Уместо предговора једној књизи (скоро непознатог писца из провинције)
Драги Мирославе Лукићу,
Шаљем Вам, као што смо се договорили ову малу пошиљку – текстове, неколико сам штампао у листовима и часописима пре много година, на које сам скоро и заборавио.Негде сам прочитао да писање оплемењује, што је можда и тачно, али скривени смисао стварања лежи у нечем другом. Чини ми се да све бледи пред коначним (смрћу) и можда је стварање очајнички покушај да се супроставимо коначном, или да барем заборавимо на своју драму.Данас је то сасвим необична појава да ви ои свом трошку издајете рукописе потенцијалних писаца, особа за које мало људи зна, Ја сам одавно престао да верујем – у себе као писца , као што сам вам и у нашем последњем разговору на селу у четири ока ,ставио до знања. Не могу да порекнем да нисам написао оно што вам шаљем : урадио сам оно што сам знао онда када сам то писао. Направио сам нешто од свог искуства. Године су прошле од тада, а у људском животу, то је детињство проведено у родном месту на Пеку.Путовао сам, студирао, напустио студије, преда мном су се откривале мале и велике тајне, учио сам, можда волео. Али нисам заборавио ни звук звона цркве у родном месту. Ни црквењака, који је обављао дужност звонара, кога одавно више нема. Толико је људи после помрло, а ја их се сећам како су се урезали у мене, као живих, и понекада када не могу да зауставим та сећања у ноћима испуњеним несаницом, мене подилази језа од ужаса. Црква је затворена, обрасла коровом. Као и некадашња основна школа, у којој сам похађао прва четири разреда. Број гробова на гробљу се повећао – тамо су сахрањени блиски ми људи из фамилије. У ноћима када сам бдео и дубоко патио, када сам почео да схватим да ћу умрети оставивши много незавршених ствари, када сам коначно напустио студије и одустао од професуре, у кишовитим вечерима, на пустим местима, у туђим градовима, а понекад и у сновима, засијало би нешто као одблесак сунца са површине воде, и јавио се звук звона, који је мени увек говорио о краткоћи живота и о пролазности и најјачих људских страсти. И док ти ово пишем осећам се као човек који изговара један монолог у мрачну и кишовиту ноћ. Хоће ли ове моје речи, буду ли објављене као књига, доспети до другог света? Иако се томе много шта противи – здрав разум на првом месту. Иако је страшна, смрт не сме бити препрека. Јер постоје нераскидиве везе међу људским душама. Надам се да људске душе никада не умиру, и то ми је понекад значајна утеха. Нема више ништа да додам. Ако је веровати Провиђрњу, срешћу опет све у сновима, јер само су још снови смисао мог живота.
Од неколико наслова који ми падају на памет – тражили сте да предложим, што је и природно – Слике из мога албума ме најмање нервира, а слике су оне ствари којје ме опседају и које неизмерно волим и за које још увек детиње верујем да никада неће нестати…
Лето Господње. 1983. Потпис (нечитак)
ЧАСОПИСИ који више не излазе > али ДЕЛУЈУ као тиха вода 