Odlomak iz „Poraza mišljenja“ / Alen Filkenkrot

Naslov originala Alain Finkielkraut: LA DEFAITE DE LA PENSEE © Editions Gallimard, 1987.

Alen Finkelkrot je rođen 1949. godine u Parizu. Završio jc studije moderne književnosti. Danas je pro-fcsor na Politehničkoj školi u Parizu, urednik časopisa Le messager europeen i emisije Repliques na radio stanici France culture. Objavio jc knjige: Un nouveau desordre amoureta sa Paskalom Brukncrom, 1977 (Novi Ijubavni nered, u prevodu Jclene Slakić, Beograd, 1989), Ralentir: mots-valises! 1970, Au coin de la nie, l’aventure, sa P. Bruknerom, 1979, Le Juif imaginaire, 1980, Le petit fic-tionnaire illustre, 1981, L’avenir d’une negation, 1982, La rćprobation d’Israel, 1983, La sagesse de l’amour, 1984, Ln defaite de la pensee, 1987. i La memoire vaine, 1989.

RASA I KULTURA

nasl. stranica knjige
nasl. stranica knjige

Kulturni identitet ima dve crne ovce: individualizam i kosmopolitizam. Poslu&tjmo joS jedared Franca Fanona: „KJasična, gotovo urodena slabost nacionalne svesti nerazvi-jenih zemalja nije samo posledica sakaćcnja kolonizovanog podanika od strane kolonijalnog režima. Ona je i rezultat lenosti nacionalne buržoazije, njenog nemara, duboko ko-stnopolitskog obmzovanja njenoga duha“.34

S nezavisnošću, dakle, niSta nije konačno reSeno: pretnji unutraSnjim raspadom pridodaje se opasnost od potajnog po-vratka stranca, pa se nacionalna država, tek 5to je izašia iz stanja neizvesnosti, mora trajno boriti na dva fronta: budnom cenzurom ona mora đa obezbedi stapanje pojedinačnih volja, a osobenu kolektivnost koja joj je poverena treba da oć?iva od bilo kakvog patvorenja. Još su nemački romantičari go-vorili da „sve Sto je tuđe, sve što sc bcz nekog dubljeg razioga uvukio u život jednog naroda, postaje za nj uzrok boleštine i mora da bade iskorenjeno želi li on da očuva svoje zdra-vlje“. Na isti način, težnja za kulturnim identitetom odme-njuje kolonijalnu aroganciju strahom od mešanja, opsednu-tošću čistotom, obuzetošću zagađivanjem.

Oslonjen na univerzalnost svoje civilizacije, s«m se po-brinuvši da se nađe u središtu istorije, beli čovek prezirao je arhaične narode koji su vegetirali u svom partikuiarizrnu. Iz-van sebe od radosti što je ponovo izvojštio svoju partikulat-nost, nacionalizam Trećeg sveta brani je od izopačavanja ko-jem je izlaže spoljašnji svet: stranac je odbačen zato što je drugačiji, ne zato što je zaostao. Grubo rečeno, rasizam za-snovan na razlici potiskuje rasizam bivših kolona koji je bio utemeljen na nejednakosti.

Reč rasizam je, nairne, varijiva: ona u isti mah označava dva ponašanja čiji su nastanak, logika i motivacija mcdusob-no posve različiti. Prvo ponašanje smešta na istu lestvicu vrednosti sve nacije koje naseljavaju Zemlju, dok drugo pro-glašava da su načini života međusobno nesamcrljivi; prvo hi-jerarhizuje mentalitete, drugo u prah i pepeo razbija jedin-stvo ljudskog roda; prvo preobražava svaku razliku u infe-riornost, drugo ističe da su razlike apsolutne, nepremostive, međusobno nerazmenljive; prvo svrstava, drugo razdvaja; za prvo, ne može se biti Persijanac, u očima drugog ne može se biti čovek, jer između Persijanaca i Evropljana nema zajed-ničke Ijudske mere, prvo objavljuje da je civilizacija jedna, drugo pak da su ctnićke grupe mnogobrojne i mcđusobno neuporedive. Ako je ishodižte prvog ponašanja kolonijali-zam, drugo vrhuni u hitlerizmu.6

Sada se jasnije uočava osnovna mana filozofije dekolo-nizacije: ona je pobrkala dve različite istorijske pojave; naci-zam je pređstavila kao varijantu zapadnjačkog rasizma na-menjenu internoj upotrebi i u toj epizodi razabrala je samo primenu na Evropu „kolonijalističkih postupaka koji su do-tad pogađali samo alžirske Arape, indijske kulije i afričke Crnce“.37 Rezultat: oružjem Volksgeista ova je filozofija po bijala nedela etnocentrizma i pognute glave podržala Franca Fanona kada je kazao: „Istina je ono što štiti domoroce i upropaštava strance […], a dobro je naprosto ono Sio im na-nosi zlo“;38 izražavajući se na taj način, pisac Prokletih na Zemlji je gotovo doslovno ponavljao Baresove napade na pravdu po sebi ili apsolutnu istinu. „Istina je ono Što zado-voljava potrebe naše duše“, čitamo na primer u Iskorenjeni-ma, a u Mojim sveskatna nalazimo: „Treba naučavati francu-sku istinu, to jest onu istinu koja je naciji najkorisnija“.39

Bez sumnje, pojam rase bio je oboren zahvaljujući ra-dovima društvenih i prirodnlh nauka koji su se međusobno dopunjavali. Odvažiti se danas na zasnivanje razlika među ljudskim kolektivitetima u prirodnom poretku stvari znači namah iskoračiti iz područja znanja. Nepobitna otkrića bio-loga i etnologa zabranjuju nam da mislimo da jc Ijudski rod izdeljen na jasno razgraničene etničke grupe od kojih je sva-ka obdarena sopstvenim mentalitetom koji se prenosi na-sleđem. Naučili smo da razlikujemo udeo urodenog i stečenog i prestali da u genetsku baštinu upisujemo ono što zapravo pripada istoriji ili tradiciji, Odlučujući pokazatelj u isti mah intelektualnog i moralnog napretka jcste činjenica da razlučujemo relativnost i prolaznost crta koje su se nckada ubrajaie u večita svojstva ljudskoga roda, Sve u svemu, više se ne danio obmanuti: biološki argument je odsad beznačajan i znamo da je sve kultura – od religijskih rituala do industrii-skih tehnika, od hrane do načina odevanja, od književnosti do ekipnog sporta.

Ali, to su znali i izumitelji nacionalnog genija. Upravo su oni nesvodivu raznovrsnost kultura prvi suprotstavili ideji o jednoj Ijudskoj prirodi i nepokretan svet filozofa preobra-zili u blistavi pejsaž satkan od niza kolektivnih entiteta. Ra-sna teorija koja je formulisana kasnijc i nad tom idejom na-dogradena samo je naturalizovala to odbacivanje Ijudske pri-rode i, uopšte, svega što bi moglo nadići raznovrsnost običaja. Osobenosti svakog naroda upisane su u gene, nacionalni „du-hovi“ postali su takoreći prirodne vrste obdarene nasled-nošću, trajne i neizbrisive. Ta je teorija pobijena. Ali, šta je s progresom? Poput nekadašnjih pobornika rase, današnji za-govornici kulturnog identiteta zatočavaju pojedincc u njiho-vu pripadnost. Poput njih, i oni apsolutizuju razlike, pa u ime mnogosirukosti pojeđinačnih uzročnosti razaraju svako prirodno ili kulturno zajcdništvo među ljudima. Renanu, koji  je tvrdio da „čovek ne pripada ni svome jeziku, ni svojoj rasi već samome sebi jer je on slobodno, to jest moralno biće“, Bares je odgovorio: „Ono što je moralno, to je ne smatrati se slobodnim od svoje rase“.40 Misli li se da je dovoljno – ne bi li se Bares pobio – prcvesti njegovo oduševljenje biologi-jom u isticanje kulturnih razlika te se po svaku cenu suprot-staviti infiltraciji onog što je tude? Naprotiv, postupajući na taj način ovekovečuje se kult kolektivne duše koji se pojavio s idejom Volksgeista, a čiju ekstremnu i provizornu verziju nalazimo u rasnom diskursu. Zamenom bioložkog argumenta kulturalističkim, rasizam nije bio uništen: samo je vraćen na polaznu taćku.

_______________

34  Frantz Fanon, Les damnis de ta terre, naved. delo, str. 109 (kurziv moj).

35   Jospeh Gorres, naved. prema: Jacques Droz, Le romantistne politigtie en Allemagne, Armand Colin, 1963, str. 149,

36 O dvema vrstaraa rasizma vid., osim inauguralnog članka Jeanne Hersh,
„Sur la notion de race“ (Diogčne, br. 59, 1967), radove Pierre-Andrć
Taguieff, „Le neoracisme diferentialiste“ (Langage et societe, br. 34, de-
cembar 1985) i Arthur Kriegel, La race perdue, P.U.F., 1983).

37    Аimć Cćsaire, Discours sur le colonialisme, naved. delo, str. 12.

38    Fanon, Les ‘damnčs de la terre, naved. delo, str. 35.

39  Naved. prema: Zeev Sternhell, Maurice Barres et k nationalisme frangais,
Complexe, Bruselles, 1985, str. 268.

40  Vid. Benda, La trahison des clcrcs, naved. delo, str. 56.

________ PLATO, Beograd, 1993, 142 str.; str.  79-83. – Prevod Aljoša Mimica

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

Горе ↑

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

НЕЧИСТА СРБИЈА

трауматско искуство (титоизам)

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

%d bloggers like this: