ПЕСМА ПРОТИВ ГОМБРОВИЧА БИТНЕ ИСПРАВКЕ / Радивој Шајтинац

(Коначна редакција)

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Мирејана Соколовић на Власинском језеру, фотограф и наш водич, 2014.
Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Мирјана Соколовић на Власинском језеру, фотограф и наш водич, 2014.

                               Не лично

Онај ког зачну

Мистика самообожавања

Лакоћа сведефинисања

Самопросвећеношћу

Створиће ковентрибилну

Себиокренутост.

сваком привлачну ризницу мрзовоље

чистим ножним,позним прозним прстима

одваљиваће пасусе дневог обожавања

огледала,

следбенике у мирним,ситим просуђивањима

ономе што сува логика сише из стиха

на интензивној нези

диктат личних аксиолошких

опстипација и тегобно стрењање

код никад сварене имагинације

sole, na putu prema vlasinskom jezeru

залогај завичајне самозаљубљености

са зрнима која у кашастом трагу низ стрму

порцеланску шољу,трон или разбуђујући лигрештул

нико не проверава

због искључивости која анимира медиокрете

одличнике меког срца,академску свиту

водоравне функционере реченица у жедном полумраку

што је рецимо у његовом случају фатално непреводиво

 

нека му биоибиблиографски фундус

нека трпи и блиста

класификује и надувава

кодификује и меморише

мудросерски цепач календара,добацивач,

одгајивач прецењених,сакрлизованих коментара

утеривач антиверсичке псоријазе

разигран у сопственој кожи,украсно дрвце

скелета и велики украси подозрења

спрам свега што белетристички прети

самоиспитивањем

недосезањем

 

неуништиви инсект Амазоније,

зујач подругљивог посланства у библиотекама

миноран спрам недостижног богатог слепила

како Хомера,тако Борхеса,

песника и директора

читајте га,

то

штиво

чешка свакакву одбојност

мрзовољу,фрустрацију

охрабрује реторички априоризам,како онај из душе

тако и онај из црева

аксологија која мокри по стиху и песнику

у свакаквом смислу,поводу,разлогу и уверењу

гуру простатате

 

силиконски рудименти емиграције

аутоустоличени,аутопроказани

аутореференцијални,аутообожени,

самима себи недодирљиви

духовито аутоиронични ко Логос и Хаос

Ерос и Танатос

Прагма и синтагма

Брисачи ноћника

Писци дневника

Вечита,у себи прећутана,

Парадно неутешна прикраћеност

У лечењу рана од пуке свести

Лечењу пука од свесних рана

 

И тако ме заболе дал ико

Па и Његови следбеници

Разумеше све ово

Тешко је ,усијано трње овог текста

Јер песничка је жртва

 

Овакву негацију,

Не лече,не чисте

Ни пристојност,ни знање

Мудрост од које се може

Позајмити жар

Али и то само ако

Осим мисије

Имаш и дар

 

О,добро би дошло

Након свих васељенских примедби

загушљивих реферата и умних скупова

повести послужитеље и редаре,

мемоаристе и папагаје

на неизбежно богослужење

где би филозоифи и песници

разменули симплицизам

да осете усамњеност

народску

разјасне своје прилоге

хранећи се мутавим обманама

 

жао ми вас је,стихови,минули

што јарост повређивања преузесте

из туђег славног мумлања

а не из говорљиве највеће оскудице

личне

преосетљивости пуне слика

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Бела Тукадруз крај  Власинског језера,  2014.
Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Бела Тукадруз крај Власинског језера, 2014.
Advertisements

МИЛИЦА БРЕСТАЧУ У ПОХОДЕ / Предраг Пузић

„Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу. За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.[1] То је најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862. учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем Рајковићем.

За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878), остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома. Стихове је публиковала у бројним ондашњим листовима (Војвођанка, Седмица, Шумадинка, Даница, Путник), водила преписку са домаћим и страним књижевним савременицима (Мина Караџић, Јован Суботић, Иван Мажуранић, Сајдл, Франкл, Божана Њемцова). Своје родољубиве стихове сведочила је и делом: ишла пред народним поворкама у време Буне 1848, храбрила српске војнике на барикадама током турског бомбардовања Београда 1862. године. Стасала у патријархалној средини, Милица је стизала да брине о својој браћи и сестри и њиховој деци, о старим родитељима, о виноградима и њивама, стављајући свој лични живот у други план. Преминула је у Београду, у изнајмљеном скромном стану, сама и заборављена чак и од најближих.

„У Брестаче ишла сам у почетку овога месеца кад сам у Путинци код теткине кћери била, ал` тамо од жалости ништа друго нисам могла тражити до гроб оног честитог човека, свештеника, и Србина, зета нашег; јер смо у худом стању нашли дом, и децу којој он лепо изображеније дати наумио, и почео.“ Ово је други пут да у преписци са Вуком Милица спомиње Брестач.[2] У ово мало и скрајнуто село у доњем Срему, отишла је почетком септембра 1854. године. Брестач у то доба броји нешто мање од хиљаду становника, који углавном живе од земље и сточарства. Зет, о којем она говори али чије име не наводи, је свештеник Петар Стојановић. У браку је са супругом Јелисаветом, рођеном 1813.

Позабавимо се мало генеалошким, односно племенским стаблом Стојановића. Петар потиче из староседелачке породице. Његов предак Станоје доселио се, однекуд са југа Србије, 1739. године на пустару Грдановци у Брестачком атару. Био је војник у саставу народне милиције оберкапетана Станише Марковића, званог Млатишума, која се повукла у Срем по завршетку аустријско-турског рата. Како је и Брестач у то доба пустара, расељен по свој прилици током минуле турске владавине, власти су, имајући у плану разграничење између војног и цивилног дела Срема, одлучиле да Брестач припадне провинцији, односно оном другом делу. Тако је Станоје Стојановић положио своје оружије и са групом насељеника кренуо у суседни Брестач.

Мађ. крајцара из 1740.
Мађ. крајцара из 1740.

 

 

Аустријски дукат из 1745.
Аустријски дукат из 1745.

 

 

 

 

 

  1. ________________________
  2. [1]               Преписка Милица – Вук – Мина, прир. Р. Гикић, Н. Сад, 1987, 44.
  3. [2]               Исто, 115.

=== извор : видети текст у целини: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/08/milica-brestacu-u-pohode.pdf

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 , јун 2014.

У току је штампање новог броја књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница ).

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.

Слика са насловне стране часописа "Заветине+", 20. јун 2014.
Слика са насловне стране часописа „Заветине+“, 20. јун 2014.

Новине српске ренесансе започињу „УВОДОМ“ : позивом на разобличавање лажи, бирократске или официјелне књижевности. Следи „песма уводник за Светске новине“ Радивоја Шајтинца „Ми губитници досадна смо багра“, актуелна поема Зорана М. Мандића „Србија у дубоким водама“. Затим „Последња пошта Добрици Ћосићу“, и поема „Песник револуције на председничком броду“ Данила Киша. Те „Зашто још увек није могуће овде превредновање“ Гојхлина Јуниора.

Улак или Гласник Заветинаотвара се упозорењем подвученим црвеним словима: „Ове новине не финансира Министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Читаву страну заузима „Писмо уредника „Заветина“ (из 2000-те)“.

Трећа страна „Заветина+“ доноси песнички веродостојне и занимљиве прилоге Радивоја Шајтинца („Мртви сте мртви“, „Дах пре даха…“), детаљно разматрање прве књиге у нас о превредновању професора Мркића, делове „Једне једине књиге“ Мирослава Б. Душанића.

Четврта страна је посвећена бизарним темама – тзв. Четвртој Србији, и како да се дође до штампане или папирне верзије часописа „Заветине+“ макар у 1000 примерака, доступних на киосцима по Србији.

Пета или страна посвећена безданој књижевности, уметности махагонија, паралелама и критикама, вредновању и превредновању, поред других прилога доноси избор из Нових песама из рукописа Р. Шајтинца.

Шеста страница је испуњена покушајем давања одговора на питање: Зашто нема промаје? Где се доносе и изјаве најпознатијих српских писаца и других поводом сахране Д. Ћосића.

На седмој страници се доносе вести о српским песницима у свету, или расејању, вест о додели Малог Нобела Ристи Василевском и три песме овог песника, преводиоца и издавача. Доноси се и вест о препевима песама српских песника на руски језик. Кратко писмо песника М. Б. Душанића – уреднику „Заветина“.

Осма страница доноси прилоге и примере бездане књижевности, стихове Роберта Тилија, и критички интонирана разматрања о неопходности књижевних ревизија, и случају пок. Илије Мољковића.

Девета страна „Заветина+“ наставља да објављује „Панораму новије руске поезије“ (из рукописа) агилног преводиоца Владимира Јагличића, у овом броју публиковани су препеви поезије руских песника Нине Искренко (1951- 1995), Светлане Крекове (1951), Владимира В. Пучкова (1951), Александра Чернова (1951), и Сергеја Шоргина (1952)…

Десета страница – рубрика „ПРЕВРЕДНОВАЊЕ (Неизбежно)“ (има поднаслов „Оркестар за свадбе, сахране, урнебесе и рашчишћавања“) доноси крај Кишове поеме „Песник револуције на председничком броду“, једну изјаву пок. Д. Ћосића, и „пример“ Мркићевог кртичког изазова са неизбежним закључком.

Једанаеста страница часописа („Дневник писца“) на првом месту доноси „Фусноте вредне поновног читања – наставак забелешки из прошлог броја ЗАВЕТИНА +“ на врло неугодну тему сваког издавача (у овом случају је реч о СКЗ) „који има свој змијски реп. И своје змијске чељусти“, о једној перманентној игноранцији једног српског писца која траје скоро пола века!

Дванаеста страница часописа (КРУГОВИ ЗАВЕТИНА) отвара се „Винаверовим сокаком“, тј. одломцима из „Пантологије Пеленгирике“, и поезијом чланова групе ЗАВЕТИНЕ Запис (скраћено Зз), стиховима Милана Косовића (Страх ме је, Несвакидашњи флерт са малтером, Амулет од сибирског кедра), Душана Стојковића (Рођење, Други пишу твоју смрт), Роберта Тилија (Инсомниа), „Романом два идијота, који пишу Новог Достојевског, или фб преписка С. и Б.“

Тринаеста страна је посвећена – критичким коментарима, тј. „Седмом Скерлићу“ Б. Тукадруза, „Како сачувати достојанство“ Александра Лукића, „Књижевном Београду“ Јована Пејчића, „Укусу промене“ Зорана М. Мандића, и прилозима чланова групе Зз: „Бекство у затвор“ С. Ковачевић.

Четрнаеста страна је резервисана за тзв. Зелену Књижару писаца, и прозоре „Заветина“, где се могу прегледати вести о издањима Заветина“, пре свега појединих бројева часописа „Заветина“, те Сабраних радова Александра Лукића, првог и до сада јединог добитника књ. награде „Амблем тајног писма света“ .

Претпоследња, петнаеста страница часописа (летопис) доноси избор из Влашких басми с-и Србије, прилог Мирослава Тодоровића „Из БЕЛЕЖНИЦА“, и кратак одломак из интервјуа издавача и писца Роберта Каласоа („Господар тајног знања“) са Лилом Азам Занганех.

Последња страна часописа „Заветине +“ по обичају посвећена је у целини екслузивним проблесцима: Венизелос (Јован Пејчић), Неизбежни закључак (Гојхлин Јуниор), Слобода стварања и лицемерје ; Књижевна критика (Мирослав Лукић), Приватно раздуживање (Мирослав Тодоровић), Пророк (Халил Џубран), Колико је песника уопште залутало у литературу (Б. Ту. ), Ћутање (Мирослав Б. Душанић) и Изнутрица спољашњости нутрине, и др. (Роберт Тили).

Има доста тога за читање, као што видите – од Петровдана чак до Петковице, београдског Сајма књига!

Часопис излази 30. јуна 2014. године. Верзија на ЦД кошта 230,00 дин, папирна верзија 299,00 дин , за поручиоце из Србије. Неколико страница новог броја (1, 9, 14) могу се прегледати и читати бесплатно на овој локацији . Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/06/zavetine-besplatni-pregled-br-4-2014.pdf

Часопис се може поручити једино преко Књижаре писаца. http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-1-%D0%B1%D1%80-1-%D0%B0%D0%B2%D0%B3-2013-120-%D1%81%D1%82%D1%80/

Необјављене књиге (1) / Бела Тукадруз

Уместо предговора једној књизи (скоро непознатог писца из провинције)

Чудна зграда...
Чудна зграда…

Драги Мирославе Лукићу,

 Шаљем Вам, као што смо се договорили ову малу пошиљку – текстове, неколико сам штампао у листовима и часописима пре много година, на које сам скоро и заборавио.Негде сам прочитао да писање оплемењује, што је можда и тачно, али скривени смисао стварања лежи у нечем другом. Чини ми се да све бледи пред коначним (смрћу) и можда је стварање очајнички покушај да се супроставимо коначном, или да барем заборавимо на своју драму.Данас је то сасвим необична појава да ви ои свом трошку издајете рукописе потенцијалних писаца, особа за које мало људи зна, Ја сам одавно престао да верујем – у себе као писца , као што сам вам и у нашем последњем разговору на селу у четири ока ,ставио до знања. Не могу да порекнем да нисам написао оно што вам шаљем : урадио сам оно што сам знао онда када сам то писао. Направио сам нешто од свог искуства. Године су прошле од тада, а у људском животу, то је детињство проведено у родном месту на Пеку.Путовао сам, студирао, напустио студије, преда мном су се откривале мале и велике тајне, учио сам, можда волео. Али нисам заборавио ни звук звона цркве у родном месту. Ни црквењака, који је обављао дужност звонара, кога одавно више нема. Толико је људи после помрло, а ја их се сећам како су се урезали у мене, као живих, и понекада када не могу да зауставим та сећања у ноћима испуњеним несаницом, мене подилази језа од ужаса. Црква је затворена, обрасла коровом. Као и некадашња основна школа, у којој сам похађао прва четири разреда. Број гробова на гробљу се повећао – тамо су сахрањени блиски ми људи из фамилије. У ноћима када сам бдео и дубоко патио, када сам почео да схватим да ћу умрети оставивши много незавршених ствари, када сам коначно напустио студије и одустао од професуре, у кишовитим вечерима, на пустим местима, у туђим градовима, а понекад и у сновима, засијало би нешто као одблесак сунца са површине воде, и јавио се звук звона, који је мени увек говорио о краткоћи живота и о пролазности и најјачих људских страсти. И док ти ово пишем осећам се као човек који изговара један монолог у мрачну и кишовиту ноћ. Хоће ли ове моје речи, буду ли објављене као књига, доспети до другог света? Иако се томе много шта противи – здрав разум на првом месту. Иако је страшна, смрт не сме бити препрека. Јер постоје нераскидиве везе међу људским душама. Надам се да људске душе никада не умиру, и то ми је понекад значајна утеха. Нема више ништа да додам. Ако је веровати Провиђрњу, срешћу опет све у сновима, јер само су још снови смисао мог живота.

Од неколико наслова који ми падају на памет – тражили сте да предложим, што је и природно – Слике из мога албума ме најмање нервира, а слике су оне ствари којје ме опседају и које неизмерно волим и за које још увек детиње верујем да никада неће нестати…

   Лето Господње. 1983.                       Потпис (нечитак)

Припремајући нови број „Новина будућности“, бр. 5, лето 2014.

Како да се дође до папирне верзије „Заветина +“ на српским киосцима? И зашто ни 5. број „Заветина +“ неће бити одштампан?

 

Уредник часописа "Заветине +"
Уредник часописа „Заветине +“

Одговор ми је на ово питање, на први поглед, изгледао лак. Тако ми се чинило, све док нисам добио пар електронских писама, не само од редовних сарадника „Заветина“ већ и од једног дела оних пријатеља до којих још увек стиже „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. Та писма су ме, не устежем се да кажем, изненадила, јер у суштини сви као да су се правили Тоше, пишући та писма.Како им одговорити? А да их не повредим? Зар је могуће да не схватају да „Заветине“ излазе још увек захваљујући ванредним напорима уредника?

17. априла 2014. године, покушао сам да одговорим, мало директније, ипак, једном од пријатеља, од кога сам понајмање очекивао да се прави Тоша, тј. невешт…

 

„Драги  пријатељу!

Колико знам, тј. проверио сам, – послао сам ауторски примерак  „Заветина+“ , бр. 3, април 2014, сваком сараднику – одмах чим је то било готово. Пре неколико дана, однео сам и обавезне примерке тога броја, на ЦД, у Народну библиотеку Србије.

Али ако бих тако завршио писмо, то не би било ни природно, ни прави одговор. Хвала на добрим жељама – Христос воскресе!

Ипак, да напишем мало изокола верујући да би на тај начин то можда помогло да разумеш. Ја сам хтео да публикујем истовремено и електронску и папирну верзију часописа „Заветина+“ , најмање шест бројева годишње. Крајем минуле и почетком ове године, позвао сам пријатеље и симпатизере, да се претплате на часопис „Заветина+“ . Пре тога сам публиковао тзв. Нулти број ч. „Заветина+“ поделивши га широком кругу читалаца, међу којима су били и чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Баш када је био публикован Нулти број, нашао сам једног штампара који је понудио да одштампа наредни број часописа за 43.000,00 дин. (1000 примерака „Заветина+“ на 16 страница формата „Политике“, таблоид).  Кад сам то рекао блиском пријатељу, који се разуме у штампање, цене, и остало, он је  начинио понуду за  једну другу штампарију, где су понудили да штампају 10 бројева часописа по цени – по броју 25.000,00 дин. Годишње то је око 250.000,00 дин (око 2500 Е). Толики новац ја нисам имао, али , наравно, нисам желео да одустанем од издавања часописа, па макар то било и на ЦДу, тзв. електронско издање.

Рачуница је неумољива и показује, да би 200 скупљених претплатника (годишња претплата у висини од 2000, 00 дин) могло да помогне штампање десет бројева часописа „Заветина+“. Сигурно је да би се од тих 10.000 примерака ч. „Заветина+“ продало барем пола тиража и тако обезбедио новац за издавање часописа у следећој години, као и ислата макар симболичних хонорара сарадницима. Две хиљаде динара – колико износи годишња претплата – нису неки велики новац, али у исто време тако уложен могао би да омогући велику, много већу ствар – да унесе промају, али стварну промају, у наш књижевни живот, где часописи, постојећи, најчешће разговараају сами са собом, или штрче као бастиони извесних књижевних секти, које су се добро ушанчиле. Али – да ли ја о свему томе теби треба да причам и пишем ово писмо, теби који знаш јер си жестоко све кужно стање наших часописа жестоко критиковао? Јер знаш сву нашу књижевну муку и тугу, глупост, себичност и неорганизованост? Не, боље да завршим ово писмо чињеницама : До тренутка када пишем ово писмо скупио сам петнаестак претплатника – и словима петнаестак. Тим новцем не може да се одштама ни један број (рачунајући и припрему за шатампу). Од тих 15 претплатника само су 3 чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Остали су – нечланови, седморо је из света (Америка, Канада, Француска, Немачка), четворо из Србије, Македоније, Босне и Хрватске.

Тако говоре чињенице. То није фијаско, али је неуспех! Да ли само мој. О чему ова врста неуспеха говори индиректно?

По природи посла, уредничког, контактирам са не малим бројем писаца. Није мали број оних који схватају – да ако се не саморганизујемо као писци, ђаво ће нас однети у бестрага. И треба да нас однесе, ако гледамо само свој ћепенак (то је нама остало од Турака, а богами и од комуњара). Али , ја сам прихватио чињеницу: нисам успео, натеран сам на компромис. Ја бих више од свих, веруј  ми, волео да одштампам на папиру часопис! Међутим, та варијанта је тренутно и скупа и неизводива. Због неких наших старих колега, Миодрага Мркића ( а он није једини од старе гарде који су навикли на папирне верзије часописа), пре неки дан кад смо се видели и попили кафу, он ми је са таквом тугом рекао да би волео да то види на папиру. Сишли смо у Принципову улицу, преко пута Економског факултета, где има једна фотокопирница,  јер сам имао на усб меморији ПДФ  најновијег броја часописа, и они су ми за  пар минута одштампали  тих  шеснаест страница на осам листова А3 формата, и са једне и са друге стране за 150,00 дин. То је наравно скупо, али колеги су очи засијале! Јер то на папиру заиста изгледа прилично добро.

Јавило ми се десетак колега, сарадника, неки су одушевљени („Овај број је пун као око, нема ни мало маглице“)

Дакле, ето одговора на твоје питање, како да дођеш до папирне верзије часописа. Важно је да  пребациш електронску верзију, тј. ПДФ часописа, тзв. ауторски примерак на усб, и одеш у  неку већу фотокопирницу, и кажеш да ти одштампају свих 16 страна двострано на осам листова формата А3 (то је 2 х А4 – папир на коме куцамо)  и то у 100% величини, дакле приближни формат „Политике“.

Што се тиче тзв.  Нултог броја – е он има много више листа, послаћу ти електронску верзију. Тај број је преломио мој заменик, и то се може фотокопирати, јер је то скоро формат књиге, али нисам питао колико би то коштало? Броширани повез код ових код којих ја фотокопирам износи 150,00 дин

Осећам се понекад тако усамљено: тако је мало људи који раде на стварању нових односа, ствари, погледа, вредновања и превредновања. Кретени и партијски подрепаши су много боље организовани него памет Србије. Пре месец дана су ми вратили рукопис романа „Енциклопедија уврежених предрасуда“, можда мој најбољи роман; послао сам га главном уреднику, а одговорила ми је управница, кукајући како немају пара, етц. А само после неколико дана видим штампали књигу песама  супруге бивш. главн. Уредника те издвачке куће од „националног значаја“! Извињавам се због ове напомене. Мени се чини, веруј ми, да нам нема спаса, због заблуда пре свега, а поготову оне најглавније и најпогубније – да  ми имамо толико вредних писаца. Ствар је у томе да ми једва имамо неколико песника, оних правих, само неколико, а остало су пришипетље – добро организоване, много боље од наше глупости и инертности, али досадило ми је, веруј ми, да бијем бој против ветрењача, као дон Кихот. Заправо, ја  сам последњих 20 и кусур година издавао часописе који су се временом гасили – без ичије новчане помоћи, док су у то време у овој земљи шминкали бабе и оживљавали вампире, многи, па и наше тзв. колеге…  Али, ти ту причу мало боље знаш од мене….

Све најбоље, а здравље пре свега. Јер само живи можемо да се боримо и да покушамо да се организујемо, иначе – ко ће нам други помоћи? Ако не направимо „Фонд узајамне помоћи“ – бојим се да нам се лоше пише…“

 

Итд. Итд.

Нисам добио одговор на ово писмо, не верујем ни да ћу га добити икад. И то је поразно. Не један од тих пријатеља, које сам сматрао изузетно блиским, по незадовољству и аргументима који су ми изгледали разумно, али не и њихова кукњава, понашали су се не могу рећи детињасто, већ апсурдно: очекивали су да дође Годо и да неки тамо Годо реши њихове проблеме, књижевне и критичке. Нека добра вила, што ће да падне са неба и једним хокус покусом измени стварно поразно стање у нашем друштву, култури, књижевности, издаваштву. Заборавили су да се ствари у књижевном животу мењају органима, живим органима – тјј. Часописима, који неће никоме титрати ону ствар. Који ће бити независна гласила.

А да би неко, у овој и оваквој земљи, издавао независни часопис, издавач мора бити истински независтан. А то, како рачуница показује, могу да омогуће 200 претплатника и један неустрашив и долседан уредник. Или, то може и на друфи начин – ако имате богату тетку – као покојни Крлежа – па вам она завешта новац за издавање часописа. Ја сам ставио до знања својим пријатељима да таквих тетака и ујака немам. Помрли су.

Док будем могао, ја ћу публиковати „Заветине+“ онако како могу, па ком опанци ком обојци (што би рекао наш народ). Ја се не бојим, поновићу, свога неуспеха! Мој неуспех није само мој. То није моја срамота. И шта више ту да се прича, довољно је јасно. Никада више и никога нећу позивати да буде претплатник, јер зашто бих? Зашто би мени, рецимо, био више потребан један нови часопис, него многим другим српским писцима критички настројеним? Мог у и ја после свега да послушам цара Марка Аурелија и да се окренем оној једној ствари која има истинску вредност: да живим до краја у истини и правичности и да будем благ према лажљивцима и свима неправедницима… 99spomenik, despot stefan lazarevic, kalemegdan

Елем, и сам сам се понео – неискрено. Одговорио сам  рутински, али Христос није васкрсао! И неће васкрснути све док не поверујемо у немогуће!

Није једноставно данас бити уредник часописа, који већ на ударним својим страницама има упозорење евентуалним читаоцима:

Ове новине не финансира Министарство културе, већ филнатропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине…

“ЗАВЕТИНЕ+” , бр. 3 април 2014, Београд

Нови број књижевног часописа ЗАВЕТИНЕ+, 3, април 2014.
Нови број књижевног часописа ЗАВЕТИНЕ+, 3, април 2014.

Управо је публикован нови број књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница – неколико страница могу се прелистати и читати бесплатно на овој локацији (1-3). Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/04/zavetine-br-3-prve-tri-strane.pdf

 

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.

Новине српске ренесансе започињу размишљањем: «Због чега је Леопарди био резервисан према успеху?». Следи подсећање: «Трагом вести, публиковане 9. децембра 2012: ПРЕКО 300.000 ПОСЕТА НА САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНЕ», затим «Оркестар за свадбе, вашаре и сахране, урнебесе и рашчишћавања», па изабрани текст на табву тему српске књижевности и друштва: «Владета Р. Кошутић: МАСЕР (одломци)», песме Стојана Богдановића, и увод у веома ексклузивну тему: «Тачка на Случај тзв. великих српских писаца друге половине 20. века или Увод у дух савременог вампиризма»» Беле Тукадруза.

У овом броју часописа доносе се и веома занимљиви и убедљиви прилози, како српских песника, прозних писаца, тако и препеви руских песника (препев Владимир Јагличића). У рубрици «Улак или Гласник Заветина» (Прозори Заветина» недвосмислено је изнета позиција овог књижевног часописа. У оквиру рубрике Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ публикован је руковет нових песама Владимира Јагличића (које су наравно одстојале извесно време у песниковим фијокама). И изврсна поетска проза Су Танасковић (архитекта родом из Чачка), У оквиру рубрике «Четврта Србија» публиковани су одломци «Из Старе свеске» песника Мирослава Тодоровића и «Својевсрна срамота, скандал: ИЗЈАВА Мирослава Лукића, аутора Опуса Уметност махагонија» (трагом часописа који су престали да излазе». Стихови Благоја Свркоте «Врисак». Рубрика «Уметност махагонија» доноси песме Зорана М. Мандића, «Три песме» Ане Арсић Живић (живи и ради у Канади), и «Јади по Јуди» Соње Ковачевић.

У рубрици «Запис(и)» публикован је одломак из «Рукописа у ћоравој соби нађеног» Миодрага Мркића (1932. – ) и Томашевићева аргументација подвучена црвеном бојом из «Памфлета о памфлету». На 7. страница публикована је преписка између песника Јагличића и уредника часописа «Заветине +» Као и две дуже песме песника који већ више деценија живи у расјеању, тј. у Немачкој, Мирослава Б. Душанића. У оквиру рубрике «Бездана уметност» скоро на три ступца публиковане су песме Александра Лукића, из новог рукописа песника под насловом «Псовка». И «Мизерија одраза» Радивоја Шајтинца.

Рубрика «Едиција ЦАРСКИ РЕЗ» у целини је посвећена препевима са руској, тј. Панорами коју је сачинио неуморни Владимир Јагличић. Уз личну карту избора, разлоге и остало, дати су – према могућностима овог часописа – примери преведене поезије Олге Седакове (1949), Алексеја Аљохина (1949), Бориса Рубежова (1949), Игора Бјалског (1949), Игора Крјукова (1949), Бахита Кенжејева (1950), Владимира Пучкова (1950), Евгенија Витковског (1950), и Александра Јерјоменка (1950).

«Рубрика «НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)» , отвара се текстом «Фусноте вредне поновног читања» (Бела Тукадруз).Рубрика «Дневник писца» поред осталих прилога доноси стихове Мирослава Тодоровића. Рубрика «Кругови Заветина» делује на принципу концентричних кругова, који се шире и доносе нове, све даље и даље од онога што их је изазвало.

Насловна страна новог броја ЗАВЕТИНЕ+, бр. 3 /2014.
Насловна страна новог броја ЗАВЕТИНЕ+, бр. 3 /2014.

Рубрика «Критички коментари» доноси врло критичке напомене Др Бошка Томашевића, писма уреднику «Заветина». Као и фрагменте Мирослава Тодоровића «Из Старе свеске».

Рубрика «Аукције на Сазвежђу З» доноси препоруке низа наслова, у издању «Заветина», које вреди имати у својој библиотеци. Јер књига је боља од многих других ствари, па и од пилула!.

У рубрици «Летопис ЗАВЕТИНА» доноси се Увод у овај летопис, и критички интониран текст Бошка Томашевића «Хиперборејци против Политикиног додатка Култура, уметност, наука». Као «ексклузивно» «Заветине+» публикују «Митарење чудовишта» Александра Лукића (одломак), «Ни спаса, ни привиђења» Радивоја Шајтинца, «Писмо Бошка Томашевића «Заветинама» поводом доделе књижевне награде «Дрво живота» «, «Наш постмодернизам као шверц» Александра Секулића, «Песничка сусретања су пожељна, али…» Илинке Вуковић, и врло лични и убедљив тескт Добрила Ненадића «О рукопису «Доротеј»…

Има доста тога за читање, као што видите – од Васкрсенија до Тројице или чак до Петровдана!

________________________ Овај број се може поручити искључиво директно од „Заветина“ по цени од 220, 00 дин.

Можете поручити одмах.

 

Публикован нови број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

Ових дана је публикован нови број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“, на промењеном формату (таблоид, 16 страница), чијих се неколико страница (1, 14-16) могу прелистати и читати бесплатно и на овој локацији. Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/01/zavetine-br-2.pdfнасловна страница часописа ЗАВЕТИНЕ +Часопис бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014) доноси обиље прилога, и убудуће, тј. следећи бројеви биће штампани у истом формату (зависно од финансијских могућности издавача (М. Лукића).
ЗАВЕТИНЕ +  имају следеће рубрике: Сазвежђе З, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Бездана уметност, Edition SECTIO CAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Дућан ЗАВЕТИНА, Летопис ЗАВЕТИНА,  ЕКСКЛУЗИВНО.
У овом броју часопис доноси прилоге:  Главнопг уредника, Александра Лукића, Небојше Васовића (поезија), Вјерују редакције, Изводе  из „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, текстове о Трећој и Четвртој Србији и свим тајнама бивше државе, писмо Милана Ваксмана, текстове о „уметности махагонија“ и једном наметачком комунистичком издавачу и диносаурусу,  прилоге на тему „Зашто нема промаје“,  стихове српских песника који живе у свету (Небојша Васовић, Мирослав Душанић), Писмо др Бошка Томашевића, критичке огледе Мирољуба Милановића, неколико нових песама Александра Лукића, Зорана М. Мандића, Благоја Свркоте, Беседу Радивоја Шајтинца, Песме Владимира Корнилова (1928- 2002) и Сергеја Шелковија у препеву Владимира Јагличића, ВАРИЈАЦИЈЕ О ВЕНЕЦИЈАНСКОМ КАРНЕВАЛУ / Теофил ГОТЈЕ , у препеву на српски Владимира Јагличића,  одломке ИЗ ПИСАМА КОЈА СТИЖУ У ЗАВЕТИНЕ СА СВИХ СТРАНА Знак препознавања, Србољуб МИТИЋ  ЛИЧНА КАРТА, есеј Беле Тукадруза ВАШАР ПЕСНИКА или Басма против  мађија : нечастивог и и змајева који попију вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту, „Дан у запуштеном воћњаку“  Мирослава Тодоровића,  Поводом ТРИДЕСЕТ ГОДИНА “ЗАВЕТИНА”, књижевну критику: БЛАЖЕНСТВО ТРАЈАЊА (Поводом одабраних руковети Мирослава Лукића под насловом ,,Дубоке песме немогуће љубави”)  Љиљана Вујић Томљановић, НИГДЕ  НИКОГ/ Бошко Томашевић (осврт управника Сазвежђа), НАПОМЕНА ПОВОДОМ  ПЕСМЕ “ЦРНИ” (Ђорђе Николић: Ви нисте од овога света, Српска књижевна задруга, Београд, 2012.), СВЕТЛОСТ КРИТИКЕ   Душан Стојковић (изводи ), ШЕЛОГОВШТИНА  или белешке поводом пет песама, Слободан Чворовић (Коментар на страницу „Разлика“), Избор чланака из књижевних часописа „Заветина“ који су временом престали да излазе, песме Лућијана Благе (у препеву Р. Марковића) и  Калина Власијеа (у препеву М. Вукадиновића)  и др.

  1. Дигитална верзија овог броја може да се поручи већ од 27. јануара 2014. године – директно од издавача М. Лукића, било са које тачке на земаљској кугли. За читаоце из Србије, цена овог броја је 180,00 дин. (урачунати су и поштански трошкови). Новац се може послати одмах новчаном поштанском упутницом на адресу : Иван Лукић,11196 БЕОГРАД-Раковица, Сердар Јанка Вукотића 1/13, са обавезном тачном адресом наручиоца.
  2. _____________________________________________________________

Читаоци из света, могу поручити, овај број часописа по цени од 2 евра. Директно од уредника

Новац шаљете искључиво  преко WESTERN UNIONA уз упутство које ћемо Вам послати одмах када се јавите.

P R O G L A S / Boško Tomašević

PREMA NANOTEHNOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI
Cvetovi, simboli "Zavetina", obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija "Zavetina", proleće, 2013

Cvetovi, simboli „Zavetina“, obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija „Zavetina“, proleće, 2013

Matica srpska i Srpska književna zadruga dve su institucije od nacionalnog značaja koje su stvorile generacije Srba poslednja dva veka.

Te institucije danas su zaposednute od strane onih srpskih kulturnih poslenika pisane reči čija je kulturna politika posve anahrona, pretstavlja silazišta duha i ne vodi srpsku kulturu Pisma savremenim civilizacijskim tokovima i tekovinama.

Neophodno je ove dve instutucije osloboditi od pretstavnika konzervativne mase, čija je ideja kulture daleko ispod savremene epistemè lanaca i putanja pisanja (écriture) i iste predati novom, savremenom Stvaraocu srpske kulture, koji će te dve institucije voditi kroz 21. vek.

Vreme je da ove dve institucije budu drugačije mišljene i da one same počnu drugačije da misle i drugačije da pišu, objavljujući posve nove znakove savremenog pisanja.

Komesare romantizma i estetičare dogmatskog romantizma, dežurne mističare, mučenike nirvane, koji se rugaju novumu i novim poslanstvima nacionalne kulture valja skloniti u Muzej. Siti smo ponavljanja, obožavanja večnosti na grobljima i pretvaranja prošlosti u blud.

Sa ovih prostora, potrebno je otvoriti novi prolaz ka kulturi sveta i tamo, povezani sa opštim kulturnim tokovima savremenog Slova i pisanja, tražiti odgovore za sopstveno prisustvo u njoj. Apsolutno moderno, bez gusala i dipli u pozadini!

Velike mrtvace prepustimo istoriji! Ono što je od njih valjalo, odavno je prisvojeno i iskorišćeno. Ljubav prema prošlim Svodovljima, okrutnost je anahronih, dogmatizam oholih, znak samodopadljivosti manastirske truleži. Njihova poslednja reč napisana je sa Jovanom Dučićem. Jedno doba  sa lokalnim rekvizitarijem krstovâ, vladikâ, jektenijâ – sve samim stilovima 18. i 19. veka – završeno je. Umorni smo od znakova anahronizama u delima Ćosića, Pavlovića, Simovića, Bećkovića, Noga. Ta Pisma su prošlost, dokrajčimo njihovu aktuelnost pohranjivanjem u biblioteke.

Doba nove kulture stvaralački rastočava prethodna mišljenja, od njih preuzima najneophodnije, i ide napred.

Komunikaciju sa svetom potrebno je ostvariti na najvišem mestu jedne nacije, medju njenim resursima, čije je prvo ime Novi Stvaralac, a drugo, njene moderne kulturne institucije. Modernizujmo stoga te institucije. Izbacimo iz njihovih redova mrtvace. Predajmo ih Stvaraocu 21. veka.

Kultura pretvorena u nedeljno popodne sa guslama na kolenima, tim neupotrebljivim ogledalima jedne istrošene kulture, propast je te kulture.

Naše pripadanje savremenoj kulturi sveta zahtevamo na razini Stila, čije je ime kvantna gravitacija literature, nanotehnologija književnog teksta, fraktalna geometrija pisanja, pisanje na 777° farenhajta. Neka to bude prilog Srpskog Pisca globalnoj književnosti, njegov dar kosmopolitskoj alternativi književnosti. Ko će to da učini ukoliko ne on, Srpski Pisac, koji je više od četvrt veka spavao na pometnjama mita, sanjao nad nemogućim atlasima i zanosio se eufeminizmima istorije.

Transnacionalna tekstualnost savremenog srpskog književnog Pisma vodi u pravcu globalne književnosti. Od sada Matica srpska i Srpska književna zadruga mogu biti samo metropole srpske književne reči za doba globalne književnosti. Ako nemaju snage i volje za nove vizije, napustimo ih. Novi Srpski Stvaraoci izmisliće nove institucije koje će odgovarati njihovim potrebama, njihovim uvidima za pravce delanja novog  srpskog sveta u zajednici sa svetom.

Književnost je uvek i pre svega bila ontologija, pokušaj odgovaranja na pitanje kakav odnos postoji izmedju bića i jezika, reči i stvari, bivajući na taj način, dok se usredsredjuje nad zagonetkom života, univerzalna, poput zakona prirode. Ona je neprestano vraćanje lancu i mrežama bića, te samoj sebi, nikakvo svratište ojkačima nad istorijom.

Oslobodimo srpske kulturne institucije od obaveze tegljenja istorije, pošaljimo ih u budućnost. Istorija pripada Muzejima i Arhivama. Neka se savremeni srpski pisac posluži kvantnom epistemè pisanja.Vreme je.

  Boško Tomašević

Insbruck, marta 2009.

Jasan pogled. Pogled preko polja - Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija "Zavetina", kasno proleće, 2013.
Jasan pogled. Pogled preko polja – Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija „Zavetina“, kasno proleće, 2013.

_________  Iz propratnog pisma B. Tomaševića(!8. januar 2014) : Dragi i poštovani Miroslave,
srećna Ti Nova godina i u dobrom zdravlju da je provedeš.
Sa radošću, uvek, čitam Tvoje pošiljke.
Sada Ti šaljem jedan tekst pod naslovom „Proglas“. Isti je, ako se ne varam, objavljen u „Betonu“ iste godine kada je i napisan, 2009. Pošto vidim da ponekad, kao memento, objavljuješ i neke tekstove koji već negde bili objavljeni, isti Ti šaljem iz tih razloga. Ukoliko budeš smatrao da bi ga bilo vredno ponovo objaviti, Ti ga objavi.
Puno Te pozdravljam,
srdačno,
Boško T.“

Odlomak iz „Poraza mišljenja“ / Alen Filkenkrot

Naslov originala Alain Finkielkraut: LA DEFAITE DE LA PENSEE © Editions Gallimard, 1987.

Alen Finkelkrot je rođen 1949. godine u Parizu. Završio jc studije moderne književnosti. Danas je pro-fcsor na Politehničkoj školi u Parizu, urednik časopisa Le messager europeen i emisije Repliques na radio stanici France culture. Objavio jc knjige: Un nouveau desordre amoureta sa Paskalom Brukncrom, 1977 (Novi Ijubavni nered, u prevodu Jclene Slakić, Beograd, 1989), Ralentir: mots-valises! 1970, Au coin de la nie, l’aventure, sa P. Bruknerom, 1979, Le Juif imaginaire, 1980, Le petit fic-tionnaire illustre, 1981, L’avenir d’une negation, 1982, La rćprobation d’Israel, 1983, La sagesse de l’amour, 1984, Ln defaite de la pensee, 1987. i La memoire vaine, 1989.

RASA I KULTURA

nasl. stranica knjige
nasl. stranica knjige

Kulturni identitet ima dve crne ovce: individualizam i kosmopolitizam. Poslu&tjmo joS jedared Franca Fanona: „KJasična, gotovo urodena slabost nacionalne svesti nerazvi-jenih zemalja nije samo posledica sakaćcnja kolonizovanog podanika od strane kolonijalnog režima. Ona je i rezultat lenosti nacionalne buržoazije, njenog nemara, duboko ko-stnopolitskog obmzovanja njenoga duha“.34

S nezavisnošću, dakle, niSta nije konačno reSeno: pretnji unutraSnjim raspadom pridodaje se opasnost od potajnog po-vratka stranca, pa se nacionalna država, tek 5to je izašia iz stanja neizvesnosti, mora trajno boriti na dva fronta: budnom cenzurom ona mora đa obezbedi stapanje pojedinačnih volja, a osobenu kolektivnost koja joj je poverena treba da oć?iva od bilo kakvog patvorenja. Još su nemački romantičari go-vorili da „sve Sto je tuđe, sve što sc bcz nekog dubljeg razioga uvukio u život jednog naroda, postaje za nj uzrok boleštine i mora da bade iskorenjeno želi li on da očuva svoje zdra-vlje“. Na isti način, težnja za kulturnim identitetom odme-njuje kolonijalnu aroganciju strahom od mešanja, opsednu-tošću čistotom, obuzetošću zagađivanjem.

Oslonjen na univerzalnost svoje civilizacije, s«m se po-brinuvši da se nađe u središtu istorije, beli čovek prezirao je arhaične narode koji su vegetirali u svom partikuiarizrnu. Iz-van sebe od radosti što je ponovo izvojštio svoju partikulat-nost, nacionalizam Trećeg sveta brani je od izopačavanja ko-jem je izlaže spoljašnji svet: stranac je odbačen zato što je drugačiji, ne zato što je zaostao. Grubo rečeno, rasizam za-snovan na razlici potiskuje rasizam bivših kolona koji je bio utemeljen na nejednakosti.

Reč rasizam je, nairne, varijiva: ona u isti mah označava dva ponašanja čiji su nastanak, logika i motivacija mcdusob-no posve različiti. Prvo ponašanje smešta na istu lestvicu vrednosti sve nacije koje naseljavaju Zemlju, dok drugo pro-glašava da su načini života međusobno nesamcrljivi; prvo hi-jerarhizuje mentalitete, drugo u prah i pepeo razbija jedin-stvo ljudskog roda; prvo preobražava svaku razliku u infe-riornost, drugo ističe da su razlike apsolutne, nepremostive, međusobno nerazmenljive; prvo svrstava, drugo razdvaja; za prvo, ne može se biti Persijanac, u očima drugog ne može se biti čovek, jer između Persijanaca i Evropljana nema zajed-ničke Ijudske mere, prvo objavljuje da je civilizacija jedna, drugo pak da su ctnićke grupe mnogobrojne i mcđusobno neuporedive. Ako je ishodižte prvog ponašanja kolonijali-zam, drugo vrhuni u hitlerizmu.6

Sada se jasnije uočava osnovna mana filozofije dekolo-nizacije: ona je pobrkala dve različite istorijske pojave; naci-zam je pređstavila kao varijantu zapadnjačkog rasizma na-menjenu internoj upotrebi i u toj epizodi razabrala je samo primenu na Evropu „kolonijalističkih postupaka koji su do-tad pogađali samo alžirske Arape, indijske kulije i afričke Crnce“.37 Rezultat: oružjem Volksgeista ova je filozofija po bijala nedela etnocentrizma i pognute glave podržala Franca Fanona kada je kazao: „Istina je ono što štiti domoroce i upropaštava strance […], a dobro je naprosto ono Sio im na-nosi zlo“;38 izražavajući se na taj način, pisac Prokletih na Zemlji je gotovo doslovno ponavljao Baresove napade na pravdu po sebi ili apsolutnu istinu. „Istina je ono Što zado-voljava potrebe naše duše“, čitamo na primer u Iskorenjeni-ma, a u Mojim sveskatna nalazimo: „Treba naučavati francu-sku istinu, to jest onu istinu koja je naciji najkorisnija“.39

Bez sumnje, pojam rase bio je oboren zahvaljujući ra-dovima društvenih i prirodnlh nauka koji su se međusobno dopunjavali. Odvažiti se danas na zasnivanje razlika među ljudskim kolektivitetima u prirodnom poretku stvari znači namah iskoračiti iz područja znanja. Nepobitna otkrića bio-loga i etnologa zabranjuju nam da mislimo da jc Ijudski rod izdeljen na jasno razgraničene etničke grupe od kojih je sva-ka obdarena sopstvenim mentalitetom koji se prenosi na-sleđem. Naučili smo da razlikujemo udeo urodenog i stečenog i prestali da u genetsku baštinu upisujemo ono što zapravo pripada istoriji ili tradiciji, Odlučujući pokazatelj u isti mah intelektualnog i moralnog napretka jcste činjenica da razlučujemo relativnost i prolaznost crta koje su se nckada ubrajaie u večita svojstva ljudskoga roda, Sve u svemu, više se ne danio obmanuti: biološki argument je odsad beznačajan i znamo da je sve kultura – od religijskih rituala do industrii-skih tehnika, od hrane do načina odevanja, od književnosti do ekipnog sporta.

Ali, to su znali i izumitelji nacionalnog genija. Upravo su oni nesvodivu raznovrsnost kultura prvi suprotstavili ideji o jednoj Ijudskoj prirodi i nepokretan svet filozofa preobra-zili u blistavi pejsaž satkan od niza kolektivnih entiteta. Ra-sna teorija koja je formulisana kasnijc i nad tom idejom na-dogradena samo je naturalizovala to odbacivanje Ijudske pri-rode i, uopšte, svega što bi moglo nadići raznovrsnost običaja. Osobenosti svakog naroda upisane su u gene, nacionalni „du-hovi“ postali su takoreći prirodne vrste obdarene nasled-nošću, trajne i neizbrisive. Ta je teorija pobijena. Ali, šta je s progresom? Poput nekadašnjih pobornika rase, današnji za-govornici kulturnog identiteta zatočavaju pojedincc u njiho-vu pripadnost. Poput njih, i oni apsolutizuju razlike, pa u ime mnogosirukosti pojeđinačnih uzročnosti razaraju svako prirodno ili kulturno zajcdništvo među ljudima. Renanu, koji  je tvrdio da „čovek ne pripada ni svome jeziku, ni svojoj rasi već samome sebi jer je on slobodno, to jest moralno biće“, Bares je odgovorio: „Ono što je moralno, to je ne smatrati se slobodnim od svoje rase“.40 Misli li se da je dovoljno – ne bi li se Bares pobio – prcvesti njegovo oduševljenje biologi-jom u isticanje kulturnih razlika te se po svaku cenu suprot-staviti infiltraciji onog što je tude? Naprotiv, postupajući na taj način ovekovečuje se kult kolektivne duše koji se pojavio s idejom Volksgeista, a čiju ekstremnu i provizornu verziju nalazimo u rasnom diskursu. Zamenom bioložkog argumenta kulturalističkim, rasizam nije bio uništen: samo je vraćen na polaznu taćku.

_______________

34  Frantz Fanon, Les damnis de ta terre, naved. delo, str. 109 (kurziv moj).

35   Jospeh Gorres, naved. prema: Jacques Droz, Le romantistne politigtie en Allemagne, Armand Colin, 1963, str. 149,

36 O dvema vrstaraa rasizma vid., osim inauguralnog članka Jeanne Hersh,
„Sur la notion de race“ (Diogčne, br. 59, 1967), radove Pierre-Andrć
Taguieff, „Le neoracisme diferentialiste“ (Langage et societe, br. 34, de-
cembar 1985) i Arthur Kriegel, La race perdue, P.U.F., 1983).

37    Аimć Cćsaire, Discours sur le colonialisme, naved. delo, str. 12.

38    Fanon, Les ‘damnčs de la terre, naved. delo, str. 35.

39  Naved. prema: Zeev Sternhell, Maurice Barres et k nationalisme frangais,
Complexe, Bruselles, 1985, str. 268.

40  Vid. Benda, La trahison des clcrcs, naved. delo, str. 56.

________ PLATO, Beograd, 1993, 142 str.; str.  79-83. – Prevod Aljoša Mimica

Блог на WordPress.com.

Горе ↑

%d bloggers like this: