Још си, сваки дан, међу нама. И бићеш међу нама непрестано.
Живиш међу нама, уз нас, на земљи која је твоја и наша, на овој земљн на којој си био дете међу децом и мученик погубљен међу разбојницима; живиш са живима, на земљи оних који живе, која ти се допадала и коју си волео живиш животом који није човечји на човечјој земљи, можда невидљив и за оне који те траже, можда у облику каквог Сиромашка коме људи дају хлеба и не гледајући га.
Али сада је дошло време да се опет јавиш свима нама и да овоме нараштају дадеш јасан и непобитан знак. Ти видиш, Исусе, нашу невољу; ти видиш до кога је ступња дошла наша невоља; ти мораш знати колико смо ужасно бедни, колико смо очајни, колико смо страховито ниско пали; ти знаш колико нам је нужна твоја помоћ, колико нам је потребан твој повратак.
Врати се, ма и за кратко време; дођи одмах и отиди одмах; само се појави; реци једну једину реч када стигнеш, једну једину реч када пођеш; отвори небо, расветли муњом са њега ноћ и таму која је земљу обавила; дај само који часак своје вечности, коју реч из целога свога ћутања.
Потребан си нам ти, једино ти, ти и нико други.Једино ти, који нас волиш, можеш према свима нама осећати оно сажаљење што га сваки од нас осећа према себи самоме. Ти само можеш осећати колико си силно, колико си неизмерно потребан у овоме свету у ово време. Нико други, нико од свих што живе, нико од оних што спавају у блату своје славе, не може дати нама, просјацима, у нашој невољи, у нашој беди, у беди наше душе, оно добро које би нас спасло. Ти си потребан свима, чак и онима што те не знају, и тима што не знају још више него онима што знају. Гладан замишља да му треба хлеба, а гладан је тебе; ожеднели мисли да би пио воде, а жедан је тебе; болесни заварава себе самога да жуди за здрављем, а његова болест долази отуда што тебе нема крај њега. Ко тражи лепоте У свету тражи, и не запажајући то, тебе који си савршена лепота; ко у својим мислима прати истину, чезне, и не хотећи, за тобом који си једина истина коју вреди познати; а ко тежи за миром, тражи тебе, једини мир у којему могу наћи спокојства и срца најнемирнијих. Сви ти призивају тебе и не знајући да те призивају, и њихов крик је неизречно болнији од нашега.
Ми ти не вапијемо зато што нас таштина гони да те видимо, као што су те видели Галилејци и Јудејци, не ни зато што бисмо били ради да с радошћу у срцу сагледамо твоје очи, а ни зато што бисмо из лудог поноса хтели да својим преклињањима задобијемо твоју наклоност. Не тражимо ми да нам дођеш у слави небеској, ни у сјају у коме си се преобразио на Гори, ни уз звуке анђеоских труба. Ти знаш колико је смерности у нашем вапају! Ми хоћемо само тебе, твоју особу, твоје јадно прободено и израњављено тело, тебе у твојој сиротињској радничкој кошуљи; хоћемо да видимо оне очи које продиру у груди и у срце, које исцељују када гњевно гледају и ране наносе када нежност изражавају. И хоћемо да чујемо твој глас који застрашава демоне, мада је пријатан, и очарава децу, мада грми.
Ти знаш колико су силно потребни, управо у ово време, твој поглед и твоја реч. Ти то добро знаш да један твој поглед може да пеокрене и измени наше душе, да твој глас може да нас извуче из ђубрета наше бескрајне беде; ти знаш боље од нас, кудикамо боље од нас, да је твоје присуство неопходно потребно у овоме веку који тебе не познаје.
Дошао си, први пут, да спасаваш; родио си се да спасаваш; говорио си ради тога да спасаваш; пристао си да те распну да би спасавао: твој занат, твој рад, твој задатак, твој живот само су спасавање. А нама је потребно данас, у ове сиве, зле дане, у ове године препуне ужаса и бола, нама је потребно, неизречно потребно да будемо спасени!
Да си ти какав завидљиви и гњевни Бог, Бог који држи пизму, Бог који се свети, Бог који је једино правичан, ти не би услишио нашу молитву. Јер све оно што су људи могли да ти зла учине, и после твоје смрти, и то после смрти више него за живота ти, људи су ти учинили; сви ми, па и сам ја који ти ово говорим заједно с другима, учинили смо. Милиони Јуда љубили су те, пошто су те продали, и то не за тридесет сребрника само,нити пак једанпут само; легиони фарисеја, поворке Кајафа осуђивале су те као зликовца, који је заслужио да буде погубљен; и милионима пута разапињали су те у мислима и жељама; вечни олош одвратних надмењака обасипао ти је лице пљувачком и шамарима, а удворице, чанколизи, пандури, скутоноше, слуге оних што у рукама имају новац и власт, шибали су те по леђима и трње забадали у твоје чело, и тисуће Пилата, одевених у црне и шарене хаљине, тек што би изишли из купатила, намирисани, лепо избријани и очешљани, предавали су те тисуће пута твојим џелатима, пошто те огласе за невина; и неизбројна уста, из којих базди винска киселина, тражиле су неизбројно пута да се у слободу пусте бунтовни лопови, доказани зликовци, познате убице, како би ти неизбројно пута био одвлачен на Голготу и прикиван за греде железним клинцима, које је ковао страх и укуцавала мржња.
Али ти си праштао све и увек. Ти, који си био међу нама, знаш како изгледа дно наше проклете душе. Ми
смо само крпе и изроди, пролазно и трошно лишће,сопствени џелати, побачене наказе које се ваљају у свом злу, као што се одојче ваља у својим умокреним пеленама, пијаница у својим бљувотинама, заклани у својој крви, губавац у своме гноју. Одгурнули смо те од себе, зато што си био исувише чист за нас; осудили смо те на смрт, зато што си тих дана рекао: »Био сам међу људима и телом им се показао; и затекао сам их пијане и никога међу њима не беше жедна; и душа моја пати због синова човечјих зато што су слепи у срцу своме«. Сви нараштаји су.као итај што те је распео,и ма у каквом облику да дођеш, неће те примити. »Он је — рекао си за род човечји — као деца која седе наулицама и вичу својим друговима: Свирасмо вам, и не играсте; јадиковасмо, и не плакасте«. Тако смо чинили и ми, за скоро шездесет људских векова.
Али, сада је дошло време у које су људи пијанији које него што су били икада, а у исти мах и жеднији него икада. Ни у једном веку као у овом није човечанство било оволико страховито жедно каквог натприродног спасења. Никада, колико се сећамо, нискост није била овако ниска, беда овако бедна. Земља је пакао који сунце још пристаје да осветљава. Људи су се до ушију заглибили у каљужу од погани помешане са сузама, из које се они, овда онда, обесни и подивљали, извлаче и, надајући се да ће се опрати, ускачу у реке вреле крви.Ту скоро били су на једном таквом купању и, после цела
страховитог десетковања, вратили су се у заједничку ћубрин. Уз рат су дошле заразе; уз заразе земљотреси. Голема крда трулих лешина — које би, да су у животу, могле да настане читаву једну државу — леже испод танког слоја црвљиве земље; да су скупљени сви на једно место, заузимали би просторе многих покрајина При свем том, као да су сви ти мртви били само увод у општу пропаст, људи настављају да се убијају и да убијају. Богати народи осуђују сиромашне народе на глад; бунтовници убијају своје дојучерање господаре; господари преко својих најамника убијају бун- товннке; нови насилници, користећи се пропашћу свих система и свих режима, увлаче читаве нације у беду, покоље и несреће.
Животињска љубав свакога човека према себи самом, сваке касте према себи самој, свакога народа према себи самом, још је слепља и силнија откако је, после ових година, мржња земљу покрила огњем, димом, гробовима и костурима. Љубав према себи самом, после општег и заједничког пораза, устостручила је мржњу: мржњу малих према великима, незадо- вољних према немирнима, слугу који су били господари према господарима који су постали слуге, сталежа који су се уздигли према сталежима који су пропали, раса које су на власти према расама које су потчињене, народа који су подјармљени према народима који су их подјармили. Жудња за изобиљем донесе оскудицу у потребном, тежња за уживањем увећање патњи, лудовање за слободом највеће спутавање.
За ово неколико последњих година човечји род, који је већ тресло на стотине грозница, полудео је сасвим. Цео свет ори се од хуке што је изазивљу рушења; сви ступови већ су огрезли у баруштине; па и саме планине отискују са својих висова усове од стења, да би се цела земља претворила у пусту раван. Шта више, и људи који су дотле, под заштитом свога незнања, били нетакнути, силом су отргнути од свога пастирског огњишта и убачени у заразне градове, да се у њима трују и пате.
На све стране буран хаос, метеж без сврхе, миљење и гамизање буба и црви што куже загушљиви ваздух. Људи, страховито опијени свима страстима, да би их задовољили радећи о глави својој браћи, траже на све могуће начине смрт. Зачини који човека драже и усхићују, уживања која га убијају а не засићавају, алкохол, коцка, косе с дана у дан тисуће оних који су преживели обавезно десетковање.
Четири године дана свет је лио крв, да би могао одлучити чија ће њива бити већа и торба пунија. Мамонине слуге убациле су свога Калибана у бескрајне непријатељске ровове, да би биле богатије и непријатеља осиромашиле. Али овај страховити оглед није Донео користи никоме. Сиромашнији него пре, гладнији него пре, сви су се вратили пред земљане ноге Бога Трговине, да му на жртву принесу свој мир и туђи живот. Божански »Посао« и света »Монета« овладали су људима још јаче. Ко има мало, хоће много; ко има много, хоће више; ко је добио више, хоће све. Навикнути на проћердавање година, када се није радило ништа а трошило се све и сва, трезвени су се прометнули у прождрљиве, чедни у похотљиве, поштени у лопове, неподмитљиви у поткупљиве. Под именом трговине врши се зеленаштво и пљачка; под фирмом индустрије гусарење неколицине на штету многих. Утајивачи и глобаџије чувари су државног новца, и гуљење коже с народних леђа правшо је за све олигархије. Лопови што деле правду, у овом времену када краду сви изреда, не штеде ни лопове. Бестидност богатих улила је у главе свију и свакога да на овој земљи, која се најзад ослободила неба, вреди само злато и оно што се може купити за злато.
У овој заразној баруштини свака вера гине и нестаЈе је. Свет има једну једину веру, веру која се састоји у овом узвишеном тројству: Вотан, Мамона и Пријап, што значи: Снага којој је символ Мач и храм Касарна; Богаство коме је символ Злато и храм Берза; Тело коме је символ Фалус и храм Бурдељ. Та вера влада на целој земљи и све живо исповеда је усрдно делима, и ако не речима. Стара породица распада се; брак је подривен прељубом и бигамијом; рађање деце многи сматрају као проклетство и онемогућавају га свакојаким вештачким побачајима; ванбрачни одношаји премашили су закониту супружанску љубав; содомство има своје славопојце и своје домове; наложнице, Јавне и потајне, владају над читавим једним големим народом од исцрпљених бедника и сифилистичара.
Нема више Монархија а нема ни Република. Сви облици владавине само су варка и лаж. Плутократија и Демагогија, сестре по духу и циљевима, отимљу се о управу над бунтовним хордама.
Ти знаш све ово, Христе Исусе, и видиш да се по други пут навршило време и да се овај болесни, овај подивљали свет мора или казнити огњеним даждем или спасти твојим заузимањем. Рекао си једном: »Ако је ко сам, ја сам с њим. Помакни камен, и наћи ћеш ме; расцепи дрво, и у њему сам«. Али да бисмо те могли наћи испод камена и у дрвету, потребно је да имаднемо воље да те тражимо, снаге да те видимо. А данас људи већином неће и не умеју да те потраже и нађу. Ако твоју руку не осете над својим главама и твој глас не чују у својим срцима, они ће и даље тражити само себе, не могући се наћи, јер нико не може бити свој докле не буде твој. Ми те дакле молимо, Христе, ми отпадници, грешници, ми који смо се родили у невреме, ми који те се још опомињемо и који се трудимо да живимо с тобом, али који смо непрестано исувише далеко од тебе, ми који смо остали последњи, који смо залутали и били на ивици понора, ми очајници, молимо те да се још једном вратиш међу људе који су те убили, који те и даље убијају, и да нама, убицама који смо у тами, донесеш светлост истинског живота.
Више пута си се, после Васкрсења, јављао живима. Онима који су мислили да те мрзе, онима који би те волели и да ниси био син Божји, показао си своје лице и говорио си својим гласом. Испосници по пећинама и пешчаним пустињама, калуђери по својим манастирима, светитељи по горама, гледали су те и слушали су те и од тога дана молили се Богу да умру, како би били уз тебе. Ти си био светлост и реч Павлу на његовом путу, ватра и крв у пећини Фрањиној, очајна и савршена љубав у ћелији Катарининој и Терезијиној. Када си се враћао ради појединаца, зашто се не би вратио ради нас свију? Ако су они били достојни да те виде због своје страсне наде, ми се можемо позвати на своје страховито очајање. Оне душе су те дочаравале моћју своје невиности; наше те призивљу са дна слабости и очајања. Када си се одазивао усхићењу Светитеља, зашто се не би осврнуо на плач оних који су проклети? Зар ниси говорио да си дошао ради болесних а не ради здравих, ради оних који су пропали а не ради оних који су се очували? Никада као данас није био толико потребан твој Радосни Глас и никада као данас није он био толико заборављен и презрен. Сотонино Царство је сада у свом потпуном јеку, и спас што га сви тра- жимо, потуцајући се по мраку, може да се нађе само у твоме Царству.
Велики оглед ближи се свом крају. Људи, удаљивши се од Јеванђеља, нашли су очајање и смрт. Више него једно обећање и више него једна претња испунили су се.
И нама, бедницима, остаје још једна једина нада, нада У ТВОЈ повратак.Ако не дођеш и не пробудиш јаднике који спавају у смрдљивом мутљагу свога пакла,знак је да ти казна за наше вероломство изгледа још кратка и блага и да нећеш да преступиш своје законе. Нека буде твоја воља сада и довека, и на земљи као на небу.
Али ми, који смо последњи, чекамо те, чекаћемо те сваки дан, при свем том што те нисмо достојни. И сва љубав што је још будемо имали у својим опустошеним срцима биће твоја, Распети, који си био мучен нас ради и који сада мучиш нас свом силом своје неизменљиве љубави.
== извор: Ђовани Папини: Историја о Христу. – Београд, Народно дело, 1929. год. – 503 стр. Превод: Михаило Добрић, (тзв последње поглавље у књизи: стр. 495-503)
ЧАСОПИСИ који више не излазе > али ДЕЛУЈУ као тиха вода 