnom epistemè pisanja.Vreme je.

  Boško Tomašević

Insbruck, marta 2009.

Jasan pogled. Pogled preko polja – Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija „Zavetina“, kasno proleće, 2013.

_________  Iz propratnog pisma B. Tomaševića(!8. januar 2014) : “Dragi i poštovani Miroslave,
srećna Ti Nova godina i u dobrom zdravlju da je provedeš.
Sa radošću, uvek, čitam Tvoje pošiljke.
Sada Ti šaljem jedan tekst pod naslovom „Proglas“. Isti je, ako se ne varam, objavljen u „Betonu“ iste godine kada je i napisan, 2009. Pošto vidim da ponekad, kao memento, objavljuješ i neke tekstove koji već negde bili objavljeni, isti Ti šaljem iz tih razloga. Ukoliko budeš smatrao da bi ga bilo vredno ponovo objaviti, Ti ga objavi.
Puno Te pozdravljam,
srdačno,
Boško T.“

Odlomak iz „Poraza mišljenja“ / Alen Filkenkrot

Naslov originala Alain Finkielkraut: LA DEFAITE DE LA PENSEE © Editions Gallimard, 1987.

Alen Finkelkrot je rođen 1949. godine u Parizu. Završio jc studije moderne književnosti. Danas je pro-fcsor na Politehničkoj školi u Parizu, urednik časopisa Le messager europeen i emisije Repliques na radio stanici France culture. Objavio jc knjige: Un nouveau desordre amoureta sa Paskalom Brukncrom, 1977 (Novi Ijubavni nered, u prevodu Jclene Slakić, Beograd, 1989), Ralentir: mots-valises! 1970, Au coin de la nie, l’aventure, sa P. Bruknerom, 1979, Le Juif imaginaire, 1980, Le petit fic-tionnaire illustre, 1981, L’avenir d’une negation, 1982, La rćprobation d’Israel, 1983, La sagesse de l’amour, 1984, Ln defaite de la pensee, 1987. i La memoire vaine, 1989.

RASA I KULTURA

nasl. stranica knjige

Kulturni identitet ima dve crne ovce: individualizam i kosmopolitizam. Poslu&tjmo joS jedared Franca Fanona: „KJasična, gotovo urodena slabost nacionalne svesti nerazvi-jenih zemalja nije samo posledica sakaćcnja kolonizovanog podanika od strane kolonijalnog režima. Ona je i rezultat lenosti nacionalne buržoazije, njenog nemara, duboko ko-stnopolitskog obmzovanja njenoga duha“.³⁴

S nezavisnošću, dakle, niSta nije konačno reSeno: pretnji unutraSnjim raspadom pridodaje se opasnost od potajnog po-vratka stranca, pa se nacionalna država, tek 5to je izašia iz stanja neizvesnosti, mora trajno boriti na dva fronta: budnom cenzurom ona mora đa obezbedi stapanje pojedinačnih volja, a osobenu kolektivnost koja joj je poverena treba da oć?iva od bilo kakvog patvorenja. Još su nemački romantičari go-vorili da „sve Sto je tuđe, sve što sc bcz nekog dubljeg razioga uvukio u život jednog naroda, postaje za nj uzrok boleštine i mora da bade iskorenjeno želi li on da očuva svoje zdra-vlje“. Na isti način, težnja za kulturnim identitetom odme-njuje kolonijalnu aroganciju strahom od mešanja, opsednu-tošću čistotom, obuzetošću zagađivanjem.

Oslonjen na univerzalnost svoje civilizacije, s«m se po-brinuvši da se nađe u središtu istorije, beli čovek prezirao je arhaične narode koji su vegetirali u svom partikuiarizrnu. Iz-van sebe od radosti što je ponovo izvojštio svoju partikulat-nost, nacionalizam Trećeg sveta brani je od izopačavanja ko-jem je izlaže spoljašnji svet: stranac je odbačen zato što je drugačiji, ne zato što je zaostao. Grubo rečeno, rasizam za-snovan na razlici potiskuje rasizam bivših kolona koji je bio utemeljen na nejednakosti.

Reč rasizam je, nairne, varijiva: ona u isti mah označava dva ponašanja čiji su nastanak, logika i motivacija mcdusob-no posve različiti. Prvo ponašanje smešta na istu lestvicu vrednosti sve nacije koje naseljavaju Zemlju, dok drugo pro-glašava da su načini života međusobno nesamcrljivi; prvo hi-jerarhizuje mentalitete, drugo u prah i pepeo razbija jedin-stvo ljudskog roda; prvo preobražava svaku razliku u infe-riornost, drugo ističe da su razlike apsolutne, nepremostive, međusobno nerazmenljive; prvo svrstava, drugo razdvaja; za prvo, ne može se biti Persijanac, u očima drugog ne može se biti čovek, jer između Persijanaca i Evropljana nema zajed-ničke Ijudske mere, prvo objavljuje da je civilizacija jedna, drugo pak da su ctnićke grupe mnogobrojne i mcđusobno neuporedive. Ako je ishodižte prvog ponašanja kolonijali-zam, drugo vrhuni u hitlerizmu.⁶

Sada se jasnije uočava osnovna mana filozofije dekolo-nizacije: ona je pobrkala dve različite istorijske pojave; naci-zam je pređstavila kao varijantu zapadnjačkog rasizma na-menjenu internoj upotrebi i u toj epizodi razabrala je samo primenu na Evropu „kolonijalističkih postupaka koji su do-tad pogađali samo alžirske Arape, indijske kulije i afričke Crnce“.³⁷ Rezultat: oružjem Volksgeista ova je filozofija po bijala nedela etnocentrizma i pognute glave podržala Franca Fanona kada je kazao: „Istina je ono što štiti domoroce i upropaštava strance […], a dobro je naprosto ono Sio im na-nosi zlo“;³⁸ izražavajući se na taj način, pisac Prokletih na Zemlji je gotovo doslovno ponavljao Baresove napade na pravdu po sebi ili apsolutnu istinu. „Istina je ono Što zado-voljava potrebe naše duše“, čitamo na primer u Iskorenjeni-ma, a u Mojim sveskatna nalazimo: „Treba naučavati francu-sku istinu, to jest onu istinu koja je naciji najkorisnija“.³⁹

Bez sumnje, pojam rase bio je oboren zahvaljujući ra-dovima društvenih i prirodnlh nauka koji su se međusobno dopunjavali. Odvažiti se danas na zasnivanje razlika među ljudskim kolektivitetima u prirodnom poretku stvari znači namah iskoračiti iz područja znanja. Nepobitna otkrića bio-loga i etnologa zabranjuju nam da mislimo da jc Ijudski rod izdeljen na jasno razgraničene etničke grupe od kojih je sva-ka obdarena sopstvenim mentalitetom koji se prenosi na-sleđem. Naučili smo da razlikujemo udeo urodenog i stečenog i prestali da u genetsku baštinu upisujemo ono što zapravo pripada istoriji ili tradiciji, Odlučujući pokazatelj u isti mah intelektualnog i moralnog napretka jcste činjenica da razlučujemo relativnost i prolaznost crta koje su se nckada ubrajaie u večita svojstva ljudskoga roda, Sve u svemu, više se ne danio obmanuti: biološki argument je odsad beznačajan i znamo da je sve kultura – od religijskih rituala do industrii-skih tehnika, od hrane do načina odevanja, od književnosti do ekipnog sporta.

Ali, to su znali i izumitelji nacionalnog genija. Upravo su oni nesvodivu raznovrsnost kultura prvi suprotstavili ideji o jednoj Ijudskoj prirodi i nepokretan svet filozofa preobra-zili u blistavi pejsaž satkan od niza kolektivnih entiteta. Ra-sna teorija koja je formulisana kasnijc i nad tom idejom na-dogradena samo je naturalizovala to odbacivanje Ijudske pri-rode i, uopšte, svega što bi moglo nadići raznovrsnost običaja. Osobenosti svakog naroda upisane su u gene, nacionalni „du-hovi“ postali su takoreći prirodne vrste obdarene nasled-nošću, trajne i neizbrisive. Ta je teorija pobijena. Ali, šta je s progresom? Poput nekadašnjih pobornika rase, današnji za-govornici kulturnog identiteta zatočavaju pojedincc u njiho-vu pripadnost. Poput njih, i oni apsolutizuju razlike, pa u ime mnogosirukosti pojeđinačnih uzročnosti razaraju svako prirodno ili kulturno zajcdništvo među ljudima. Renanu, koji  je tvrdio da „čovek ne pripada ni svome jeziku, ni svojoj rasi već samome sebi jer je on slobodno, to jest moralno biće“, Bares je odgovorio: „Ono što je moralno, to je ne smatrati se slobodnim od svoje rase“.⁴⁰ Misli li se da je dovoljno – ne bi li se Bares pobio – prcvesti njegovo oduševljenje biologi-jom u isticanje kulturnih razlika te se po svaku cenu suprot-staviti infiltraciji onog što je tude? Naprotiv, postupajući na taj način ovekovečuje se kult kolektivne duše koji se pojavio s idejom Volksgeista, a čiju ekstremnu i provizornu verziju nalazimo u rasnom diskursu. Zamenom bioložkog argumenta kulturalističkim, rasizam nije bio uništen: samo je vraćen na polaznu taćku.

_______________

34  Frantz Fanon, Les damnis de ta terre, naved. delo, str. 109 (kurziv moj).

35   Jospeh Gorres, naved. prema: Jacques Droz, Le romantistne politigtie en Allemagne, Armand Colin, 1963, str. 149,

36 O dvema vrstaraa rasizma vid., osim inauguralnog članka Jeanne Hersh,
„Sur la notion de race“ (Diogčne, br. 59, 1967), radove Pierre-Andrć
Taguieff, „Le neoracisme diferentialiste“ (Langage et societe, br. 34, de-
cembar 1985) i Arthur Kriegel, La race perdue, P.U.F., 1983).

37    Аimć Cćsaire, Discours sur le colonialisme, naved. delo, str. 12.

38    Fanon, Les ‘damnčs de la terre, naved. delo, str. 35.

39  Naved. prema: Zeev Sternhell, Maurice Barres et k nationalisme frangais,
Complexe, Bruselles, 1985, str. 268.

40  Vid. Benda, La trahison des clcrcs, naved. delo, str. 56.

________ PLATO, Beograd, 1993, 142 str.; str.  79-83. – Prevod Aljoša Mimica

ЖЕНЕ / Мирча Картареску (1956)

Мирча Картареску, песник (1956)

ЖЕНЕ

„жене су занимљиве

до 20-те и после 30-те

отприлике 5 испред и 5 иза

који дечак не жели, још док и не зна на шта личи она ствар,

жену од 30 година?

који ћелавко са својих 35-40 не жели несташну девојчицу?

када имаш дебелу, желиш витку, јер жене су занимљиве

нешто испод силуете и нешто изнад –

ако си имао ласцивну, не знам како, пожелиш

стидљиву, да то урадиш при угашеном светлу..

дору и дину (опрости му, Боже)

код динуа, једне ноћи забава генерације

у кухињи са чашама  Cuba libre: мој господине,

шта је на свету лепше него јебати се?

Која је дрога јача, која ће те поема продрмати јаче?

„жене су у ствари исте као и ми

и оне су љубопитљиве као и ми

знаш већ, видиш неку на улици или у трамвају

и помислиш: боже, како би било?

и оне мисле исто.

И као што ћеш наћи мушкарце срамежљиве

попут девојчица,

исте су и девојке које ти отварају патент чим ти закораче преко прага.

Раду, у Рахови, једне прохладне вечери

уз криглу пива, још хладнију:

„24? ти то озбиљно? Па ја сам се са 24

наситио риба, имао сам их богтепита…“

И – затим, играјући се упаљачем: „види

која је ствар,

жена неће бити с тобом ако не осети да господариш њоме,

можеш бити највећи даса или геније, мути, врти…“

„жене нису људи

не можеш се споразумети са њима

то сазнајеш нарочито после женидбе

да видиш голубицу само како хвата залет

како се на тебе дере

какав ти програм кроји…

тачно је,тада

није више иста ствар

после пет година, када јој ставиш руку на задњицу

као да је на своју стављаш“.

госпон ники, у Берлину (ја и трајан

слушали смо га са воткама пред собом):

„то ти је као и са женама:

кад видиш неку на улици

са пругама чарапа мало у страну

схваташ да јој можеш прићи.

савршена тачност спутава, и код жена

и код уметничог дела“.

И ми: „сјајно,

сјаjно, госпон професоре!“

„дивне жене и жене ружне су ОК

али се чувај обичне девојке, која.

у фармеркама и мајици, стоји, ни ружна ни лепа.

на трамвајској станнци.

она је као и ти и тебе чека“.

АХ, НАТАЛИ…

Кад сам био много млађи заљубио сам се у Натали Вуд

(верујем и данас од свих глумица

највише заслужује моју љубав)

Оцењујем себе добром оценом

јер се нисам заљубио у ББ или, сачувај Боже, у Мерлин.

Ту срамоту нисам доживео.

Али у Натали Вуд сасвим је часно.

Волео сам Натали Вуд,

шетали смо вечерима у крају Тунари – Доробанци – Дионисије Лупу,

загрлио сам је око рамена а она мене око струка

нарочито је с јесени било лепо.

Није јој сметало што сам био у школској униформи.

„Мирча, говорила ми је, Мирча,

диван си,

све што може да пожели Једна интелектуалка .

„И ти си, мачкице, дивна“.

Шетали смо између увелог лишћа, нико нас није разумео,

били смо пуни осећања, сувише различити…

„Натали, говорио сам јој,

о, Натали, Натали, Натали,

како је лепо твоје име…знаш ли, Натали,

данас сам ништа,

док си ти чувена, иза себе имаш филмографију,

али радићу, Натали, видећеш, зарадићу новац…“

И јесење су вечери биле толико тужне

и велике очи моје лепотице толико дубоке….

Затим је почело да веје

и трамваји су стварали зелени пламен у контакту са наквашеном жицом

прошле су године

већ сам стекао славу, новац и жене

објавио сам у Паризу и Чикагу

још увек сам одлазио у „Кантемир“ тек из навике, из сентименталности.

Натали ме је чекала вечерима

пред школском капијом, у свом сићушном Поршеу

којим смо кружили веома споро улицом Пророка, каплара Тронче

и поново улицом Будућност.

Памтим једне вечери

зауставила су се кола крај плочника

запалила је цигарету у мраку, и својим сензуалним

(али промуклим и болним) гласом

признала ми jе како ме jе преварила са неким мушкарцем. “ Мирча, требало је, требало је,

да ти кажем,

не бисмо могли наставити иначе. Знаш,

ниједног тренутка нисам желела да спавам са Робертом

али је толико упоран… ови плави момци толико су ужасни…

али веруј ми, Мирча, ти и даље остајеш најбољи…“

Опростио сам јој.

Шта се не прашта поквареној, прашта се надмоћној жени.

„Превари ме делом, не мишљу“, само сам јој толико рекао.

Затим сам отишао у војску.

Код Кристи Теодорескуа долазила је скоро недељно Данијела.

Код Мере је долазила његова садашња жена.

Чак је и код Ромулуса дошао неко, једном.

Натали ме никад није посетила.

Недељама сам наивчина дежурао

и гледао како други љубе своје вољене,

како их преко стола држе за руке…

приликом чишћења оружја читао сам кришом „Кино“,

исецао све све о Њој, све што се на њу односило.

Десет година нисам ништа о њој знао.

Живот нас је раздвојио.

Пре отприлике недељу дана, тражећи

магнетофонске траке,

кога угледах у „Златној плочи“, крај Липскања?

Натали, Натали, поново борави у Румунији!

Али колико је остарила… нисам желео да говорим са њом

и отишао сам пре него ме види (напољу је чекао

изветрени Редфорд, у кадилаку)

не, подгрејана јела су бљутава

не, Натали,

изабрала си, одсад корачај својим путем.

Па ипак, када сам се вратио у вилу,

зашто ми се свих 17 соба учинило празним?

Кроз замрзли прозор извесно сам време гледао базен

у којем је пловио мртав лист…

Превео Славомир Гвозденовић

_______ Напомена

Мирча Картареску, рођен 1956. године у Букурешту, спада у водеће румунске романописце и песнике. Од 1980. до 1989. предавао је румунски језик, затим је радио за Удружење писаца и као уредник у часопису „Caiete Critice“. Године 1991. постао је доцент на Одсеку за историју румунске књижевности на Универзитету у Букурешту, а 1994-1995. био је гостујући доцент у Амстердаму. Мирча Картареску је вишеструко награђиван у земљи и иностранству. Његова дела преведена су на неколико европских језика. – Добитник Међународне награде за књижевност Нови Сад, 2013.

Извор: Златна греда, бр. 141-142/2013, стр.  10-12

Za Nobela imamo pisce ali nemamo volje

SVAKI pojedinac, izdavač, fakultet, odnosno udruženja pisaca ili institucije imaju pravo da, uz obrazloženje, svake godine predlože srpskog kandidata za Nobelovu nagradu za književnost. Srpska akademija nauka i umetnosti tu mogućnost dosledno izbegava, iako redovno dobija poziv iz Švedske akademije.

Po dobijanju Nobelove nagrade 1961, Andrić je rekao da je sada gotovo sa slovenskim piscima, da će je eventualno dati još nekom Rusu – i to je to. Nije mudri pisac mnogo promašio ni u ovom. Predstavnici moćne slovenske literature nisu se u poslednjih pola veka nagledali medalje sa Nobelovim likom. Osvojili su je Šolohov, Solženjicin, Miloš, Sajfert, Brodski i Šimborska pre 17 godina. Od tada ništa.

Nije poznato da li se sadašnji srpski akademici rukovode Andrićevim predviđanjem, tek, drže se odluke da na pismo iz Stokholma ne odgovaraju.

– Nisam siguran da imamo taj književni domet, posle generacije Crnjanskog, Krleže… Iako se Nobelova nagrada daje jako značajnim piscima, postoje tu i političke nameštaljke, sve te nagrade imaju svoje pozadine i ne verujem da imamo moći da u tome učestvujemo – kaže za „Novosti“ akademik Svetozar Koljević.

Članovi Odeljenja za jezik i književnost SANU, po rečima akademika Dragoslava Mihailovića, drže se principa da ne predlažu pisce ni za domaće nagrade.

– Ako bismo učestvovali u predlaganju za nagrade u Srbiji, došli bismo do toga da stalno predlažemo nekoga iz Odeljenja. Ko je i kako tu odluku proširio na Nobelovu nagradu, ne umem da kažem. Đavo bi ga znao da li je dobro ili ne da imamo kandidata za „Nobela“ – rekao je Mihailović za naš list.

Iskustvo pokazuje da pisac koji pretenduje na ovu nagradu mora da bude preveden na velike svetske jezike da bi bio relevantan. Akademik Milosav Tešić kaže za „Novosti“ da takvih imamo, i smatra da bi Akademija uz pravo i odgovorno obrazloženje trebalo da ih predlaže Nobelovom komitetu:

– Predlagači mogu da budu i pojedinci, ali ipak je SANU institucija koja ima najveći ugled. Njen predlog, koji bi svi članovi odeljenja potpisali, delovao bi najozbiljnije. Potpisao bih kandidaturu Miodraga Pavlovića, Dragoslava Mihailovića, Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića, Ljubomira Simovića… Imamo ozbiljne kandidate, problem je što pišemo na malom jeziku. Šta bi bilo da Matija ili Ljuba pišu na francuskom ili engleskom – pita se Tešić i dodaje da ne treba smetnuti s uma da je odluka o dobitniku Nobelove nagrade dobrim delom motivisana i političkim razlozima.

Kada se u obzir objektivno uzima isključivo kvalitet literature, po mišljenju književnika Vladislava Bajca, među piscima iz Srbije moglo bi da se nađe jedno, možda dva imena koja zaslužuju da budu preporučena Nobelovom komitetu. Kriterijum za „Nobela“, ipak, podrazumeva i državne, socio-političke okolnosti…

– Srbija sada nije u fokusu i ne možemo se nadati. Osim ako ne stasa u velikog pisca neko od tri – četiri pisca iz moje generacije. Ponekad odluke Švedske akademije jesu kontroverzne, ali ne bih rekao da isključivo pobeđuju politički razlozi – kaže Bajac.

Jasno je da piscima iz male zemlje najveća svetska nagrada deluje nedostižno, ali nije jasno da se zbog toga u prestižnom književnom nadmetanju ne učestvuje. Veliki broj značajnih pisaca iz malih jezika ima podršku svojih zemalja, deo su ozbiljne kulturne politike koja projektuje i neprestano prisustvo u trci za Nobelovu nagradu. Nema sumnje da bi se i u Srbiji mogao naći pisac koji se kandidaturom ne bi nikom zamerio, koji bi oličavao nacionalnu kulturu i čije bi ime pratila opšta javna saglasnost.

TAGORE I KOZANOBELOVU nagradu za književnost nisu dobili Tolstoj, Ibzen, Zola, Džojs, Prust. Teoretičari zavere vole priču da je Hruščov iznudio Šolohovljev izbor. Mnogobrojne anegdote prate laureate. Najpoznatije su da je Tagore u stokholmski hotel doveo svoju kozu, jer je pio samo njeno mleko. Knut Hamsun je dobijanje čeka proslavio u kafani, pa je pijan pokušao da ga pokloni konobaru. Konobar je odbio, a pri povratku u hotel, Hamsun je ček ipak izgubio u liftu. Mamurnom piscu liftboj je ujutru vratio ček, kaže priča. Džon Stajnbek je, takođe, izgubio svoj ček, ali ga je tri dana kasnije njegova prijateljica našla u svojoj tašni! Andrić nije gubio svoj ček, ali ga lično nije unovčio. Prvo je polovinu svote poklonio za razvoj bibliotekarstva u BiH, a kada se uverio da se novac pravilno troši, poklonio je i ostatak.

 

Za Nobela imamo pisce ali nemamo volje | Kultura | Novosti.rs.

Увод у Први број часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

ДА ПОДСЕТИМ  – ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ „ЗАВЕТИНЕ+“, бр. 1, август 2013. излази уочи Велике Госпође 2013.

НУЛТИ БРОЈ   часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ ,појавио се око Спасовдана 2013. године ( када су „Заветине“ напуниле тридесет година).   „ЗАВЕТИНЕ+“ је следбеник  свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“...), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“

НУЛТИ број је – тематски, у целини посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио  Управник и одговорни уредник Бела Тукадруз, а уредио заменик  уредника Александар Лукић.

Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новина српске ренесансе.Стооки дух, васељенских новина будућности…

Стооке новине Српске Ренесансе произашле су из тзв. „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, тј. из оних безбројних и релативно непозатих извора са којих се напаја. Далеко од тога да „ЗАВЕТИНЕ +“ данас покушавају да „имитирају“, или „подражавају“, рецимо некадашњи „Српски књижевни гласник“, јер, пре свега, овим стооким новинама тзв. Друге Српске ренесансе стоје на располагању и друкчија средства и друкчији изазови, уз толике незавршене и одложене послове српске књижевности. Овај часопис је, коначно, преузео извесну „мисију“ коју и не скрива.

НУЛТИ или ПИЛОТ број, и по садржају, и по броју и квалитету, сарадника, који су у јавности прилично укривени – хајде да и то подвучемо, још једном! – врло добро и јасно говори сам по себи. Који то данас књижевни часопис или књижевне новине на просторима где се пише, говори и мисли српски, може да дозволи овај луксуз, који је себи допустио нулти или пилот број стооких „ЗАВЕТИНА+“?

Пођимо редом: ко се све нашао у овом нултом броју? Розанов, Бела Тукадруз, Радивој Шајтинац, Бошко Томашевић, Владимир Јагличић, Павле Поповић, Скерлић, Лазаревић, Соња Ковачевић (ЗАВЕТИНЕ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности „Заветована“ сам и ја ), Мирча Динеску, Иван Иљин,  Зоран М. Мандић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Јован Пејчић ,Санда Ристић-Стојановић,  Миодраг Мркић, Душан Стојковић, Јелена Бодражић (примабалерина), Мирослав Тодоровић, Ђорђе Николић, Мирољуб Тодоровић, Маријана Колосова (1903–1964), , Слободан Бранковић, Милисав Миленковић, Слободан Чворовић, Драгомир Матић,  + Радомир Продановић, Милица Лилић Јефтимијевић, Љубиша Д. Јовановић, Анђелко Анушић, Радомир Батуран, Су. Танасковић , Драган Јацановић , Ратомир Марковић, Ранко Павловић, Виктор Широков (1945),  + Бранко В. Радичевић, Миленко Д. Јовановић,  Александар МЕЉНИК (1961), Маринко Арсић Ивков, Владика Николај, Владимир Димитријевић, Фернандо Песоа, Ристо Василевски, Анри Мишо, Ганчо Савов, Боро Драшковић, Јевгениј Шестаков, Мићо Цвијетић, Данил Хармс, Стеван Пешић,  Бекет, и др.

ПИЛОТ  број  „ЗАВЕТИНЕ+“ није само пуки збир извода карактеристичних фрагмената из једне суме текстова презентованих на „Сазвежђу Заветине“; часопис је више од тога. Часопис је окупио најшири могући круг аутора, како савременика тако и оних других, што су постали нераздвојни део српске културне и књижевне традиције.

У ствари, ово је први српски књижевни часопис, који „пркоси“ тзв. линеарном читању текста, јер, да поновимо, испод сваког текста штампаном у овом часопису постоји и линк, који упућује „негде тамо“ на стварни и много дужи текст. Довољно је клинкути, како се каже, да у секунди, искочите из часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ у неки свет о коме нисте можда дотле ни слутили да постоји. Тако да је за „читање“ овог нултог броја (говорим о дигиталној верзији, ПДФ) потребно и много мање и много више времена, истовремено, зависно од тога шта желите. Тренутно је нулти  број или пилот верзија новина српске ренесансе постављен на интернет локацији Људи месечеве светлости (https://novinebuducnosti.wordpress.com )

ЗАВЕТИНЕ+  излазе (најмање) 4 пута годишње у свескама свитак формата до 120 стр. Годишња претплата за Србију   1100 дин..За претплатнике из Европе  30 евра. За претплатнике из Америке 35 долара. Појединачни бројеви часописа се купују директно од „Заветина“ по цени од 200 динара плус пошт. трошкови. Сваки број ћемо штампати на папиру (кадгод сакупимо новац – не од државе Србије!!) , увек на ЦД (и цена тог дигиталног издања ће, бити, увек,  три пута мања од штампаног на папиру примерка!). Ако не будемо имали довољно новца за штампање појединачног броја, нећемо чекати – број ће изаћи према уобичајеном ритму, који не сме бити спорији од ритма годишњих доба!

Ово треба да се каже јавно, да „ЗАВЕТИНЕ+“ зависе једино од људи и стваралаца, добротвора и филантропа, како из Србије и Европе, тако и широм планете, који верују у овакву једну идеју књижевног часописа, васељенског часописа – часописа будућности. ЗАВЕТИНЕ+ ће издржавати сам себе, или нестати…

НУЛТИ број се појавио уочи Спасовдана 2013. године, а овај Први број ће бити доступан читаоцима крајем августа 2013. године, можда баш на дан Велике Госпојине?

И данас српску културу и књижевност сапињу извесне тенеденције које би се могле описати као деловање “живих вампира”. Да, има их, још увек: жељни су свеже крви, наравно… Нова и неустрашива књижевна критика, која се огласила пре само неколико година у једном од београдских књижевних часописа, наоружала се добрим глоговим оружјем, али и фактима општег закона, као и уверења, да за праву књижевну критику нема никакве спољашње стране, никакве ограде ни окружавања, што је затвара!! Кључ за сваког правог и поузданог критичара је његова мисао. Он има, не самодржачку моћ једног Скерлића, већ нешто друго, другачије, како би рекао Емерсон, идеју која сва његова дела и поступања квалификује. Он ће се променити набоље само, ако му се покаже идеја која је моћнија од његове. Живот уопште, а пре свега човеков, је круг, који се сам од себе шири. Полазећи од једног сасвим малог круга, развија се изван себе, у нове и све веће кругове, у бескрај. Живахне и јаке душе проваљују преко кругова, чак и када су од бетона! Дух не трпи затварања и ограничавања. Запушите један извор или врело овде, избиће на другом, трећем, десетом месту, још јаче…“

Доиста , стооке новине српске ренесансе ЗАВЕТИНЕ +:   верују у свет који настаје, у оне који долазе. Послератна литература српска, стварана током читаве друге половине 20. века, још се држи чврсто наизглед само у наметнутим и промашеним, диригованим историјама књижевности и тзв. обавезној лектири за средње и основне школе, али не може избећи судбину наметнутих ствари, и она се нагиње над бездан, који се отвара за све што је застарело, кад се појављују нове идеје, а пре свега неизбежни талас нових критичара надмоћне стваралачке иницијативе… Овде се отвара полигон за тешко аргатовање и цепање пањева, како би рекла И. Секулић. Нова генерација уметника, стваралачких личности, овде има прилику да изложи порузи и раскринкавању сваку неистину и дуговечну лаж. Већ од првих постова, објављиваћемо текстове оних писаца којима су убедљивост и аргументованост јача страна, без обзира на доб или верску, политичку и националну припадност. Шаљите нам своје текстове, али гледајте да не буду предуги… Ако се до пре годину или две чинило да у савременој српској књижевности једва да има неколико писаца који се јавно и аргументовано залажу за неизбежна превредновања, за која се пред Други светски рат залагао и В. Вујић, данас број личности критичке оријентације расте, повећава се. Нови критичари долазе из најнеочекиванијих праваца, и природно је да из њих долазе, с обзиром у  кakвом се друштву живело и гушило и онемугућавало…

Следећи број часописа биће одштампан на папиру, у препознатљивом свитак-формату, као следбеник свих досадашњох бројева часописа „Заветина“. Обезбедите и резервишите свој примерак на време!! (М,Л. Претходно погледајте неколико  страница!!

https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2013/09/zavetine-1-o.pdf

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 1, август 2013, ЦД РОМ