Архиве ознака: Прилог сарадника

ЂУРЂИЈА или ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима

Из новог летњег двоброја часописа ЗАВЕТИНЕ+ , 9-10 /2015. 

Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.

То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог да прости.

Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија, и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике поплаве и пошасти.

Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.

Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером. Читах евангелије.

Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од тога дана Вознесење поста наша заветина.

И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и поплаве…

Преко Пека, испод Стржевице, постоји мало језеро, код кога су три велика храста које нико не дира, нити им гране подсеца, и који су прво поштовани као чувари језера, а потом као Запис.

Сину мом Мишљену Првом роди се син Мишљен Други. И опет прођоше лета, и научих унука да чита из књига, и да пише, и водих га у манастире Горњак и Раваницу…

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај. Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба.Као што је писано: Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути.Да, покренуле су се небеске силе. Наш народ је у шумском карантину…То је наставак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга.

Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустошења, ону о којој је говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у градовима. На друмовима.

Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева кад се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штете, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и злих духова. Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове колиба и на њиховим улазима. Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених. Ми обилазимо посвећена дрвета, велика и граната стабла, дрва родна, дрва неоскрнављена.

Дај, Боже, да спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.

Од свега скупљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред Записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и за мртве.

Дај, Боже, да на заједничку вечеру дођу сви: поп и чобанин, муж и жена, деца и старци, браћа и сестре, да поделе са Домаћином колачаром колач и наслеђе. Не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог Духа научио шта треба да кажемо: Продајте што имате и дајте на милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари.

Будите велики добротвори, јер свако коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.

Овај Запис или Молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, домаћина, попова и народа, млађарије и крстоноша…

АМАНЕТ: да се ова Књига, и оно што је у њој записано, чува као очи у глави, преноси са колена на колено, и дописује оним што је истинито и Богу угодно.

Исправите пером и мастилом; ако има нешто погрешно; а моје је отачаство гроб, земља пак мати. Жив ли јеси, или мртав, о Мишљене, блажен човек умире на сваки час, АМИН!

Бела  Тукадруз – одломак којим започиње следећи наставак  из романа „Шифра ЈЕГУЉА“ , часопис „ЗАВЕТИНЕ+“  9-10 /2015. (план је да се позаамашни роман објави  у наставцима током  следеће две године). Обезбедите на време  свој примерак новог двоброја ( излази из штампе крајем лета).

Србијом унакрст: Заветине на Радану (Кућа из засеока Добра Вода - Ђурашковићи)
Србијом унакрст: Заветине на Радану : Угриз времена, стара кућа (из засеока Добра Вода – Ђурашковићи)

ПЕСМА ПРОТИВ ГОМБРОВИЧА БИТНЕ ИСПРАВКЕ / Радивој Шајтинац

(Коначна редакција)

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Мирејана Соколовић на Власинском језеру, фотограф и наш водич, 2014.
Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Мирјана Соколовић на Власинском језеру, фотограф и наш водич, 2014.

                               Не лично

Онај ког зачну

Мистика самообожавања

Лакоћа сведефинисања

Самопросвећеношћу

Створиће ковентрибилну

Себиокренутост.

сваком привлачну ризницу мрзовоље

чистим ножним,позним прозним прстима

одваљиваће пасусе дневог обожавања

огледала,

следбенике у мирним,ситим просуђивањима

ономе што сува логика сише из стиха

на интензивној нези

диктат личних аксиолошких

опстипација и тегобно стрењање

код никад сварене имагинације

sole, na putu prema vlasinskom jezeru

залогај завичајне самозаљубљености

са зрнима која у кашастом трагу низ стрму

порцеланску шољу,трон или разбуђујући лигрештул

нико не проверава

због искључивости која анимира медиокрете

одличнике меког срца,академску свиту

водоравне функционере реченица у жедном полумраку

што је рецимо у његовом случају фатално непреводиво

 

нека му биоибиблиографски фундус

нека трпи и блиста

класификује и надувава

кодификује и меморише

мудросерски цепач календара,добацивач,

одгајивач прецењених,сакрлизованих коментара

утеривач антиверсичке псоријазе

разигран у сопственој кожи,украсно дрвце

скелета и велики украси подозрења

спрам свега што белетристички прети

самоиспитивањем

недосезањем

 

неуништиви инсект Амазоније,

зујач подругљивог посланства у библиотекама

миноран спрам недостижног богатог слепила

како Хомера,тако Борхеса,

песника и директора

читајте га,

то

штиво

чешка свакакву одбојност

мрзовољу,фрустрацију

охрабрује реторички априоризам,како онај из душе

тако и онај из црева

аксологија која мокри по стиху и песнику

у свакаквом смислу,поводу,разлогу и уверењу

гуру простатате

 

силиконски рудименти емиграције

аутоустоличени,аутопроказани

аутореференцијални,аутообожени,

самима себи недодирљиви

духовито аутоиронични ко Логос и Хаос

Ерос и Танатос

Прагма и синтагма

Брисачи ноћника

Писци дневника

Вечита,у себи прећутана,

Парадно неутешна прикраћеност

У лечењу рана од пуке свести

Лечењу пука од свесних рана

 

И тако ме заболе дал ико

Па и Његови следбеници

Разумеше све ово

Тешко је ,усијано трње овог текста

Јер песничка је жртва

 

Овакву негацију,

Не лече,не чисте

Ни пристојност,ни знање

Мудрост од које се може

Позајмити жар

Али и то само ако

Осим мисије

Имаш и дар

 

О,добро би дошло

Након свих васељенских примедби

загушљивих реферата и умних скупова

повести послужитеље и редаре,

мемоаристе и папагаје

на неизбежно богослужење

где би филозоифи и песници

разменули симплицизам

да осете усамњеност

народску

разјасне своје прилоге

хранећи се мутавим обманама

 

жао ми вас је,стихови,минули

што јарост повређивања преузесте

из туђег славног мумлања

а не из говорљиве највеће оскудице

личне

преосетљивости пуне слика

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Бела Тукадруз крај  Власинског језера,  2014.
Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Бела Тукадруз крај Власинског језера, 2014.

МИЛИЦА БРЕСТАЧУ У ПОХОДЕ / Предраг Пузић

„Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу. За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.[1] То је најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862. учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем Рајковићем.

За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878), остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома. Стихове је публиковала у бројним ондашњим листовима (Војвођанка, Седмица, Шумадинка, Даница, Путник), водила преписку са домаћим и страним књижевним савременицима (Мина Караџић, Јован Суботић, Иван Мажуранић, Сајдл, Франкл, Божана Њемцова). Своје родољубиве стихове сведочила је и делом: ишла пред народним поворкама у време Буне 1848, храбрила српске војнике на барикадама током турског бомбардовања Београда 1862. године. Стасала у патријархалној средини, Милица је стизала да брине о својој браћи и сестри и њиховој деци, о старим родитељима, о виноградима и њивама, стављајући свој лични живот у други план. Преминула је у Београду, у изнајмљеном скромном стану, сама и заборављена чак и од најближих.

„У Брестаче ишла сам у почетку овога месеца кад сам у Путинци код теткине кћери била, ал` тамо од жалости ништа друго нисам могла тражити до гроб оног честитог човека, свештеника, и Србина, зета нашег; јер смо у худом стању нашли дом, и децу којој он лепо изображеније дати наумио, и почео.“ Ово је други пут да у преписци са Вуком Милица спомиње Брестач.[2] У ово мало и скрајнуто село у доњем Срему, отишла је почетком септембра 1854. године. Брестач у то доба броји нешто мање од хиљаду становника, који углавном живе од земље и сточарства. Зет, о којем она говори али чије име не наводи, је свештеник Петар Стојановић. У браку је са супругом Јелисаветом, рођеном 1813.

Позабавимо се мало генеалошким, односно племенским стаблом Стојановића. Петар потиче из староседелачке породице. Његов предак Станоје доселио се, однекуд са југа Србије, 1739. године на пустару Грдановци у Брестачком атару. Био је војник у саставу народне милиције оберкапетана Станише Марковића, званог Млатишума, која се повукла у Срем по завршетку аустријско-турског рата. Како је и Брестач у то доба пустара, расељен по свој прилици током минуле турске владавине, власти су, имајући у плану разграничење између војног и цивилног дела Срема, одлучиле да Брестач припадне провинцији, односно оном другом делу. Тако је Станоје Стојановић положио своје оружије и са групом насељеника кренуо у суседни Брестач.

Мађ. крајцара из 1740.
Мађ. крајцара из 1740.

 

 

Аустријски дукат из 1745.
Аустријски дукат из 1745.

 

 

 

 

 

  1. ________________________
  2. [1]               Преписка Милица – Вук – Мина, прир. Р. Гикић, Н. Сад, 1987, 44.
  3. [2]               Исто, 115.

=== извор : видети текст у целини: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/08/milica-brestacu-u-pohode.pdf

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 , јун 2014.

У току је штампање новог броја књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница ).

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.

Слика са насловне стране часописа "Заветине+", 20. јун 2014.
Слика са насловне стране часописа „Заветине+“, 20. јун 2014.

Новине српске ренесансе започињу „УВОДОМ“ : позивом на разобличавање лажи, бирократске или официјелне књижевности. Следи „песма уводник за Светске новине“ Радивоја Шајтинца „Ми губитници досадна смо багра“, актуелна поема Зорана М. Мандића „Србија у дубоким водама“. Затим „Последња пошта Добрици Ћосићу“, и поема „Песник револуције на председничком броду“ Данила Киша. Те „Зашто још увек није могуће овде превредновање“ Гојхлина Јуниора.

Улак или Гласник Заветинаотвара се упозорењем подвученим црвеним словима: „Ове новине не финансира Министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Читаву страну заузима „Писмо уредника „Заветина“ (из 2000-те)“.

Трећа страна „Заветина+“ доноси песнички веродостојне и занимљиве прилоге Радивоја Шајтинца („Мртви сте мртви“, „Дах пре даха…“), детаљно разматрање прве књиге у нас о превредновању професора Мркића, делове „Једне једине књиге“ Мирослава Б. Душанића.

Четврта страна је посвећена бизарним темама – тзв. Четвртој Србији, и како да се дође до штампане или папирне верзије часописа „Заветине+“ макар у 1000 примерака, доступних на киосцима по Србији.

Пета или страна посвећена безданој књижевности, уметности махагонија, паралелама и критикама, вредновању и превредновању, поред других прилога доноси избор из Нових песама из рукописа Р. Шајтинца.

Шеста страница је испуњена покушајем давања одговора на питање: Зашто нема промаје? Где се доносе и изјаве најпознатијих српских писаца и других поводом сахране Д. Ћосића.

На седмој страници се доносе вести о српским песницима у свету, или расејању, вест о додели Малог Нобела Ристи Василевском и три песме овог песника, преводиоца и издавача. Доноси се и вест о препевима песама српских песника на руски језик. Кратко писмо песника М. Б. Душанића – уреднику „Заветина“.

Осма страница доноси прилоге и примере бездане књижевности, стихове Роберта Тилија, и критички интонирана разматрања о неопходности књижевних ревизија, и случају пок. Илије Мољковића.

Девета страна „Заветина+“ наставља да објављује „Панораму новије руске поезије“ (из рукописа) агилног преводиоца Владимира Јагличића, у овом броју публиковани су препеви поезије руских песника Нине Искренко (1951- 1995), Светлане Крекове (1951), Владимира В. Пучкова (1951), Александра Чернова (1951), и Сергеја Шоргина (1952)…

Десета страница – рубрика „ПРЕВРЕДНОВАЊЕ (Неизбежно)“ (има поднаслов „Оркестар за свадбе, сахране, урнебесе и рашчишћавања“) доноси крај Кишове поеме „Песник револуције на председничком броду“, једну изјаву пок. Д. Ћосића, и „пример“ Мркићевог кртичког изазова са неизбежним закључком.

Једанаеста страница часописа („Дневник писца“) на првом месту доноси „Фусноте вредне поновног читања – наставак забелешки из прошлог броја ЗАВЕТИНА +“ на врло неугодну тему сваког издавача (у овом случају је реч о СКЗ) „који има свој змијски реп. И своје змијске чељусти“, о једној перманентној игноранцији једног српског писца која траје скоро пола века!

Дванаеста страница часописа (КРУГОВИ ЗАВЕТИНА) отвара се „Винаверовим сокаком“, тј. одломцима из „Пантологије Пеленгирике“, и поезијом чланова групе ЗАВЕТИНЕ Запис (скраћено Зз), стиховима Милана Косовића (Страх ме је, Несвакидашњи флерт са малтером, Амулет од сибирског кедра), Душана Стојковића (Рођење, Други пишу твоју смрт), Роберта Тилија (Инсомниа), „Романом два идијота, који пишу Новог Достојевског, или фб преписка С. и Б.“

Тринаеста страна је посвећена – критичким коментарима, тј. „Седмом Скерлићу“ Б. Тукадруза, „Како сачувати достојанство“ Александра Лукића, „Књижевном Београду“ Јована Пејчића, „Укусу промене“ Зорана М. Мандића, и прилозима чланова групе Зз: „Бекство у затвор“ С. Ковачевић.

Четрнаеста страна је резервисана за тзв. Зелену Књижару писаца, и прозоре „Заветина“, где се могу прегледати вести о издањима Заветина“, пре свега појединих бројева часописа „Заветина“, те Сабраних радова Александра Лукића, првог и до сада јединог добитника књ. награде „Амблем тајног писма света“ .

Претпоследња, петнаеста страница часописа (летопис) доноси избор из Влашких басми с-и Србије, прилог Мирослава Тодоровића „Из БЕЛЕЖНИЦА“, и кратак одломак из интервјуа издавача и писца Роберта Каласоа („Господар тајног знања“) са Лилом Азам Занганех.

Последња страна часописа „Заветине +“ по обичају посвећена је у целини екслузивним проблесцима: Венизелос (Јован Пејчић), Неизбежни закључак (Гојхлин Јуниор), Слобода стварања и лицемерје ; Књижевна критика (Мирослав Лукић), Приватно раздуживање (Мирослав Тодоровић), Пророк (Халил Џубран), Колико је песника уопште залутало у литературу (Б. Ту. ), Ћутање (Мирослав Б. Душанић) и Изнутрица спољашњости нутрине, и др. (Роберт Тили).

Има доста тога за читање, као што видите – од Петровдана чак до Петковице, београдског Сајма књига!

Часопис излази 30. јуна 2014. године. Верзија на ЦД кошта 230,00 дин, папирна верзија 299,00 дин , за поручиоце из Србије. Неколико страница новог броја (1, 9, 14) могу се прегледати и читати бесплатно на овој локацији . Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/06/zavetine-besplatni-pregled-br-4-2014.pdf

Часопис се може поручити једино преко Књижаре писаца. http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-1-%D0%B1%D1%80-1-%D0%B0%D0%B2%D0%B3-2013-120-%D1%81%D1%82%D1%80/

Необјављене књиге (1) / Бела Тукадруз

Уместо предговора једној књизи (скоро непознатог писца из провинције)

Чудна зграда...
Чудна зграда…

Драги Мирославе Лукићу,

 Шаљем Вам, као што смо се договорили ову малу пошиљку – текстове, неколико сам штампао у листовима и часописима пре много година, на које сам скоро и заборавио.Негде сам прочитао да писање оплемењује, што је можда и тачно, али скривени смисао стварања лежи у нечем другом. Чини ми се да све бледи пред коначним (смрћу) и можда је стварање очајнички покушај да се супроставимо коначном, или да барем заборавимо на своју драму.Данас је то сасвим необична појава да ви ои свом трошку издајете рукописе потенцијалних писаца, особа за које мало људи зна, Ја сам одавно престао да верујем – у себе као писца , као што сам вам и у нашем последњем разговору на селу у четири ока ,ставио до знања. Не могу да порекнем да нисам написао оно што вам шаљем : урадио сам оно што сам знао онда када сам то писао. Направио сам нешто од свог искуства. Године су прошле од тада, а у људском животу, то је детињство проведено у родном месту на Пеку.Путовао сам, студирао, напустио студије, преда мном су се откривале мале и велике тајне, учио сам, можда волео. Али нисам заборавио ни звук звона цркве у родном месту. Ни црквењака, који је обављао дужност звонара, кога одавно више нема. Толико је људи после помрло, а ја их се сећам како су се урезали у мене, као живих, и понекада када не могу да зауставим та сећања у ноћима испуњеним несаницом, мене подилази језа од ужаса. Црква је затворена, обрасла коровом. Као и некадашња основна школа, у којој сам похађао прва четири разреда. Број гробова на гробљу се повећао – тамо су сахрањени блиски ми људи из фамилије. У ноћима када сам бдео и дубоко патио, када сам почео да схватим да ћу умрети оставивши много незавршених ствари, када сам коначно напустио студије и одустао од професуре, у кишовитим вечерима, на пустим местима, у туђим градовима, а понекад и у сновима, засијало би нешто као одблесак сунца са површине воде, и јавио се звук звона, који је мени увек говорио о краткоћи живота и о пролазности и најјачих људских страсти. И док ти ово пишем осећам се као човек који изговара један монолог у мрачну и кишовиту ноћ. Хоће ли ове моје речи, буду ли објављене као књига, доспети до другог света? Иако се томе много шта противи – здрав разум на првом месту. Иако је страшна, смрт не сме бити препрека. Јер постоје нераскидиве везе међу људским душама. Надам се да људске душе никада не умиру, и то ми је понекад значајна утеха. Нема више ништа да додам. Ако је веровати Провиђрњу, срешћу опет све у сновима, јер само су још снови смисао мог живота.

Од неколико наслова који ми падају на памет – тражили сте да предложим, што је и природно – Слике из мога албума ме најмање нервира, а слике су оне ствари којје ме опседају и које неизмерно волим и за које још увек детиње верујем да никада неће нестати…

   Лето Господње. 1983.                       Потпис (нечитак)

Публикован нови број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

Ових дана је публикован нови број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“, на промењеном формату (таблоид, 16 страница), чијих се неколико страница (1, 14-16) могу прелистати и читати бесплатно и на овој локацији. Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/01/zavetine-br-2.pdfнасловна страница часописа ЗАВЕТИНЕ +Часопис бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014) доноси обиље прилога, и убудуће, тј. следећи бројеви биће штампани у истом формату (зависно од финансијских могућности издавача (М. Лукића).
ЗАВЕТИНЕ +  имају следеће рубрике: Сазвежђе З, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Бездана уметност, Edition SECTIO CAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Дућан ЗАВЕТИНА, Летопис ЗАВЕТИНА,  ЕКСКЛУЗИВНО.
У овом броју часопис доноси прилоге:  Главнопг уредника, Александра Лукића, Небојше Васовића (поезија), Вјерују редакције, Изводе  из „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, текстове о Трећој и Четвртој Србији и свим тајнама бивше државе, писмо Милана Ваксмана, текстове о „уметности махагонија“ и једном наметачком комунистичком издавачу и диносаурусу,  прилоге на тему „Зашто нема промаје“,  стихове српских песника који живе у свету (Небојша Васовић, Мирослав Душанић), Писмо др Бошка Томашевића, критичке огледе Мирољуба Милановића, неколико нових песама Александра Лукића, Зорана М. Мандића, Благоја Свркоте, Беседу Радивоја Шајтинца, Песме Владимира Корнилова (1928- 2002) и Сергеја Шелковија у препеву Владимира Јагличића, ВАРИЈАЦИЈЕ О ВЕНЕЦИЈАНСКОМ КАРНЕВАЛУ / Теофил ГОТЈЕ , у препеву на српски Владимира Јагличића,  одломке ИЗ ПИСАМА КОЈА СТИЖУ У ЗАВЕТИНЕ СА СВИХ СТРАНА Знак препознавања, Србољуб МИТИЋ  ЛИЧНА КАРТА, есеј Беле Тукадруза ВАШАР ПЕСНИКА или Басма против  мађија : нечастивог и и змајева који попију вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту, „Дан у запуштеном воћњаку“  Мирослава Тодоровића,  Поводом ТРИДЕСЕТ ГОДИНА “ЗАВЕТИНА”, књижевну критику: БЛАЖЕНСТВО ТРАЈАЊА (Поводом одабраних руковети Мирослава Лукића под насловом ,,Дубоке песме немогуће љубави”)  Љиљана Вујић Томљановић, НИГДЕ  НИКОГ/ Бошко Томашевић (осврт управника Сазвежђа), НАПОМЕНА ПОВОДОМ  ПЕСМЕ “ЦРНИ” (Ђорђе Николић: Ви нисте од овога света, Српска књижевна задруга, Београд, 2012.), СВЕТЛОСТ КРИТИКЕ   Душан Стојковић (изводи ), ШЕЛОГОВШТИНА  или белешке поводом пет песама, Слободан Чворовић (Коментар на страницу „Разлика“), Избор чланака из књижевних часописа „Заветина“ који су временом престали да излазе, песме Лућијана Благе (у препеву Р. Марковића) и  Калина Власијеа (у препеву М. Вукадиновића)  и др.

  1. Дигитална верзија овог броја може да се поручи већ од 27. јануара 2014. године – директно од издавача М. Лукића, било са које тачке на земаљској кугли. За читаоце из Србије, цена овог броја је 180,00 дин. (урачунати су и поштански трошкови). Новац се може послати одмах новчаном поштанском упутницом на адресу : Иван Лукић,11196 БЕОГРАД-Раковица, Сердар Јанка Вукотића 1/13, са обавезном тачном адресом наручиоца.
  2. _____________________________________________________________

Читаоци из света, могу поручити, овај број часописа по цени од 2 евра. Директно од уредника

Новац шаљете искључиво  преко WESTERN UNIONA уз упутство које ћемо Вам послати одмах када се јавите.

P R O G L A S / Boško Tomašević

PREMA NANOTEHNOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI
Cvetovi, simboli "Zavetina", obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija "Zavetina", proleće, 2013

Cvetovi, simboli „Zavetina“, obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija „Zavetina“, proleće, 2013

Matica srpska i Srpska književna zadruga dve su institucije od nacionalnog značaja koje su stvorile generacije Srba poslednja dva veka.

Te institucije danas su zaposednute od strane onih srpskih kulturnih poslenika pisane reči čija je kulturna politika posve anahrona, pretstavlja silazišta duha i ne vodi srpsku kulturu Pisma savremenim civilizacijskim tokovima i tekovinama.

Neophodno je ove dve instutucije osloboditi od pretstavnika konzervativne mase, čija je ideja kulture daleko ispod savremene epistemè lanaca i putanja pisanja (écriture) i iste predati novom, savremenom Stvaraocu srpske kulture, koji će te dve institucije voditi kroz 21. vek.

Vreme je da ove dve institucije budu drugačije mišljene i da one same počnu drugačije da misle i drugačije da pišu, objavljujući posve nove znakove savremenog pisanja.

Komesare romantizma i estetičare dogmatskog romantizma, dežurne mističare, mučenike nirvane, koji se rugaju novumu i novim poslanstvima nacionalne kulture valja skloniti u Muzej. Siti smo ponavljanja, obožavanja večnosti na grobljima i pretvaranja prošlosti u blud.

Sa ovih prostora, potrebno je otvoriti novi prolaz ka kulturi sveta i tamo, povezani sa opštim kulturnim tokovima savremenog Slova i pisanja, tražiti odgovore za sopstveno prisustvo u njoj. Apsolutno moderno, bez gusala i dipli u pozadini!

Velike mrtvace prepustimo istoriji! Ono što je od njih valjalo, odavno je prisvojeno i iskorišćeno. Ljubav prema prošlim Svodovljima, okrutnost je anahronih, dogmatizam oholih, znak samodopadljivosti manastirske truleži. Njihova poslednja reč napisana je sa Jovanom Dučićem. Jedno doba  sa lokalnim rekvizitarijem krstovâ, vladikâ, jektenijâ – sve samim stilovima 18. i 19. veka – završeno je. Umorni smo od znakova anahronizama u delima Ćosića, Pavlovića, Simovića, Bećkovića, Noga. Ta Pisma su prošlost, dokrajčimo njihovu aktuelnost pohranjivanjem u biblioteke.

Doba nove kulture stvaralački rastočava prethodna mišljenja, od njih preuzima najneophodnije, i ide napred.

Komunikaciju sa svetom potrebno je ostvariti na najvišem mestu jedne nacije, medju njenim resursima, čije je prvo ime Novi Stvaralac, a drugo, njene moderne kulturne institucije. Modernizujmo stoga te institucije. Izbacimo iz njihovih redova mrtvace. Predajmo ih Stvaraocu 21. veka.

Kultura pretvorena u nedeljno popodne sa guslama na kolenima, tim neupotrebljivim ogledalima jedne istrošene kulture, propast je te kulture.

Naše pripadanje savremenoj kulturi sveta zahtevamo na razini Stila, čije je ime kvantna gravitacija literature, nanotehnologija književnog teksta, fraktalna geometrija pisanja, pisanje na 777° farenhajta. Neka to bude prilog Srpskog Pisca globalnoj književnosti, njegov dar kosmopolitskoj alternativi književnosti. Ko će to da učini ukoliko ne on, Srpski Pisac, koji je više od četvrt veka spavao na pometnjama mita, sanjao nad nemogućim atlasima i zanosio se eufeminizmima istorije.

Transnacionalna tekstualnost savremenog srpskog književnog Pisma vodi u pravcu globalne književnosti. Od sada Matica srpska i Srpska književna zadruga mogu biti samo metropole srpske književne reči za doba globalne književnosti. Ako nemaju snage i volje za nove vizije, napustimo ih. Novi Srpski Stvaraoci izmisliće nove institucije koje će odgovarati njihovim potrebama, njihovim uvidima za pravce delanja novog  srpskog sveta u zajednici sa svetom.

Književnost je uvek i pre svega bila ontologija, pokušaj odgovaranja na pitanje kakav odnos postoji izmedju bića i jezika, reči i stvari, bivajući na taj način, dok se usredsredjuje nad zagonetkom života, univerzalna, poput zakona prirode. Ona je neprestano vraćanje lancu i mrežama bića, te samoj sebi, nikakvo svratište ojkačima nad istorijom.

Oslobodimo srpske kulturne institucije od obaveze tegljenja istorije, pošaljimo ih u budućnost. Istorija pripada Muzejima i Arhivama. Neka se savremeni srpski pisac posluži kvantnom epistemè pisanja.Vreme je.

  Boško Tomašević

Insbruck, marta 2009.

Jasan pogled. Pogled preko polja - Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija "Zavetina", kasno proleće, 2013.
Jasan pogled. Pogled preko polja – Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija „Zavetina“, kasno proleće, 2013.

_________  Iz propratnog pisma B. Tomaševića(!8. januar 2014) : Dragi i poštovani Miroslave,
srećna Ti Nova godina i u dobrom zdravlju da je provedeš.
Sa radošću, uvek, čitam Tvoje pošiljke.
Sada Ti šaljem jedan tekst pod naslovom „Proglas“. Isti je, ako se ne varam, objavljen u „Betonu“ iste godine kada je i napisan, 2009. Pošto vidim da ponekad, kao memento, objavljuješ i neke tekstove koji već negde bili objavljeni, isti Ti šaljem iz tih razloga. Ukoliko budeš smatrao da bi ga bilo vredno ponovo objaviti, Ti ga objavi.
Puno Te pozdravljam,
srdačno,
Boško T.“

Мркићева препорука

Мотив круга (детаљ са ограда из завичаја Бела Тукадруза , Звижд, мај 2013, снимак И. Лукић...
Мотив круга (детаљ са ограда из завичаја Бела Тукадруза , Звижд, мај 2013, снимак И. Лукић…

#

«Зар вам се не чини да се ове речи Бранка Лазаревића (објављене у ч. “Посебна породична заветина”, бр. 3-4/ 2007, на 92 стр.:” ….Није посипао главу пепелом, нити ничице падао пред неким митом. Био је добар Србин, али никад шовен. И увек поштен, остварен, искрен. Он просто није умео да се претвара и да ма и уметнички лаже. На друму му је било све што му је на уму…”) могу односити и на Мирослава Лукића, као критичара? Боље је бити “заклан” од таквих критичара (какав је Скерлић), но бити дизан у небеса и хваљен од критичара/одаџија!

И ово вели Лазаревић за Скерлића: “Умео је да засуче рукаве и, место пером, камом да пише. Он је просто заклао неколико писаца, а неке је добро тако пропустио кроз шибу, да је жалосно видети их у његовом изразу…” И као што је, по Бранку Лазаревићу, Скерлић првенствено био скерлићевац, исто то можемо рећи и за Лукића, да је он првенствено лукићевац…»

……

«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003;“Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина…»

….

«“А те Ћосића. Оскаре итд. ја не читам, као што не слушам.Ваше робиће – пише Вељко Петровић у писму Драшку Ређепу, 2. децембра 1946. год. – али сам ноћас прочитао ону бујицу Фриповог наступа уI –II бр. “Форума” и не жалим. А за Оскаре, Добрице, Ристиће и Ваше Богдане, чак ни за Константиновиће, немам више ни времена ни живаца” (цитирано према београдским “Новостима” од 18. јула 2007. године). Не постоји некакав правилник о вредновању и превредновању!Не постоје ни јасни критеријуми. Доминантни су – још од времена када је Петровић написао оно писмо, од 1946. па на даље, до наших дана – они официјелни и прорежимски критеријуми. Такве критеријуме М. Лукић, и као уредник часописа, и као писац и критичар, подрива и разобличава. Мирослав Лукић нема “лиценцу  критичара”, то је писац полиграф несумњиве искрености и поштења, али и извесног познавања ствари и стања у српској књижевности, што је и предуслов за критичко сагледавање и превредновање наметнутих и прецењених књига… «

_____ Извор:Миодраг Мркић: Неодговоран одговор, ч. Посебна породична заветина,  5-6, јесен 2007 , стр. 24 и даље.