P R O G L A S / Boško Tomašević

PREMA NANOTEHNOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI
Cvetovi, simboli "Zavetina", obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija "Zavetina", proleće, 2013

Cvetovi, simboli „Zavetina“, obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija „Zavetina“, proleće, 2013

Matica srpska i Srpska književna zadruga dve su institucije od nacionalnog značaja koje su stvorile generacije Srba poslednja dva veka.

Te institucije danas su zaposednute od strane onih srpskih kulturnih poslenika pisane reči čija je kulturna politika posve anahrona, pretstavlja silazišta duha i ne vodi srpsku kulturu Pisma savremenim civilizacijskim tokovima i tekovinama.

Neophodno je ove dve instutucije osloboditi od pretstavnika konzervativne mase, čija je ideja kulture daleko ispod savremene epistemè lanaca i putanja pisanja (écriture) i iste predati novom, savremenom Stvaraocu srpske kulture, koji će te dve institucije voditi kroz 21. vek.

Vreme je da ove dve institucije budu drugačije mišljene i da one same počnu drugačije da misle i drugačije da pišu, objavljujući posve nove znakove savremenog pisanja.

Komesare romantizma i estetičare dogmatskog romantizma, dežurne mističare, mučenike nirvane, koji se rugaju novumu i novim poslanstvima nacionalne kulture valja skloniti u Muzej. Siti smo ponavljanja, obožavanja večnosti na grobljima i pretvaranja prošlosti u blud.

Sa ovih prostora, potrebno je otvoriti novi prolaz ka kulturi sveta i tamo, povezani sa opštim kulturnim tokovima savremenog Slova i pisanja, tražiti odgovore za sopstveno prisustvo u njoj. Apsolutno moderno, bez gusala i dipli u pozadini!

Velike mrtvace prepustimo istoriji! Ono što je od njih valjalo, odavno je prisvojeno i iskorišćeno. Ljubav prema prošlim Svodovljima, okrutnost je anahronih, dogmatizam oholih, znak samodopadljivosti manastirske truleži. Njihova poslednja reč napisana je sa Jovanom Dučićem. Jedno doba  sa lokalnim rekvizitarijem krstovâ, vladikâ, jektenijâ – sve samim stilovima 18. i 19. veka – završeno je. Umorni smo od znakova anahronizama u delima Ćosića, Pavlovića, Simovića, Bećkovića, Noga. Ta Pisma su prošlost, dokrajčimo njihovu aktuelnost pohranjivanjem u biblioteke.

Doba nove kulture stvaralački rastočava prethodna mišljenja, od njih preuzima najneophodnije, i ide napred.

Komunikaciju sa svetom potrebno je ostvariti na najvišem mestu jedne nacije, medju njenim resursima, čije je prvo ime Novi Stvaralac, a drugo, njene moderne kulturne institucije. Modernizujmo stoga te institucije. Izbacimo iz njihovih redova mrtvace. Predajmo ih Stvaraocu 21. veka.

Kultura pretvorena u nedeljno popodne sa guslama na kolenima, tim neupotrebljivim ogledalima jedne istrošene kulture, propast je te kulture.

Naše pripadanje savremenoj kulturi sveta zahtevamo na razini Stila, čije je ime kvantna gravitacija literature, nanotehnologija književnog teksta, fraktalna geometrija pisanja, pisanje na 777° farenhajta. Neka to bude prilog Srpskog Pisca globalnoj književnosti, njegov dar kosmopolitskoj alternativi književnosti. Ko će to da učini ukoliko ne on, Srpski Pisac, koji je više od četvrt veka spavao na pometnjama mita, sanjao nad nemogućim atlasima i zanosio se eufeminizmima istorije.

Transnacionalna tekstualnost savremenog srpskog književnog Pisma vodi u pravcu globalne književnosti. Od sada Matica srpska i Srpska književna zadruga mogu biti samo metropole srpske književne reči za doba globalne književnosti. Ako nemaju snage i volje za nove vizije, napustimo ih. Novi Srpski Stvaraoci izmisliće nove institucije koje će odgovarati njihovim potrebama, njihovim uvidima za pravce delanja novog  srpskog sveta u zajednici sa svetom.

Književnost je uvek i pre svega bila ontologija, pokušaj odgovaranja na pitanje kakav odnos postoji izmedju bića i jezika, reči i stvari, bivajući na taj način, dok se usredsredjuje nad zagonetkom života, univerzalna, poput zakona prirode. Ona je neprestano vraćanje lancu i mrežama bića, te samoj sebi, nikakvo svratište ojkačima nad istorijom.

Oslobodimo srpske kulturne institucije od obaveze tegljenja istorije, pošaljimo ih u budućnost. Istorija pripada Muzejima i Arhivama. Neka se savremeni srpski pisac posluži kvantnom epistemè pisanja.Vreme je.

  Boško Tomašević

Insbruck, marta 2009.

Jasan pogled. Pogled preko polja - Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija "Zavetina", kasno proleće, 2013.

Jasan pogled. Pogled preko polja – Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija „Zavetina“, kasno proleće, 2013.

_________  Iz propratnog pisma B. Tomaševića(!8. januar 2014) : Dragi i poštovani Miroslave,
srećna Ti Nova godina i u dobrom zdravlju da je provedeš.
Sa radošću, uvek, čitam Tvoje pošiljke.
Sada Ti šaljem jedan tekst pod naslovom „Proglas“. Isti je, ako se ne varam, objavljen u „Betonu“ iste godine kada je i napisan, 2009. Pošto vidim da ponekad, kao memento, objavljuješ i neke tekstove koji već negde bili objavljeni, isti Ti šaljem iz tih razloga. Ukoliko budeš smatrao da bi ga bilo vredno ponovo objaviti, Ti ga objavi.
Puno Te pozdravljam,
srdačno,
Boško T.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s