Архиве ознака: Прилози уредника

ЂУРЂИЈА или ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима

Из новог летњег двоброја часописа ЗАВЕТИНЕ+ , 9-10 /2015. 

Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.

То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог да прости.

Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија, и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике поплаве и пошасти.

Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.

Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером. Читах евангелије.

Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од тога дана Вознесење поста наша заветина.

И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и поплаве…

Преко Пека, испод Стржевице, постоји мало језеро, код кога су три велика храста које нико не дира, нити им гране подсеца, и који су прво поштовани као чувари језера, а потом као Запис.

Сину мом Мишљену Првом роди се син Мишљен Други. И опет прођоше лета, и научих унука да чита из књига, и да пише, и водих га у манастире Горњак и Раваницу…

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај. Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба.Као што је писано: Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути.Да, покренуле су се небеске силе. Наш народ је у шумском карантину…То је наставак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга.

Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустошења, ону о којој је говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у градовима. На друмовима.

Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева кад се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штете, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и злих духова. Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове колиба и на њиховим улазима. Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених. Ми обилазимо посвећена дрвета, велика и граната стабла, дрва родна, дрва неоскрнављена.

Дај, Боже, да спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.

Од свега скупљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред Записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и за мртве.

Дај, Боже, да на заједничку вечеру дођу сви: поп и чобанин, муж и жена, деца и старци, браћа и сестре, да поделе са Домаћином колачаром колач и наслеђе. Не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог Духа научио шта треба да кажемо: Продајте што имате и дајте на милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари.

Будите велики добротвори, јер свако коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.

Овај Запис или Молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, домаћина, попова и народа, млађарије и крстоноша…

АМАНЕТ: да се ова Књига, и оно што је у њој записано, чува као очи у глави, преноси са колена на колено, и дописује оним што је истинито и Богу угодно.

Исправите пером и мастилом; ако има нешто погрешно; а моје је отачаство гроб, земља пак мати. Жив ли јеси, или мртав, о Мишљене, блажен човек умире на сваки час, АМИН!

Бела  Тукадруз – одломак којим започиње следећи наставак  из романа „Шифра ЈЕГУЉА“ , часопис „ЗАВЕТИНЕ+“  9-10 /2015. (план је да се позаамашни роман објави  у наставцима током  следеће две године). Обезбедите на време  свој примерак новог двоброја ( излази из штампе крајем лета).

Србијом унакрст: Заветине на Радану (Кућа из засеока Добра Вода - Ђурашковићи)
Србијом унакрст: Заветине на Радану : Угриз времена, стара кућа (из засеока Добра Вода – Ђурашковићи)

ЗАВЕТИНЕ + : Могућност претплате и куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице

Уредник часописа "Заветине+"
Уредник часописа „Заветине+“

Ово смо објавили у оквиру уобичајеног Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ током фебруара и марта 2015. године:

…Позвали смо пријатеље (и непријатеље) да се претплате на наш часопис ЗАВЕТИНЕ +, али је одзив био мршав, (треба додати: прошле 2014. године – што је некако и очекивано, обзиром какве су околности и клима у друштву, а и предрасуде.) Рачуница је показивала да би 200 претплатника омогућило да се одштампа десетак бројева нашег часописа на 20-ак страница великог новинског формата. Сви очекују бесплатне новине, бесплатне часописе, тј. већина. Бесплатно је постало сан хиљада и хиљада људи. А управо је то – бесплатно – илити џаба – најскупље. Наш часопис има на видном месту ово: „ Ове новине не финансира министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Да би то заиста и биле, ми не можемо да се ослонимо на рекламе, јер зна се како брзо и лако пропадају такви листови. Од државе, оне комунистичке и ове која то то тобож није, никад једну пару за издавање часописа нисмо добили. Нисмо ни тражили, јер смо знали да нам никада не би ни петопарац дали, зато што смо без – да не употребим другу и праву одговарајућу реч, – без „педигреа“ (котеријског и сваког другог).

   Ми смо учинилио оно што смо могли – покренули сми и публикујемо и штампано и дигитално издање „Заветина +“. Оно штампано на папиру на 20 страница великог формата кошта 299. динара – нешто мало више него подшишивање у Београду, а оно дигитално истоветно као и штампано на папиру, на ЦД-у , 210 динара, колико и мушко подшишивање. Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). То је вероватно најбржи начин куповине једног часописа. …

Дакле, ето, то је то. Могли смо и можемо и чинићемо то и убудуће да издајемо, штампамо и публикујемо скупљу и јефтинију верзију часописа „Заветине+“, ону на папиру, и ону на ЦД, по цени од 299,00 и 210,00 дин. Часопис који се дуго спрема и излази четири пута годишње најмање, продаје се по цени једног мушког подшишивања. Не џабе. ЏАБЕ је најскупље.

Подсећамо, на почетку фебруара 2015. године да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се претплатите на овај часопис. Претплата је иста као и претходне године (2000,00 дин – за поручиоце из иностранства исто – плус поштански трошкови, – само за претплатнике из иностранства).

(4. фебруар 2015, извод)

Пролећни изданак, прва трава у центру Београда - симболична слика
Пролећни изданак, прва трава у центру Београда – симболична слика

 Драги пријатељи,

Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). …

Подсећамо, да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се на време претплатите на овај часопис. Годишња претплата – 2000,00 дин (као и претходне године– за поручиоце из иностранства исто – плус поштански трошкови), важи до 22. марта 2015. године!! Претплатници из иностранства шаљу претплату преко Western Uniona на адресу Мирослав Лукић 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13, Србија. Молимо да нам претплатници, чим пошаљу новац, напишу у електронској поруци (miroslav7275@gmail.com) и број Control number.

Надам се да смо успели да вас убедимо како је сан о бесплатним новинама скуп и апсурдан. Џабе је најскупље…

      (16. март 2015, извод)

Претходни број часописа "Заветине +", штампано изд.
Претходни број часописа „Заветине +“, штампано изд.
искошени плави зумбул
искошени плави зумбул. Овај искошени зумбул искошено расте, у односу на ону прву траву горе. Могао би да расте и према доле, према небу, ма колико то парадоксално звучало. Мада би било најбоље да расте као у баштама, нормално.

Данас је – 17. март 2015. године, преостало је још пет дана до када ће моћи да се изврши годишња претплата за наш часопис, према цени која важи до 22. марта 2015. – Број претплатника се упетостручио у односу на 2014. годину, али то је далеко од бројке 250 претплатника, колико је потребно да би један књижевни часопис редовно излазио. Највећи број претплатника, ове године, није из иностранства, већ из Србије; и највећи број претплатника не чине чланови Групе Зз, већ неки редакцији непознати поручиоци и нови пријатељи. Последњих месеци смо, објављујући преписку и текстове о томе како је данас тешко објављивати писцима из Србије, поготову онима – метафорички говорећи – са лошом адресом (као и другим писцима, не само онима који живе и раде у дубокој провинцији, већ и онима који стварају у Београду и већим  градским средиштима, и не припадају котеријама) стекли утисак, дошли до уверења да тешка и још тежа времена долазе за објављивање, уверени да је једини излаз из те неприродне ситуације удруживање писаца и саморганизовање, за почетак на принципу доброг обичаја мобе, а временом и  овидљавањем оне друге и друкчије књижевне Србије, и повећањем тиража и угледа појединих писаца Заветина, да ће доћи до повећања и кругова обнове и свести о једином могућем начину објављивања  дела српских писаца.

Овај плави зумбул расте НАОПАКО. И то је за неупућеног чудо. Ово друштво и ова књижевност пуна је таквих "чуда".
Овај плави зумбул расте НАОПАКО. И то је за неупућеног чудо. Ово друштво и ова књижевност пуна је таквих „чуда“.

Но, изгледа да је код наших писаца на речима једно, а на делима друго. Примивши то к знању, као уредник, и као писац (пре свега) не пребацујем ником ништа. Сам сам издавао часописе последњих двадесетак година, како сам знао и умео – без ичије помоћи  ( ч. „Трећа Србија“, „ЗАВЕТИНЕ Плус“, „Идентитет“, „“Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Суз“); и већ сам доживео да видим како се  гасе, после  20. или тридесетог броја – , иако нису разговарали сами са собом (као толики други српски књижевни часописи – отровани академизмом и смећем официјелне и бирократске књижевности). Не кукам; ризик је био мој. Колико видим, међу претплатницима и овог 17. марта 2015. нема   њих неколико, чак ни 1/ 10.  и то је у реду – зашто би се претплатили? Као и у савременом друштву, сви би да се нешто промени, на боље, али да  се нико ничег не одрекне. Филозофија позната као муфте, овде је већ пола века у моди. И они ређи наши писци који виде невољу нашег нередовног књижевног живота и објављивана, причају на сав глас како много шта не ваља, како су алтернативни или мали издавачи нека врста излаза, али у себи сањају  да им књиге трукује „Службени гласник“, или неки други од издавача под чудним кишобранима наше стравичне транзиције. Сањају да буду државни писци и да добију извикане награде у овој земљи.

Морам и о овоме нешто да напоменем: Прошле године сам добио, као и ове, десетак писама особа које су желеле да се претплате на часопис „Заветине+“, постављајући као „услов“ да – пошто је реч о писцима – њихови рукописи буду објављивани у „Заветинама“.  Таквима сам одговорио директно: Да би неки рукописи били штампани, или у нашем часопису, или на „Сазвежђу З“, морају да прођу кроз уредничку процедуру, тј. да се због нечега допадну уредницима. На нашу срећу, такви „претплатници“ су најпогрешнији, они су одустали од „претплате“, јер су разумели да они траже нешто друго и да би за њих „претплата“ морала бити десетоструко већа! Часопис „Заветине +“ није часопис за гребаторе свих фела, каријеристе и камелеоне разних боја; то је трибина оног књижевног света, и у Србији, и на Балкану, и широм света, који покушава на друкчији начин да живи, пише и организује се, па ко воли нек изволи.

Мени се донекле допада овај и овакав усамљени плави зумбул. Не, наш часопис "Заветине+" не личи на њега, наш ћчасопис је изданак својеврсни, између оне прве зелене травице и овог ненаопаког можда бисмо могли рећи и нормалног зумбула
Мени се донекле допада овај и овакав усамљени плави зумбул. Не, наш часопис „Заветине+“ не личи на њега, наш часопис је изданак својеврсни, између оне прве зелене травице и овог ненаопаког можда бисмо могли рећи и нормалног зумбула?

Замолио бих још нешто, пре свега оне претплатнике, који нису чланови Групе Зз, када шаљу претплату  преко мобилног телефона, PosTneT упутнице да обавезно пошаљу и своју кућну адресу, или адресу на коју можемо да им шаљемо часопис, или поједине књиге Заветина…

За оне, који тек треба да одлуче да ли ће се претплатити на „Заветине+“ или не кажем и следеће, у првом пролећном броју, часопис доноси пробране текстове Ф. Н. Достојевског, Момчила Настасијевића, Александра Лукића и других српских писаца. Од овог броја, па на даље, током 2015-2016. године, наш часопис ће објављивати у наставцима, као у стара добра времена,  један подужи рукопис, који је више деценија чекао на објављивање. Пружамо прилику поштоваоцима талента аутора овог романа да упознају, током ове и следеће године,један фантомски рукопис – роман, који никога не оставља равнодушним.Шифра „Јегуља“: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА УВРЕЖЕНИХ ИДЕЈА. Наравно биће ту и много других занимљивих прилога….

Почело је пролеће! или ако више волите – дуго очекивана књижевна обнова!

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 , јун 2014.

У току је штампање новог броја књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница ).

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.

Слика са насловне стране часописа "Заветине+", 20. јун 2014.
Слика са насловне стране часописа „Заветине+“, 20. јун 2014.

Новине српске ренесансе започињу „УВОДОМ“ : позивом на разобличавање лажи, бирократске или официјелне књижевности. Следи „песма уводник за Светске новине“ Радивоја Шајтинца „Ми губитници досадна смо багра“, актуелна поема Зорана М. Мандића „Србија у дубоким водама“. Затим „Последња пошта Добрици Ћосићу“, и поема „Песник револуције на председничком броду“ Данила Киша. Те „Зашто још увек није могуће овде превредновање“ Гојхлина Јуниора.

Улак или Гласник Заветинаотвара се упозорењем подвученим црвеним словима: „Ове новине не финансира Министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Читаву страну заузима „Писмо уредника „Заветина“ (из 2000-те)“.

Трећа страна „Заветина+“ доноси песнички веродостојне и занимљиве прилоге Радивоја Шајтинца („Мртви сте мртви“, „Дах пре даха…“), детаљно разматрање прве књиге у нас о превредновању професора Мркића, делове „Једне једине књиге“ Мирослава Б. Душанића.

Четврта страна је посвећена бизарним темама – тзв. Четвртој Србији, и како да се дође до штампане или папирне верзије часописа „Заветине+“ макар у 1000 примерака, доступних на киосцима по Србији.

Пета или страна посвећена безданој књижевности, уметности махагонија, паралелама и критикама, вредновању и превредновању, поред других прилога доноси избор из Нових песама из рукописа Р. Шајтинца.

Шеста страница је испуњена покушајем давања одговора на питање: Зашто нема промаје? Где се доносе и изјаве најпознатијих српских писаца и других поводом сахране Д. Ћосића.

На седмој страници се доносе вести о српским песницима у свету, или расејању, вест о додели Малог Нобела Ристи Василевском и три песме овог песника, преводиоца и издавача. Доноси се и вест о препевима песама српских песника на руски језик. Кратко писмо песника М. Б. Душанића – уреднику „Заветина“.

Осма страница доноси прилоге и примере бездане књижевности, стихове Роберта Тилија, и критички интонирана разматрања о неопходности књижевних ревизија, и случају пок. Илије Мољковића.

Девета страна „Заветина+“ наставља да објављује „Панораму новије руске поезије“ (из рукописа) агилног преводиоца Владимира Јагличића, у овом броју публиковани су препеви поезије руских песника Нине Искренко (1951- 1995), Светлане Крекове (1951), Владимира В. Пучкова (1951), Александра Чернова (1951), и Сергеја Шоргина (1952)…

Десета страница – рубрика „ПРЕВРЕДНОВАЊЕ (Неизбежно)“ (има поднаслов „Оркестар за свадбе, сахране, урнебесе и рашчишћавања“) доноси крај Кишове поеме „Песник револуције на председничком броду“, једну изјаву пок. Д. Ћосића, и „пример“ Мркићевог кртичког изазова са неизбежним закључком.

Једанаеста страница часописа („Дневник писца“) на првом месту доноси „Фусноте вредне поновног читања – наставак забелешки из прошлог броја ЗАВЕТИНА +“ на врло неугодну тему сваког издавача (у овом случају је реч о СКЗ) „који има свој змијски реп. И своје змијске чељусти“, о једној перманентној игноранцији једног српског писца која траје скоро пола века!

Дванаеста страница часописа (КРУГОВИ ЗАВЕТИНА) отвара се „Винаверовим сокаком“, тј. одломцима из „Пантологије Пеленгирике“, и поезијом чланова групе ЗАВЕТИНЕ Запис (скраћено Зз), стиховима Милана Косовића (Страх ме је, Несвакидашњи флерт са малтером, Амулет од сибирског кедра), Душана Стојковића (Рођење, Други пишу твоју смрт), Роберта Тилија (Инсомниа), „Романом два идијота, који пишу Новог Достојевског, или фб преписка С. и Б.“

Тринаеста страна је посвећена – критичким коментарима, тј. „Седмом Скерлићу“ Б. Тукадруза, „Како сачувати достојанство“ Александра Лукића, „Књижевном Београду“ Јована Пејчића, „Укусу промене“ Зорана М. Мандића, и прилозима чланова групе Зз: „Бекство у затвор“ С. Ковачевић.

Четрнаеста страна је резервисана за тзв. Зелену Књижару писаца, и прозоре „Заветина“, где се могу прегледати вести о издањима Заветина“, пре свега појединих бројева часописа „Заветина“, те Сабраних радова Александра Лукића, првог и до сада јединог добитника књ. награде „Амблем тајног писма света“ .

Претпоследња, петнаеста страница часописа (летопис) доноси избор из Влашких басми с-и Србије, прилог Мирослава Тодоровића „Из БЕЛЕЖНИЦА“, и кратак одломак из интервјуа издавача и писца Роберта Каласоа („Господар тајног знања“) са Лилом Азам Занганех.

Последња страна часописа „Заветине +“ по обичају посвећена је у целини екслузивним проблесцима: Венизелос (Јован Пејчић), Неизбежни закључак (Гојхлин Јуниор), Слобода стварања и лицемерје ; Књижевна критика (Мирослав Лукић), Приватно раздуживање (Мирослав Тодоровић), Пророк (Халил Џубран), Колико је песника уопште залутало у литературу (Б. Ту. ), Ћутање (Мирослав Б. Душанић) и Изнутрица спољашњости нутрине, и др. (Роберт Тили).

Има доста тога за читање, као што видите – од Петровдана чак до Петковице, београдског Сајма књига!

Часопис излази 30. јуна 2014. године. Верзија на ЦД кошта 230,00 дин, папирна верзија 299,00 дин , за поручиоце из Србије. Неколико страница новог броја (1, 9, 14) могу се прегледати и читати бесплатно на овој локацији . Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/06/zavetine-besplatni-pregled-br-4-2014.pdf

Часопис се може поручити једино преко Књижаре писаца. http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-1-%D0%B1%D1%80-1-%D0%B0%D0%B2%D0%B3-2013-120-%D1%81%D1%82%D1%80/

Необјављене књиге (1) / Бела Тукадруз

Уместо предговора једној књизи (скоро непознатог писца из провинције)

Чудна зграда...
Чудна зграда…

Драги Мирославе Лукићу,

 Шаљем Вам, као што смо се договорили ову малу пошиљку – текстове, неколико сам штампао у листовима и часописима пре много година, на које сам скоро и заборавио.Негде сам прочитао да писање оплемењује, што је можда и тачно, али скривени смисао стварања лежи у нечем другом. Чини ми се да све бледи пред коначним (смрћу) и можда је стварање очајнички покушај да се супроставимо коначном, или да барем заборавимо на своју драму.Данас је то сасвим необична појава да ви ои свом трошку издајете рукописе потенцијалних писаца, особа за које мало људи зна, Ја сам одавно престао да верујем – у себе као писца , као што сам вам и у нашем последњем разговору на селу у четири ока ,ставио до знања. Не могу да порекнем да нисам написао оно што вам шаљем : урадио сам оно што сам знао онда када сам то писао. Направио сам нешто од свог искуства. Године су прошле од тада, а у људском животу, то је детињство проведено у родном месту на Пеку.Путовао сам, студирао, напустио студије, преда мном су се откривале мале и велике тајне, учио сам, можда волео. Али нисам заборавио ни звук звона цркве у родном месту. Ни црквењака, који је обављао дужност звонара, кога одавно више нема. Толико је људи после помрло, а ја их се сећам како су се урезали у мене, као живих, и понекада када не могу да зауставим та сећања у ноћима испуњеним несаницом, мене подилази језа од ужаса. Црква је затворена, обрасла коровом. Као и некадашња основна школа, у којој сам похађао прва четири разреда. Број гробова на гробљу се повећао – тамо су сахрањени блиски ми људи из фамилије. У ноћима када сам бдео и дубоко патио, када сам почео да схватим да ћу умрети оставивши много незавршених ствари, када сам коначно напустио студије и одустао од професуре, у кишовитим вечерима, на пустим местима, у туђим градовима, а понекад и у сновима, засијало би нешто као одблесак сунца са површине воде, и јавио се звук звона, који је мени увек говорио о краткоћи живота и о пролазности и најјачих људских страсти. И док ти ово пишем осећам се као човек који изговара један монолог у мрачну и кишовиту ноћ. Хоће ли ове моје речи, буду ли објављене као књига, доспети до другог света? Иако се томе много шта противи – здрав разум на првом месту. Иако је страшна, смрт не сме бити препрека. Јер постоје нераскидиве везе међу људским душама. Надам се да људске душе никада не умиру, и то ми је понекад значајна утеха. Нема више ништа да додам. Ако је веровати Провиђрњу, срешћу опет све у сновима, јер само су још снови смисао мог живота.

Од неколико наслова који ми падају на памет – тражили сте да предложим, што је и природно – Слике из мога албума ме најмање нервира, а слике су оне ствари којје ме опседају и које неизмерно волим и за које још увек детиње верујем да никада неће нестати…

   Лето Господње. 1983.                       Потпис (нечитак)

Припремајући нови број „Новина будућности“, бр. 5, лето 2014.

Како да се дође до папирне верзије „Заветина +“ на српским киосцима? И зашто ни 5. број „Заветина +“ неће бити одштампан?

 

Уредник часописа "Заветине +"
Уредник часописа „Заветине +“

Одговор ми је на ово питање, на први поглед, изгледао лак. Тако ми се чинило, све док нисам добио пар електронских писама, не само од редовних сарадника „Заветина“ већ и од једног дела оних пријатеља до којих још увек стиже „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. Та писма су ме, не устежем се да кажем, изненадила, јер у суштини сви као да су се правили Тоше, пишући та писма.Како им одговорити? А да их не повредим? Зар је могуће да не схватају да „Заветине“ излазе још увек захваљујући ванредним напорима уредника?

17. априла 2014. године, покушао сам да одговорим, мало директније, ипак, једном од пријатеља, од кога сам понајмање очекивао да се прави Тоша, тј. невешт…

 

„Драги  пријатељу!

Колико знам, тј. проверио сам, – послао сам ауторски примерак  „Заветина+“ , бр. 3, април 2014, сваком сараднику – одмах чим је то било готово. Пре неколико дана, однео сам и обавезне примерке тога броја, на ЦД, у Народну библиотеку Србије.

Али ако бих тако завршио писмо, то не би било ни природно, ни прави одговор. Хвала на добрим жељама – Христос воскресе!

Ипак, да напишем мало изокола верујући да би на тај начин то можда помогло да разумеш. Ја сам хтео да публикујем истовремено и електронску и папирну верзију часописа „Заветина+“ , најмање шест бројева годишње. Крајем минуле и почетком ове године, позвао сам пријатеље и симпатизере, да се претплате на часопис „Заветина+“ . Пре тога сам публиковао тзв. Нулти број ч. „Заветина+“ поделивши га широком кругу читалаца, међу којима су били и чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Баш када је био публикован Нулти број, нашао сам једног штампара који је понудио да одштампа наредни број часописа за 43.000,00 дин. (1000 примерака „Заветина+“ на 16 страница формата „Политике“, таблоид).  Кад сам то рекао блиском пријатељу, који се разуме у штампање, цене, и остало, он је  начинио понуду за  једну другу штампарију, где су понудили да штампају 10 бројева часописа по цени – по броју 25.000,00 дин. Годишње то је око 250.000,00 дин (око 2500 Е). Толики новац ја нисам имао, али , наравно, нисам желео да одустанем од издавања часописа, па макар то било и на ЦДу, тзв. електронско издање.

Рачуница је неумољива и показује, да би 200 скупљених претплатника (годишња претплата у висини од 2000, 00 дин) могло да помогне штампање десет бројева часописа „Заветина+“. Сигурно је да би се од тих 10.000 примерака ч. „Заветина+“ продало барем пола тиража и тако обезбедио новац за издавање часописа у следећој години, као и ислата макар симболичних хонорара сарадницима. Две хиљаде динара – колико износи годишња претплата – нису неки велики новац, али у исто време тако уложен могао би да омогући велику, много већу ствар – да унесе промају, али стварну промају, у наш књижевни живот, где часописи, постојећи, најчешће разговараају сами са собом, или штрче као бастиони извесних књижевних секти, које су се добро ушанчиле. Али – да ли ја о свему томе теби треба да причам и пишем ово писмо, теби који знаш јер си жестоко све кужно стање наших часописа жестоко критиковао? Јер знаш сву нашу књижевну муку и тугу, глупост, себичност и неорганизованост? Не, боље да завршим ово писмо чињеницама : До тренутка када пишем ово писмо скупио сам петнаестак претплатника – и словима петнаестак. Тим новцем не може да се одштама ни један број (рачунајући и припрему за шатампу). Од тих 15 претплатника само су 3 чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Остали су – нечланови, седморо је из света (Америка, Канада, Француска, Немачка), четворо из Србије, Македоније, Босне и Хрватске.

Тако говоре чињенице. То није фијаско, али је неуспех! Да ли само мој. О чему ова врста неуспеха говори индиректно?

По природи посла, уредничког, контактирам са не малим бројем писаца. Није мали број оних који схватају – да ако се не саморганизујемо као писци, ђаво ће нас однети у бестрага. И треба да нас однесе, ако гледамо само свој ћепенак (то је нама остало од Турака, а богами и од комуњара). Али , ја сам прихватио чињеницу: нисам успео, натеран сам на компромис. Ја бих више од свих, веруј  ми, волео да одштампам на папиру часопис! Међутим, та варијанта је тренутно и скупа и неизводива. Због неких наших старих колега, Миодрага Мркића ( а он није једини од старе гарде који су навикли на папирне верзије часописа), пре неки дан кад смо се видели и попили кафу, он ми је са таквом тугом рекао да би волео да то види на папиру. Сишли смо у Принципову улицу, преко пута Економског факултета, где има једна фотокопирница,  јер сам имао на усб меморији ПДФ  најновијег броја часописа, и они су ми за  пар минута одштампали  тих  шеснаест страница на осам листова А3 формата, и са једне и са друге стране за 150,00 дин. То је наравно скупо, али колеги су очи засијале! Јер то на папиру заиста изгледа прилично добро.

Јавило ми се десетак колега, сарадника, неки су одушевљени („Овај број је пун као око, нема ни мало маглице“)

Дакле, ето одговора на твоје питање, како да дођеш до папирне верзије часописа. Важно је да  пребациш електронску верзију, тј. ПДФ часописа, тзв. ауторски примерак на усб, и одеш у  неку већу фотокопирницу, и кажеш да ти одштампају свих 16 страна двострано на осам листова формата А3 (то је 2 х А4 – папир на коме куцамо)  и то у 100% величини, дакле приближни формат „Политике“.

Што се тиче тзв.  Нултог броја – е он има много више листа, послаћу ти електронску верзију. Тај број је преломио мој заменик, и то се може фотокопирати, јер је то скоро формат књиге, али нисам питао колико би то коштало? Броширани повез код ових код којих ја фотокопирам износи 150,00 дин

Осећам се понекад тако усамљено: тако је мало људи који раде на стварању нових односа, ствари, погледа, вредновања и превредновања. Кретени и партијски подрепаши су много боље организовани него памет Србије. Пре месец дана су ми вратили рукопис романа „Енциклопедија уврежених предрасуда“, можда мој најбољи роман; послао сам га главном уреднику, а одговорила ми је управница, кукајући како немају пара, етц. А само после неколико дана видим штампали књигу песама  супруге бивш. главн. Уредника те издвачке куће од „националног значаја“! Извињавам се због ове напомене. Мени се чини, веруј ми, да нам нема спаса, због заблуда пре свега, а поготову оне најглавније и најпогубније – да  ми имамо толико вредних писаца. Ствар је у томе да ми једва имамо неколико песника, оних правих, само неколико, а остало су пришипетље – добро организоване, много боље од наше глупости и инертности, али досадило ми је, веруј ми, да бијем бој против ветрењача, као дон Кихот. Заправо, ја  сам последњих 20 и кусур година издавао часописе који су се временом гасили – без ичије новчане помоћи, док су у то време у овој земљи шминкали бабе и оживљавали вампире, многи, па и наше тзв. колеге…  Али, ти ту причу мало боље знаш од мене….

Све најбоље, а здравље пре свега. Јер само живи можемо да се боримо и да покушамо да се организујемо, иначе – ко ће нам други помоћи? Ако не направимо „Фонд узајамне помоћи“ – бојим се да нам се лоше пише…“

 

Итд. Итд.

Нисам добио одговор на ово писмо, не верујем ни да ћу га добити икад. И то је поразно. Не један од тих пријатеља, које сам сматрао изузетно блиским, по незадовољству и аргументима који су ми изгледали разумно, али не и њихова кукњава, понашали су се не могу рећи детињасто, већ апсурдно: очекивали су да дође Годо и да неки тамо Годо реши њихове проблеме, књижевне и критичке. Нека добра вила, што ће да падне са неба и једним хокус покусом измени стварно поразно стање у нашем друштву, култури, књижевности, издаваштву. Заборавили су да се ствари у књижевном животу мењају органима, живим органима – тјј. Часописима, који неће никоме титрати ону ствар. Који ће бити независна гласила.

А да би неко, у овој и оваквој земљи, издавао независни часопис, издавач мора бити истински независтан. А то, како рачуница показује, могу да омогуће 200 претплатника и један неустрашив и долседан уредник. Или, то може и на друфи начин – ако имате богату тетку – као покојни Крлежа – па вам она завешта новац за издавање часописа. Ја сам ставио до знања својим пријатељима да таквих тетака и ујака немам. Помрли су.

Док будем могао, ја ћу публиковати „Заветине+“ онако како могу, па ком опанци ком обојци (што би рекао наш народ). Ја се не бојим, поновићу, свога неуспеха! Мој неуспех није само мој. То није моја срамота. И шта више ту да се прича, довољно је јасно. Никада више и никога нећу позивати да буде претплатник, јер зашто бих? Зашто би мени, рецимо, био више потребан један нови часопис, него многим другим српским писцима критички настројеним? Мог у и ја после свега да послушам цара Марка Аурелија и да се окренем оној једној ствари која има истинску вредност: да живим до краја у истини и правичности и да будем благ према лажљивцима и свима неправедницима… 99spomenik, despot stefan lazarevic, kalemegdan

Елем, и сам сам се понео – неискрено. Одговорио сам  рутински, али Христос није васкрсао! И неће васкрснути све док не поверујемо у немогуће!

Није једноставно данас бити уредник часописа, који већ на ударним својим страницама има упозорење евентуалним читаоцима:

Ове новине не финансира Министарство културе, већ филнатропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине…

Увод у Први број часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

ДА ПОДСЕТИМ  – ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ „ЗАВЕТИНЕ+“, бр. 1, август 2013. излази уочи Велике Госпође 2013.

НУЛТИ БРОЈ   часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ ,појавио се око Спасовдана 2013. године ( када су „Заветине“ напуниле тридесет година).   „ЗАВЕТИНЕ+“ је следбеник  свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“...), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“

НУЛТИ број је – тематски, у целини посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио  Управник и одговорни уредник Бела Тукадруз, а уредио заменик  уредника Александар Лукић.

Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новина српске ренесансе.Стооки дух, васељенских новина будућности…

Стооке новине Српске Ренесансе произашле су из тзв. „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, тј. из оних безбројних и релативно непозатих извора са којих се напаја. Далеко од тога да „ЗАВЕТИНЕ +“ данас покушавају да „имитирају“, или „подражавају“, рецимо некадашњи „Српски књижевни гласник“, јер, пре свега, овим стооким новинама тзв. Друге Српске ренесансе стоје на располагању и друкчија средства и друкчији изазови, уз толике незавршене и одложене послове српске књижевности. Овај часопис је, коначно, преузео извесну „мисију“ коју и не скрива.

НУЛТИ или ПИЛОТ број, и по садржају, и по броју и квалитету, сарадника, који су у јавности прилично укривени – хајде да и то подвучемо, још једном! – врло добро и јасно говори сам по себи. Који то данас књижевни часопис или књижевне новине на просторима где се пише, говори и мисли српски, може да дозволи овај луксуз, који је себи допустио нулти или пилот број стооких „ЗАВЕТИНА+“?

Пођимо редом: ко се све нашао у овом нултом броју? Розанов, Бела Тукадруз, Радивој Шајтинац, Бошко Томашевић, Владимир Јагличић, Павле Поповић, Скерлић, Лазаревић, Соња Ковачевић (ЗАВЕТИНЕ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности „Заветована“ сам и ја ), Мирча Динеску, Иван Иљин,  Зоран М. Мандић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Јован Пејчић ,Санда Ристић-Стојановић,  Миодраг Мркић, Душан Стојковић, Јелена Бодражић (примабалерина), Мирослав Тодоровић, Ђорђе Николић, Мирољуб Тодоровић, Маријана Колосова (1903–1964), , Слободан Бранковић, Милисав Миленковић, Слободан Чворовић, Драгомир Матић,  + Радомир Продановић, Милица Лилић Јефтимијевић, Љубиша Д. Јовановић, Анђелко Анушић, Радомир Батуран, Су. Танасковић , Драган Јацановић , Ратомир Марковић, Ранко Павловић, Виктор Широков (1945),  + Бранко В. Радичевић, Миленко Д. Јовановић,  Александар МЕЉНИК (1961), Маринко Арсић Ивков, Владика Николај, Владимир Димитријевић, Фернандо Песоа, Ристо Василевски, Анри Мишо, Ганчо Савов, Боро Драшковић, Јевгениј Шестаков, Мићо Цвијетић, Данил Хармс, Стеван Пешић,  Бекет, и др.

ПИЛОТ  број  „ЗАВЕТИНЕ+“ није само пуки збир извода карактеристичних фрагмената из једне суме текстова презентованих на „Сазвежђу Заветине“; часопис је више од тога. Часопис је окупио најшири могући круг аутора, како савременика тако и оних других, што су постали нераздвојни део српске културне и књижевне традиције.

У ствари, ово је први српски књижевни часопис, који „пркоси“ тзв. линеарном читању текста, јер, да поновимо, испод сваког текста штампаном у овом часопису постоји и линк, који упућује „негде тамо“ на стварни и много дужи текст. Довољно је клинкути, како се каже, да у секунди, искочите из часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ у неки свет о коме нисте можда дотле ни слутили да постоји. Тако да је за „читање“ овог нултог броја (говорим о дигиталној верзији, ПДФ) потребно и много мање и много више времена, истовремено, зависно од тога шта желите. Тренутно је нулти  број или пилот верзија новина српске ренесансе постављен на интернет локацији Људи месечеве светлости (https://novinebuducnosti.wordpress.com )

ЗАВЕТИНЕ+  излазе (најмање) 4 пута годишње у свескама свитак формата до 120 стр. Годишња претплата за Србију   1100 дин..За претплатнике из Европе  30 евра. За претплатнике из Америке 35 долара. Појединачни бројеви часописа се купују директно од „Заветина“ по цени од 200 динара плус пошт. трошкови. Сваки број ћемо штампати на папиру (кадгод сакупимо новац – не од државе Србије!!) , увек на ЦД (и цена тог дигиталног издања ће, бити, увек,  три пута мања од штампаног на папиру примерка!). Ако не будемо имали довољно новца за штампање појединачног броја, нећемо чекати – број ће изаћи према уобичајеном ритму, који не сме бити спорији од ритма годишњих доба!

Ово треба да се каже јавно, да „ЗАВЕТИНЕ+“ зависе једино од људи и стваралаца, добротвора и филантропа, како из Србије и Европе, тако и широм планете, који верују у овакву једну идеју књижевног часописа, васељенског часописа – часописа будућности. ЗАВЕТИНЕ+ ће издржавати сам себе, или нестати…

НУЛТИ број се појавио уочи Спасовдана 2013. године, а овај Први број ће бити доступан читаоцима крајем августа 2013. године, можда баш на дан Велике Госпојине?

И данас српску културу и књижевност сапињу извесне тенеденције које би се могле описати као деловање “живих вампира”. Да, има их, још увек: жељни су свеже крви, наравно… Нова и неустрашива књижевна критика, која се огласила пре само неколико година у једном од београдских књижевних часописа, наоружала се добрим глоговим оружјем, али и фактима општег закона, као и уверења, да за праву књижевну критику нема никакве спољашње стране, никакве ограде ни окружавања, што је затвара!! Кључ за сваког правог и поузданог критичара је његова мисао. Он има, не самодржачку моћ једног Скерлића, већ нешто друго, другачије, како би рекао Емерсон, идеју која сва његова дела и поступања квалификује. Он ће се променити набоље само, ако му се покаже идеја која је моћнија од његове. Живот уопште, а пре свега човеков, је круг, који се сам од себе шири. Полазећи од једног сасвим малог круга, развија се изван себе, у нове и све веће кругове, у бескрај. Живахне и јаке душе проваљују преко кругова, чак и када су од бетона! Дух не трпи затварања и ограничавања. Запушите један извор или врело овде, избиће на другом, трећем, десетом месту, још јаче…“

Доиста , стооке новине српске ренесансе ЗАВЕТИНЕ +:   верују у свет који настаје, у оне који долазе. Послератна литература српска, стварана током читаве друге половине 20. века, још се држи чврсто наизглед само у наметнутим и промашеним, диригованим историјама књижевности и тзв. обавезној лектири за средње и основне школе, али не може избећи судбину наметнутих ствари, и она се нагиње над бездан, који се отвара за све што је застарело, кад се појављују нове идеје, а пре свега неизбежни талас нових критичара надмоћне стваралачке иницијативе… Овде се отвара полигон за тешко аргатовање и цепање пањева, како би рекла И. Секулић. Нова генерација уметника, стваралачких личности, овде има прилику да изложи порузи и раскринкавању сваку неистину и дуговечну лаж. Већ од првих постова, објављиваћемо текстове оних писаца којима су убедљивост и аргументованост јача страна, без обзира на доб или верску, политичку и националну припадност. Шаљите нам своје текстове, али гледајте да не буду предуги… Ако се до пре годину или две чинило да у савременој српској књижевности једва да има неколико писаца који се јавно и аргументовано залажу за неизбежна превредновања, за која се пред Други светски рат залагао и В. Вујић, данас број личности критичке оријентације расте, повећава се. Нови критичари долазе из најнеочекиванијих праваца, и природно је да из њих долазе, с обзиром у  кakвом се друштву живело и гушило и онемугућавало…

Следећи број часописа биће одштампан на папиру, у препознатљивом свитак-формату, као следбеник свих досадашњох бројева часописа „Заветина“. Обезбедите и резервишите свој примерак на време!! (М,Л. Претходно погледајте неколико  страница!!

https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2013/09/zavetine-1-o.pdf

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 1, август 2013, ЦД РОМ
ЗАВЕТИНЕ+, бр. 1, август 2013, ЦД РОМ

Чишћење библиотеке / Бела Тукадруз

Чишћење помоћне просторије, оставе за годишта књижевних часописа.

_________________________________________________________

17. јул је 2013.  Дошао сам до двоброја београдске „Књижевности“, 5-6/1981. годину.

Темат: КЊИЖЕВНИЦИ О ТИТУ (894). Темат : МЛАДА СРПСКа КРИТИКА (905). Данило Киш: Енциклопедија мртвих (934), итд.

Уредништво часописа: Вук Крњевић, главни и одговорни уредник, Звонимир Костић, оперативни уредник, Радослав Братић, Љубиша Јеремић, Мирослав Максимовић, Душан Матић (уоквирен, значи преминуо), Радивоје Микић, Воја Чолановић и Петар Џаџић.

Анкета КЊИЖЕВНА КРИТИКА И САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНА УМЕТНОСТ (1192 – 1215; прилози Србе Игњатовића Књижевна критика, њен идентитет и инвенција; Мирослава Оташевић Ка антрополошком детерминизму, Љиљана Шоп Критика као део динамичног процеса, Небојша Васовић Вишезначност која функционише, Александар Јовановић Двоструки смисао тежње за научношћу). Сећам се само две реченице Н. Васовића: „Критичар не може бити доследан на начин једног филозофа или научника који се бави књижевношћу. Такође, није на њему да попут идеолога истим речима тврдоглаво… “ итд. У суштини, тапкање у месту; то јест можда и нешто много горе него тапкање – киша која кружи око… Пазите ову тврдњу: “ Нема непосредног,изворног читања. Само прави читалац – а то је више  теоријска конструкција него емпиријска датост – будући да је био изван система и историје, био је непосредни читалац: могао је искрено да се обрадује или разгневи, зачуди или огорчи…“ Погодите, ко је тај дубокомислени критичар, аутор тих редака око којих се обавила паучина и папирна плева, непосредних читаалаца – секутића мишева…

Овде ни најбоља књижевна критика не може да изврши вредновање и превредновање. То је изгледа задатак фатума, тј. смрти. Погледајте, где су сви ти бивши уредници и сарадници књ. часописа „Књижевност“ – сада, ових дана. Неки су се преселили на гробље, неки у угодније фотеље, у заборав сасвим заслужен. Неки уживају „националну пензијицу“, дабоме, заслужену. Кад погледате шта су, као уредници потписивали, сасвим су је заслужили, наравно!

„Књижевност“ је мртав часопис; већ годинама; и узалудно је шминкање тог мртваца. Али, у библиотеци треба да буде укоричених годишта, и „Књижевности“, и „Комуниста“, дабоме, и других тврдих режимских листова и часописа, као нека врста подсетника. Да нас не би учили памети и „изворном читању“ тзв. „млади критичари“  „Књижевности“, да нам не би доказивали немогућност изворног читања и разумевања. У суштини, „Књижевност“ је окупљала једну сјајну бирократску плејаду писаца самоуправног социјализма, не поричем им памет и начитаност, не, не.  Мало ми је било одурно када су се, ни десет година, после овог броја који спомињем и у другим приликама – прешалтовали, променили „веру за вечеру“, или побегли који су могли да не гледају овај пакао у којем ми живимо, ево скоро четврт века, или постали службени ројалисти… (….)

Цвет.... могућа локација КС (Звижд, јул 2013. Снимак "Заветине)
Цвет…. могућа локација КС (Звижд, јул 2013. Снимак „Заветине)

Ко ће моћи да публикује овде?

На првом месту – заточници бездане књижевности (ма шта то значило!).

То јест они аутори који себе нису издали и који су већ платили високу цену.

Просто то мора да се каже на почетку, да не би било забуна. Неспоразума. Писци бирократске књижевности и сви издајници – бездане књижевности, нека не гаје илузије више. Овде се опраштамо са њима. Заувек.

_________ Дакле, овде је кућа фатаморгана и пошасти, нека врста „когито клуба“ (ако није претерано рећи). Станица, са које возови крећу ваздушним колосецима према мостовима немогућим…

most-na-peku-msljenovac-ljesnica1.jpg

Фатаморгане

Сталнo ме прате последњих година Деценија; у ствари, одувек су ме привлачиле.

ПОШАСТ

Било је кокошака, које су пропевале
и мишева који су се удавили у сурутки.
И попова који су многу поган
својим језиком полизали.
И пчела у шупљим стаблима.
И дрвета незакрштених.
И метиља.
И гроница у свиња.
И лопужа и јајара.
И пловака које лете по авлијама.
И свиња које неиздржљиво циче.
И оваца, којима пуштају крв из ушију.
И целих чаша које би прсле у руци.
И бродова који се прозевљу на време.

И дана када су воћке по други пут
у току године цветале…

И све је значило нешто друго
и упућивало на нешто сасвим одређено.

1
Свак се својим вратима затвара.

Знам  која су то врата ,
затворио сам их : али коме?
То су врата која не може
отворити нико други!

Врата без браве.
(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

2
Већ од ноћас, од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну .
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.

Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

3
Планови, планови, планови!
Уграђени су, као песак или креч,
као горуни или јабланови,
у Нову кућу, у Нови роман.

Сећам се оне вечери
кад смо се враћали : спуштене рампе,
варница захуктале локомотиве.

Музике опроштаја, музике сетне.
Рже коњ  беле сабласне гриве
обасјан сјајем анђела са лампом.

Бриде привиђења, као дланови
(живот распршен и бунован,
нису спутали погрешни планови).
Апсорбује их Нови роман…

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996. – 29. 11. 2012 )

(Песма је незнатно редигована у односу на верзију објављену у другом издању „Краљевских инсигнија“)