Из сачуваног, одбијеног Рукописа „Moare parasite“ / Бела Тукадруз

    (Неко ово може читати и као грађу за роман, иако је реч о КАМЕЛЕОНСКИМ ИГРАМА на Ђубришту, и најразличитијим видовима мимикрије)
_________

Херојима су названи боксери, као и аждаје боговима. Лепо име је најопаснија хаљина. Чувајте се  ствари са лепим именима….

Чувајте  се од оних који су самачки упали међу људе, и самачки побегли од људи.
И самачки изнели из кућа тапије дедова. И самачки направили нове тапије са девет
змајева и сликом Псеће свадбе…

Ви морате умарширати у живот као војска, са много  ногу  но са једном и истом лампом у души…

Човек са маслачком (3, Бела Тукадруз, крајем маја 2013. Звижд. Снимак Иван Лукић)

Човек са маслачком (3, Бела Тукадруз, крајем маја 2013. Звижд. Снимак Иван Лукић)

 ПИТАЛИЦЕ НЕСАНИЦЕ

Како се зове та црква
чије златно кубе
титра иза брега
као Сунце које залази?

Чије су оно заставе
на бреговима?

Због чега плаче та жена?

Шта је пробило опну
сна и буђења?

Каменчић мозаика
које је бацио према нама Бог,
ко ратар када шаком
сеје пшеницу?

ЉУБАВ ЖЕНА

Шта о љубави знају жене?
Шта о љубави знају кучке?

Шта о љубави знају сабласти?

Летовања на мору привлачна су за
жену зато што она љубав осећа
као време забаве и разоноде.

Дубока је женска притворност
Дубока као људска подлост

Али Ум је дубљи
Ум је окренут нечем другом

Жбуну дивље руже
и гнезду грлице

Више о љубави знају
грлице

И више слути Ум

Он досеже до Бога,
од Кога се ништа не може сакрити…

(Субота, 2. август 1997. Увече)

ПРЕ ТРИ ЛЕТА
(Сећајући се четвртка, 4. августа 1994.)

Постоје села Богу иза леђа,
скоро налик на онај други свет,
надирање флоре и фауне и облака,
и спрудови на крају којих парови
риба  реповима праве гнезда у плићаку…

Увукли смо се између густих ракита,
траговима белоушки и збацили
полако свлак…

Њена златна коса расу се по глибу
који се сасушио и испуцао
Миришући на муљ, на лишће ракита
на беле раде њена бедра прлила су
као коприве… (Могу ли се изрећи најлепше,
најдубље, најинтимније ствари
чак и у дневницима вођеним само за себе?)

Неко скривен у грмљу пасјег дрена
на другој обали без даха
у грчу воајера могао је да види само моја гола
леђа…

Срећом, нагло се наоблачило
Дунуо је ветар и непознати се удаљио
На стотине пожутелих листова
пљуштало је на реку као златна киша
„Већ је крај лета“, рече она
с којом сам се у граду мимоилазио
пишући ми :“Глуп си.Волим те!“

Лишће је пљуштало можда минут-два,
а затим се све стишало,
осим наших дамара;
облаци су се разишли
и, на стотинак метара, у топољаку,
појави се бела мешина
и август засвира у гајде.
Површина воде се најежи

Неколико дана ништа нисам записао у бележницу
ни оно најлепше ни најважније
што се сад одмотава као сребрно клупко
у најинтимнијој сфери човека и жене
(држећи се можда Божије заповести,
универзалних правила : Да тајна између човека
и жене треба да остане тајна )…

   ПСЕЋА СВАДБА  
(Привлачан ужас)

Само је песник рођен као пастрмка
што се мрести  у потоку бистром
и незагађеном крај кога миришу
дивље јагоде лети, а шипурак и маховина
у време првих снегова,
онај гладан мрака и тајанства,
свега што неизвесност крије,
онај што не цвили због изгнанства
(као за Римом Овидије)
видео својим очима
нијансе мимикрије,
пресипање из шупљег у празно
уз јаку обилну кафу, и кућне љубимце.
Али о томе ће моћи да понешто
шане само мехур с дна,
кад на неким гробовима никне цвеће.

(„После свих оних љубавних окршаја
са мојим човеком, ишла сам тој хуљи
који никога волео није, да под њим
за пет минута свршим“ – прича у мраку
глас муштерији, кога све то узбуђује!)

Истина је мрачна, као куја налакћена на перваз
препознаје се по оку
само гледај њено око
које гледа пошироко

Препознаћеш је по оку
не по хаљинама
Пред светом је она сакривена
иза маске која јој одлично приања
Све је друкчије од оног што говори
пред фамилијом и суседима, рођацима

Она је интелектуалка – чегртаљка
док стоји крај прозора
или за столом, и тек ће кад спусти жалузине
и легне потрбушке
запевушити :

Дражица и цветни тучак,
кукурек и перуника,
куја која репом фрћка,куца,
пањ и врба запупела,
канаринка, чешљугарка,
све у време врбопуца штуца:
дошло доба да се све опроба…

Жалиће се јастуку нежно на бол у крстима.
Ту,ту. Стисни ме, драги…Све док податне гузове
не стисне један, па други…Док се не нађе
у сендвичу врелом…док не потече вино и мошус
Рвање и натезање пред оргазам
нико нигде да спомене
ни све оне срамне речи
када љубавно усхићење
откључава оне мрачне ризнице
које у себи носи од оног поподнева
када је сусед свратио на кафу
и повалио  је и отишао
и никад више није свратио
Постоје Пустиње љубави
са свим искушењима у тим пустињама
и искуство неописивог стања
грчева слатких и радосног
стања посторгазма
док чека да је заскочи
пас сеоски, xукац са краватом
(„Нека педери и песници пишу сонете
о куртизанама и нека призивају
пошасти да их угуше у песку, у крви,
нека верују да је несрећа њихов Бог,
као Артур Рембо“, мумлаће сврашавајући
под мужјаком који има тврдоћу
и зверску издржљивост…)

Све те
горке истине, усев живота,
бистре и подстичу жеравицу
која разгара Ум.

Само стрвинар скаче на ону радост,
што га сецка
бордел тајни оне која више не неплаћује
већ као грабљивица узима за своју душу
пену и усхићење испуњења, претворивши
бедуине у дахтаве псе ; можда је то оно
што се не може објаснити до краја и
о чему писци  не сведоче?

Не знам ;наслућујем…
        (Недеља, 13. јул 1997)

 

__________

ЛеЗ 0003171  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s