Из новог летњег двоброја часописа ЗАВЕТИНЕ+ , 9-10 /2015.
Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.
То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог да прости.
Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија, и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике поплаве и пошасти.
Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.
Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером. Читах евангелије.
Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од тога дана Вознесење поста наша заветина.
И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и поплаве…
Преко Пека, испод Стржевице, постоји мало језеро, код кога су три велика храста које нико не дира, нити им гране подсеца, и који су прво поштовани као чувари језера, а потом као Запис.
Сину мом Мишљену Првом роди се син Мишљен Други. И опет прођоше лета, и научих унука да чита из књига, и да пише, и водих га у манастире Горњак и Раваницу…
ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај. Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба.Као што је писано: Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути.Да, покренуле су се небеске силе. Наш народ је у шумском карантину…То је наставак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга.
Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустошења, ону о којој је говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у градовима. На друмовима.
Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева кад се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штете, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и злих духова. Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове колиба и на њиховим улазима. Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених. Ми обилазимо посвећена дрвета, велика и граната стабла, дрва родна, дрва неоскрнављена.
Дај, Боже, да спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.
Од свега скупљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред Записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и за мртве.
Дај, Боже, да на заједничку вечеру дођу сви: поп и чобанин, муж и жена, деца и старци, браћа и сестре, да поделе са Домаћином колачаром колач и наслеђе. Не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог Духа научио шта треба да кажемо: Продајте што имате и дајте на милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари.
Будите велики добротвори, јер свако коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.
Овај Запис или Молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, домаћина, попова и народа, млађарије и крстоноша…
АМАНЕТ: да се ова Књига, и оно што је у њој записано, чува као очи у глави, преноси са колена на колено, и дописује оним што је истинито и Богу угодно.
Исправите пером и мастилом; ако има нешто погрешно; а моје је отачаство гроб, земља пак мати. Жив ли јеси, или мртав, о Мишљене, блажен човек умире на сваки час, АМИН!
Бела Тукадруз – одломак којим започиње следећи наставак из романа „Шифра ЈЕГУЉА“ , часопис „ЗАВЕТИНЕ+“ 9-10 /2015. (план је да се позаамашни роман објави у наставцима током следеће две године). Обезбедите на време свој примерак новог двоброја ( излази из штампе крајем лета).
ЧАСОПИСИ који више не излазе > али ДЕЛУЈУ као тиха вода 