Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио! / Душан Стојковић

24 октобра, 2014 m950 Оставите коментар

ПО ЗЛАТА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ (КУКУ)ЛИРИКЕ

Д. Стојковић, (фотодокументација "Заветина") — Д. Стојковић, (фотодокументација „Заветина“)

Песник нокаутер Милоје Дончић склопио је књигу – бомбу. Требало је да она експлодира много раније, али никада није касно Оно о чему се шушкало а на шта су врли „стручњаци , академски и универзитетски мастодонти, библиотечки мрави презриво одмахивали руком, сада је пред њиховим очима. Ако се не постиде, бар ће морати да се замисле. Постоји и друга могућност: могу, евентуално, да понуде другу, и другачију, тумбе окренуту, дефиницију плагијата. Помажем им (као добра душа!) тако што наводим тврдњу Жана Жиродуа по којој је плагијат основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“. (На страну, што велики француски драмски писац и романсијер није мислио на дословно, ресавско, преписивање, песничко фотокопирање туђег. Није фер цепидлачити!) Постоји и трећа могућност за наше ресавце (трећа срећа!). У Борхесовом Врту са стазама што се рачвају находи се и прича „Пјер Менар писац Кихота“. Само, Менар није писац од крви и меса већ је литерарна, ма колико вишезначна и антиципаторска, фикција. Коначно, Пјер Бајар, у свом Антиципираном плагијату (2009), овај дефинише као „скривено инспирисање делом неког потоњег писца“. Али, ево још једном морамо да посегнемо за само: само наши песници се нису огледали у будућим писцима, завиривали су у оно што је већ било остварено и објављено.

Велики римски сатирични песник Марцијал први је употребио реч плагијат. Ђироламо Вида, италијански ренесансни теоретичар књижевности, иронично (да ли?) саветује плагијаторе да пажљиво преписују грабеж. Цитирани Пјер Бајар вели: „Плагијат је стар колико и књижевност, којој посредно указује поштовање. У својој Антитетичкој критици (1973) Харолд Блум говори о песничком утицају прекрстивши га у песнички прекршај, тврдећи како се велики песници „упорно, и до смрти, боре са својим снажним претходницима “ Они, притом, и намерно, по Блуму, погрешно читају своје претходнике. Но, Блум мисли, као и Гете којег он цитира („Зар песник нема право на сва достигнућа својих претходника? Зашто би се устезао да убере цвеће на које наиђе? Само присвајањем туђег блага остварујемо нешто велико.“), и као Шели чију тврдњу наводи, како сви (велики) песници пишу једну једину велику песму. Но, једно је утицај, античко такмичење са песничким претходницима, тематско угледање, а друго је обично, богдан-поповићевско, преписивање ред по ред.

Дончићев Ресавски венац двоглава је књига. Она садржи две антологије. На левој страни су они од којих се полазило. На десној стигаоци. Само су песме превише огледалске. Толико да би, без скоро икаквих преправки, могле да замене места. Утолико је пред нама особена антологија-мрдалица. Имамо две песничке репрезентације. Наша, састављена од самих југословенских песничких одличника, намерила се против лирског остатка света. Боје другог тима, између осталих, бране: Артур Рембо, Шарл Пеги, Антонио Маћадо, Александар Блок, Андреј Бели, Валериј Брјусов, Николај Гумиљов, Езра Паунд, Федерико Гарсија Лорка, Ксавијер Виљаурутија, Жак Превер, Назим Хикмет, Чезаре Павезе, Дино Кампана, Паул Целан, Ингеборг Бахман, Никита Станеску. Њима се прикључио и наш дубл ве: Драгиша Васић (нисам ни знао да се песништвом бавио) и Душан Васиљев. Песме с леве стране књиге нипошто нису леве песме. Оне творе мини антологију модерног светског песништва. Али, гле чуда! Шта се збило са оним песмама које се находе на десној страни књиге, деснакама? До јуче и оне су могле да буду мини-антологија, само сад југословенског, песништва. Шта је пред нама данас? Анти- антологија? Антологија за заборав пошто творци песама нису успели или хтели да забораве оно што су прочитали? Она која ће призвати наше стручњаке не би ли покушали да, испитујући пажљиво и без икаквог страха и аутоцензуре, поетске опусе појединих наших песничких великана / „великана“, објаве читаве циклусе, можда и књиге, њихових заборавака, огледања у туђим огледалима у којима су успели потпуно изгубити своје Ја, властито лице, претварајући га волшебно у, непризнато позајмљено, Не-Ја.

Као да постоји скривена од очију јавности, опасна литература, посебно поезија. Ко је могао / хтео / смео да одбије књиге које су могле да открију неподопштине (задржимо се, културно, на том изразу) наших врхунских песника, или да их не уведе у каталоге наших најпознатијих, и најцењенијих, државних библиотека, чак и да их склони из корпуса њихових дела? Проверио сам каталог Библиотеке Матице српске и установио како она нема примерке следећих, за Ресавски венац и те како кључних, књига: Милан Савић. Песници побуне, 40 песника, Напредак, Београд, 1920; Љубавна поезија, књижара Светлост, Београд, 1928; Песништво Средње Америке, књижара Светлост, Београд, 1939; Мате Балота, Неореализам Сјеверне Италије, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948; Аница Савић – Ребац, Седам немачких песника, Нолит, Београд, 1953. И не само њих. Последњу споменуту књигу (у њој су песме Петера Хухела, Гинтера Ајха, Јоханеса Бобровског, Паула Целана, Еугена Гомрингера, Јанга Бриста и Ингеборг Бахман) добила је на дар од антологичарке Десанка Мксимовић, а завршила је у породичној библиотеци породице Славољуба Петровића Ђере. И поред трилерске, екоовске, потраге за њом нисам успео да је видим. Ови преводи се не налазе (чак се и не спомињу, као ни сама књига Седам немачких песника) у репрезентативној збирци Поезија и мањи песнички преводи, Књижевна заједница Новог Сада, 1987, коју је приредила Даринка Зличић. Седам немачких песника је књига-непознаница и за Љиљану Вулетић која је, 2002. године у Београду, објавила лепо илустровану и подацима драгоцену књигу Живот Анице Савић – Ребац. Очигледно, на делу је завера ћутања. Међутим, свако ћутање нечим је условљено. Питамо се, засад само хипотетички, није ли преводница Анице Савић-Ребац заправо била „извориште“ многих „оригиналки“ знаменитих, наравно не по ресавчењу, српских лирика? Дончићева књига још један је доказ како рукописи не горе (поготову то важи за већ објављене књиге – нема пожара који ће их, фениксовске по природи, у прах и пепео претворити). Попут дечјих скочи-играчака, оне се изненада, када нико то не очекује више, обрету пред нама.

После ове књиге која је тридесет југословенских иесника (један срећник добио је две песме.) рођених од 1900. до 1939. године антологијски представила песмама које су се на мах претвориле У песме увеоке, једва чекам наредни том који ће обухватити оне који су рођени од 1940. године наовамо. Претпостављам да ће бити дебљи, да ће болети више, да ће открити, на крају, у каквом смо привиду песничком живели, намерно заобилазећи истинске песничке вредности а хвалећи лажне. Када се ишчита целовита двотомна антологија, она у којој ниједан песник није пожелео, и неће пожелети да се појави, моћи ће слободније да се дише и аутентичније да се пише. После ње свима ће бити јасно како није злато све што сија. Постоји, очигледно, и тамни сјај.

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио!

__________

= извор: С1Р – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821-1(082.2)

821.163.41-1(082.2)

РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.

#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –

Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :

Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст

Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје

Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –