ЖЕНЕ / Мирча Картареску (1956)

Мирча Картареску, песник (1956)

ЖЕНЕ

„жене су занимљиве

до 20-те и после 30-те

отприлике 5 испред и 5 иза

који дечак не жели, још док и не зна на шта личи она ствар,

жену од 30 година?

који ћелавко са својих 35-40 не жели несташну девојчицу?

када имаш дебелу, желиш витку, јер жене су занимљиве

нешто испод силуете и нешто изнад –

ако си имао ласцивну, не знам како, пожелиш

стидљиву, да то урадиш при угашеном светлу..

дору и дину (опрости му, Боже)

код динуа, једне ноћи забава генерације

у кухињи са чашама  Cuba libre: мој господине,

шта је на свету лепше него јебати се?

Која је дрога јача, која ће те поема продрмати јаче?

„жене су у ствари исте као и ми

и оне су љубопитљиве као и ми

знаш већ, видиш неку на улици или у трамвају

и помислиш: боже, како би било?

и оне мисле исто.

И као што ћеш наћи мушкарце срамежљиве

попут девојчица,

исте су и девојке које ти отварају патент чим ти закораче преко прага.

Раду, у Рахови, једне прохладне вечери

уз криглу пива, још хладнију:

„24? ти то озбиљно? Па ја сам се са 24

наситио риба, имао сам их богтепита…“

И – затим, играјући се упаљачем: „види

која је ствар,

жена неће бити с тобом ако не осети да господариш њоме,

можеш бити највећи даса или геније, мути, врти…“

„жене нису људи

не можеш се споразумети са њима

то сазнајеш нарочито после женидбе

да видиш голубицу само како хвата залет

како се на тебе дере

какав ти програм кроји…

тачно је,тада

није више иста ствар

после пет година, када јој ставиш руку на задњицу

као да је на своју стављаш“.

госпон ники, у Берлину (ја и трајан

слушали смо га са воткама пред собом):

„то ти је као и са женама:

кад видиш неку на улици

са пругама чарапа мало у страну

схваташ да јој можеш прићи.

савршена тачност спутава, и код жена

и код уметничог дела“.

И ми: „сјајно,

сјаjно, госпон професоре!“

„дивне жене и жене ружне су ОК

али се чувај обичне девојке, која.

у фармеркама и мајици, стоји, ни ружна ни лепа.

на трамвајској станнци.

она је као и ти и тебе чека“.

АХ, НАТАЛИ…

Кад сам био много млађи заљубио сам се у Натали Вуд

(верујем и данас од свих глумица

највише заслужује моју љубав)

Оцењујем себе добром оценом

јер се нисам заљубио у ББ или, сачувај Боже, у Мерлин.

Ту срамоту нисам доживео.

Али у Натали Вуд сасвим је часно.

Волео сам Натали Вуд,

шетали смо вечерима у крају Тунари – Доробанци – Дионисије Лупу,

загрлио сам је око рамена а она мене око струка

нарочито је с јесени било лепо.

Није јој сметало што сам био у школској униформи.

„Мирча, говорила ми је, Мирча,

диван си,

све што може да пожели Једна интелектуалка .

„И ти си, мачкице, дивна“.

Шетали смо између увелог лишћа, нико нас није разумео,

били смо пуни осећања, сувише различити…

„Натали, говорио сам јој,

о, Натали, Натали, Натали,

како је лепо твоје име…знаш ли, Натали,

данас сам ништа,

док си ти чувена, иза себе имаш филмографију,

али радићу, Натали, видећеш, зарадићу новац…“

И јесење су вечери биле толико тужне

и велике очи моје лепотице толико дубоке….

Затим је почело да веје

и трамваји су стварали зелени пламен у контакту са наквашеном жицом

прошле су године

већ сам стекао славу, новац и жене

објавио сам у Паризу и Чикагу

још увек сам одлазио у „Кантемир“ тек из навике, из сентименталности.

Натали ме је чекала вечерима

пред школском капијом, у свом сићушном Поршеу

којим смо кружили веома споро улицом Пророка, каплара Тронче

и поново улицом Будућност.

Памтим једне вечери

зауставила су се кола крај плочника

запалила је цигарету у мраку, и својим сензуалним

(али промуклим и болним) гласом

признала ми jе како ме jе преварила са неким мушкарцем. “ Мирча, требало је, требало је,

да ти кажем,

не бисмо могли наставити иначе. Знаш,

ниједног тренутка нисам желела да спавам са Робертом

али је толико упоран… ови плави момци толико су ужасни…

али веруј ми, Мирча, ти и даље остајеш најбољи…“

Опростио сам јој.

Шта се не прашта поквареној, прашта се надмоћној жени.

„Превари ме делом, не мишљу“, само сам јој толико рекао.

Затим сам отишао у војску.

Код Кристи Теодорескуа долазила је скоро недељно Данијела.

Код Мере је долазила његова садашња жена.

Чак је и код Ромулуса дошао неко, једном.

Натали ме никад није посетила.

Недељама сам наивчина дежурао

и гледао како други љубе своје вољене,

како их преко стола држе за руке…

приликом чишћења оружја читао сам кришом „Кино“,

исецао све све о Њој, све што се на њу односило.

Десет година нисам ништа о њој знао.

Живот нас је раздвојио.

Пре отприлике недељу дана, тражећи

магнетофонске траке,

кога угледах у „Златној плочи“, крај Липскања?

Натали, Натали, поново борави у Румунији!

Али колико је остарила… нисам желео да говорим са њом

и отишао сам пре него ме види (напољу је чекао

изветрени Редфорд, у кадилаку)

не, подгрејана јела су бљутава

не, Натали,

изабрала си, одсад корачај својим путем.

Па ипак, када сам се вратио у вилу,

зашто ми се свих 17 соба учинило празним?

Кроз замрзли прозор извесно сам време гледао базен

у којем је пловио мртав лист…

Превео Славомир Гвозденовић

_______ Напомена

Мирча Картареску, рођен 1956. године у Букурешту, спада у водеће румунске романописце и песнике. Од 1980. до 1989. предавао је румунски језик, затим је радио за Удружење писаца и као уредник у часопису „Caiete Critice“. Године 1991. постао је доцент на Одсеку за историју румунске књижевности на Универзитету у Букурешту, а 1994-1995. био је гостујући доцент у Амстердаму. Мирча Картареску је вишеструко награђиван у земљи и иностранству. Његова дела преведена су на неколико европских језика. – Добитник Међународне награде за књижевност Нови Сад, 2013.

Извор: Златна греда, бр. 141-142/2013, стр.  10-12