Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио! / Душан Стојковић

ПО ЗЛАТА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ (КУКУ)ЛИРИКЕ

Д. Стојковић, (фотодокументација „Заветина“)

Песник нокаутер Милоје Дончић склопио је књигу – бомбу. Требало је да она експлодира много раније, али никада није касно Оно о чему се шушкало а на шта су врли „стручњаци , академски и универзитетски мастодонти, библиотечки мрави презриво одмахивали руком, сада је пред њиховим очима. Ако се не постиде, бар ће морати да се замисле. Постоји и друга могућност: могу, евентуално, да понуде другу, и другачију, тумбе окренуту, дефиницију плагијата. Помажем им (као добра душа!) тако што наводим тврдњу Жана Жиродуа по којој је плагијат основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“. (На страну, што велики француски драмски писац и романсијер није мислио на дословно, ресавско, преписивање, песничко фотокопирање туђег. Није фер цепидлачити!) Постоји и трећа могућност за наше ресавце (трећа срећа!). У Борхесовом Врту са стазама што се рачвају находи се и прича „Пјер Менар писац Кихота“. Само, Менар није писац од крви и меса већ је литерарна, ма колико вишезначна и антиципаторска, фикција. Коначно, Пјер Бајар, у свом Антиципираном плагијату (2009), овај дефинише као „скривено инспирисање делом неког потоњег писца“. Али, ево још једном морамо да посегнемо за само: само наши песници се нису огледали у будућим писцима, завиривали су у оно што је већ било остварено и објављено.

Велики римски сатирични песник Марцијал први је употребио реч плагијат. Ђироламо Вида, италијански ренесансни теоретичар књижевности, иронично (да ли?) саветује плагијаторе да пажљиво преписују грабеж. Цитирани Пјер Бајар вели: „Плагијат је стар колико и књижевност, којој посредно указује поштовање. У својој Антитетичкој критици (1973) Харолд Блум говори о песничком утицају прекрстивши га у песнички прекршај, тврдећи како се велики песници „упорно, и до смрти, боре са својим снажним претходницима “ Они, притом, и намерно, по Блуму, погрешно читају своје претходнике. Но, Блум мисли, као и Гете којег он цитира („Зар песник нема право на сва достигнућа својих претходника? Зашто би се устезао да убере цвеће на које наиђе? Само присвајањем туђег блага остварујемо нешто велико.“), и као Шели чију тврдњу наводи, како сви (велики) песници пишу једну једину велику песму. Но, једно је утицај, античко такмичење са песничким претходницима, тематско угледање, а друго је обично, богдан-поповићевско, преписивање ред по ред.

Дончићев Ресавски венац двоглава је књига. Она садржи две антологије. На левој страни су они од којих се полазило. На десној стигаоци. Само су песме превише огледалске. Толико да би, без скоро икаквих преправки, могле да замене места. Утолико је пред нама особена антологија-мрдалица. Имамо две песничке репрезентације. Наша, састављена од самих југословенских песничких одличника, намерила се против лирског остатка света. Боје другог тима, између осталих, бране: Артур Рембо, Шарл Пеги, Антонио Маћадо, Александар Блок, Андреј Бели, Валериј Брјусов, Николај Гумиљов, Езра Паунд, Федерико Гарсија Лорка, Ксавијер Виљаурутија, Жак Превер, Назим Хикмет, Чезаре Павезе, Дино Кампана, Паул Целан, Ингеборг Бахман, Никита Станеску. Њима се прикључио и наш дубл ве: Драгиша Васић (нисам ни знао да се песништвом бавио) и Душан Васиљев. Песме с леве стране књиге нипошто нису леве песме. Оне творе мини антологију модерног светског песништва. Али, гле чуда! Шта се збило са оним песмама које се находе на десној страни књиге, деснакама? До јуче и оне су могле да буду мини-антологија, само сад југословенског, песништва. Шта је пред нама данас? Анти- антологија? Антологија за заборав пошто творци песама нису успели или хтели да забораве оно што су прочитали? Она која ће призвати наше стручњаке не би ли покушали да, испитујући пажљиво и без икаквог страха и аутоцензуре, поетске опусе појединих наших песничких великана / „великана“, објаве читаве циклусе, можда и књиге, њихових заборавака, огледања у туђим огледалима у којима су успели потпуно изгубити своје Ја, властито лице, претварајући га волшебно у, непризнато позајмљено, Не-Ја.

Као да постоји скривена од очију јавности, опасна литература, посебно поезија. Ко је могао / хтео / смео да одбије књиге које су могле да открију неподопштине (задржимо се, културно, на том изразу) наших врхунских песника, или да их не уведе у каталоге наших најпознатијих, и најцењенијих, државних библиотека, чак и да их склони из корпуса њихових дела? Проверио сам каталог Библиотеке Матице српске и установио како она нема примерке следећих, за Ресавски венац и те како кључних, књига: Милан Савић. Песници побуне, 40 песника, Напредак, Београд, 1920; Љубавна поезија, књижара Светлост, Београд, 1928; Песништво Средње Америке, књижара Светлост, Београд, 1939; Мате Балота, Неореализам Сјеверне Италије, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948; Аница Савић – Ребац, Седам немачких песника, Нолит, Београд, 1953. И не само њих. Последњу споменуту књигу (у њој су песме Петера Хухела, Гинтера Ајха, Јоханеса Бобровског, Паула Целана, Еугена Гомрингера, Јанга Бриста и Ингеборг Бахман) добила је на дар од антологичарке Десанка Мксимовић, а завршила је у породичној библиотеци породице Славољуба Петровића Ђере. И поред трилерске, екоовске, потраге за њом нисам успео да је видим. Ови преводи се не налазе (чак се и не спомињу, као ни сама књига Седам немачких песника) у репрезентативној збирци Поезија и мањи песнички преводи, Књижевна заједница Новог Сада, 1987, коју је приредила Даринка Зличић. Седам немачких песника је књига-непознаница и за Љиљану Вулетић која је, 2002. године у Београду, објавила лепо илустровану и подацима драгоцену књигу Живот Анице Савић – Ребац. Очигледно, на делу је завера ћутања. Међутим, свако ћутање нечим је условљено. Питамо се, засад само хипотетички, није ли преводница Анице Савић-Ребац заправо била „извориште“ многих „оригиналки“ знаменитих, наравно не по ресавчењу, српских лирика? Дончићева књига још један је доказ како рукописи не горе (поготову то важи за већ објављене књиге – нема пожара који ће их, фениксовске по природи, у прах и пепео претворити). Попут дечјих скочи-играчака, оне се изненада, када нико то не очекује више, обрету пред нама.

После ове књиге која је тридесет југословенских иесника (један срећник добио је две песме.) рођених од 1900. до 1939. године антологијски представила песмама које су се на мах претвориле У песме увеоке, једва чекам наредни том који ће обухватити оне који су рођени од 1940. године наовамо. Претпостављам да ће бити дебљи, да ће болети више, да ће открити, на крају, у каквом смо привиду песничком живели, намерно заобилазећи истинске песничке вредности а хвалећи лажне. Када се ишчита целовита двотомна антологија, она у којој ниједан песник није пожелео, и неће пожелети да се појави, моћи ће слободније да се дише и аутентичније да се пише. После ње свима ће бити јасно како није злато све што сија. Постоји, очигледно, и тамни сјај.

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио!

__________

= извор: С1Р – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821-1(082.2)

821.163.41-1(082.2)

РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.

#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –

Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :

Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст

Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје

Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –

Стр. 158-161: Позлата југословенске

(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.

162-163: Рецензија / Тиодор Росић.

ISBN 978-86-88917-11-7

Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]

[аутор додатног текста], 1963-

COBIS.SR-ID 153.210103052

P R O G L A S / Boško Tomašević

PREMA NANOTEHNOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI

Cvetovi, simboli „Zavetina“, obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija „Zavetina“, proleće, 2013

Matica srpska i Srpska književna zadruga dve su institucije od nacionalnog značaja koje su stvorile generacije Srba poslednja dva veka.

Te institucije danas su zaposednute od strane onih srpskih kulturnih poslenika pisane reči čija je kulturna politika posve anahrona, pretstavlja silazišta duha i ne vodi srpsku kulturu Pisma savremenim civilizacijskim tokovima i tekovinama.

Neophodno je ove dve instutucije osloboditi od pretstavnika konzervativne mase, čija je ideja kulture daleko ispod savremene epistemè lanaca i putanja pisanja (écriture) i iste predati novom, savremenom Stvaraocu srpske kulture, koji će te dve institucije voditi kroz 21. vek.

Vreme je da ove dve institucije budu drugačije mišljene i da one same počnu drugačije da misle i drugačije da pišu, objavljujući posve nove znakove savremenog pisanja.

Komesare romantizma i estetičare dogmatskog romantizma, dežurne mističare, mučenike nirvane, koji se rugaju novumu i novim poslanstvima nacionalne kulture valja skloniti u Muzej. Siti smo ponavljanja, obožavanja večnosti na grobljima i pretvaranja prošlosti u blud.

Sa ovih prostora, potrebno je otvoriti novi prolaz ka kulturi sveta i tamo, povezani sa opštim kulturnim tokovima savremenog Slova i pisanja, tražiti odgovore za sopstveno prisustvo u njoj. Apsolutno moderno, bez gusala i dipli u pozadini!

Velike mrtvace prepustimo istoriji! Ono što je od njih valjalo, odavno je prisvojeno i iskorišćeno. Ljubav prema prošlim Svodovljima, okrutnost je anahronih, dogmatizam oholih, znak samodopadljivosti manastirske truleži. Njihova poslednja reč napisana je sa Jovanom Dučićem. Jedno doba  sa lokalnim rekvizitarijem krstovâ, vladikâ, jektenijâ – sve samim stilovima 18. i 19. veka – završeno je. Umorni smo od znakova anahronizama u delima Ćosića, Pavlovića, Simovića, Bećkovića, Noga. Ta Pisma su prošlost, dokrajčimo njihovu aktuelnost pohranjivanjem u biblioteke.

Doba nove kulture stvaralački rastočava prethodna mišljenja, od njih preuzima najneophodnije, i ide napred.

Komunikaciju sa svetom potrebno je ostvariti na najvišem mestu jedne nacije, medju njenim resursima, čije je prvo ime Novi Stvaralac, a drugo, njene moderne kulturne institucije. Modernizujmo stoga te institucije. Izbacimo iz njihovih redova mrtvace. Predajmo ih Stvaraocu 21. veka.

Kultura pretvorena u nedeljno popodne sa guslama na kolenima, tim neupotrebljivim ogledalima jedne istrošene kulture, propast je te kulture.

Naše pripadanje savremenoj kulturi sveta zahtevamo na razini Stila, čije je ime kvantna gravitacija literature, nanotehnologija književnog teksta, fraktalna geometrija pisanja, pisanje na 777° farenhajta. Neka to bude prilog Srpskog Pisca globalnoj književnosti, njegov dar kosmopolitskoj alternativi književnosti. Ko će to da učini ukoliko ne on, Srpski Pisac, koji je više od četvrt veka spavao na pometnjama mita, sanjao nad nemogućim atlasima i zanosio se eufeminizmima istorije.

Transnacionalna tekstualnost savremenog srpskog književnog Pisma vodi u pravcu globalne književnosti. Od sada Matica srpska i Srpska književna zadruga mogu biti samo metropole srpske književne reči za doba globalne književnosti. Ako nemaju snage i volje za nove vizije, napustimo ih. Novi Srpski Stvaraoci izmisliće nove institucije koje će odgovarati njihovim potrebama, njihovim uvidima za pravce delanja novog  srpskog sveta u zajednici sa svetom.

Književnost je uvek i pre svega bila ontologija, pokušaj odgovaranja na pitanje kakav odnos postoji izmedju bića i jezika, reči i stvari, bivajući na taj način, dok se usredsredjuje nad zagonetkom života, univerzalna, poput zakona prirode. Ona je neprestano vraćanje lancu i mrežama bića, te samoj sebi, nikakvo svratište ojkačima nad istorijom.

Oslobodimo srpske kulturne institucije od obaveze tegljenja istorije, pošaljimo ih u budućnost. Istorija pripada Muzejima i Arhivama. Neka se savremeni srpski pisac posluži kvantnom epistemè pisanja.Vreme je.

  Boško Tomašević

Insbruck, marta 2009.

Jasan pogled. Pogled preko polja – Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija „Zavetina“, kasno proleće, 2013.

_________  Iz propratnog pisma B. Tomaševića(!8. januar 2014) : “Dragi i poštovani Miroslave,
srećna Ti Nova godina i u dobrom zdravlju da je provedeš.
Sa radošću, uvek, čitam Tvoje pošiljke.
Sada Ti šaljem jedan tekst pod naslovom „Proglas“. Isti je, ako se ne varam, objavljen u „Betonu“ iste godine kada je i napisan, 2009. Pošto vidim da ponekad, kao memento, objavljuješ i neke tekstove koji već negde bili objavljeni, isti Ti šaljem iz tih razloga. Ukoliko budeš smatrao da bi ga bilo vredno ponovo objaviti, Ti ga objavi.
Puno Te pozdravljam,
srdačno,
Boško T.“

УВОД У РАЗМИШЉАЊА О КРИТИЦИ / Душан Т. Стојановић

Слапови светлости: Лакомица, 24. јул 2013. (Фототека Заветина)

Значај и право стање књижевне критике исцрпљују се поставком: није ли књижевна критика узалудан посао; ко и зашто чита критику. При том, ни мало није важно каква је она: стручна, новинска, аналитичка, полемичка, нападачка, бранилачка, ниподаштавајућа, незналачка, конзервативна, марксистички оријентисана, авангардна, феноменолошки или структуралисгички усмерена, површна, политички или морализаторски обојена итд. Ситуација је до те мере озбиљна да се у истој равни налазе и млад стваралац и критичар великоог реномеа, признат п познат одавна.

Без обзира о каквом је листу реч, дневном, недељном, или месечном, истраживања су показала да се читаочево интересовање исцрпљује сазнањем да му је ствар позната. Најчешће, он се сасвим задовољава обичном и голом ннформацијом шта књига садржи, све друто га замара или је изван домена његовог активног интересовања. Тиме се читав проблем потребе и значаја критике сужава само на оне који су за њу непосредно заинтересовани — било да се критиком активно баве, било да су лично умешани тиме што се њихове књиге коментаришу. Дакле, настаје модеран парадокс критичке мисли: све се своди на нагодбу између писаца и кри-тичара. Читаоци су ту сувишни иако је њихово присуство можда најпотребније. Самим тим и критика престаје бити стваран, истински арбитар културе, показатељ друштву и времену у којем делује.

Губећи везу са читаоцима она није ни „свест о свести“, ни научна потреба (јер се своди на ретке, појединачне случајеве), још мање је у стању да поврати ранији статус васпитног путоказа читаоцима и љубитељима уметности. Јер, очито је да је данас критика потрошно добро, роба, некурентна додуше, али, у малим коли-чинама, попут зачина, свакако потребна одређеннм конзументима. Постала је јадно пасторче стваралаштва уместо да је неовисна од спољних утицаја, чак да је изнад свих креација, самим тим што је интелектуално најангажованија, најсуптилниј.

Стање ће остати непромењено све док су и услови њеног опстанка овакви какви су сада. Критика се више не пише из потребе да се нешто саопшти, да се о нечему научно просуди, да се нешто изнађе или истражи, већ се наручује по потреби и задатку, на иницијативу, често само ради новца   (?!),  из политичких, друштвених, или политикантских ралозга, у светлу и ради одређених тренутака. Озбиљнија, теоретски условљена анализа „резервисана“ је само за остварења која нису савременог датума настанка. Са друге стране, имамо ситуацију да се критичка мисао уистину не бави много савременим ствараоцима иако се о њима сразмерно више пише! Разлоге за то треба потражити у осећању дужништва готово свих критичара према сопственој генерацији. Отуда и толико чест апологетски став према савременицима, или појава кланова  и приватних критичара.

Са друге стране, храброст, поштење, истинољубивост и ерудиција оних који пишу о књигама и књижевној проблематици, умногоме је у зависности од поруџбине. Лист, часопис, новине. Уредник културе, главни уредник. Основна концепција, профил и врста листа. Став редакције. Сви захтевају, сви траже. Фактори одређују став, сви подједнако и на свој начин омеђујући и сиромашећи критичареву мисао. (При том, политика најчешће у таквим стварима уистину има сасвим споредну улогу.) Осакаћена, она једва да егзистира, ретко кад се још могу препознати остаци критичаревог индивидуалитета, још мање је могуће назрети шта је његов прави став и убеђење. При том ваља елиминисати и неке друге утицаје и околности који такође могу допринети извитоперавању истине о делу (лични мотиви, обзири, пријатељство с писцем и сл.). Иако околности од наизглед секундарног значаја, оне често могу да имају пресудну улогу, прибављајући појединим књигама незаслужену и лажну ауторитативнодт пред временом  и читаоцима.

Прави, суштински проблем кризе критичке мисли ипак није у оном грму у који сви обично упиру прст. Последица није у помањкању младих, нових критичарских снага, нити је реч о њиховом запостављању од стране часописа, новина и издавача — мада су узроци за постојеће стање понекад и у томе. Реч је пре свега о монополу утицаја, о нетрпељивости и ускоумним схватањима оних који праве и филтрирају, о онима који шкопе слободну критичку мисао на сваком кораку и где стигну. РЕЧ ЈЕ, ДАКЛЕ, О РОБОВАЊУ. 0 критичаревој немогућности да буде и остане особен и личан, спутан једино естетичким мерилима и сопственим схватањем уметности.

Основа сваке уметнички квалитетне критике је у слободи критичке мисли, у индивидуалном начину његовог саопштавања. У име свега и свачега то право се непрестано крши. Последице су такве да учмали дух уредника појединих часописа, на жалост, умногоме карактерише и читаву књижевну критику последњих година. Кладим се са сваким од вас да нисте у стању да препознате по стилу ни једног са-временог српског критичара! Једноставно зато што захваљујући деловању мудрих глава српски критичари и немају некакав свој стил. Без живости и осећања за актуелно, за виталне интересе савременог књижевног стварања и збивања, самозадовољно и сито, воде нас мудре главе у умир сваког занимања за оно што се објављује у часописима и листовима. Каткад публику пробуди какав скандал или свађица, и то је све. Мртво море   диктира   своје   законе.

Настанак кризе датира од оног тренутка када је критичар био приморан да се повинује законима „тржишта“, преставши самоетално и критички да мисли препуштајући ставове и иницијативу другима — уредницима, политичарима, скупу „одговорних“, друштву и моралној потреби, задржавши за себе право једино да констатује и обавештава, каткад и да прећуткује. Ступивши у односе наручилац-произвођач критичар је натакнуо себи омчу око врата и заувек рекао збогом некаквој својој критичарској индивидуалности.

Но, постоји и друга страна медаље. Питање слободе критичког суђења уопште се не поставља, или бар не у тако драстичној мери, уколико се критичар определи за писање о тзв. неутралним темама (проблеми из историје или теорије књижевности). Чак, не само да ће себи прибавити пуно поштовање за свој труд, већ може бити сасвим сигуран у моралност и поштен однос према свом делу! Додуше, ни он не може да рачуна на некакву бројност читалаца (евидентно је да свака врста стваралаштва која не носи обележја и везу са својим временом сужава круг својих конзумената). Но, није ми намера да о таквима овде расправљам. Дакле, шта да ради онај критичар који ипак жели да помири захтеве времена и своју потребу да пише о актуелним књижевним  темама?!

Хајне је једном приликом рекао да   у   грудима   писаца   неког  народа лежи  слика будућности тог народа. Критичар који би довољно оштрим ножем парао неког новијег песника био би у стању да ту слику сагледа. У ту сврху ја бих радо заклао критички неког од наших вајних уредника како бих из његове утробе попут хеленског врача, сазнао судбину књижевне критике у будућности.

На жалост, и без такве једне операције могуће је понешто сазнати ако се уместо уредника принесе на жртву неки од постојећих часописа. Уколико је удовољио захтеву времена, критичар мора да је неизмерно вешт и прилагодљив ако жели да се одржи и нешто значи. Потребно је не само да је вичан пословима око Сциле и Харибде, већ и да је способан да брзо заборави оно што је рекао — али и да се тога сети у тренутку када је то неопходно потребно. Да зна кад и кога да хвали, као и куди. Још боље је ако оба начина испољавања става уме да избегне — тако ће срећнији и дуговечнији бити. Нека га ни најмање не брине чињеница да код већине наших писаца, понајвише оних младих, влада уверење да их је критика схватила једино ако се о њима изразила похвално. То је за сваког критичара споредно, јер, није важно шта писац или неко други мисли о његовом делу, већ шта ће рећи уредник.

Зато критичар н не сме да погреши,   јер   и   погрешити    значи   имати став, разликовати се, поседовати индивидуалност. Све до оног тренутка када на то (авај!) буде присиљен другачијим стањем у култури, друштвеном ситуацијом која ће од њега (да злехуде ли среће!) тражити да недвосмислено и јасно излаже своје ста-вове. Разложно, без страха, не говорећи: позерски, тактички и лажно, с надмоћношћу и ташто, улагивачки или с понизношћу, квази-учено а тупо,   академски   а   заправо  празно.

А заправо, ако хоћете да чујете праву истину, ја сам читав овај проблем просто-напросто измислио, не знам ни сам зашто. Јер, чињеница је да је наша критика одавно изборила себи права за која се ја, тобоже тако ватрено, залажем. Није ли она већ годинама и лична, и субјективна, самим тим самостална и особена, неспутана и теоретски образложена чак и кад греши?! Трагалачка, уметнички и креативно увек оправдана, ослобођена просечности, безличја, јаловости и анемије?! Није ли?! Изгледа да сам ја намерно заборавио да споменем ону истину која је једино важна, а коју у оваквим приликама има обичај да каже мој добар пријател, Леополд Стоковски: „Највише се плашим оних који не знају ништа о ономе што пишу, али зато умеју то веома лепо да напишу.“

Душан Т.  Стојановић

 ________ Извор: Књижевни часопис „Знак“ студената Филолошког факултета Београд, Година Прва, број 2-3, 3. јун 1972,  стр.  91 – 93 . – НАПОМЕНА: Листање часописа потврђује и у овом случају, поново и поново, да то није узалудан посао; и да има појединих бројева књижевних часописа и појединих чланака, штампаних пре четрдесет и више година, који су – подвлачим – актуелни и данас, подстицајнији од тог часописног смећа, шареног као лицидерска срца, које се нуди данас… Овај текст Стојановића на разне помисли, углавном тужне. Могли смо да „изоставимо“ последњи параграф овог текста, где се аутор, можда, поплашио изнетих истина, али текст смо донели у целини. Текст је начелан и, видели сте и сами, каква је природа српске књижевне критике од седамдесетих…