Украдена историја: Без тапија нема ни Србије

Украдена историја: Без тапија нема ни Србије Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдр…

НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни “Призренски препис Душановог законика” из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.

Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошин, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог светског рата хрватски бан Иван Шубашић.

Ускоро је Мошину стигло и писмо из Одељења књиге Британског савета у Лондону, ради консултација у вези четири средњовековна рукописа и једне књиге у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Испоставило се да је Американац Бити, који је уочи Првог светског рата радио на отварању рудника на Косову, у својој задужбини имао пет опљачканих рукописа Народне библиотеке у Београду: Никољско јеванђеље из 14. века, Празнични минеј из 1537. године, Српско четворојеванђеље рашке школе из 13. века, Читање из апостола и јеванђеља из 13. века и фрагмент Влашког јеванђеља из 15. века. Према британским подацима, све књиге припадале су збирци извесног Чарлса Клеја и продате су на аукцији у Сотбију, иако су све у то време биле у депоу Народне библиотеке.

Тек пре неколико година захваљујући Владимиру Давидовићу из библиотеке у Даблину добили смо скенирано Никољско четворојеванђеље које је захваљујући донаторима одштампано у 100 примерака и поклоњено најзначајнијим библиотекама и манастирима.

Последњи документ из сандука Народне библиотеке који се појавио у јавности био је уводни део, првих 12 страна дечанске Хрисовуље чије је фотокопије у САНУ донео један католички свештеник из Црне Горе – каже Давидовић. – За овај рукопис тражио је 30.000 марака и отварање неког локала, што није била нереална цена, али двојица утицајних академика су лоше проценила да је реч о фалсификату и спречила откуп уз речи “за сваку марку био би купљен један метак којим би пуцали на Србе”. Ипак, били смо срећни јер је постојање овог документа значило да није уништен сандук у коме се налазила Немањина оснивачка повеља Хиландара, која је још негде скривена.

После три године, извесни Британац појавио се у САНУ и замолио да види архиву, укључујући и Дечанску хрисовуљу. Чим се окончала хиперинфлација, телефон у САНУ је зазвонио, исти Британац се јавио са аукције из Швајцарске на којој се продавао први део старог рукописа и понудио да га откупи и прода Академији по цени од 30.000 марака. Нагласио је да не жели да ико зна да он послује са Србима јер смо под санкцијама.

– САНУ је продала клавир, прикупили смо и нека средства која су раније дали донатори, а сам Драгослав Аврамовић нам је дао девизе из Народне банке – сећа се Давидовић. – Британац је тражио да дођем сам у хотел у Будимпешти и донесем новац, а он ће понети рукопис. Претрнуо сам од страха, носећи кофер с 30.000 марака, а плата ми је до јуче била две и по марке.

Ипак, Давидовић је за сваки случај позвао двојицу колега људи из Академије да дођу у будимпештански “Хајат” у време примопредаје, за сваки случај.

– Све нас је мучило питање да ли је реч о оригиналу – каже Давидовић. – Да ствар буде гора, Британац није желео ни кафу да попијемо, инсистирао је да што брже обавимо размену. Тражио сам да видим рукописе и на први поглед видео сам да је реч о оригиналима, јер су имали трагове мишијих зуба на истом месту где и остатак Хрисовуље. Тако смо захваљујући мишевима комплетирали Дечанску хрисовуљу.

ТАЈНЕ ВАТИКАНА И КАТЕДРАЛА

НАЈВЕЋА ризница српског културног блага изван Србије, нарочито из периода пре Немањића јесу архиви Ватикана, а у трезору Цркве Светог Петра налази се изузетно вредна икона Светих апостола Петра и Павла с ктиторима, краљицом Јеленом и синовима Драгутином и Милутином с краја 13. века – наглашава Давидовић.

Српске баштине има и широм Италије, а наш саговорник подсећа да су Стефан Дечански и цар Душан дали Базилици Светог Петра у Барију првобитни иконостас од “гламског сребра”- легуре сребра и злата.

– Изнад гроба где почивају мошти Светог Николе, најчешће српске славе, налази се икона Стефана Дечанског а већина Срба о томе појма нема – наглашава Давидовић. – Крст Светог Саве налази се у катедрали у Пјаћенци, десница Јована Крститеља коју је Свети Сава приложио манастиру Жичи, данас је у катедрали у Сијени, као и икона с ликом патријарха Пасјија с почетка 17. века.

У библиотеци Марчана у Венецији налази се житије которског заштитника Светог Трифуна из 15. века, као и српски рукописи и инкунабуле из Далмације, као део рукописне задужбине Задранина Ђузепеа Праде. Наравно, ту је и благо Цркве Светог Спиридона и монументално гробље српских трговаца у Трсту.

БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ

НИКОЛА Кусовац упозорава да се на албанским сајтовима већ рекламира туристичка понуда обилазака “Косоварских православних манастира”. – Наша власт стално заборавља да је културна баштина прворазредно политичко питање. На пример, после 2000. године међународни представник на Косову Карл Штајнер дошао је у Београд и тражио да му Народни музеј као знак добре воље преда неолитску фигурину коју су српски археолози ископали на Космету. Упркос мојим упозорењима, наши политичари су извршили притисак и музеј је дао артефакт Штајнеру, који га је славодобитно донео у Приштину, где је направљен политички спектакл поводом “повратка опљачканог албанског културног блага”

ТУРСКА СВЕДОЧАНСТВА

СРБИ на Балкану су живели у два комонвелта, Источном римском царству, које су тек у 17. веку немачки историчари назвали до тад непостојећим именом Византија, и Отоманском царству, а наши историчари информације о животу нашег народа и данас прикупљају из секундарних извора на Западу, разочарано констатује Владимир Давидовић.

– Турски архиви су крцати документима који сведоче о вековима које смо провели као део Османске империје, која је била бирократски врло уређена. Међутим, осим изузетака као што је професор Дарко Танасковић, нашим историчарима не пада на памет да оду тамо и истражују, већ преписују оно шта је Запад мислио о томе шта се овде дешавало. У Царској палати, данас музеј Топкапи је ризница података о нама, а посетиоци ту могу да виде и руку Јована Крститеља у златној рукавици (на слици), коју је у мираз донела принцеза Оливера кад се удала за Бајазита Првог.

Извор: Украдена историја: Без тапија нема ни Србије

Чишћење библиотеке / Бела Тукадруз

Чишћење помоћне просторије, оставе за годишта књижевних часописа.

_________________________________________________________

17. јул је 2013.  Дошао сам до двоброја београдске „Књижевности“, 5-6/1981. годину.

Темат: КЊИЖЕВНИЦИ О ТИТУ (894). Темат : МЛАДА СРПСКа КРИТИКА (905). Данило Киш: Енциклопедија мртвих (934), итд.

Уредништво часописа: Вук Крњевић, главни и одговорни уредник, Звонимир Костић, оперативни уредник, Радослав Братић, Љубиша Јеремић, Мирослав Максимовић, Душан Матић (уоквирен, значи преминуо), Радивоје Микић, Воја Чолановић и Петар Џаџић.

Анкета КЊИЖЕВНА КРИТИКА И САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНА УМЕТНОСТ (1192 – 1215; прилози Србе Игњатовића Књижевна критика, њен идентитет и инвенција; Мирослава Оташевић Ка антрополошком детерминизму, Љиљана Шоп Критика као део динамичног процеса, Небојша Васовић Вишезначност која функционише, Александар Јовановић Двоструки смисао тежње за научношћу). Сећам се само две реченице Н. Васовића: „Критичар не може бити доследан на начин једног филозофа или научника који се бави књижевношћу. Такође, није на њему да попут идеолога истим речима тврдоглаво… “ итд. У суштини, тапкање у месту; то јест можда и нешто много горе него тапкање – киша која кружи око… Пазите ову тврдњу: “ Нема непосредног,изворног читања. Само прави читалац – а то је више  теоријска конструкција него емпиријска датост – будући да је био изван система и историје, био је непосредни читалац: могао је искрено да се обрадује или разгневи, зачуди или огорчи…“ Погодите, ко је тај дубокомислени критичар, аутор тих редака око којих се обавила паучина и папирна плева, непосредних читаалаца – секутића мишева…

Овде ни најбоља књижевна критика не може да изврши вредновање и превредновање. То је изгледа задатак фатума, тј. смрти. Погледајте, где су сви ти бивши уредници и сарадници књ. часописа „Књижевност“ – сада, ових дана. Неки су се преселили на гробље, неки у угодније фотеље, у заборав сасвим заслужен. Неки уживају „националну пензијицу“, дабоме, заслужену. Кад погледате шта су, као уредници потписивали, сасвим су је заслужили, наравно!

„Књижевност“ је мртав часопис; већ годинама; и узалудно је шминкање тог мртваца. Али, у библиотеци треба да буде укоричених годишта, и „Књижевности“, и „Комуниста“, дабоме, и других тврдих режимских листова и часописа, као нека врста подсетника. Да нас не би учили памети и „изворном читању“ тзв. „млади критичари“  „Књижевности“, да нам не би доказивали немогућност изворног читања и разумевања. У суштини, „Књижевност“ је окупљала једну сјајну бирократску плејаду писаца самоуправног социјализма, не поричем им памет и начитаност, не, не.  Мало ми је било одурно када су се, ни десет година, после овог броја који спомињем и у другим приликама – прешалтовали, променили „веру за вечеру“, или побегли који су могли да не гледају овај пакао у којем ми живимо, ево скоро четврт века, или постали службени ројалисти… (….)

Цвет.... могућа локација КС (Звижд, јул 2013. Снимак "Заветине)

Цвет…. могућа локација КС (Звижд, јул 2013. Снимак „Заветине)

Мркићева препорука

Мотив круга (детаљ са ограда из завичаја Бела Тукадруза , Звижд, мај 2013, снимак И. Лукић...

Мотив круга (детаљ са ограда из завичаја Бела Тукадруза , Звижд, мај 2013, снимак И. Лукић…

#

«Зар вам се не чини да се ове речи Бранка Лазаревића (објављене у ч. “Посебна породична заветина”, бр. 3-4/ 2007, на 92 стр.:” ….Није посипао главу пепелом, нити ничице падао пред неким митом. Био је добар Србин, али никад шовен. И увек поштен, остварен, искрен. Он просто није умео да се претвара и да ма и уметнички лаже. На друму му је било све што му је на уму…”) могу односити и на Мирослава Лукића, као критичара? Боље је бити “заклан” од таквих критичара (какав је Скерлић), но бити дизан у небеса и хваљен од критичара/одаџија!

И ово вели Лазаревић за Скерлића: “Умео је да засуче рукаве и, место пером, камом да пише. Он је просто заклао неколико писаца, а неке је добро тако пропустио кроз шибу, да је жалосно видети их у његовом изразу…” И као што је, по Бранку Лазаревићу, Скерлић првенствено био скерлићевац, исто то можемо рећи и за Лукића, да је он првенствено лукићевац…»

……

«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003;“Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина…»

….

«“А те Ћосића. Оскаре итд. ја не читам, као што не слушам.Ваше робиће – пише Вељко Петровић у писму Драшку Ређепу, 2. децембра 1946. год. – али сам ноћас прочитао ону бујицу Фриповог наступа уI –II бр. “Форума” и не жалим. А за Оскаре, Добрице, Ристиће и Ваше Богдане, чак ни за Константиновиће, немам више ни времена ни живаца” (цитирано према београдским “Новостима” од 18. јула 2007. године). Не постоји некакав правилник о вредновању и превредновању!Не постоје ни јасни критеријуми. Доминантни су – још од времена када је Петровић написао оно писмо, од 1946. па на даље, до наших дана – они официјелни и прорежимски критеријуми. Такве критеријуме М. Лукић, и као уредник часописа, и као писац и критичар, подрива и разобличава. Мирослав Лукић нема “лиценцу  критичара”, то је писац полиграф несумњиве искрености и поштења, али и извесног познавања ствари и стања у српској књижевности, што је и предуслов за критичко сагледавање и превредновање наметнутих и прецењених књига… «

_____ Извор:Миодраг Мркић: Неодговоран одговор, ч. Посебна породична заветина,  5-6, јесен 2007 , стр. 24 и даље.

Ко ће моћи да публикује овде?

На првом месту – заточници бездане књижевности (ма шта то значило!).

То јест они аутори који себе нису издали и који су већ платили високу цену.

Просто то мора да се каже на почетку, да не би било забуна. Неспоразума. Писци бирократске књижевности и сви издајници – бездане књижевности, нека не гаје илузије више. Овде се опраштамо са њима. Заувек.

_________ Дакле, овде је кућа фатаморгана и пошасти, нека врста „когито клуба“ (ако није претерано рећи). Станица, са које возови крећу ваздушним колосецима према мостовима немогућим…

most-na-peku-msljenovac-ljesnica1.jpg

Фатаморгане

Сталнo ме прате последњих година Деценија; у ствари, одувек су ме привлачиле.

ПОШАСТ

Било је кокошака, које су пропевале
и мишева који су се удавили у сурутки.
И попова који су многу поган
својим језиком полизали.
И пчела у шупљим стаблима.
И дрвета незакрштених.
И метиља.
И гроница у свиња.
И лопужа и јајара.
И пловака које лете по авлијама.
И свиња које неиздржљиво циче.
И оваца, којима пуштају крв из ушију.
И целих чаша које би прсле у руци.
И бродова који се прозевљу на време.

И дана када су воћке по други пут
у току године цветале…

И све је значило нешто друго
и упућивало на нешто сасвим одређено.

1
Свак се својим вратима затвара.

Знам  која су то врата ,
затворио сам их : али коме?
То су врата која не може
отворити нико други!

Врата без браве.
(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

2
Већ од ноћас, од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну .
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.

Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

3
Планови, планови, планови!
Уграђени су, као песак или креч,
као горуни или јабланови,
у Нову кућу, у Нови роман.

Сећам се оне вечери
кад смо се враћали : спуштене рампе,
варница захуктале локомотиве.

Музике опроштаја, музике сетне.
Рже коњ  беле сабласне гриве
обасјан сјајем анђела са лампом.

Бриде привиђења, као дланови
(живот распршен и бунован,
нису спутали погрешни планови).
Апсорбује их Нови роман…

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996. – 29. 11. 2012 )

(Песма је незнатно редигована у односу на верзију објављену у другом издању „Краљевских инсигнија“)

Граница Мисије, илити „Вјерују“ / Б. Тукадруз

БЕЗДАНА И БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ

Написао сам својевремено : Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија.

Преци и унуци. Симболична слика. Доктор Димитрије Лукић, на гробљу Доње Мале у Поточићу, пролеће, 2012. Снимак Ивана Лукића

Преци и унуци. Симболична слика. Доктор Димитрије Лукић, на гробљу Доње Мале у Поточићу, пролеће, 2012. Снимак Ивана Лукића

Хоће ли сазнати данас, сутра или прекосутра, на основу  преведених дела српских књижевника  – оних наметнутих и понајближе партијама на власти?

За име Бога, кога све не преводе! И кога све  никада и никако неће преводити, него ће настојати да држе у гету малих тиража – фаворизовани новопартијски писци, новодемократске бирократе?

Неки одлични српски писци су осуђени на ЛАС ВИЛАЈЕТ (у преводу са турског – анонимна хроника), како несналажењем државе у којој живе, помагањем институционалне игноранције, тако и несрећом српске емиграције, како оне после другог светског рата, тако и оне из шесдесетих, или осамдесетих. За ову последњу групацију се не чудим, јер је она ипак тетовирана титоизмом, али не могу да се начудим оној емиграцији после другог светског рата, оној српској емиграцији коју је удба, према сведочењима толиких написа из штампе последњих година, физички истребљивала свуда, па и САД, да та иста емиграција додељује високе књижевне награде тзв. песницима мутантима, камелеонима… Нисмо имали среће са нашом несрећном српском емиграцијом, и она никада није била на нивоу руске или пољске емиграције…

Овде се толико намножило тзв. писаца и критичара стасалих у Необичној лажи да то обичног човека може поплашити, али не и заточнике бездане књижевности….

_________ Могући Уводник (новина будућности)? Да, отприлике…   (Бе. Ту. )

одломци из једног романа, који, ево, у Србији, чека – више од три деценије да буде штампан

(Ексклузивно)

_____________

 

V

ТРИДЕСЕТ И ПРВА КЊИГА СУЗ

(Последње  забелешке Ф. Сенковића, настале пред његову отмицу и нестанак; 2001., делимично сачуване) 

(….) Један шугави мачак, којег сам срео пре неки дан близу Калемегдана, замјаука овако: “Знате ли ви, молићу лепо, како се утерује дуг?”Замислите, такво једно питање које поставља мачак. Јер и мачори данас знају да је уносније утеривати дугове него пецати или рибарити на Дунаву. И мачор очекујући мој одговор каза уместо мене:”Као и кратак, само што мало дуже траје!” И шмугну у једно од оних дворишта, где се, можда, котила и његова чувена чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-баба!

Да не дужимо; тако вам је то: чак и мачке и пси, у овој земљи која се буса у прса и верује у некакву своју слободарску традицију, више памте – и од песника и историчара, нарочито оних успешних, тј. дворских…

Занат аласа је заборављен, много су уноснија нека друга занимања – “оверавање”, рецимо. Мачке крај Дунава, па и сам мачак “Мика”, узалуд сањају о мирисном рибљем залогају. Ето, тај мачак “Мика”, причама оживљава успомене на Мику аласа; сви други у Београду као да су заборавили на чувеног математичара и сузовца.

Држао је момке – калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је Мика “силазио на воду” – тада је руководио по неколико дана целокупним послом. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа.С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима… Јер Мика Алас је уживао у старом и примитивном и патријархалном начину живота, а из дна душе је мрзео све што је ново и модерно. И као што никад није хтео да обуче фрак, смокинг или реденгот, нити да стави на главу цилиндар, тако се енергично одупро  да се његова соба патоше паркетом и снабде савременим намештајем и конфором; само у једној соби осећао се као код своје куће. Када су срушили дедину кућу и на место ње подигнли нову, ону у којој ће касније и дочекати судњи час,  па кад му је архитекта показао нацрт  за лепо израђена улазна врата за кућу, Мика је инсистирао  да се на тим вратима, уместо украса, изреже рељеф шарана. Који рибари и мачке обожавају.

– Да – настављао је своју  причу мачак „Мика“ – Мика Алас се најбоље осећао  у кући свог пространог и лепог винограда на Топчидерском брду. Чим се после Балканског рата Мика Алас вратио са фронта у Београд, настанио се у тој кући; ту се осећао увек врло добро; ту је све још изгледало и стајало онако као у старо доба, одатле је Мика видео своју Саву, уживао у самоћи и радио неуморно. Ту су га с времена на време посећивали, не само Јелено Мисаиловић и Милутни Миланковић, него и други сузовци, и ту су се сви седећи  у хладу старих стабала проводили угодне часове. Осећали су се срећни у свом и научном позиву, али и у другим делатностима,  што су им се могли посветити далеко од светске граје…

Срећни исход и завршетак Балканских ратова прослављен је у Београду целе идуће зиме, оне између 1913. и 1914. године. Никада дотле није се у Београду толико веселило, свирало, играло и пило као тада. И сузовци прославише те године своју славу светог Филимона на дотле невиђен начин. Случај је хтео да је, баш тих дана, Мика са својим аласима уловио сома незапамћених димензија. Тај џин од рибе донесен је жив и здрав у Коларчеву салу – ону предратну – у којој се одржавала сузовска слава и смештен у велики рибарски чамац између крупног грумења леда. Био је толико дугачак да му је фарка вирила из чамца. Он је био главни згодитак томболе која је тога вечера на забави одржана.

Велика сала била је пуна гостију, а иако их је било који су дошли и у смокингу, Мика је ушао са шубаром на глави и чизмама на ногама; свирао је са својим оркестром целу ноћ…

И врло убедљиво је приповедао о антиподима – Милутину  Миланковићу и Мики Аласу – пливачу и непливачу. Мачак „Мика“ је обожавао Милу Аласа, као домаћина и кувара, као мајстора  који је из уловљене јесетре  својеручно вадио  ајвар, прерађивао дрвеним ножевима и зачињавао. Једном је Миланковића, свог млађег колегу, почастио вечером од неколико јела која су била изванредна, али Миланковић није знао од чега су  справљена, да ли од рибе или  каквог другог створа,   а мачак „Мика“  је знао да је  вечера спремљена од изнутрица једног огромног створа…

Мачак „Мика“  био је – у односу на оне тзв. приповедачке њушке из Француске  бр. 8 – Рабле и Сервантес! И због тога сам  добар део пролећа проводио више покрај Дунава него у УКС, где човек никад није био сигуран да га неко не шпијунира. Баш кад ми је било најтеже, ишао сам са мачком на земунску пијацу и дунавски кеј, и дуго са њим лутао узводно обалом. Када би моје ћутање постало нападно, предуго, мачак „Мика“ ми је говорио о белом праху и марихуани, и да их треба повремено пробати. Марихуана је постала јефтинија…

Откуд тај мачак све то зна? И ко је, напослетку, тај мачак „Мика“? …

VI

ТРИДЕСЕТ И ДРУГА КЊИГА СУЗ

(Живот у три века.)

Стојна Војиновић, из Ракове Баре код Кучева, рођена је 1. маја 1894. године, тј. рођена је три, четири године раније, пошто није исте године пријављена. Њен први муж Станоје Жумареће био је неваљао, распродао је богато наслеђе. Бекрија, женскарош, коцкар, робијаш. Да би на крају живота продавао на вашарима црвену воду (клакер). На самрти јој је забранио и запретио да не сме да се уда за Милана „Српцана“, који је од њих откупио сву њихову имовину.

Није га послушала : удала се за богатог супарника…

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један  човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га… Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду  (бомбардовану)  савезног мин.  унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он  мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој  познаник  каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода…

Овде (ни)је Центар : место где се Снови и Кошмари скупљају и преводе у речи. Кућа у којој сам рођен, постоји. Кућа у којој сам провео детињство срушена је. Не постоји више нигде другде до у мом сећању. Нова кућа, подигнута је иза оне старе, срушене. То је била грешка из незнања. Нова кућа је КУЋА ПРИВИЂЕЊА, КОШМАРА. Ту (одмах после укопа, првих ноћи) свраћају мртви, тумарају ; могу се отерати, кад постану врло бучни, несносни, сложеним  обредом. Причао ми је једном отац о свему томе, али нисам записао. Пропустио сам много тога. Испред, те, Нове куће (у сну из кога сам се пробудио)  има нека огромна коцка која шишти, као да је постало тесно неком  водоскоку у стени. Каква је то  коцка? Налик је на терасу испред куће. У даљини  је, у сну тераса, и назив места; неког далеког места на југу (на југу Србије) ; цвеће режем погледом као бријачем…Растојање је прилично између терасе испред Нове куће и Терасе са цвећем у даљини, али оно је неважно. Бежим, и тако се будим…

Трагам још увек за  Центром.. – Овде је као на Копаонику, каже ми колега. Први пут је дошао у овај крај (Лабудово брдо)… Јер је снег нападао током богојављенског јутра; снег  га подсећа на Копаоник? Овде, ипак, није Копаоник, и није моје родно место, и ова Кућа, није Нова кућа. Овде је постављен темељ за велико сабирање. Овде, за овим столом, зеленим као травица у рано пролеће, силази  језа низ кичму. Главобоља је прошлост. И многе болести су, верујем, прошлост… Сврби ме  длан леве руке. Да ли то значи да ћу дати или добити паре? Моја мајка би одмах знала… Моја мајка је далеко, у  Новој кући (на североистоку); тамо она лежи и опоравља се у једној  од соба.

Тамо је и мој отац. И мој млађи син.

Тамо влада невидљива Сила сапињања

Оглашавају се чавке, гласови анђела који се повлаче? Наступа јутро…

Овде се скупљају многе ствари. Неважне и важне. Овде Снови и Бојазни могу да говоре својим матерњим језиком. Исто тако, допуштено је и стварима које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да цвркућу цвркутом птичица које најављују промену времена. Дрвена ограда, ливада  шумска, пет пластова испред зеленог  шумарка горуна, налик на борове, и бледоплаво небо са флотом небеских галија – облака : делимичо преведена фотографија у речи. Јер, када би била преведена  у целини, требало би додати још јагње (куповину јагњета). Снежну белину процветалих врзина успут, опор и горак мирис глога, цвркут шева, и на стотине других слика. Прво се јави слика  блиског  брежуљка на северу, са чијег се врха, ведрих дана, види Четврта рајска река. Виде се и друге ствари, предели, пејсажи.. Овде се полази од једне ствари и стрпљиво напредује према хиљадама других…Јер је свет исто што и крошња великог дрвета, олистала крошња, са безброј листова; свет је хиљадоструко већи…И све је у њему сложено лепо и прекрасно, као перје дивљег голуба, фазана, пауна…

Овај  Центар има безброј  џепова, напуњених дрангулијама. Узео сам метлу и започео чишћење, п о т п у н о   ч и ш ћ е њ е! Црвена трака (за писаћу машину; ко зна када покварена!). Црвена нит. Прва писаћа машина, набављена у  среском суду. Истргнути листови из уџбеника. Пуно белих старих празних. Гумице. Фотографије. Фотографије. (Са венчања. Кумови; званице. Деца. Колеге, познаници из Студентског града.  Ствари на погрешном месту. ) Цуцле. Кесе. Оловке у боји. Цигарет папир. Дуван, подгорички. Плакат друкаторски у боји против Студија Б, Вука Драшковића. Нов рајфешлус. Црн. Многобројни изводи из ПШ. Плаћени  рачуни – телефонски, за струју. Обрачуни плате. Евиденција трошења новца. Копије докумената упућених јавном тужиоцу Србије, општинском и окружном суду. Новчане упутнице. Православни календар за 1999. Корице насл. странице једне од књига. Ценовник једне графичке фирме. Улошци за хемијске оловке. Мој Усисивач је чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…

= извор: НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, роман Шифра „ЈЕГУЉА“

Пронађен најстарији „џепни календар“

Медведњак је археолошко налазиште у централној Србији,  3 километара од Смедеревске Паланке, покретни налази, као и остаци кућа датирани су у период 4500 – 3500 година пре нове ере, по писању Унивезитета Калифорнија из Лос Анђелеса, мада су у  последње време евидентни налази који сежу много дубље, чак  до 5000 година пре нове ере.  Такође јако је важно напоменути да је Медведњак  припадао Винчанској култури, мада најновији налази померају ово налазиште у старију Старчевачку културу, из које се развила Винчанска.

lokalitet-Medvednjak                                       lokalitet-1

Између осталих налаза, керамике, остатака кућа пажњу археолога привукли су предмети  израђени од коситју.  Предмети су израђивани од костију дивљег вепра, јелена и осталих дивљих животиња,али и од костију паса коза и оваца. Такође има и оних израђених  од камена.  Фигуре  представљају реалан приказ представа из природе, нпр. приказ ласте који је урађен на комаду кости уз минималну интервенцију.

Најзначајнији налаз са овог налазишта је орнаментисана кљова дивљег вепра са 28 зареза на себи. Археолози за овај налаз претпостављају да први примерак „џепног календара“   – да представља запаво лунарни календар од 28 дана.

Кљова  је  облика младог месеца, који је и почетак месечног циклуса- календара. Дуж кљове са спољне стране налазе се  28 зареза такође облика младог месеца.  Такође су видљива и четири проширења, која представљају 4 месечеве мене.

rep-Medvednjak-figura_620x0

Лунарни календар је у употреби још од старијег каменог доба- палеолита. Коришћен је за планирање пољопривредних радова, нарочито сетву и жетву, за прогнозирање падавина, али и за заснивње породице, јер се користио за праћење плодности,  за шта се и данас користи.

Такође лунарни календар кроз историју је коришћен и за праћење трудноће.

Кроз историју најпознатији лунарни календари били су: кинески, хебрејски и исламски.

Једини чисто лунарни календар данас је још увек у употреби је исламски лунарни календар. Данас се масовно користи у Саудијској Арабији у верске и трговачке сврхе ..

Такође треба напоменути да је укупан број пронађених фигура из периода неолита на тлу Европе, Мале Азије Средњег и Блиског истока укупно мањи него што је то на локалитету Медведњак.  До сада је анализирано укупно 500 фигура, што од камена, што од костију. Многе фигуре још увек нису анализиране, много је још неоткривених, а такође много је оних које су завршиле у приватним збиркама, а одатле у иностранство.

Извори: Википедија, Вечерње новости

Фотографије: Вечерње новости

АУТОР: МИЛАН НИКОЛИЋ

 

Медведњак- пронађен најстарији „џепни календар“.

О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији

Из више различитих извора сакупили смо и приредили низ текстова који говоре како је извршено ритуално зверско убиство Царске породице Романових, и о некима од чудима Светог Цара Николаја која су забележена у Србији. 

Приредила Редакција СРБског ФБРепортера
На празник Светих Царских мученика. 17.7.2015.

21300_827587337359526_5769241251715394717_n

***

Убиство царске породице Романов

Пред убиство царске породице Романових се у једној од суседних соба куће Ипатијева окупило 11 крвника који су те ноћи стрељали царску породицу са њеним слугама.

Ево њихових имена: Јанкељ Хаимович Јуровски, Никулин, Степан Ваганов, Павел Спиридонович Медведев и Лаонис Горват, Анзељм Фишер, Изидор Ендељштејн, Емиљ Фекете, Виктор Гринфељд, Имре Нађ и Андреас Вергази (плаћеници – Мађари).

Сваки од њих имао је револвер наган са седам метака. Јуровски је сем тога имао и маузер, а двојица – пушке са бајонетима. Сваки убица је унапред одабрао своју жртву. Тако је Горват одабрао доктора Боткина. Али, притом је Јуровски свима строго забранио да пуцају у Господара Цара и Царевића: хтео је (или му је то, можда, било наређено) да сопственом руком убије Руског Православног Цара и Његовог Наследника.

Кроз прозор се зачула бука мотора камиона од четири тоне «Фиат», спремног за превоз тела. Стрељање уз буку камионског мотора, да би се пригушили пуцњи, представљало је омиљени поступак чекиста. То је учињено и овога пута.

Било је 1 сат 15 минута после поноћи по сунчевом времену, или 3 сата 15 минута по летњем (које су бољшевици померили два сата унапред) када се Јуровски вратио у собу праћен читавим тимом крвника. Отишао је код Господара. Никулин је стао ближе прозору, преко пута Господарице. Лицем у лице доктору Боткину смесио се Горват. Остали су се распоредили с обе стране врата. Медведев је заузео позицију на прагу.

execution

Пришавши Господару, Јуровски је рекао неколико речи, саопштавајући о предстојећем стрељању. То је било толико неочекивано да Господар изгледа није одмах схватио смисао реченог. Придигао се са столице и запрепашћено упитао: «Шта? Шта?» Господарица и једна од Великих Кнегиња стигле су да се прекрсте. У том тренутку је Јуровски подигао револвер и неколико пута опалио прво у Господара, а онда у Наследника. Скоро истовремено и остали су отворили ватру. Велике Кнегиње које су стајале у другом реду, виделе су како падају њихови Родитељи, и ужаснуто завикале. Било им је суђено да их неколико тренутака надживе. Стрељани су један за другим падали. За два-три минута је испаљено око седамдесет метака. За већину Мученика смрт је била скоро тренутна.

Наследник је слабо јечао. Јуровски Га је докрајчио са два метка у главу. Рањена Велика Кнегиња Анастазија дотучена је бајонетима и кундацима. Ана Демидова се копрцала док није пала под ударцима бајонета. Неколицину жртава су докрајчили мецима или бајонетима, пре него што је све утихнуло.

Кроз плавичасту измаглицу која је испунила собу после отварања толике ватре, при слабој светлости једне електричне сијалице слика убиства је представљала ужасан призор. Господар је пао напред, близу Господарице. Уз њих је на леђима лежао Наследник. Велике Кнегиње су биле заједно, као да се држе за руке. Доктор Боткин је закорачио напред пре него што је пао ничице с дигнутом десном руком. Ана Демидова и Алексеј Труп пали су крај задњег зида. Крај ногу Великих Кнегиња наузнак је лежао Иван Харитонов. Сви убијени су имали по неколико рана, и зато је било изузетно много крви. Лица и одећа су им били обливени крвљу, на поду су биле барице крви, а капљице и мрље крви покривале су зидове. Изгледало је као да је читава соба преплављена крвљу и да је то кланица.

Истражни судија Н.А. Соколов је на зиду открио и снимио два натписа које су крвници оставили.

mz02

Први натпис се састоји из четири кабалистичка знака. Истрага је закључила да га треба читати здесна улево. У књизи Р. Вилтона «Последњи дани Романова» тај се натпис дешифрује овако: «Ту је поглавар религије, народа и државе убијен, наредба извршена».

У Британском музеју се налази Енелова књига «Жртва» у којој је потпуно разоткривен текст натписа: «Ту је по налогу тајних сила Цар жртвован за разарање државе. О томе се обавештавају сви народи».

Други натпис је малтене сасвим на немачком, малтене сасвим цитирајући песму Х. Хајнеа о кажњавању цара Валтасара, зато што је увредио Старозаветног Јехову (Дан. В, 30): «Belsazar ward aber in selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht». («Но исте те ноћи Валтасара убише слуге његове»).

mz01

Онај који је оставио потпис унео је одговарајуће, на први поглед неприметне измене: «Belsatzar (енгл., франц.: руски цар) ward <…> (aber – nem.: Но) in  selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht»  самим тим символички записнички забележивши да је ту извршено крваво погубљење.

На самој ивици прозорске даске мастилом су један над другим исписана три натписа: «1918. године», «148467878 р», а крај њих је истим мастилом и рукописом написано «87888».

У то време у «Кућу Посебне Намене» стигли су Шаја Голошчокин, Белобородов, Мебиус и Војков. Јуровски је заједно са Војковом помно прегледао убијене. Превртали су их на леђа да виде нема ли још знакова живота у њима. Притом су са својих жртава скидали драгоцености: прстење, наруквице, златне сатове. Затим су тела умотали у унапред припремљено сукно за шињеле и на носилима начињеним од двеју рукуница и чаршава пренели на камион који је стајао пред улазом. За воланом је седео злоказовски радник Љуханов. Крај њега су сели Јуровски, Јермаков и Ваганов.

Под окриљем ноћи камион је кренуо од куће Ипатијева, спустио се Вознесенским проспектом према Главном проспекту и изашао из града кроз предграђе Верх-Исетск. Ту је скренуо на једини пут који води у село Коптјаки на обали Исетског језера. Пут ту пролази кроз шуму, пресецајући Пермску и Тагиљску железничку пругу. Већ је свитало када је око 15 врста од Јекатеринбурга и четири врсте пре Коптјака, у густој шуми на месту «Четворица Браће» камион скренуо лево и избио на омању шумску пољану крај низа запуштених рударских окана званих «Гањина Јама».

Ту су тела Царских Мученика истоварена, раскомадана, поливена бензином и бачена на две велике ватре. Кости су уништаване помоћу сумпорне киселине. Три дана и две ноћи убице су, уз помоћ 15 одговорних партијских комуниста специјално мобилисаних у ту сврху, радиле под непосредним руководством Јуровског, по упутствима Војкова и под надзором Голошчокина и Белобородова, који су неколико пута долазили из Јекатеринбурга у шуму.

Најзад је увече 6/19. јула све било свршено. Убице су брижљиво уништиле трагове ватри. Пепео и све што је остало од спаљених тела, бачено је у рударско окно у које је потом убачено неколико ручних граната, а земља је унаоколо прекопана и на њу набацано лишће и маховина, да се прикрију трагови злочина који је ту почињен.

У току „револуције“ убијено је много чланова породице Романових – чак њих седамнаест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци.

Тела цара, царице и три кнегиње сахрањена су 17. јула 1998. у Санкт Петербургу у саборној цркви светог Петра и Павла, тачно 80 година од масакра. Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве.

***

Шта се десило у подруму дома Ипатијева?

Као прво (и ово лежи на површини) – то је ритуално-мистички злочин. Ово се не види само из натписа који је остављен на зиду подрума, већ и из следећих детаља: династија Романова је започела у Ипатијевском мансатиру и завршила се у дому Ипатијева у Јекатеринбургу (на ово је обратио пажњу још генерал Дитрихс). И наравно, није случајно што се дан јекатеринбуршког злочина подударио с даном сећања на Светог кнеза Андреја Богољубског, „које је ако не по имену, онда по суштини, по замисли био први руски цар!“ пише о томе архимандрит Константин.

ipatevskdom2

Али, гледајући Распеће не треба да видимо само злочин првосвештеника „деце ђавола“, већ главно – васељенску победу искупне Христове жртве за све људе. И ако желимо да проникнемо у истинску суштину јекатеринбуршке Голготе, наши погледи не треба да се фокусирају на крви или на узалудној демонској ритуализацији, већ на победи царских мученика, који су принели жртву за целу Русију. У Ипатијевском подруму је дошло до сукоба између сатанистичког ритуала и нескрушиве силе хришћанске жртве, коју је за грехове отаџибине принео цар Николај II и према којој је ишао целог свог живота. А исход таквог сукоба је увек био, јесте и биће – посрамљење сатанистичких сила, ма како оне беснеле. Својим злочинима богоборци су од тамних сила купили преко седам деценија физичког ропства Русије; а Цар Мученик је својом хришћанском победом спасао душу Русије за вечност.

А. Широпајев, Победа цара Николаја II

 ***

Чуда Светог Цара у Србији!

У српској штампи још 1925. године писало је о томе како је једна стара Српкиња у рату изгубила два сина, а трећи је био проглашен несталим и она га је сматрала убијеним; но једном, након горуће молитве за све војнике погинуле у минулом рату, имала је виђење. Јадна мати заспала је и у сну видела Цара Николаја II, који јој је рекао да јој је син жив и да се налази у Русији, где се он заједно са своја два брата борио за словенску ствар.

– „Нећеш умрети,“ – рекао јој је руски Цар, – „док не видиш свог сина“.

Ускоро након тога старица је добила извештај да јој је син жив. Неколико месеци након тога загрлила га је живог и здравог, када се вратио у своју отадџбину.

11. августа 1927. новине у Београду пренеле су вест под насловом „Лик Цара Николаја II у манастиру Св Наума на Охридском језеру“. Руски уметник и академик Колесников био је одабран да живопише нови храм у древном српском манастиру Св Наума. Притом остављена му је потпуна слобода при одабиру ликова и тема за живописање зидова и купола. Четрнаест лукова уметник је живописао лако, а петнаести беше оставио празним, не знајући шта би ту живописао. Када је једно вече ушао у храм, запањени живописац угледао је на петнаестом луку забринуто лице Цара Николаја II.Поражен чудесним јављaњем мученички пострадалог руског Господара, уметник је неко време стајао као укопан. Потом, како је казивао сам Колесников, није могао да заспи целу ноћ, а ујутру покренут молитвеном жељом грозничаво је поставио лестве крај овала и радио са жаром као никада до тада, уз зраке излазећег сунца.
– Живописао сам без фотографије – писао је уметник једном пријатељу.
– За све време, неколико пута указао ми се сам Господар, дајући ми објашњења како да живописем његов лик. Лик његов потпуно ми се урезао у памћење. Завршио сам дело и исписао натпис: „Сверуски Император Николај II, примивши мученички венац за добра дела своја и жртве учињене за славјански народ.“ Када је ускоро у манастир дошао командир битољског војног округа, генерал Ростић, угледавши фреску Светог Цара Николаја, расплакао се од ганутости. Тада је тихо изговорио: „За нас Србе, то јесте и биће највећи, и најпоштованији од свих светих“.

Многи официри и војници српске војске пре II светског рата причали су да се годинама сваке вечери уочи дана убиства Господара и његове породице, руски Цар појављује у Саборној Цркви у Београду, где се моли пред иконом Светога Саве за српски народ. Затим, према тој причи, он одлази у главни штаб и тамо проверава састав и стање српске армије.

11743004_1007217339298195_3034976874469437034_n

Визија Светог Јована Кронштатског о страдању цара Николаја

Свети Јован Кронштатски имао је визију у којој је, обилазећи са Светим Серафимом Саровским небеска насеља, видео многе тајне. Сем осталог, дато му је и да види будуће страдање цара Николаја Другог. Ево како је тај сусрет описао свети и праведни отац Јован:

“… Без речи Старац (Св. Серафим Саровски) се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше Исусову молитву. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше помазаника владара. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку… Тада видех особу у белом, то беше Цар Николај II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: “Моли се за мене оче Јоване и реци свим православним хришћанима да сам ја цар мученик умро достојанствено и мушки за моју веру у Христа и Православну цркву, реци светим оцима да служе парастос мени грешноме, али за мене гроба неће бити.“

Цар Николај благосиља војнике држећи икону у руци

Порука Светог Серафима Саровског цару Николају

После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је:

„Преподобни Серафим написао је писмо Цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања.“

Матушки Серафими причала је Наталија Леонидовна Чичагова (владикина кћер) да је цар то писмо, када га је примио, са страхопоштовањем ставио у унутрашњи џеп, казавши да ће га прочитати касније. Када је цар прочитао писмо, након што се вратио у игуманску зграду, заплакао је. Дворјани су га тешили, говорили му да баћушка Серафим јесте свет, али да и он може да погреши. Али, цар је неутешно плакао. Садржај писма је свима остао непознат. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу.

Заиста, 17. јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти.

11696013_839211522814963_2455200479623506487_n

10521903_839211636148285_832281541457603756_n

11755915_839211736148275_290864729719778384_n

Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила „Свети царски мученици, молите Бога за нас“.

Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

***

Последње наређење Светог Цара Николаја Другог

11701139_899487753465425_6810982039374383303_n

Последњи пут вам се обраћам многољубљена војско моја. После одрицања престола Руског у моје и у име мога сина, власт је предана привременој влади, на иницијативу руске думе.

Нека јој Господ Бог помогне да Русију одведе на пут славе и благостања.

Нека помогне Бог и вама благословена војско, да одбраните нашу отаџбину од напада злих непријатеља. У протеклих две и по године ви сте поднели тешку војну службу, много крви је проливено и много је силних ствари урађено али ближи се час када ће Русија заједно са својим благословеним савезницима у заједничком стремљењу ка победи, сломити и последњи напад противника. Овај рат се мора завршити потпуном победом.

Ко сада размишља о миру, и ко га жели, он је издајник отаџбине и њен непријатељ. Знам да сваки частан војник има овакво мишљење.

Испуните свој дуг, заштите нашу благословену велику отаџбину, повинујте се привременој влади, слушајте Ваше старешине и схватите да је свако слабљење поретка служење непријатељу. Чврсто верујем да у Вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој отаџбини.

Нека вас благослови Господ Бог и нека вас Свети великомученик и победоносац Георије одведе ка победи.

 

О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији.

ЂУРЂИЈА или ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима

Из новог летњег двоброја часописа ЗАВЕТИНЕ+ , 9-10 /2015. 

Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.

То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог да прости.

Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија, и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике поплаве и пошасти.

Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.

Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером. Читах евангелије.

Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од тога дана Вознесење поста наша заветина.

И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и поплаве…

Преко Пека, испод Стржевице, постоји мало језеро, код кога су три велика храста које нико не дира, нити им гране подсеца, и који су прво поштовани као чувари језера, а потом као Запис.

Сину мом Мишљену Првом роди се син Мишљен Други. И опет прођоше лета, и научих унука да чита из књига, и да пише, и водих га у манастире Горњак и Раваницу…

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај. Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба.Као што је писано: Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути.Да, покренуле су се небеске силе. Наш народ је у шумском карантину…То је наставак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга.

Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустошења, ону о којој је говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у градовима. На друмовима.

Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева кад се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штете, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и злих духова. Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове колиба и на њиховим улазима. Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених. Ми обилазимо посвећена дрвета, велика и граната стабла, дрва родна, дрва неоскрнављена.

Дај, Боже, да спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.

Од свега скупљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред Записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и за мртве.

Дај, Боже, да на заједничку вечеру дођу сви: поп и чобанин, муж и жена, деца и старци, браћа и сестре, да поделе са Домаћином колачаром колач и наслеђе. Не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог Духа научио шта треба да кажемо: Продајте што имате и дајте на милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари.

Будите велики добротвори, јер свако коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.

Овај Запис или Молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, домаћина, попова и народа, млађарије и крстоноша…

АМАНЕТ: да се ова Књига, и оно што је у њој записано, чува као очи у глави, преноси са колена на колено, и дописује оним што је истинито и Богу угодно.

Исправите пером и мастилом; ако има нешто погрешно; а моје је отачаство гроб, земља пак мати. Жив ли јеси, или мртав, о Мишљене, блажен човек умире на сваки час, АМИН!

Бела  Тукадруз – одломак којим започиње следећи наставак  из романа „Шифра ЈЕГУЉА“ , часопис „ЗАВЕТИНЕ+“  9-10 /2015. (план је да се позаамашни роман објави  у наставцима током  следеће две године). Обезбедите на време  свој примерак новог двоброја ( излази из штампе крајем лета).

Србијом унакрст: Заветине на Радану (Кућа из засеока Добра Вода - Ђурашковићи)

Србијом унакрст: Заветине на Радану : Угриз времена, стара кућа (из засеока Добра Вода – Ђурашковићи)

ЗАВЕТИНЕ + : Могућност претплате и куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице

Уредник часописа "Заветине+"

Уредник часописа „Заветине+“

Ово смо објавили у оквиру уобичајеног Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ током фебруара и марта 2015. године:

…Позвали смо пријатеље (и непријатеље) да се претплате на наш часопис ЗАВЕТИНЕ +, али је одзив био мршав, (треба додати: прошле 2014. године – што је некако и очекивано, обзиром какве су околности и клима у друштву, а и предрасуде.) Рачуница је показивала да би 200 претплатника омогућило да се одштампа десетак бројева нашег часописа на 20-ак страница великог новинског формата. Сви очекују бесплатне новине, бесплатне часописе, тј. већина. Бесплатно је постало сан хиљада и хиљада људи. А управо је то – бесплатно – илити џаба – најскупље. Наш часопис има на видном месту ово: „ Ове новине не финансира министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Да би то заиста и биле, ми не можемо да се ослонимо на рекламе, јер зна се како брзо и лако пропадају такви листови. Од државе, оне комунистичке и ове која то то тобож није, никад једну пару за издавање часописа нисмо добили. Нисмо ни тражили, јер смо знали да нам никада не би ни петопарац дали, зато што смо без – да не употребим другу и праву одговарајућу реч, – без „педигреа“ (котеријског и сваког другог).

   Ми смо учинилио оно што смо могли – покренули сми и публикујемо и штампано и дигитално издање „Заветина +“. Оно штампано на папиру на 20 страница великог формата кошта 299. динара – нешто мало више него подшишивање у Београду, а оно дигитално истоветно као и штампано на папиру, на ЦД-у , 210 динара, колико и мушко подшишивање. Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). То је вероватно најбржи начин куповине једног часописа. …

Дакле, ето, то је то. Могли смо и можемо и чинићемо то и убудуће да издајемо, штампамо и публикујемо скупљу и јефтинију верзију часописа „Заветине+“, ону на папиру, и ону на ЦД, по цени од 299,00 и 210,00 дин. Часопис који се дуго спрема и излази четири пута годишње најмање, продаје се по цени једног мушког подшишивања. Не џабе. ЏАБЕ је најскупље.

Подсећамо, на почетку фебруара 2015. године да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се претплатите на овај часопис. Претплата је иста као и претходне године (2000,00 дин – за поручиоце из иностранства исто – плус поштански трошкови, – само за претплатнике из иностранства).

(4. фебруар 2015, извод)

Пролећни изданак, прва трава у центру Београда - симболична слика

Пролећни изданак, прва трава у центру Београда – симболична слика

 Драги пријатељи,

Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). …

Подсећамо, да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се на време претплатите на овај часопис. Годишња претплата – 2000,00 дин (као и претходне године– за поручиоце из иностранства исто – плус поштански трошкови), важи до 22. марта 2015. године!! Претплатници из иностранства шаљу претплату преко Western Uniona на адресу Мирослав Лукић 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13, Србија. Молимо да нам претплатници, чим пошаљу новац, напишу у електронској поруци (miroslav7275@gmail.com) и број Control number.

Надам се да смо успели да вас убедимо како је сан о бесплатним новинама скуп и апсурдан. Џабе је најскупље…

      (16. март 2015, извод)

Претходни број часописа "Заветине +", штампано изд.

Претходни број часописа „Заветине +“, штампано изд.

искошени плави зумбул

искошени плави зумбул. Овај искошени зумбул искошено расте, у односу на ону прву траву горе. Могао би да расте и према доле, према небу, ма колико то парадоксално звучало. Мада би било најбоље да расте као у баштама, нормално.

Данас је – 17. март 2015. године, преостало је још пет дана до када ће моћи да се изврши годишња претплата за наш часопис, према цени која важи до 22. марта 2015. – Број претплатника се упетостручио у односу на 2014. годину, али то је далеко од бројке 250 претплатника, колико је потребно да би један књижевни часопис редовно излазио. Највећи број претплатника, ове године, није из иностранства, већ из Србије; и највећи број претплатника не чине чланови Групе Зз, већ неки редакцији непознати поручиоци и нови пријатељи. Последњих месеци смо, објављујући преписку и текстове о томе како је данас тешко објављивати писцима из Србије, поготову онима – метафорички говорећи – са лошом адресом (као и другим писцима, не само онима који живе и раде у дубокој провинцији, већ и онима који стварају у Београду и већим  градским средиштима, и не припадају котеријама) стекли утисак, дошли до уверења да тешка и још тежа времена долазе за објављивање, уверени да је једини излаз из те неприродне ситуације удруживање писаца и саморганизовање, за почетак на принципу доброг обичаја мобе, а временом и  овидљавањем оне друге и друкчије књижевне Србије, и повећањем тиража и угледа појединих писаца Заветина, да ће доћи до повећања и кругова обнове и свести о једином могућем начину објављивања  дела српских писаца.

Овај плави зумбул расте НАОПАКО. И то је за неупућеног чудо. Ово друштво и ова књижевност пуна је таквих "чуда".

Овај плави зумбул расте НАОПАКО. И то је за неупућеног чудо. Ово друштво и ова књижевност пуна је таквих „чуда“.

Но, изгледа да је код наших писаца на речима једно, а на делима друго. Примивши то к знању, као уредник, и као писац (пре свега) не пребацујем ником ништа. Сам сам издавао часописе последњих двадесетак година, како сам знао и умео – без ичије помоћи  ( ч. „Трећа Србија“, „ЗАВЕТИНЕ Плус“, „Идентитет“, „“Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Суз“); и већ сам доживео да видим како се  гасе, после  20. или тридесетог броја – , иако нису разговарали сами са собом (као толики други српски књижевни часописи – отровани академизмом и смећем официјелне и бирократске књижевности). Не кукам; ризик је био мој. Колико видим, међу претплатницима и овог 17. марта 2015. нема   њих неколико, чак ни 1/ 10.  и то је у реду – зашто би се претплатили? Као и у савременом друштву, сви би да се нешто промени, на боље, али да  се нико ничег не одрекне. Филозофија позната као муфте, овде је већ пола века у моди. И они ређи наши писци који виде невољу нашег нередовног књижевног живота и објављивана, причају на сав глас како много шта не ваља, како су алтернативни или мали издавачи нека врста излаза, али у себи сањају  да им књиге трукује „Службени гласник“, или неки други од издавача под чудним кишобранима наше стравичне транзиције. Сањају да буду државни писци и да добију извикане награде у овој земљи.

Морам и о овоме нешто да напоменем: Прошле године сам добио, као и ове, десетак писама особа које су желеле да се претплате на часопис „Заветине+“, постављајући као „услов“ да – пошто је реч о писцима – њихови рукописи буду објављивани у „Заветинама“.  Таквима сам одговорио директно: Да би неки рукописи били штампани, или у нашем часопису, или на „Сазвежђу З“, морају да прођу кроз уредничку процедуру, тј. да се због нечега допадну уредницима. На нашу срећу, такви „претплатници“ су најпогрешнији, они су одустали од „претплате“, јер су разумели да они траже нешто друго и да би за њих „претплата“ морала бити десетоструко већа! Часопис „Заветине +“ није часопис за гребаторе свих фела, каријеристе и камелеоне разних боја; то је трибина оног књижевног света, и у Србији, и на Балкану, и широм света, који покушава на друкчији начин да живи, пише и организује се, па ко воли нек изволи.

Мени се донекле допада овај и овакав усамљени плави зумбул. Не, наш часопис "Заветине+" не личи на њега, наш ћчасопис је изданак својеврсни, између оне прве зелене травице и овог ненаопаког можда бисмо могли рећи и нормалног зумбула

Мени се донекле допада овај и овакав усамљени плави зумбул. Не, наш часопис „Заветине+“ не личи на њега, наш часопис је изданак својеврсни, између оне прве зелене травице и овог ненаопаког можда бисмо могли рећи и нормалног зумбула?

Замолио бих још нешто, пре свега оне претплатнике, који нису чланови Групе Зз, када шаљу претплату  преко мобилног телефона, PosTneT упутнице да обавезно пошаљу и своју кућну адресу, или адресу на коју можемо да им шаљемо часопис, или поједине књиге Заветина…

За оне, који тек треба да одлуче да ли ће се претплатити на „Заветине+“ или не кажем и следеће, у првом пролећном броју, часопис доноси пробране текстове Ф. Н. Достојевског, Момчила Настасијевића, Александра Лукића и других српских писаца. Од овог броја, па на даље, током 2015-2016. године, наш часопис ће објављивати у наставцима, као у стара добра времена,  један подужи рукопис, који је више деценија чекао на објављивање. Пружамо прилику поштоваоцима талента аутора овог романа да упознају, током ове и следеће године,један фантомски рукопис – роман, који никога не оставља равнодушним.Шифра „Јегуља“: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА УВРЕЖЕНИХ ИДЕЈА. Наравно биће ту и много других занимљивих прилога….

Почело је пролеће! или ако више волите – дуго очекивана књижевна обнова!

„ЗАВЕТИНЕ+“, 6-7/ 2014.

насловна страница "Заветина+"

насловна страница „Заветина+“

Књижевни часопис „ЗАВЕТИНЕ+“ до броја 4 излазио је као дигитално издање на ЦД, а од броја 5 и као штампано издање на папиру, формат таблоида.. Управо је изашао последњи двоброј овог часописа за 2014. годину.

Оснивач и уредник овог часописа је Бела Тукадруз, помоћник уредника Александар Лукић.

Садржај двоброја 6-7/2014 часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

Ђовани Папини, Молитва Христу. — Мита Ракић, Изводи “Из нове Србије” (2) (10, 17) — Августин Ујевић Русија Русији (1,3) —   Бела Тукадруз: Музеј ренесансних духова —   Александар Лукић ПУБЛИКА (1) — Улак или “Застава” “Заветина” (2) —ЕЛОИ!ЕЛОИ!ЛАМА САВАХТАНИ – избор песама из Додатка „СРПСКИХ НОВИНА“ – Забавника (Августин Ујевић, Ј. Дучић, Растко Петровић, Јосип Миличић, Милосав Јелић… (3, 8) — Дневник ПРЕТЕКА (3) — Растко Петровић:ЈУЧЕ И ДАНАС — Над судбином рукописа романа „Дан шести“ Растка Петровића : из дневника једног од чланова КОГИТО КЛУБА (4-7) — Радомир Батуран ПОШТОВАНА РУЉО (7)   — Шта се променило после четрнаест година, овде, заиста? (8) —   ПАНОРАМА НОВИЈЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ (Из рукописа) Владимир Јагличић (9) —СУРБИТА, Перваз (9) — СУРБИТА, БОЖИЋНА ПАНОРАМА САЗВЕЖЂА (ТРИДЕСТ И ЧЕТИРИ) Пролог (9,11) — ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ПЕСНИКА:СУРБИТЕ (11-13,15,18) — Мирослав Тодоровић: ЧУДО У ЛУКОВСКОЈ БАЊИ (18) —Пажљиви читалац Куда Србијо? — (Необјављени рукописи) Сарадници ДБ ликвидирали (20) и др…

Овај двоброј, одштаман на 20 страна таблоид формата, на папиру, кошта 299,00 дин. Број на ЦД 210,00 дин.Најбржи, најповољнији и најсигурнији начин је – директна куповина. Обавезна је Ваша тачна адреса и земља из које поручујете. Сви изван Србије плаћају и поштански трошак.

===========================================