Za Nobela imamo pisce ali nemamo volje

SVAKI pojedinac, izdavač, fakultet, odnosno udruženja pisaca ili institucije imaju pravo da, uz obrazloženje, svake godine predlože srpskog kandidata za Nobelovu nagradu za književnost. Srpska akademija nauka i umetnosti tu mogućnost dosledno izbegava, iako redovno dobija poziv iz Švedske akademije.

Po dobijanju Nobelove nagrade 1961, Andrić je rekao da je sada gotovo sa slovenskim piscima, da će je eventualno dati još nekom Rusu – i to je to. Nije mudri pisac mnogo promašio ni u ovom. Predstavnici moćne slovenske literature nisu se u poslednjih pola veka nagledali medalje sa Nobelovim likom. Osvojili su je Šolohov, Solženjicin, Miloš, Sajfert, Brodski i Šimborska pre 17 godina. Od tada ništa.

Nije poznato da li se sadašnji srpski akademici rukovode Andrićevim predviđanjem, tek, drže se odluke da na pismo iz Stokholma ne odgovaraju.

– Nisam siguran da imamo taj književni domet, posle generacije Crnjanskog, Krleže… Iako se Nobelova nagrada daje jako značajnim piscima, postoje tu i političke nameštaljke, sve te nagrade imaju svoje pozadine i ne verujem da imamo moći da u tome učestvujemo – kaže za „Novosti“ akademik Svetozar Koljević.

Članovi Odeljenja za jezik i književnost SANU, po rečima akademika Dragoslava Mihailovića, drže se principa da ne predlažu pisce ni za domaće nagrade.

– Ako bismo učestvovali u predlaganju za nagrade u Srbiji, došli bismo do toga da stalno predlažemo nekoga iz Odeljenja. Ko je i kako tu odluku proširio na Nobelovu nagradu, ne umem da kažem. Đavo bi ga znao da li je dobro ili ne da imamo kandidata za „Nobela“ – rekao je Mihailović za naš list.

Iskustvo pokazuje da pisac koji pretenduje na ovu nagradu mora da bude preveden na velike svetske jezike da bi bio relevantan. Akademik Milosav Tešić kaže za „Novosti“ da takvih imamo, i smatra da bi Akademija uz pravo i odgovorno obrazloženje trebalo da ih predlaže Nobelovom komitetu:

– Predlagači mogu da budu i pojedinci, ali ipak je SANU institucija koja ima najveći ugled. Njen predlog, koji bi svi članovi odeljenja potpisali, delovao bi najozbiljnije. Potpisao bih kandidaturu Miodraga Pavlovića, Dragoslava Mihailovića, Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića, Ljubomira Simovića… Imamo ozbiljne kandidate, problem je što pišemo na malom jeziku. Šta bi bilo da Matija ili Ljuba pišu na francuskom ili engleskom – pita se Tešić i dodaje da ne treba smetnuti s uma da je odluka o dobitniku Nobelove nagrade dobrim delom motivisana i političkim razlozima.

Kada se u obzir objektivno uzima isključivo kvalitet literature, po mišljenju književnika Vladislava Bajca, među piscima iz Srbije moglo bi da se nađe jedno, možda dva imena koja zaslužuju da budu preporučena Nobelovom komitetu. Kriterijum za „Nobela“, ipak, podrazumeva i državne, socio-političke okolnosti…

– Srbija sada nije u fokusu i ne možemo se nadati. Osim ako ne stasa u velikog pisca neko od tri – četiri pisca iz moje generacije. Ponekad odluke Švedske akademije jesu kontroverzne, ali ne bih rekao da isključivo pobeđuju politički razlozi – kaže Bajac.

Jasno je da piscima iz male zemlje najveća svetska nagrada deluje nedostižno, ali nije jasno da se zbog toga u prestižnom književnom nadmetanju ne učestvuje. Veliki broj značajnih pisaca iz malih jezika ima podršku svojih zemalja, deo su ozbiljne kulturne politike koja projektuje i neprestano prisustvo u trci za Nobelovu nagradu. Nema sumnje da bi se i u Srbiji mogao naći pisac koji se kandidaturom ne bi nikom zamerio, koji bi oličavao nacionalnu kulturu i čije bi ime pratila opšta javna saglasnost.

TAGORE I KOZANOBELOVU nagradu za književnost nisu dobili Tolstoj, Ibzen, Zola, Džojs, Prust. Teoretičari zavere vole priču da je Hruščov iznudio Šolohovljev izbor. Mnogobrojne anegdote prate laureate. Najpoznatije su da je Tagore u stokholmski hotel doveo svoju kozu, jer je pio samo njeno mleko. Knut Hamsun je dobijanje čeka proslavio u kafani, pa je pijan pokušao da ga pokloni konobaru. Konobar je odbio, a pri povratku u hotel, Hamsun je ček ipak izgubio u liftu. Mamurnom piscu liftboj je ujutru vratio ček, kaže priča. Džon Stajnbek je, takođe, izgubio svoj ček, ali ga je tri dana kasnije njegova prijateljica našla u svojoj tašni! Andrić nije gubio svoj ček, ali ga lično nije unovčio. Prvo je polovinu svote poklonio za razvoj bibliotekarstva u BiH, a kada se uverio da se novac pravilno troši, poklonio je i ostatak.

 

Za Nobela imamo pisce ali nemamo volje | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s