Чишћење библиотеке / Бела Тукадруз

Чишћење помоћне просторије, оставе за годишта књижевних часописа.

_________________________________________________________

17. јул је 2013.  Дошао сам до двоброја београдске „Књижевности“, 5-6/1981. годину.

Темат: КЊИЖЕВНИЦИ О ТИТУ (894). Темат : МЛАДА СРПСКа КРИТИКА (905). Данило Киш: Енциклопедија мртвих (934), итд.

Уредништво часописа: Вук Крњевић, главни и одговорни уредник, Звонимир Костић, оперативни уредник, Радослав Братић, Љубиша Јеремић, Мирослав Максимовић, Душан Матић (уоквирен, значи преминуо), Радивоје Микић, Воја Чолановић и Петар Џаџић.

Анкета КЊИЖЕВНА КРИТИКА И САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНА УМЕТНОСТ (1192 – 1215; прилози Србе Игњатовића Књижевна критика, њен идентитет и инвенција; Мирослава Оташевић Ка антрополошком детерминизму, Љиљана Шоп Критика као део динамичног процеса, Небојша Васовић Вишезначност која функционише, Александар Јовановић Двоструки смисао тежње за научношћу). Сећам се само две реченице Н. Васовића: „Критичар не може бити доследан на начин једног филозофа или научника који се бави књижевношћу. Такође, није на њему да попут идеолога истим речима тврдоглаво… “ итд. У суштини, тапкање у месту; то јест можда и нешто много горе него тапкање – киша која кружи око… Пазите ову тврдњу: “ Нема непосредног,изворног читања. Само прави читалац – а то је више  теоријска конструкција него емпиријска датост – будући да је био изван система и историје, био је непосредни читалац: могао је искрено да се обрадује или разгневи, зачуди или огорчи…“ Погодите, ко је тај дубокомислени критичар, аутор тих редака око којих се обавила паучина и папирна плева, непосредних читаалаца – секутића мишева…

Овде ни најбоља књижевна критика не може да изврши вредновање и превредновање. То је изгледа задатак фатума, тј. смрти. Погледајте, где су сви ти бивши уредници и сарадници књ. часописа „Књижевност“ – сада, ових дана. Неки су се преселили на гробље, неки у угодније фотеље, у заборав сасвим заслужен. Неки уживају „националну пензијицу“, дабоме, заслужену. Кад погледате шта су, као уредници потписивали, сасвим су је заслужили, наравно!

„Књижевност“ је мртав часопис; већ годинама; и узалудно је шминкање тог мртваца. Али, у библиотеци треба да буде укоричених годишта, и „Књижевности“, и „Комуниста“, дабоме, и других тврдих режимских листова и часописа, као нека врста подсетника. Да нас не би учили памети и „изворном читању“ тзв. „млади критичари“  „Књижевности“, да нам не би доказивали немогућност изворног читања и разумевања. У суштини, „Књижевност“ је окупљала једну сјајну бирократску плејаду писаца самоуправног социјализма, не поричем им памет и начитаност, не, не.  Мало ми је било одурно када су се, ни десет година, после овог броја који спомињем и у другим приликама – прешалтовали, променили „веру за вечеру“, или побегли који су могли да не гледају овај пакао у којем ми живимо, ево скоро четврт века, или постали службени ројалисти… (….)

Цвет…. могућа локација КС (Звижд, јул 2013. Снимак „Заветине)