Hors commerce – Nije na prodaju / Jorgos Seferis

(Iz dnevnika pesnika

Platforma Sazvežđa ZAVETINE; snimak Bela Tukadruz. Pek, Vbe, Dowi Zvižd, 27. 06.2013

Platforma Sazvežđa ZAVETINE; snimak Bela Tukadruz. Pek, Vbe, Donji Zvižd, 27. 06.2013

5. april

Catrnja ima veoma zadovoljavajućih mesta kad se pomisli da je sastavljena od tako jednostavnog mate-rijala: najobičnije reči, najjednostavniji ritam itd. Ima, međutim, još nekoliko izbočina i zastoja koji moraju da se uklone. Možda bi je trebalo ponovo od početka napisati ili ispraviti. Cim to bude urađeno, štampaću je, možda samu; hors commerce28. Došao sam do za-ključka kako mi nisu mogući nikakva saradnja ili dodir sa atinskim književnim krugovima. Njihove pohvale i besmislice na moj račun su mi nepodnošljive i gadne. Kada bi se našao harjedan koji bi mogao da mi pokaže ma i jednu reč, jednu od mnogobrojnih ne-savršenosti koje osećam da imam – obožavao bih ga. Ali ne uzbuđuj se: sudije su za ili protiv; a dok postoji ovaj zastupnički duh, nemoguće je da dođe do bilo čega. Treba ili da ućutim ili da produžim sa stvarima koje će, kako se budu razvijale, sve više i više da se udaljavaju od ove žaljenja vredne gospode i gospođa. Ako ove znake iz daleka, koje tako često dajem, pre-poznaju ljudi koji će nešto osetiti, možda ću se jednog dana uhvatiti u kolo; do tada ću ostati sam, a možda ću sam i umreti. Postoji jedno mesto u mom životu koje sam odlučio da sačuvam izvan kompromisa i trgovačkih nagodbi; to je mesto duše.

Veoma sam jak jer ne očekujem ništa od drugih ljudi. Počeli su da mi šalju i svoje knjige. Odgovaram po sopstvenom nahođenju, bez uvijanja. U Grčkoj je veoma „umetnički“ da se ne zahvališ kada ti neko pošalje svoju knjigu. Svi oni kojima sam pismom odgovorio, postali su moji neprijatelji; javno su se izjasni-li. Značajni umetnici! Ne podnose da se neko ne slaže s njima, u bilo čemu.

11. april

U dubini duše sam nesrećan čovek, koji je često osećao koliko su nesrećni mnogi ljudi oko njega. Borim se da pomognem samom sebi kako bih mogao pomoći drugima. Ponekad me humor ili utisak da velike reči znače siromašna osećanja navode da izgledam grub ili bezdušan.

Ugljevlje gori u kaminu veselim plamičcima. Prvi put, otkako ložim ugalj, jasno razlikujem jedan potpuno beli plamen među ostalim običnim plamičcima. Zastajem, posmatram ga i ponovo razmišljam. Istina je, bavio sam se nebitnim stvarima. Ponekad sam se gubio u sitnicama; zbog toga mi je bilo teško da verujem u sebe. Međutim, sada kad se na prošlo osvrćem, otkrivam jednu tajnu: nema u životu nebitnih stvari. Ako s velikom pažnjom i ljubavlju posmatraš neki plamen, možeš saznati daleko više nego ako pročitaš mnogo knjiga o razvoju čovečanstva (i istrošiš puno moždanih ćelija). Započeo sam ovo pismo kako bih ti rekao da me u poslednje vreme spopala neka odvratnost prema papiru, a vidim da stižem do nečeg sasvim drugog: do onog što je proizašlo iz ponora Čatrnje. Voleo bih da mogu jednom da ti pokažem žetvu mesta onog čudnog29. Koliko me je bliže dovela, suštinski bliže živom svetu, bliže slobodi, ne onoj „koja obasjava svet“, već onoj koja je na visini čoveka; kako me je navela da dublje spoznam smrt i da je prihvatam bez romantizma i jadikovanja, kao jedan neizbežan dodir, jedno slatko zatvaranje kruga, kao ljubav.

Voleo bih (i to želim iz sve snage) da jednom dospem do duševnog mira životom ispunjenog, koji se zadovoljava, pokreće i hrani bezgraničnom ljudskom patnjom. Do tada ću još mnogo toga proći i đavo će me te-rati da skačem nad vatrom. Ali, zašto je ruka koja drži voljeno rame tako mirna? Zar čovek ne može da postane u nekim momentima, najboljim, kao ova ruka u kojoj se nalazi sav bol tela, bolesti, i smrt u krvi koja je oživljava, a ipak, i pored toga, ume da se kreće jednostavno, bez ponosa i obesti, da poveže, da pruži svu nežnost, da oseti šta joj daju, šta mogu da joj pruže. Zeleo bih da jednom spoznaš radost koja biva sve pouzdanija i pouzdanija kako se lagano koračajući približava korenu, gde sve grane duše postaju jedna. Ponekad ovu radost vidim na velikoj udaljenosti, poput niza čempresa kraj kojih se jedne večeri počela igrati mala kineska princeza. Možda će na kraju preostati jedan san ili neki mrtav vrabac. Više mi se, ipak, sviđa to nego da ostane jedna lavlja koža koju tresu svakog petka na terasi.

Izvor: Jorgos Seferis: DANI, Clio,, 1997,  (Prevod Olivera Čaprić)

 

_____________

29  Misli na Čatrnju, odnosno na dušu svoju u kojoj se, poput vode sakupljene u čatrnji, talože uspomene i utisci, i na ono što je on žanjući odatle uspeo da izvuče ma svetlost dana i korisnim učni. (nap. prevodioca)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s