GUBITAK KAO DOBITAK Predraga Čudića

 

Nedavno je  odštampana, posle mnogo godina, zabranjena i uništena knjiga pesnika i satiričara Predraga Čudića „Ljudske slabosti“. To je lep trenutak za srpsku kulturu i književnost i ozbiljna opomena vlastodršcima svih boja…Pošto  je reč o zaista „fantomskoj“ knjizi, koja nije imala priliku da živi onda kada je prvi put odštampana, zbog današnje generacije mladih čitalaca, pozivamo srpske književne kritičare da pišu o ovoj knjizi, kritički naravno…

prednja strana korica drugog izdanja Čudićeve knjige

…

Autobiografija

Rođen 1943. u Risanskoj br. 4 pored Palate pravde, Započeo gimnaziju Stevan Sremac u Senti, odmah pored rodne kuće Sremčeve, a završio istu pod itnenom, iznenada biagopočivšeg na državnim poslovima, Moša Pijade. Diplomirao Opštu književnost sa teorijom na Filološkom u suton šezdesetosmaških protesta. Lutaotrbuhom za kruhom od nemila do nedraga, od honorarca na radiju do ambasadora. Najveći deo radnog veka proveo u Biblioteci grada, video svojim oćima desetine hiljada nepotrebnih knjiga. Ali, nažalost, nisam kao kolega bibliotekar, slabovidi Borhes, stvorio maestralnu sublimaciju svega toga. Naprotiv, uprkos svemu viđenom napisao petnaestak knjiga poezije, proze, poezije za decu, Preživeo u dva maha suđenje za verbalni delikt. Još uvek na sreću živim u blizini Palate pravde, ali na bezbednoj distand; čekam i verujem u pravdu i njenu pravednu sporost, kažu da rukopisi ne gore.

Ali ovo je Savamala, ko zna!?

Ali svetli cifjevi džepne revoludje nalažu mi da predložim reformu sahrane. Ljude koji ginu u saobraćajnim i drugim nesrećama nositi direktno u kasapnice i prodavati na kilo. Mrtvačeva familija će tako imati koristi od prodatog mesa, a ne izdatke kao sada. To je prvi korak u reformi sahrane i prvi korak progresa, pobede krize mesa. Petogodišnji plan reforme početi već sutra. Ljude umrle prirodnom smrću koristiti u mesnoj industriji, a one koji su svet napustili posle zarazne bolesti, preraditi pomoću specijalnih tehnoloških procesa da bi se sprečifa mogućnost prenošenja zaraze. Ukinuti groblja, dosadašnja groblja ili ostaviti kao kulturno istorijske parkove, ili preorati i zasaditi povrće. Groblja su veoma plodna, videćete, biće i dve tri žetve godišnje. Da bi se ljudi navikli na sve to, na naglu promenu jelovnika, meso treba reklamirati, a cene moraju biti populame. Nećemo više ići  na grobove naših bardova nego ćemo se, prolazeći  kraj kasapnice, sećati: Eh, ovde smo nekad kupili kilogram velikog poete, metafizičara i nežnog mislioca. I naši preci su jeli ljudsko meso, a zašto smo ga se mi odrekli, zar su oni bili neljudi!? Pobedimo predrasude, olakšajmo sebi život. Nije li sve to zamajavanje oko čovekove sahrane jedan klasni običaj, klasno zlo i ništa više!Neka živi naša xepna revolucija!“

(tekstovi sa unutrašnjih klapni, drugog – nekada zabranjenog i uništenog izdanja Čudićevog romana, koji se pojavio 2013. godine u „Ediciji Podzemna struja“ pod naslovom : Predrag Čudić: LJUDSKE  SLABOSTI: Zapisi jednog smetenjaka, Beograd: Levo krilo d.o.o, u tiražu od 500 pr.  – ISBN 978-86-89225-01-3  (Ur. Tomislav Marković)

Poledjina korica Čudićeve knjige

….

Odlomak iz romana „Ljudske slabosti“ 

Nema razloga da mi ne verujete! Mali sam, krivonog, brkat i rošav. Ne znam da li da vam pokažem fotografiju? Ali i na fotografiji biste videli to isto: mali, zdepast, krivonog, brkat i rošav. Za lov na muve sam odlično građen, jer jasno je da su za muve niži tipovi bolji, brže se kreću i izdržljiviji su. Ja sam muve, možda je to moja greška, lovio golim rukama. Drugi su imali razne sprave, pomagala… Najbolje bi bilo da prekinem. Jer, po svemu sudeći, ovo što radim ne vodi ničemu. Zašto bi meni prijalo da pišem istinu? A ako ćemo govoriti samo istinu, ono o zavesi koju sam pre poćetka spustio čista je izmišljotina. Da li ste vi bili tu kada sam spuštao zavesu, da li ste prisustvovali mom svečanom spuštanju zavese? Međutim, žalosna je istina, da sam ipak učestvovao na konkursu za ubice muva. Naravno, taj konkurs je bio u Nepalu, aja sam lovio ovde kod nas, naše, domaće muve. Kad sam ulovio tri sepeta, tražio sam mogućnost da s plenom odletim u Nepal, da uzmem nagradu, ali niko nije hteo da mi plati put, peške ne bih stigao na vreme. I tako, sve je propalo!

Sada očajavam gledajući uginule muve, ovde se taj dragoceni teret ne može unovčiti. Recite mi šta da radim? Tri sepeta muva, dva meseca mukotrpnog lova? Uništio sam sve muve u okolini, i to da mi se ne plati. Eh, da sam u Nepalu, sad bih bio bogat! Odmah se vraćam, izvinite, prozujala je jedna, vrag će je znati otkud se ispilila! Možda je bila samo ranjena, izvukla se iz sepeta. Jeste li je čuli i vi? Prozujala mi je prkosno ispred nosa! Do viđenja, vraćam se odmah, samo da je stignem. Uh, ala sam se zadihao, znam, suvišno je i govoriti, osećate to. Jurio sam je do dubrišta, ali nije se ta rodila koja će meni umaći. Eno je, leži sad iščupanih nogu i krila, u stvari, ostavio sam joj samo jednu nogu, da se vidi da je živa.  Kaznio sam je.  Hoću da je mučim. Zašto da je ne kaznim?! Pa otkud njoj, molim vas, ta drskost da pokuša bekstvo? Neka sad beži slobodno, neka skakuće na jednoj nozi, kunem se časnim krstom da na nju više neću obraćati pažnju. Reći ćete da sam svirep? Ali, molim vas, dragi intriganti, zašto se vi toliko zanimate za moju svirepost? Ako sam svirep, ostavite me na miru, gledajte svoja posla, šta njuškate? Ja radim sve ovo besplatno! Nikakvog interesa nemam. Ne, ne može se meni zameriti da sam lenština i parazit, eto lovio sam samo-pregorno tri meseca muve. Ne, neću nikakvu titulu, nikakva zvanja…

Lagao sam, nikakve muve nisam lovio, stvarno, zanosio me je konkurs za ubice muva u Nepalu, ali nisam učestvovao. Bilo bi glupo, ipak, njihov šef je raspisao konkurs za lov na nepalske muve, a ne naše. A onu jednu, koju sam jurio do đubrišta, nju sam stvarno kaznio, neka ispašta zbog svega, zbog propuštene moje prilike da se proslavim i obogatim. O, kad bih se bar osećao uvređenim zbog svega toga? Nikako da se bar kobajagi prenem. Da kažem: od sutra ćemo prevr-nuti ploču. Počećemo novi život – ima još vremena! Ali kako to da učinim kad ne osećam potrebu za tim?! Kako je lepo podsmevati se, pijuckajući kafu sa šlagom, propalom muholovcu.

Od sad ću, ne obraćajući pažnju na vas, zaklinjući se da ću kao svedok na sudu govoriti istinu i samo istinu, reći: Ništa me se sue to ne tiče, ja sam završio gimnaziju! Ja sam: ne muholovac, propali muholovac, nego čovek sa gimnazijom. Socijalistička: matematika, hemija, fiskultura, nemački, engleski, latinski, istorija! Sve sam to savladao! Jer kod nas sve što je čovečije ne sme da bude strašno! Ja sam erudita, znam tridesetak latinskih poslovica koje sadrže svu mudrost svetsku, znam nekoliko hemijskih formula i nijedno agregatno stanje vode ne može me više iznenaditi.

Etiam auera calcaria acutos dentes habet. Ha, ha, ha, znam da vas pola pojam nema šta sam rekao. Ko vam je kriv što niste obrazovani. Vidim vas, ha, ha, ha, kako buljite kao telad u šarena vrata. Oni koji imaju nekakav priručnik, njima je donekle lako, pronaći će oni šta to znači, ali oni koji nemaju leksikona neka pitaju na 666 898. Ha, ha, ha, to je moj profesor latinskog, ha, ha, ha! Baš sam vickast! Stvarno okrenite njegov broj, znaće on već. Broj je taj još uvek njegov, juče sam razgovarao sa njegovom udovicom! Idem da večeram, ne ljutite se. Prezalogajite i vi,pa da se nađemo posle večere. Gde god hoćete, nema tog mesta na svetu koje mi ne odgovara. Ja više volim komarce od muva. A vi? Ne marim, može deset komaraca da navali, ja ništa. Ubijam što može da se ubije, ostalo trpim. Dao bih sto muva za deset komaraca. Večerao sam, a vas još nema. Čekam vas i uzdišem. Evo, već je pola deset, a vas ni od korova. Ne mogu da počnem bez vas. Sećate li se šta smo se dogovorili pre večere? lzneverili ste! Uostalom, to se od vas moglo očekivati. Možda ste otrčali da se raspitate šta ona poslovica znači. Dobro, o latinskom nemate pojma, ali da bih proverio s kim se družim, recite: kako je umro don Kihot?… Niko ništa. Pa, don Kihot nije umro, on je besmrtan. Ha, ha, ha, ha! Priznajte da sam stvarno erudita, to je sad u modi! Izvinite, neko zvoni! Možda ste to baš vi, izvinite, samo da vas pustim unutra!… Niko?! Kako to da objasnimo? Niko pred vratima, niko u hodniku, ni iza vrata, ni prema podrumu?! Uostalom, šta da vam pričam. Homo sum: humani nihili a me alienum puto! Pa zašto me tako gledate? Kako s vama, pobogu, da razgovaram kad ne znate latinski?! Rekao sam, upamtite jednom zauvek: sve što je Ijudsko nije mi strašno. Jer, bez obzira da li smo bili mamuzani zlatnom mamuzom ili ne, patili smo, i zlatna mamuza ima oštre zube. Šta ćete: istorija je učiteljica života! Istorija je učiteljica života moje učiteljice istorije. Gde su ti sada koji su nas mamuzali tokom vekova? Lako je bilo njima da mamuzaju zaveden, lud, naivan narod. Nek dođu sada, pa da ih opalimo po njušci. Jer, mi, iako nismo svi komunisti, za komunizam smo! Jerje ono što mi radimo najbolje moguće govorila je moja učiteljica istorije. Gde su sad oni koji su kinjili sve moje napaćene učitelje, dedove mojih drugova, ljude našeg grada, zemlje, gde su sad ti koji su nam zadavali tolike udarce, nestali su- ha, uništeni su, gotovo je s njima! Je li moguće, drugovi i drugarice, da smo ih uspeli likvidirati!? Ako je tako, svima vama dodeljujem odlikovanja za hrabrost u rodoljublju. Zadužena za pitanje: narod u borbi protiv narodnih neprijatelja u sumračno predvečerje velikog praznika revolucije, četvrtog časa, učiteljica učiteljice života je udarala staračkim dlanom o sto. Postigli smo sve što smo želeli i pored teškoća. Iščistili smo u narodu narodnog neprijatelja: neke smo proterali preko granice, neke pobili u bekstvu, neki su sami od sebe nestali bez traga, neke smo prevaspitali, i sad ih ima, al malo, bezopasni su, mada se dobro skrivaju, podmukli su, mada izgledaju naivno, krvožedni su, mada izgledaju pitomo, neprijatelji su našeg napretka – vrag će ih znati šta imje! Trebalo bi ih sve pohvatati pa poslati na lečenje. To su sve klinički slučajevi, beda i šljam, izgubili su vlast pa imje krivo, hoće pošto poto da umešaju prste u naše bolje sutra. Ali sreća je naša što se svi slažu da smo mi nepobedivi! Svetla, pozitivna, prava istorija našeg društva počela je početkom drugog svetskog rata. Sad ti se ja uplićem u ovo predavanje i predlažem da se drugom svetskom ratu ispeva himna. Svi kažu da to nije lepo, to je zlonamerno. Ali ja tvrdim da niko unapred ne može da zna šta ja hoću da kažem tom himnom. Naša stara učiteljica istorije, ah, naša stara učiteljica života govoraše: Danas smo svi svedod daje Stara bila propala buržoaska monarhija sa nesposobnim kraljevima ijoš gramziirijim političarima. Vi niste to sve mogli da vidite, ali uerujte mi na reč! Časna reč, partijska, govorila je stara, u pedesetoj primljena u partiju, časna komunisti čka reč, dok smo živeli u staroj kao da sam bila slepa, sad mi se tek veo skinuo sa očiju. Naša istorija nije duga, ako sue saberete: dvadesetak godina, ali svima je jasno da smo odavno bili u pravu. Ima teškoća, ali nema nijedne ozbiljne istorijske slabosti. Sve je na svom mestu i možda ću ja umreti, govorila je često učiteljica života, ali vi ćete se setiti kako samja govorila da idemo samo napred i, kad ui budete u mojim godinama, ova zemlja će biti raj na planeti. Sm će nas ueličati, ceo svet će se kajati što nije išao našim putem, a mi smo svima nudili naš primer, nikad mi nismo bili sebični. Kajaće se sutra oni koji nam se danas iz zlobe smeju, ogovaraju nas na sve strane, i na Istoku i na Zapadu a turisti će tada više dolaziti zbog našeg fenomenalnog uspeha nego zbog naše krasne prirode. Jer, mi jesmo siromašna zemlja, ali mi imamo sve: najbolji narod, najbolje pionire, omladince, radnu snagu, intelektualce, političare, najbolju oranicu, najbolje pašnjake, najbolje, naravno, ovce, najbolje rudare, i, samim tim, najbolje rudnike, najbolje radnike i, podrazumeva se, najbolje fabrike i tako do u besk-raj. Samo da se to još malo uredi, samo da zagladimo posledice rata i bede stare i mi smo već na konju. A sve je počelo kada je Hitler kao manijak naualio na našu zemlju zato što muje narod rekao: „Ne!“ Ustuari, počeloje ranije, ali tad je malo ko slutio da će biti onako kako najbolje može da budel Znate, i Hitler je pogrešio, nije umeo lepo sa našim narodom, njegoua teorija je u početku bila dobra, ali to beše privid samo! „Zavadipa vladaj!“ Toje kod nas palilo samo u početku, posle se narod opametio, video je da je bolje brat-stvo ijedinstvo nego… zavadipa vladaj! Naoružao se narod kako je mogao i pošao goloruk, bosonog, žedan, gladan i neobučen protiv… do zuba, desetostruko jačeg neprijatelja, tukao gaje golim rukama, herojski.

O, istorijo, istorijo, učiteljice našeg najnovijeg života, uzvi-kujem sa bolnim sećanjem u grudima i prelazim na hemiju, organsku i neorgansku hemiju – našu budućnost. Jer ono što je bila: velika, krvava, neustrašiva, pravedna, herojska, neosocijalistička, nepoštedna, goloruka, nesebična, krvava, ne znam da li sam krvava već rekao, ali neka, još jednom kažem: krvava, triput podvlačim, pardon, samo da prelis-tam novine, znate li da je umro ciganski kralj Južnoafričkih Cigana, evo, proverite, na drugoj strani, zamislite, otišao je da umre u Južnoj Americi, u Santjago: ciganski roman-tizam, pomozite njegovom sinu da se popne na ciganski presto, iako je ciganski, presto je presto, oh, gramatičari, lektori, pomozite mi da stavim tačku, nikako da se snađem, počeo sam o borbi golorukoj i bespoštednoj, pa prešao preko krofni i smrti ciganskog kralja na izbor novog kralja, a tačku nikako da stavim, da uobličim, da zaokružim misao moju, o, lektori, lektori, pomozite, upomoć! Ja sam kao onaj naš pisac veliki što u tri toma nije stavio tačku. Nagradili su ga za to. Hvala hudoj sreći mojoj pisačkoj, tačka je stavljena, istina, ispod znaka uzvika, ali, ipak, tačka je i ispod znaka uzvika tačka, hajd, na zdravlje, uspelo je! Rekli smo: hemija je naša duboka i visoka budućnost, kao što je istorija naša prošlost. Da li ste vi za organsku ili neorgansku hemiju? Šta se osvrćete? Nema nikoga iza vas, vas, baš vas pitam!.. Hemija će koristiti društvu a društvo hemiji! I tako će to jedno uz drugo napre-dovati dok jednog dana ne počnemo hemijskim putem proizvoditi ljude! Tad smo u komunizmu, jasno je, hemija plus revolucija, a može i obrnuto! Ali hemija se neće zadržati na živim ljudima proizvedenim bez slabosti današnjih, nego će ići dalje, usavršavaće savršene, nema tu nacija i nacionalnosti, nema tu rasa i klasnih razlika, svi slični kao pivske flaše, a nesalomljivi. Hemija ih proizvede i da na raspolaganje partiji, a partija posle osvešćava, osmišljava… Ali nećemo mi hemijskim putem samo ljude proizvoditi. Sve, sve što treba. Recimo: svinje! U epruvetu naliješ malo kiseline organske, malo ugljenih hidrata greješ 11 retorti, malo belančevina, mineral koji pridodaš, brnjicu, promućkaš sve to, triput greješ, jedanput ohladiš i, gle, već ^rokće svinja. Nema tu da se krmača prasi, pa da paziš, da svinjce ćistiš, da koncentrat daješ, i kad izneseš na pijacu, pa zaceniš, svi kažu: skupo je. Ovde, kod nas, kad dođe to sto čekamo, ne, ne, greška, izvinjavam se, mi ne čekamo nego hrlimo prema cilju; kad tamo dođemo, onda, uđi u laboratoriju a njih će biti na svakom ćošku, i reci: hoću svinju od sto pedeset kilograma žive vage, i dok si popušio cigaretu, ona grokće i skici, trepće, ne može da se na svet navikne, a već slanina od pedlja, to će bili komunizam! Ali, bez hemije – ništa! Pa naši će komarci med nositi. Mož’te misliti kako će biti kad komarci budu med nosili! Ukrstićemo mi pčelu i komarca, u krv će nam direktno med ubrizgavati, umesto svraba osećaćemo slast! A ovih današnjih komaraca hoće li biti? Hoće, bar za one koji ne mogu bez njih, neko je navikao da se češe. A kako će se oešati ako ga ne svrbi?! E, radi tih biće i starih komaraca, današnjih, ali to sa pčelama-komarcima, to je budućnost. ,Ier, stare još uvek svrbi svetski bol! A kad smo već kod svetskog bola, malopre sam se vratio od berberina. Na putu za komunizam svratio sam do berberina jer mi je kosa bila preko ušiju. Sve je bilo dobro dok me je šišao i poverljivo u uho šaputao kako više ne može da ide na pecanje, ali kad ine je počeo sapunjuti, pa kad me je uhvatio za nos i počeo brijati ispod nosa! Odmah sam odlučio da pustim brkove. Nisam znao da li mi se ruga ili je to uobičajeno? Ako je to bio berberski stil, pljujem im nasred stila, nagradio sam ga ironijom: u komunizmu će ribe plivati rekom sa pecačkim priborom u stomaku i samo će izbaciti, pljunuti pribor na obalu u ruke pecarošu struk da povuče…

( str. 3-9, drugog izd.)

____________ Dodatak: Svedočanstvo

Predrag Čudić: Kako sam finansirao štampanje i uništavanje svoje knjige

 

Na rukopisu romana Ljudske slabosti radio sam krajem šezdesetih pod neizbežnim utiskom burne ’68. kada sam i sam bio diplomac na katedri za svetsku književnost i teoriju književnosti. Odlomke o radniku samoubici objavio sam u Studentu ’69. godine. Knjigu sam ponudio Prosveti ’72, a ondašnji urednik za prozu mi je posle višemesečnog „Čitanja“ uredno vratio rukopis, bez nekog određenog obrazloženja, što u ono vreme mladi pisci od urednika nisu mogli ni očekivati. Nekoliko godina kasnije nezavisni izdavač Slobodan Mašić počeo je da štampa knjige kao što su: Tikve Dragoslava Mihailovića, Muka s rečima Miće Danojlića i druge te sam se ponadao da bi se i moja knjiga mogla dopasti. Vratio sam se rukopisu posle pet godina i uz neznatna skraćenja ponudio ga S. Mašiču.

U ediciji Nezavisna izdanja S. Mašića knjiga se pojavila krajem 1978. Mala knjižara Matice Srpske, preko puta Gradskog komiteta SK, bila je dovoljno velika za one retke prijatelje koji su prisustvovali promociji Ljudskih slabosti na Svetog Nikolu 19. decembra. Nekoliko prigodnih reči recenzenta Miće Danojlića samo su pojačale moje osećanje teskobe, ali sam se potajno nadao da će naš svetac, zaštitnik našeg doma, Sveti Nikola, učiniti nešto za moju knjigu. Avaj, pravi sveci ne čine ništa od danas za sutra.

13. II 1979. zamenik okružnogjavnog tužiocamr. Pantelija Jerinić na osnovu čl.5 Zakona o  sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja, donosi rešenje o privremenoj zabrani rasturanja knjige: „Ljudske slabosti“ od autora Predraga Čudića iz Beograda u izdanju autora i Slobodana Mašića iz Beograda – zbog tekstova na stranicama: 9-12 itd. itd… putem kojih se iznose neistinite vesti i tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost čimeje uđnjena povreda čl. 135. st. 1. tač. 2. Zakona o javnom informisanju.

U obrazloženju mr. P. Jerinića, zamenika okružnog tužioca, pored ostalog stoji: „U romanu Ljudske slabosti autor se postavlja kao smetenjak koji đtaocima iznosi svoje zapise. (Tužilac u podnaslovu knjige nalazi da su to zapisi jednog smetenjaka, na osnovu toga on zaključuje da je i autor smetenjak! To je verovatno našao u pravosudnoj teoriji književnosti.) Govoreći o Ijudskim slabostima, kojihje bilo i kojih će uvek biti, autor pri tome zlonamerno i lažno iznosi neistine (sic!) u odnosu na jugoslovenski društveno ekonomski ipolitički sistem iprikazuje daje naš socijalistički samoupravni sistem sazdan na principima negativnih strana čovekove ličnosti. Ceo roman ima za motiv da putem iznošenja neistinitih turdnji i saopštenja jugoslavensko društvo predstavi kao propalo moralno i ekonomski. Takva saopštenja sigurno determinišu pripadnost autora onim Ijudima koji stvarne prilike u zemlji izuitoperavaju do otvore-nog negiranja osnovnih crta društua ifizionomije naše zajed-nice u kojoj se socijalizam ostvaruje u svim slojevima i struk-turama društuene zajednice.“

Tako je govorio magistar P. Jerinić ne razmišljajući o logici teksta i podteksta, već samo o tajnom nalogu po kojem treba likvidirati pisca i knjigu. Baš u to vreme, kad pisci nisu smeli biti proroci, kada su jedini vizionari bili Kardelj i Tito, nizali su se sledeći istorijski događaji: Tito je čestitao Čaušeskuu rođendan, Kastro je slavio 20 godina revolucije, Sihanuk je pisao Titu, Mikulić, Dolanc i Kurtović su bili na Brionima.

Okružni sud u Beogradu u veču sastavljenom od sudije Simić Ilije, kao predsednika veća i sudija porotnika Savin Milana i Samardžija Mihajla, kao članova veća i zapisničarem Mitrić Stanom, u postupku po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu ut. br. 20/79 od 13. II 1979. godine za zabranu rasturanja knjige „Ljudske slabosti“ od autora Predraga Čudića, a u izdanju autora i Slobodana Mašića iz Beograda, po održanom pretresu na dan 16. II 1979. godine u prisustvu zamenika Okružnog javnog tužoca Jerinić Pantelije i izdavača Čudić Predraga i Mašić Slobodana, doneoje i istog danajavno objavio

Rešenje

1. Zabranjuje se rasturanje knjige »Ljudske slabosti«  …
   pošto se u ovoj knjizi iznose neistinite vesti i tvrđenja
   kojima bi se mogla uznemiriti javnost a na osnovu člana…
2. Knjiga »Ljudske slabosti« oduzima se i ima se uništiti,
   kao i kliše, a štamparski slog rasturiti.
3. Rešenje okružnog javnog tužilaštva… zamenjuje se ovim
   rešenjem.
4. Izreka ovog rešenja po pravosnažnosti objaviće se u
   Službenom listu SFRJ.
5. Obavezuju se izdavači Čudić Predrag… i Mašić Slobodan… da solidarno snose troškove postupka, čiju će visinu naknadno odrediti posebnim rešenjem predsednik veća.

Sud je odbio tvrdnju autora da je u knjizi ispričana pripovest o životnim tegobama jedne izmišljene ličnosti, da sama forma proznog književnog dela isključuje iznošenje „saopštenja i informacija“ koje navodi tužilaštvo, da bi se predlog javnog tužioca mogao odnositi samo na onu knjigu koja se bavi određenim ličnostima, mestima i događajima.

Sledeći pravnu pouku žalili smo se Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije u Beogradu u  veću sastavljenom od

sudija: Veličković Sretena, kao predsednika veća, dr. Pavlice

Jovana i Jovanović Božidara kao članoua ueća i višeg savet-

nika Žikić Ljiljane, kao zapisničara, u postupku za zabranu

rasturanja   knjige   „Ljudske   slabosti“…   rešavajući  žalbu

punomoćnika   autora  i  izdavača   adv.   Srđe  Popovića  iz

Beograda Kr. 17/ 79 od 16. II 1979. godine, na sednici veća

održanoj 23. II 1979. godine, u prisustvu zamenika javnog

tužioca Srbije Miloša Aleksića, doneo Rešenje. Odbija se kao

neosnovana žalba punomoćnika… izjavljena protiv rešenja

Okružnog suda… Vrhovni sud Srbijeje razmotrio spise ovog

predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem, predloga zame-

nika JTS da se žalba odbije kao neosnovana, pa je po oceni

navoda u žalbi našao: U žalbi se zaključuje: knjiga „Ljudske

slabosti“ je roman na koji se ne može primeniti zakon o

javnom informisanju. Književnost ne spada u informativne

delatnosti i književni izraz ne predstavlja javnu informaciju.

Stav žalbe da se na knjigu „Ljudske slabosti“ ne može primeniti zakon ojavnom informisanju, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovan. Pojam štampane stvarije određen u odredbi člana 3. Zakona o sprečavanju zloupotrebe Štampe i drugih vidova informisanja. Pod štampanim stvarima, u smislu tog zakona, podrazumevaju se knjige… Na osnovu ovih zakon-skihpropisa knjiga „Ljudske slabosti“predstavlja štampanu stvar i zato se na nju kao takuu može primeniti član 135… Ne upuštajući se u ocenu da lije delo „Ljudske slabosti“ roman u  smislu   teorije  književnosti,   ono je  u  svakom  slučaju knjiga… (sic!)

U Žalbi priložena istovetna mišljenja profesora Nikole Miloševića i književnika Danila Kiša, koja su u odnosu na inkriminisano delo kao vrstu umetničke tvorevine, data sa aspekta teorije književnosti nisu bitna za ocenu nužnosti zabrane knjige kao štampane stvari, s obzirom da takva nužnost nije proistekla zbog književne forme pomenute knjige, već zbog toga što je autor kao stvaralac izneo neisti-nita tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost. U vezi s tim, ni ovaj argument žalbe koji se koristio u pobijanju prvostepenog rešenja, nije se mogao prihvatiti kao osnovan.

Dakle, sud ne može prihvatiti kao osnovanu tvrdnju teorije književnosti po kojoj roman nije ni vest ni tvrđenje i sa informacijama za javnost nema nikakve veze. Jer je za časni sud pre svega roman štampana stvar, tj. knjiga!

U žalbi se ističe da je ovde reč o romanu kao umeiničko književnom delu koji opisuje neverovatne događaje i koji na svoj način prilazi stvari, pa zbog toga, svojom neistinom i uzbudljivom izmišljotinom, ne bi mogao uznemiriti javnost u smislu čl.135. st. 1. tač. 2 Zakona ojavnom informisanju

I ovi navodi žalbe se ocenjuju kao neosnovani.

Knjiga „Ljudske slabosti“ nema jasno određene fabule i izričito izražene poruke. Ona predstavlja niz priča koje nisu ni prostorno ni strogo uremenski određene. U njima su data: razmišljanja, sećanja na prošlost u kojima autor vodi razgovor sa samim sobom ukazujući pri tom i na svoja videnja o budućnosti, analize likova u sredini u kojoj žiue a sue to uz poseban akcenat u odnosu na samoupravljanje, položaj radnika uopšte, uz podsmeh našoj revolucionarnoj ratnoj i posleratnoj prošlosti zajedno sa socijalističkim pute-vima daljeg razvitka, sa prikazom nosilaca političkih funk-cija kao nemoralnih, nepoštenih, smešnih i nesposobnih, da bi čitalac iz svega toga našao poruku koja se uostalom tako neodoljiuo nameće.

Tako je govorio Vrhovni sud Srbije! Ne znam koliko su naši sudovi bili pravedni, ali ako je Vrhovni ovako nepismen kakvi su nam tek opštinski?! Mogu li se ljudi ovakve nepis-menosti, uopšte, baviti procenjivanjem književnog teksta?! Uostalom, možda je to samo deo naše mračne prošlosti?!

Među brojnimprimerima kojima obiluje knjiga i koji su nave-deni u pruostepenom rešenju, stoje i druge tvrdnje kojima se stvara posebna atmosfera sa jasno datom pozidjom prema ideji socijalizma, prema društveno ekonomskim i političkim prilikama u našoj zemlji. Prema tome, kad se te prilike u našoj zemlji poistovećuju sa onim sa čim se one uporedo prikazuju očigledno je da se za njih u knjizi „Ljudske slabosti“ daju neistinita tvrđenja. (Da li je uporedo prika-zivanje i poistovećivanje? Da li je uporedo prikazivanje istovremeno i neistinito tvrđenje? To znaju samo sudije.) Takva sadržina knjige ne može se ni u kom slučaju braniti slobodom umetničkog stvaranja. Jer, kad se ta „sloboda“ koristi protivno interesima društva koji su zaštićeni ustavom, onda to opravdava zabranu knjige „Ljudske slabosti“ kao štampane stvari.

U konkretnom slučaju se ne radi ni o slobodi umetničkog izraza. Sud opšte nadležnosti, time i Vrhovni sud se ne upušta u ocenu umetničke i estetske vrednosti pomenute knjige, mada se čovek ne može oteti utisku nelagodnosti kada se ona prezentira čitaocu. To doista nije predmet ocene ove odluke. Međutim na prevaziđene granice dobrog ukusa u negativnom smislu pri opisu pojedinih situacija se ukazuje samo zato što su ti opisi tako ukomponovani sa tekovinama naše revolucije, da one svojim degutantnim izrazom obezvređuju njihov značaj a time bi mogao da vređa osećanja čitalaca koji su upravo vezani za te tekovine revolu-cije i posle revolucionarne izgradnje.

Sud, dakle, sudi na osnovu utiska o mogućim povređenim osećanjima onih čitalaca koji su vezani za tekovine reVolu-cije!

Stoga Vrhovni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud ocenio da bi iznošenje neistinitih tvrdnji nauedenih u pobi-janom rešenju, kao i drugih, moglo izazvati uznemirenje javnosti.

Izvršni odbor Udruženja književnika Srbije, koji sam pismeno obavestio o čitavom slučaju tražeći kolegijalnu podršku, nije me udostojio ni jedne jedine pismene reči, niti je raspravljao o slučaju „Ljudskih slabosti“. Shvatao sam ih, kolege su bile u velikom poslu oko organizacije parti-jskog savetovanja pisaca!

A istorijski događaji u zemlji, koja se dičila da je jedna od najuglednijih dužnika, nizali su se, ispisujući najveličan-stvenije stranice naše istorije: Tito je čestitao 60. rođendan Džavidu Nimaniju uz orden junaka socijalističkog rada. Pojavilo se kapitalno delo naše društveno ekonomske teorije autora Vladimira Bakarića: „Na pravom putu“. U Beogradu je skupljeno 17,5 miliona dinara za izgradnju Škole J. B. Tito u Kumrovcu! Obeležena je dvogodišnjica smrti Džemala Bijedića! Beogradska „Radnička štampa“ je pripremila novu knjigu Edvarda Kardelja „Devizni, bankar-ski i monetarni sistem“. Fadilj Hodža je postao savezni sekretar unutrašnjih poslova. Sabrana Titova dela su i dalje bila najčitanija knjiga.

Pominjale su naše novine i »slučaj moskovskih pisaca oko „Metropola“«, ali slučaj »Ljudske slabosti« ostao je slučaj bez adekvatnog odjeka i bez dostojnog komentara. Tako je naša kulturna javnost na slučaju „Ljudskih slabosti“ pokazala svoj bespogovorni pristanak na marginalnu ulogu koju joj je totalitarna politika dodelila, jalova boljševička politika kao poslednji stupanj razvoja slovenske duše.

Umesto prejakih reči poenta koja košta: Okružni sud u Beogradu… doneo je dana l. juna 1979. godine Rešenje – obavezuju se izdavači knjige  „Ljudske slabosti“ Predrag Čudić iz Beograda i Slobodan Mašić da solidarno plate troškove postupka za zabranu rasturanja knjige „Ljudske slabosti“ u iznosu od 2700. dinara, u roku od 15 dana od prauosnažnosti rešenja, pod pretnjom prinud-nog izvršenja.  Obrazloženje Pravosnažnim rešenjem ovog suda… obavezni su izdavači… da solidamo snose troškove postupka…   Kako je   na   osnovu   troškovnika   u   spisima ustanovljeno da troškoui postupka iznose  1.700.  dinara, koliko je isplaćeno iz budžetskih sredstava suda na ime troškova uništenja zabranjene knjige i isplate naknade „Sl. listu“ za objavljivanje rešenja o zabrani, dokje paušal opre-deljen na 1,000. dinara prema dužini trajanja i složenosti postupka.

I tako sam zbog brige društva za svaki utrošen dinar i svako nepodobno osećanje stekao retku počast da finansiram ne samo štampanje nego i uništenje svoje knjige. Da li da to danas smatram dobitkom?!

__________ Izvor: spomenuto izdanje

1991.

 

„Случај“ СТУДЕНТ / Илија Мољковић

Настајање и нестајање слободе штампе

Перипетије са слободом
Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду,
разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло

Корице књиге објављене на основу рукописа из заоставштине Илије Мољковића „Случај“ Студент. – Београд;Службени гласник, 2008, 214 стр.. ;23 цм

Сећам се, као и многи други, разних узбудљивих догађаја (барем у томе не оскудевамо). Повише их се тиче личне и јавне слободе. Памћење, међутим, није баш поуздано. Уверио сам се у то и док сам, десетак година, проучавао друштвене покрете и сукобе, пре свега оно што се у нас збивало 1968. године.¹ Документи су, дакле, користан и неопходан извор сазнања; свакако, не и једини.

Књига Илије Мољковића „Случај“ Студент садржи незаобилазне документе и ставове учесника у одлучивању о том листу, тако да и она сама постаје незаобилазан ослонац за даља истраживања једне теме која не припада само прошлости. Као и друге, и ова књига се може читати на различите начине; предочио бих један од њих.

Иза савесно и педантно сређених докумената, који у првом додиру делују сувопарно, пажљивије читање открива ретко виђену динамику збивања. Као да посматрамо драму у којој хор замењују званични списи и ставови, док остали актери подсећају на ликове распете између слободе и судбине. Драматичност је све очигледнија како више разгрћемо идеолошку копрену над конкретним догађајима. Постаје све разговетније шта актере подстиче на слободу, а шта их спутава. Покретачке силе назиру се и у ширем и у дубљем збивању.

Личности

Као врстан зналац језика и искусан редактор текстова, Илија Мољковић је уподобио за објављивање и најконфузније говоре и при том сачувао аутентичност појединих говора. То нам омогућује да разликујемо, најопштије речено, две врсте говора: „дрвени“ и животни; првим говоре функционери студентског и партијског руководства (Теодосије Челенковић, Драгован Лукић, Душан Пајин, Александар Урдаревић, Бранко Прибићевић, на пример); они и истичу да наступају у име одређених колективитета, док други наступају као „невезане“ личности (примерице, Данило Удовички, Ђорђе Малавразић, Алија Хоџић, Соња Лихт, Љубиша Ристић). Прва врста говора оскудева у аргументацији, делује ритуално, с приметним нестрпљењем да се „пресече дебата“, а друга врста је аргументованија, отворена за дијалог и рачуна с одлучивањем тек када се доврши расправа. Због тога они први више личе на „карактерне маске“ одређених процеса, институ-ција и организација, док ови други делују као аутентичне личности. Једни више спадају у сферу моћи, други су ближи култури. А баш они који више држе до своје личности и културе више важности прида-ју слободи мишљења и изражавања, па и слободи штампе. За њих је Студент упориште јавне а не само личне слободе. Они су спремни на разне перипетије са слободом, и на личне ризике. Ни функционери нису лишени сваке личне црте. И њима перипетије са слободом доносе извесне нелагодности, ризикују не само лични углед него и подршку претпостављених и успех у каријери.

Давно је речено да квалитет идеја зависи и од квалитета лич-ности које их изражавају, поготово у „малих народа“. Упркос краху илузија како је у датом поретку „човек највећа вредност“, појединац ипак у њему има важно место, као важна карика у његовом функцио-нисању. Тамо где нема демократских институција и процедуре, заиста, како су говорили бољшевици, „кадрови решавају све“. Ту је изузетно важно ко је „чији човек“, ко за кога и против кога ради (забележено је да се чак и најмоћнији човек у држави – Тито – распитивао има ли међу професорима и студентима оних који су против њега, лично). Али, самостална и слободна личност, и у ауторитарном поретку, ослонац је и критичког мишљења, развоја културе и друштва. За такве личности пројект слободе је нешто далеко више и важније од било каквих перипетија. У времену о којем је овде реч слобода је многима била безмало опсесија.

Занимање за личност може бити инспирисано и сензационализмом, али и спутано колективистичким идеологијама, и проткано паланачким духом, догмом о непроменљивости, тако да су појединци (рецимо, Милован Ђилас или Латинка Перовић) искључкво негативно обележени (у стилу „знам ја њега“). Поузданији суд о личностима, пак, претпоставља темељнију и суптилнију анализу, и не може се ослањати само на један извор.

Идеолошке стеге

Из текстова докумената и говора против Студента издвајају се два главна „греха“ уредника и сарадника поменутог листа: присвајају „монопол на истину и прогрес“ и упражњавају „беспоштедну критику свега постојећег“. Што се монопола тиче, аргумената и чињеница напросто нема, нити их, према и минималном познавању стварности, може бити. Напротив, монопол је у рукама владајуће партије с чијег се врха и покреће ова кампања. Основано би се могло говорити о угрожавању тога монопола, и од стране Студента, и да то угрожавање присталице датог режима доживљавају као његов крах и промоцију новог монополисте. Доживљај угрожености властите доминације још приметнији је у односу према критици, у којој се види безмало смак света. Наиме, једна Марксова синтагма, тада популарна међу критичким интелектуалцима, означена је од стране владајућих идеолога марксизма као паклена машина. Начело метода критичког мишљења, да се не треба устручавати од резултата анализе и сила које бране постојеће, денунцира се као најава свеопштег разарања.

Остали приговори Студенту донекле разјашњавају о чему се заиста ради: отели су се контроли, угрожавају јединство владајуће партије и артикулишу идеје и ставове опозиције.

Браниоци Студента не успевају да разувере и зауставе његове тужиоце, али ваљан суд о свему не може заобићи аргументацију. Уверљиви, а повремено и бриљантни говори (Данила Удовичког и Ђорђа Малавразића, на пример) указивали су на важеће правне и политичке норме које допуштају слободу мишљења и критике. Они не оспоравају ни свако јединство владајуће партије, него само оно лажно, нити сваку контролу, осим бирократске; подржавају начела СКЈ, али не и сваки потез владајуће партије. Уверени су чак, упркос свему што се дешава, да је реално могућно усагласити стварност са нормама, променама и реформама. Својом слободом мишљења и изражавања они одбацују стеге владајуће идеологије и бране не само Студент већ слободу као јавно добро, независно од властитог уверења и веровања (либерализма, социјализма, атеизма или теизма). Само злогуким посматрачима ово личи на „свађу у породици“.

Стварни предмет сукоба скривају не само владајућа идеологија и одговарајућа пропаганда (сви режимски медији су учествовали уовој кампањи), већ и начин организовања седница студентске скупштине.

Од прве до четврте седнице све приметније је организовано борбено наступање партијских и студентских функционера и наметање гласања. Уредници Студента нису добили прилику да се бране. Расправа једва да је почела, никако није завршена. Симулирани дијалог „крунисан“ је начином гласања: они који не гласају за амандмане на предло-жене закључке о осуди и смењивању уредника Сшудента сматрају се за гласаче „за“ те закључке. Као и на суђењима на којима се претпоставља кривица оптуженог, на кога се сваљује сав терет доказивања невиности, тако и на режираним седницама оптужени немају прили-ку ни да се бране на ваљан начин, а пресуда се збрзава и смандрљава.

Шта се збива(ло)

Четири седнице скупштине студентске организације, налик на четири замашне офанзиве против Студента, не могу се разумети ако имамо у виду само један ма колико редак и важан али ипак обичан студентски лист. Потребан је увид у шира збивања о којима, срећом, постоји обиље извора. Реч је о покрету критичких интелектуалаца који је уздрмао свет, нарочито 1968. године, чији је део и покрет у Југославији, а ту спада и – Студент.

Средиште збивања су, већ почетком 1960-их, релативно најслободнији универзитети у развијеним и демократским земљама. Сукоб слободоумнијих професора и студената с универзитетским властима избио је најпре око слободе говора на универзитетима да би се убрзо проширио на окружење, затим на идеолошку манипулацију која поистовећује капитализам и демократију и скрива репресивне стране индустријске цивилизације. Рат у Вијетнаму био је главни симбол зла. Размицање граница слободе основна је преокупација овог покрета који се тих година појавио, с извесним националним особеностима, у безмало свим земљама света. И наступање и нестајање тог покрета оставило је дубок траг, пре свега у култури. Као што су га при настанку пресретале силе режима, тако су га и испраћале дуготрајном кам-пањом која му је приписивала – тероризам.

Слободарске идеје о култури („контракултура“) и политици („нова левица“), ношене светским трендом, надирале су безмало и на све југословенске универзитете читавих десетак година (1964-1974). Нижу се критички листови и часописи, јавне дебате, протести, штрајкови и демонстрације. Таласи слободе толико су уздрмали режим да се властодршцима привиђала револуција (или контрареволуција) и „непријатељи“ са свих страна. И, „империја узвраћа ударац“. Под геслом „властсе не предаје без крви“, следи систематична и селективна репрсија. Најпре је ликвидирана организација покрета (зборови и акциони одбори). Затим гласила – међу њима и Студент. Иза тога следи обрачун с протагонистима: ислеђивањима, одузимањем пасоша, спречавањем запошљавања, истеривањем с посла, хапшењима и суђењима, робијањем и „цивилном смрћу“ (искључење из јавног и изолација у приватном животу). И поједини противници ликвидације Студента допали су затвора (Милан Николић, Данило Удовички, Владимир Мијановић, Лазар Стојановић и др.). Многи листови и часописи нису преживели репресију (београдски Сусрет и новосадски Iпdех, на пример, и часописи Философија и Рraxis). Поједини листови су придављени још пре изласка из штампе (Фронтистерион, рецимо). Критички дух Студента, пак, врлудао је још подоста година, да би у фамозном „балу вампира“, 1987. године, пао као жртва боговима надирућег „догађања народа“.

Последњи егзекутори слободе, да иронија буде већа, представљају се као левица, мада у њиховом деловању нема ни трага од слободе као мерила за препознавање левице која то јесте само док се залаже за више слободе него што је тренутно има. Ови егзекутори су, пак, суровији од многих ранијих. Као да су предуго били у сенци „старих кадрова“, па крећу у хитру грабеж и власти и „сласти“. Ликвидацију нове левице прати и кампања против „црног таласа“ у уметности и култури уопште. Читав систем образовања подвргнут је „реформама“ како би се спутао и разорио критички дух, а универзитет потчинио тутор-ству режима и режимлија на њему самом.² Контракултура је све више потискивана ка маргинама светских токова, препарирана у контролисану поткултуру, да би се временом извргла у „контра-контракултуру“.

Београд, некада најјаче упориште слободоумља и критичке мисли у земљи, годинама је разаран, споља али и изнутра. Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду, разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло.

Бурна збивања оставила су за собом више усмених него писаних трагова. Ето и вајде од отимања рукописа Илије Мољковића од мишева и црвоточине. Када га прочитамо, могли бисмо патетично рећи да он сведочи о сахрани слободе на дан њеног рађања али и да књиге ипак не горе. У сваком случају, за разборито расуђивање о сложеним збивањима никако нису довољна само непоуздана сећања.

Небојша ПОПОВ

_______________________

1 О томе сам објавио више чланака и неколико књига, неке у коауторству – Јун/липањ 1968. Документи, „Ргахis“, Загреб 1971, а друге самостално: Сукоби – изазов социолошји, ЦФДТ, Београд 1983. и Соntra fatum.  Случај групе ирофесора Филозофског факултета у Београду, „Младост“. Београд 1989.
2Подробније о томе видети: Н. Попов, „Универзитет у идеолошком ом  омотачз“, у: Српска страна  рата, „Република“, Београд 1996, стр, 339 – 364

___________ Извор: Илија Мољковић: „Случај“ Студент, Београд, Службени гласник, 2008. Поговор Н. Попова

УВОД У РАЗМИШЉАЊА О КРИТИЦИ / Душан Т. Стојановић

Слапови светлости: Лакомица, 24. јул 2013. (Фототека Заветина)

Значај и право стање књижевне критике исцрпљују се поставком: није ли књижевна критика узалудан посао; ко и зашто чита критику. При том, ни мало није важно каква је она: стручна, новинска, аналитичка, полемичка, нападачка, бранилачка, ниподаштавајућа, незналачка, конзервативна, марксистички оријентисана, авангардна, феноменолошки или структуралисгички усмерена, површна, политички или морализаторски обојена итд. Ситуација је до те мере озбиљна да се у истој равни налазе и млад стваралац и критичар великоог реномеа, признат п познат одавна.

Без обзира о каквом је листу реч, дневном, недељном, или месечном, истраживања су показала да се читаочево интересовање исцрпљује сазнањем да му је ствар позната. Најчешће, он се сасвим задовољава обичном и голом ннформацијом шта књига садржи, све друто га замара или је изван домена његовог активног интересовања. Тиме се читав проблем потребе и значаја критике сужава само на оне који су за њу непосредно заинтересовани — било да се критиком активно баве, било да су лично умешани тиме што се њихове књиге коментаришу. Дакле, настаје модеран парадокс критичке мисли: све се своди на нагодбу између писаца и кри-тичара. Читаоци су ту сувишни иако је њихово присуство можда најпотребније. Самим тим и критика престаје бити стваран, истински арбитар културе, показатељ друштву и времену у којем делује.

Губећи везу са читаоцима она није ни „свест о свести“, ни научна потреба (јер се своди на ретке, појединачне случајеве), још мање је у стању да поврати ранији статус васпитног путоказа читаоцима и љубитељима уметности. Јер, очито је да је данас критика потрошно добро, роба, некурентна додуше, али, у малим коли-чинама, попут зачина, свакако потребна одређеннм конзументима. Постала је јадно пасторче стваралаштва уместо да је неовисна од спољних утицаја, чак да је изнад свих креација, самим тим што је интелектуално најангажованија, најсуптилниј.

Стање ће остати непромењено све док су и услови њеног опстанка овакви какви су сада. Критика се више не пише из потребе да се нешто саопшти, да се о нечему научно просуди, да се нешто изнађе или истражи, већ се наручује по потреби и задатку, на иницијативу, често само ради новца   (?!),  из политичких, друштвених, или политикантских ралозга, у светлу и ради одређених тренутака. Озбиљнија, теоретски условљена анализа „резервисана“ је само за остварења која нису савременог датума настанка. Са друге стране, имамо ситуацију да се критичка мисао уистину не бави много савременим ствараоцима иако се о њима сразмерно више пише! Разлоге за то треба потражити у осећању дужништва готово свих критичара према сопственој генерацији. Отуда и толико чест апологетски став према савременицима, или појава кланова  и приватних критичара.

Са друге стране, храброст, поштење, истинољубивост и ерудиција оних који пишу о књигама и књижевној проблематици, умногоме је у зависности од поруџбине. Лист, часопис, новине. Уредник културе, главни уредник. Основна концепција, профил и врста листа. Став редакције. Сви захтевају, сви траже. Фактори одређују став, сви подједнако и на свој начин омеђујући и сиромашећи критичареву мисао. (При том, политика најчешће у таквим стварима уистину има сасвим споредну улогу.) Осакаћена, она једва да егзистира, ретко кад се још могу препознати остаци критичаревог индивидуалитета, још мање је могуће назрети шта је његов прави став и убеђење. При том ваља елиминисати и неке друге утицаје и околности који такође могу допринети извитоперавању истине о делу (лични мотиви, обзири, пријатељство с писцем и сл.). Иако околности од наизглед секундарног значаја, оне често могу да имају пресудну улогу, прибављајући појединим књигама незаслужену и лажну ауторитативнодт пред временом  и читаоцима.

Прави, суштински проблем кризе критичке мисли ипак није у оном грму у који сви обично упиру прст. Последица није у помањкању младих, нових критичарских снага, нити је реч о њиховом запостављању од стране часописа, новина и издавача — мада су узроци за постојеће стање понекад и у томе. Реч је пре свега о монополу утицаја, о нетрпељивости и ускоумним схватањима оних који праве и филтрирају, о онима који шкопе слободну критичку мисао на сваком кораку и где стигну. РЕЧ ЈЕ, ДАКЛЕ, О РОБОВАЊУ. 0 критичаревој немогућности да буде и остане особен и личан, спутан једино естетичким мерилима и сопственим схватањем уметности.

Основа сваке уметнички квалитетне критике је у слободи критичке мисли, у индивидуалном начину његовог саопштавања. У име свега и свачега то право се непрестано крши. Последице су такве да учмали дух уредника појединих часописа, на жалост, умногоме карактерише и читаву књижевну критику последњих година. Кладим се са сваким од вас да нисте у стању да препознате по стилу ни једног са-временог српског критичара! Једноставно зато што захваљујући деловању мудрих глава српски критичари и немају некакав свој стил. Без живости и осећања за актуелно, за виталне интересе савременог књижевног стварања и збивања, самозадовољно и сито, воде нас мудре главе у умир сваког занимања за оно што се објављује у часописима и листовима. Каткад публику пробуди какав скандал или свађица, и то је све. Мртво море   диктира   своје   законе.

Настанак кризе датира од оног тренутка када је критичар био приморан да се повинује законима „тржишта“, преставши самоетално и критички да мисли препуштајући ставове и иницијативу другима — уредницима, политичарима, скупу „одговорних“, друштву и моралној потреби, задржавши за себе право једино да констатује и обавештава, каткад и да прећуткује. Ступивши у односе наручилац-произвођач критичар је натакнуо себи омчу око врата и заувек рекао збогом некаквој својој критичарској индивидуалности.

Но, постоји и друга страна медаље. Питање слободе критичког суђења уопште се не поставља, или бар не у тако драстичној мери, уколико се критичар определи за писање о тзв. неутралним темама (проблеми из историје или теорије књижевности). Чак, не само да ће себи прибавити пуно поштовање за свој труд, већ може бити сасвим сигуран у моралност и поштен однос према свом делу! Додуше, ни он не може да рачуна на некакву бројност читалаца (евидентно је да свака врста стваралаштва која не носи обележја и везу са својим временом сужава круг својих конзумената). Но, није ми намера да о таквима овде расправљам. Дакле, шта да ради онај критичар који ипак жели да помири захтеве времена и своју потребу да пише о актуелним књижевним  темама?!

Хајне је једном приликом рекао да   у   грудима   писаца   неког  народа лежи  слика будућности тог народа. Критичар који би довољно оштрим ножем парао неког новијег песника био би у стању да ту слику сагледа. У ту сврху ја бих радо заклао критички неког од наших вајних уредника како бих из његове утробе попут хеленског врача, сазнао судбину књижевне критике у будућности.

На жалост, и без такве једне операције могуће је понешто сазнати ако се уместо уредника принесе на жртву неки од постојећих часописа. Уколико је удовољио захтеву времена, критичар мора да је неизмерно вешт и прилагодљив ако жели да се одржи и нешто значи. Потребно је не само да је вичан пословима око Сциле и Харибде, већ и да је способан да брзо заборави оно што је рекао — али и да се тога сети у тренутку када је то неопходно потребно. Да зна кад и кога да хвали, као и куди. Још боље је ако оба начина испољавања става уме да избегне — тако ће срећнији и дуговечнији бити. Нека га ни најмање не брине чињеница да код већине наших писаца, понајвише оних младих, влада уверење да их је критика схватила једино ако се о њима изразила похвално. То је за сваког критичара споредно, јер, није важно шта писац или неко други мисли о његовом делу, већ шта ће рећи уредник.

Зато критичар н не сме да погреши,   јер   и   погрешити    значи   имати став, разликовати се, поседовати индивидуалност. Све до оног тренутка када на то (авај!) буде присиљен другачијим стањем у култури, друштвеном ситуацијом која ће од њега (да злехуде ли среће!) тражити да недвосмислено и јасно излаже своје ста-вове. Разложно, без страха, не говорећи: позерски, тактички и лажно, с надмоћношћу и ташто, улагивачки или с понизношћу, квази-учено а тупо,   академски   а   заправо  празно.

А заправо, ако хоћете да чујете праву истину, ја сам читав овај проблем просто-напросто измислио, не знам ни сам зашто. Јер, чињеница је да је наша критика одавно изборила себи права за која се ја, тобоже тако ватрено, залажем. Није ли она већ годинама и лична, и субјективна, самим тим самостална и особена, неспутана и теоретски образложена чак и кад греши?! Трагалачка, уметнички и креативно увек оправдана, ослобођена просечности, безличја, јаловости и анемије?! Није ли?! Изгледа да сам ја намерно заборавио да споменем ону истину која је једино важна, а коју у оваквим приликама има обичај да каже мој добар пријател, Леополд Стоковски: „Највише се плашим оних који не знају ништа о ономе што пишу, али зато умеју то веома лепо да напишу.“

Душан Т.  Стојановић

 ________ Извор: Књижевни часопис „Знак“ студената Филолошког факултета Београд, Година Прва, број 2-3, 3. јун 1972,  стр.  91 – 93 . – НАПОМЕНА: Листање часописа потврђује и у овом случају, поново и поново, да то није узалудан посао; и да има појединих бројева књижевних часописа и појединих чланака, штампаних пре четрдесет и више година, који су – подвлачим – актуелни и данас, подстицајнији од тог часописног смећа, шареног као лицидерска срца, које се нуди данас… Овај текст Стојановића на разне помисли, углавном тужне. Могли смо да „изоставимо“ последњи параграф овог текста, где се аутор, можда, поплашио изнетих истина, али текст смо донели у целини. Текст је начелан и, видели сте и сами, каква је природа српске књижевне критике од седамдесетих…

Hors commerce – Nije na prodaju / Jorgos Seferis

(Iz dnevnika pesnika

Platforma Sazvežđa ZAVETINE; snimak Bela Tukadruz. Pek, Vbe, Donji Zvižd, 27. 06.2013

5. april

Catrnja ima veoma zadovoljavajućih mesta kad se pomisli da je sastavljena od tako jednostavnog mate-rijala: najobičnije reči, najjednostavniji ritam itd. Ima, međutim, još nekoliko izbočina i zastoja koji moraju da se uklone. Možda bi je trebalo ponovo od početka napisati ili ispraviti. Cim to bude urađeno, štampaću je, možda samu; hors commerce²⁸. Došao sam do za-ključka kako mi nisu mogući nikakva saradnja ili dodir sa atinskim književnim krugovima. Njihove pohvale i besmislice na moj račun su mi nepodnošljive i gadne. Kada bi se našao harjedan koji bi mogao da mi pokaže ma i jednu reč, jednu od mnogobrojnih ne-savršenosti koje osećam da imam – obožavao bih ga. Ali ne uzbuđuj se: sudije su za ili protiv; a dok postoji ovaj zastupnički duh, nemoguće je da dođe do bilo čega. Treba ili da ućutim ili da produžim sa stvarima koje će, kako se budu razvijale, sve više i više da se udaljavaju od ove žaljenja vredne gospode i gospođa. Ako ove znake iz daleka, koje tako često dajem, pre-poznaju ljudi koji će nešto osetiti, možda ću se jednog dana uhvatiti u kolo; do tada ću ostati sam, a možda ću sam i umreti. Postoji jedno mesto u mom životu koje sam odlučio da sačuvam izvan kompromisa i trgovačkih nagodbi; to je mesto duše.

Veoma sam jak jer ne očekujem ništa od drugih ljudi. Počeli su da mi šalju i svoje knjige. Odgovaram po sopstvenom nahođenju, bez uvijanja. U Grčkoj je veoma „umetnički“ da se ne zahvališ kada ti neko pošalje svoju knjigu. Svi oni kojima sam pismom odgovorio, postali su moji neprijatelji; javno su se izjasni-li. Značajni umetnici! Ne podnose da se neko ne slaže s njima, u bilo čemu.

11. april

U dubini duše sam nesrećan čovek, koji je često osećao koliko su nesrećni mnogi ljudi oko njega. Borim se da pomognem samom sebi kako bih mogao pomoći drugima. Ponekad me humor ili utisak da velike reči znače siromašna osećanja navode da izgledam grub ili bezdušan.

Ugljevlje gori u kaminu veselim plamičcima. Prvi put, otkako ložim ugalj, jasno razlikujem jedan potpuno beli plamen među ostalim običnim plamičcima. Zastajem, posmatram ga i ponovo razmišljam. Istina je, bavio sam se nebitnim stvarima. Ponekad sam se gubio u sitnicama; zbog toga mi je bilo teško da verujem u sebe. Međutim, sada kad se na prošlo osvrćem, otkrivam jednu tajnu: nema u životu nebitnih stvari. Ako s velikom pažnjom i ljubavlju posmatraš neki plamen, možeš saznati daleko više nego ako pročitaš mnogo knjiga o razvoju čovečanstva (i istrošiš puno moždanih ćelija). Započeo sam ovo pismo kako bih ti rekao da me u poslednje vreme spopala neka odvratnost prema papiru, a vidim da stižem do nečeg sasvim drugog: do onog što je proizašlo iz ponora Čatrnje. Voleo bih da mogu jednom da ti pokažem žetvu mesta onog čudnog²⁹. Koliko me je bliže dovela, suštinski bliže živom svetu, bliže slobodi, ne onoj „koja obasjava svet“, već onoj koja je na visini čoveka; kako me je navela da dublje spoznam smrt i da je prihvatam bez romantizma i jadikovanja, kao jedan neizbežan dodir, jedno slatko zatvaranje kruga, kao ljubav.

Voleo bih (i to želim iz sve snage) da jednom dospem do duševnog mira životom ispunjenog, koji se zadovoljava, pokreće i hrani bezgraničnom ljudskom patnjom. Do tada ću još mnogo toga proći i đavo će me te-rati da skačem nad vatrom. Ali, zašto je ruka koja drži voljeno rame tako mirna? Zar čovek ne može da postane u nekim momentima, najboljim, kao ova ruka u kojoj se nalazi sav bol tela, bolesti, i smrt u krvi koja je oživljava, a ipak, i pored toga, ume da se kreće jednostavno, bez ponosa i obesti, da poveže, da pruži svu nežnost, da oseti šta joj daju, šta mogu da joj pruže. Zeleo bih da jednom spoznaš radost koja biva sve pouzdanija i pouzdanija kako se lagano koračajući približava korenu, gde sve grane duše postaju jedna. Ponekad ovu radost vidim na velikoj udaljenosti, poput niza čempresa kraj kojih se jedne večeri počela igrati mala kineska princeza. Možda će na kraju preostati jedan san ili neki mrtav vrabac. Više mi se, ipak, sviđa to nego da ostane jedna lavlja koža koju tresu svakog petka na terasi.

Izvor: Jorgos Seferis: DANI, Clio,, 1997,  (Prevod Olivera Čaprić)

 

_____________

29  Misli na Čatrnju, odnosno na dušu svoju u kojoj se, poput vode sakupljene u čatrnji, talože uspomene i utisci, i na ono što je on žanjući odatle uspeo da izvuče ma svetlost dana i korisnim učni. (nap. prevodioca)