Odlomak iz „Poraza mišljenja“ / Alen Filkenkrot

Naslov originala Alain Finkielkraut: LA DEFAITE DE LA PENSEE © Editions Gallimard, 1987.

Alen Finkelkrot je rođen 1949. godine u Parizu. Završio jc studije moderne književnosti. Danas je pro-fcsor na Politehničkoj školi u Parizu, urednik časopisa Le messager europeen i emisije Repliques na radio stanici France culture. Objavio jc knjige: Un nouveau desordre amoureta sa Paskalom Brukncrom, 1977 (Novi Ijubavni nered, u prevodu Jclene Slakić, Beograd, 1989), Ralentir: mots-valises! 1970, Au coin de la nie, l’aventure, sa P. Bruknerom, 1979, Le Juif imaginaire, 1980, Le petit fic-tionnaire illustre, 1981, L’avenir d’une negation, 1982, La rćprobation d’Israel, 1983, La sagesse de l’amour, 1984, Ln defaite de la pensee, 1987. i La memoire vaine, 1989.

RASA I KULTURA

nasl. stranica knjige

Kulturni identitet ima dve crne ovce: individualizam i kosmopolitizam. Poslu&tjmo joS jedared Franca Fanona: „KJasična, gotovo urodena slabost nacionalne svesti nerazvi-jenih zemalja nije samo posledica sakaćcnja kolonizovanog podanika od strane kolonijalnog režima. Ona je i rezultat lenosti nacionalne buržoazije, njenog nemara, duboko ko-stnopolitskog obmzovanja njenoga duha“.³⁴

S nezavisnošću, dakle, niSta nije konačno reSeno: pretnji unutraSnjim raspadom pridodaje se opasnost od potajnog po-vratka stranca, pa se nacionalna država, tek 5to je izašia iz stanja neizvesnosti, mora trajno boriti na dva fronta: budnom cenzurom ona mora đa obezbedi stapanje pojedinačnih volja, a osobenu kolektivnost koja joj je poverena treba da oć?iva od bilo kakvog patvorenja. Još su nemački romantičari go-vorili da „sve Sto je tuđe, sve što sc bcz nekog dubljeg razioga uvukio u život jednog naroda, postaje za nj uzrok boleštine i mora da bade iskorenjeno želi li on da očuva svoje zdra-vlje“. Na isti način, težnja za kulturnim identitetom odme-njuje kolonijalnu aroganciju strahom od mešanja, opsednu-tošću čistotom, obuzetošću zagađivanjem.

Oslonjen na univerzalnost svoje civilizacije, s«m se po-brinuvši da se nađe u središtu istorije, beli čovek prezirao je arhaične narode koji su vegetirali u svom partikuiarizrnu. Iz-van sebe od radosti što je ponovo izvojštio svoju partikulat-nost, nacionalizam Trećeg sveta brani je od izopačavanja ko-jem je izlaže spoljašnji svet: stranac je odbačen zato što je drugačiji, ne zato što je zaostao. Grubo rečeno, rasizam za-snovan na razlici potiskuje rasizam bivših kolona koji je bio utemeljen na nejednakosti.

Reč rasizam je, nairne, varijiva: ona u isti mah označava dva ponašanja čiji su nastanak, logika i motivacija mcdusob-no posve različiti. Prvo ponašanje smešta na istu lestvicu vrednosti sve nacije koje naseljavaju Zemlju, dok drugo pro-glašava da su načini života međusobno nesamcrljivi; prvo hi-jerarhizuje mentalitete, drugo u prah i pepeo razbija jedin-stvo ljudskog roda; prvo preobražava svaku razliku u infe-riornost, drugo ističe da su razlike apsolutne, nepremostive, međusobno nerazmenljive; prvo svrstava, drugo razdvaja; za prvo, ne može se biti Persijanac, u očima drugog ne može se biti čovek, jer između Persijanaca i Evropljana nema zajed-ničke Ijudske mere, prvo objavljuje da je civilizacija jedna, drugo pak da su ctnićke grupe mnogobrojne i mcđusobno neuporedive. Ako je ishodižte prvog ponašanja kolonijali-zam, drugo vrhuni u hitlerizmu.⁶

Sada se jasnije uočava osnovna mana filozofije dekolo-nizacije: ona je pobrkala dve različite istorijske pojave; naci-zam je pređstavila kao varijantu zapadnjačkog rasizma na-menjenu internoj upotrebi i u toj epizodi razabrala je samo primenu na Evropu „kolonijalističkih postupaka koji su do-tad pogađali samo alžirske Arape, indijske kulije i afričke Crnce“.³⁷ Rezultat: oružjem Volksgeista ova je filozofija po bijala nedela etnocentrizma i pognute glave podržala Franca Fanona kada je kazao: „Istina je ono što štiti domoroce i upropaštava strance […], a dobro je naprosto ono Sio im na-nosi zlo“;³⁸ izražavajući se na taj način, pisac Prokletih na Zemlji je gotovo doslovno ponavljao Baresove napade na pravdu po sebi ili apsolutnu istinu. „Istina je ono Što zado-voljava potrebe naše duše“, čitamo na primer u Iskorenjeni-ma, a u Mojim sveskatna nalazimo: „Treba naučavati francu-sku istinu, to jest onu istinu koja je naciji najkorisnija“.³⁹

Bez sumnje, pojam rase bio je oboren zahvaljujući ra-dovima društvenih i prirodnlh nauka koji su se međusobno dopunjavali. Odvažiti se danas na zasnivanje razlika među ljudskim kolektivitetima u prirodnom poretku stvari znači namah iskoračiti iz područja znanja. Nepobitna otkrića bio-loga i etnologa zabranjuju nam da mislimo da jc Ijudski rod izdeljen na jasno razgraničene etničke grupe od kojih je sva-ka obdarena sopstvenim mentalitetom koji se prenosi na-sleđem. Naučili smo da razlikujemo udeo urodenog i stečenog i prestali da u genetsku baštinu upisujemo ono što zapravo pripada istoriji ili tradiciji, Odlučujući pokazatelj u isti mah intelektualnog i moralnog napretka jcste činjenica da razlučujemo relativnost i prolaznost crta koje su se nckada ubrajaie u večita svojstva ljudskoga roda, Sve u svemu, više se ne danio obmanuti: biološki argument je odsad beznačajan i znamo da je sve kultura – od religijskih rituala do industrii-skih tehnika, od hrane do načina odevanja, od književnosti do ekipnog sporta.

Ali, to su znali i izumitelji nacionalnog genija. Upravo su oni nesvodivu raznovrsnost kultura prvi suprotstavili ideji o jednoj Ijudskoj prirodi i nepokretan svet filozofa preobra-zili u blistavi pejsaž satkan od niza kolektivnih entiteta. Ra-sna teorija koja je formulisana kasnijc i nad tom idejom na-dogradena samo je naturalizovala to odbacivanje Ijudske pri-rode i, uopšte, svega što bi moglo nadići raznovrsnost običaja. Osobenosti svakog naroda upisane su u gene, nacionalni „du-hovi“ postali su takoreći prirodne vrste obdarene nasled-nošću, trajne i neizbrisive. Ta je teorija pobijena. Ali, šta je s progresom? Poput nekadašnjih pobornika rase, današnji za-govornici kulturnog identiteta zatočavaju pojedincc u njiho-vu pripadnost. Poput njih, i oni apsolutizuju razlike, pa u ime mnogosirukosti pojeđinačnih uzročnosti razaraju svako prirodno ili kulturno zajcdništvo među ljudima. Renanu, koji  je tvrdio da „čovek ne pripada ni svome jeziku, ni svojoj rasi već samome sebi jer je on slobodno, to jest moralno biće“, Bares je odgovorio: „Ono što je moralno, to je ne smatrati se slobodnim od svoje rase“.⁴⁰ Misli li se da je dovoljno – ne bi li se Bares pobio – prcvesti njegovo oduševljenje biologi-jom u isticanje kulturnih razlika te se po svaku cenu suprot-staviti infiltraciji onog što je tude? Naprotiv, postupajući na taj način ovekovečuje se kult kolektivne duše koji se pojavio s idejom Volksgeista, a čiju ekstremnu i provizornu verziju nalazimo u rasnom diskursu. Zamenom bioložkog argumenta kulturalističkim, rasizam nije bio uništen: samo je vraćen na polaznu taćku.

_______________

34  Frantz Fanon, Les damnis de ta terre, naved. delo, str. 109 (kurziv moj).

35   Jospeh Gorres, naved. prema: Jacques Droz, Le romantistne politigtie en Allemagne, Armand Colin, 1963, str. 149,

36 O dvema vrstaraa rasizma vid., osim inauguralnog članka Jeanne Hersh,
„Sur la notion de race“ (Diogčne, br. 59, 1967), radove Pierre-Andrć
Taguieff, „Le neoracisme diferentialiste“ (Langage et societe, br. 34, de-
cembar 1985) i Arthur Kriegel, La race perdue, P.U.F., 1983).

37    Аimć Cćsaire, Discours sur le colonialisme, naved. delo, str. 12.

38    Fanon, Les ‘damnčs de la terre, naved. delo, str. 35.

39  Naved. prema: Zeev Sternhell, Maurice Barres et k nationalisme frangais,
Complexe, Bruselles, 1985, str. 268.

40  Vid. Benda, La trahison des clcrcs, naved. delo, str. 56.

________ PLATO, Beograd, 1993, 142 str.; str.  79-83. – Prevod Aljoša Mimica

Hors commerce – Nije na prodaju / Jorgos Seferis

(Iz dnevnika pesnika

Platforma Sazvežđa ZAVETINE; snimak Bela Tukadruz. Pek, Vbe, Donji Zvižd, 27. 06.2013

5. april

Catrnja ima veoma zadovoljavajućih mesta kad se pomisli da je sastavljena od tako jednostavnog mate-rijala: najobičnije reči, najjednostavniji ritam itd. Ima, međutim, još nekoliko izbočina i zastoja koji moraju da se uklone. Možda bi je trebalo ponovo od početka napisati ili ispraviti. Cim to bude urađeno, štampaću je, možda samu; hors commerce²⁸. Došao sam do za-ključka kako mi nisu mogući nikakva saradnja ili dodir sa atinskim književnim krugovima. Njihove pohvale i besmislice na moj račun su mi nepodnošljive i gadne. Kada bi se našao harjedan koji bi mogao da mi pokaže ma i jednu reč, jednu od mnogobrojnih ne-savršenosti koje osećam da imam – obožavao bih ga. Ali ne uzbuđuj se: sudije su za ili protiv; a dok postoji ovaj zastupnički duh, nemoguće je da dođe do bilo čega. Treba ili da ućutim ili da produžim sa stvarima koje će, kako se budu razvijale, sve više i više da se udaljavaju od ove žaljenja vredne gospode i gospođa. Ako ove znake iz daleka, koje tako često dajem, pre-poznaju ljudi koji će nešto osetiti, možda ću se jednog dana uhvatiti u kolo; do tada ću ostati sam, a možda ću sam i umreti. Postoji jedno mesto u mom životu koje sam odlučio da sačuvam izvan kompromisa i trgovačkih nagodbi; to je mesto duše.

Veoma sam jak jer ne očekujem ništa od drugih ljudi. Počeli su da mi šalju i svoje knjige. Odgovaram po sopstvenom nahođenju, bez uvijanja. U Grčkoj je veoma „umetnički“ da se ne zahvališ kada ti neko pošalje svoju knjigu. Svi oni kojima sam pismom odgovorio, postali su moji neprijatelji; javno su se izjasni-li. Značajni umetnici! Ne podnose da se neko ne slaže s njima, u bilo čemu.

11. april

U dubini duše sam nesrećan čovek, koji je često osećao koliko su nesrećni mnogi ljudi oko njega. Borim se da pomognem samom sebi kako bih mogao pomoći drugima. Ponekad me humor ili utisak da velike reči znače siromašna osećanja navode da izgledam grub ili bezdušan.

Ugljevlje gori u kaminu veselim plamičcima. Prvi put, otkako ložim ugalj, jasno razlikujem jedan potpuno beli plamen među ostalim običnim plamičcima. Zastajem, posmatram ga i ponovo razmišljam. Istina je, bavio sam se nebitnim stvarima. Ponekad sam se gubio u sitnicama; zbog toga mi je bilo teško da verujem u sebe. Međutim, sada kad se na prošlo osvrćem, otkrivam jednu tajnu: nema u životu nebitnih stvari. Ako s velikom pažnjom i ljubavlju posmatraš neki plamen, možeš saznati daleko više nego ako pročitaš mnogo knjiga o razvoju čovečanstva (i istrošiš puno moždanih ćelija). Započeo sam ovo pismo kako bih ti rekao da me u poslednje vreme spopala neka odvratnost prema papiru, a vidim da stižem do nečeg sasvim drugog: do onog što je proizašlo iz ponora Čatrnje. Voleo bih da mogu jednom da ti pokažem žetvu mesta onog čudnog²⁹. Koliko me je bliže dovela, suštinski bliže živom svetu, bliže slobodi, ne onoj „koja obasjava svet“, već onoj koja je na visini čoveka; kako me je navela da dublje spoznam smrt i da je prihvatam bez romantizma i jadikovanja, kao jedan neizbežan dodir, jedno slatko zatvaranje kruga, kao ljubav.

Voleo bih (i to želim iz sve snage) da jednom dospem do duševnog mira životom ispunjenog, koji se zadovoljava, pokreće i hrani bezgraničnom ljudskom patnjom. Do tada ću još mnogo toga proći i đavo će me te-rati da skačem nad vatrom. Ali, zašto je ruka koja drži voljeno rame tako mirna? Zar čovek ne može da postane u nekim momentima, najboljim, kao ova ruka u kojoj se nalazi sav bol tela, bolesti, i smrt u krvi koja je oživljava, a ipak, i pored toga, ume da se kreće jednostavno, bez ponosa i obesti, da poveže, da pruži svu nežnost, da oseti šta joj daju, šta mogu da joj pruže. Zeleo bih da jednom spoznaš radost koja biva sve pouzdanija i pouzdanija kako se lagano koračajući približava korenu, gde sve grane duše postaju jedna. Ponekad ovu radost vidim na velikoj udaljenosti, poput niza čempresa kraj kojih se jedne večeri počela igrati mala kineska princeza. Možda će na kraju preostati jedan san ili neki mrtav vrabac. Više mi se, ipak, sviđa to nego da ostane jedna lavlja koža koju tresu svakog petka na terasi.

Izvor: Jorgos Seferis: DANI, Clio,, 1997,  (Prevod Olivera Čaprić)

 

_____________

29  Misli na Čatrnju, odnosno na dušu svoju u kojoj se, poput vode sakupljene u čatrnji, talože uspomene i utisci, i na ono što je on žanjući odatle uspeo da izvuče ma svetlost dana i korisnim učni. (nap. prevodioca)