О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији

Из више различитих извора сакупили смо и приредили низ текстова који говоре како је извршено ритуално зверско убиство Царске породице Романових, и о некима од чудима Светог Цара Николаја која су забележена у Србији. 

Приредила Редакција СРБског ФБРепортера
На празник Светих Царских мученика. 17.7.2015.

***

Убиство царске породице Романов

Пред убиство царске породице Романових се у једној од суседних соба куће Ипатијева окупило 11 крвника који су те ноћи стрељали царску породицу са њеним слугама.

Ево њихових имена: Јанкељ Хаимович Јуровски, Никулин, Степан Ваганов, Павел Спиридонович Медведев и Лаонис Горват, Анзељм Фишер, Изидор Ендељштејн, Емиљ Фекете, Виктор Гринфељд, Имре Нађ и Андреас Вергази (плаћеници – Мађари).

Сваки од њих имао је револвер наган са седам метака. Јуровски је сем тога имао и маузер, а двојица – пушке са бајонетима. Сваки убица је унапред одабрао своју жртву. Тако је Горват одабрао доктора Боткина. Али, притом је Јуровски свима строго забранио да пуцају у Господара Цара и Царевића: хтео је (или му је то, можда, било наређено) да сопственом руком убије Руског Православног Цара и Његовог Наследника.

Кроз прозор се зачула бука мотора камиона од четири тоне «Фиат», спремног за превоз тела. Стрељање уз буку камионског мотора, да би се пригушили пуцњи, представљало је омиљени поступак чекиста. То је учињено и овога пута.

Било је 1 сат 15 минута после поноћи по сунчевом времену, или 3 сата 15 минута по летњем (које су бољшевици померили два сата унапред) када се Јуровски вратио у собу праћен читавим тимом крвника. Отишао је код Господара. Никулин је стао ближе прозору, преко пута Господарице. Лицем у лице доктору Боткину смесио се Горват. Остали су се распоредили с обе стране врата. Медведев је заузео позицију на прагу.

Пришавши Господару, Јуровски је рекао неколико речи, саопштавајући о предстојећем стрељању. То је било толико неочекивано да Господар изгледа није одмах схватио смисао реченог. Придигао се са столице и запрепашћено упитао: «Шта? Шта?» Господарица и једна од Великих Кнегиња стигле су да се прекрсте. У том тренутку је Јуровски подигао револвер и неколико пута опалио прво у Господара, а онда у Наследника. Скоро истовремено и остали су отворили ватру. Велике Кнегиње које су стајале у другом реду, виделе су како падају њихови Родитељи, и ужаснуто завикале. Било им је суђено да их неколико тренутака надживе. Стрељани су један за другим падали. За два-три минута је испаљено око седамдесет метака. За већину Мученика смрт је била скоро тренутна.

Наследник је слабо јечао. Јуровски Га је докрајчио са два метка у главу. Рањена Велика Кнегиња Анастазија дотучена је бајонетима и кундацима. Ана Демидова се копрцала док није пала под ударцима бајонета. Неколицину жртава су докрајчили мецима или бајонетима, пре него што је све утихнуло.

Кроз плавичасту измаглицу која је испунила собу после отварања толике ватре, при слабој светлости једне електричне сијалице слика убиства је представљала ужасан призор. Господар је пао напред, близу Господарице. Уз њих је на леђима лежао Наследник. Велике Кнегиње су биле заједно, као да се држе за руке. Доктор Боткин је закорачио напред пре него што је пао ничице с дигнутом десном руком. Ана Демидова и Алексеј Труп пали су крај задњег зида. Крај ногу Великих Кнегиња наузнак је лежао Иван Харитонов. Сви убијени су имали по неколико рана, и зато је било изузетно много крви. Лица и одећа су им били обливени крвљу, на поду су биле барице крви, а капљице и мрље крви покривале су зидове. Изгледало је као да је читава соба преплављена крвљу и да је то кланица.

Истражни судија Н.А. Соколов је на зиду открио и снимио два натписа које су крвници оставили.

Први натпис се састоји из четири кабалистичка знака. Истрага је закључила да га треба читати здесна улево. У књизи Р. Вилтона «Последњи дани Романова» тај се натпис дешифрује овако: «Ту је поглавар религије, народа и државе убијен, наредба извршена».

У Британском музеју се налази Енелова књига «Жртва» у којој је потпуно разоткривен текст натписа: «Ту је по налогу тајних сила Цар жртвован за разарање државе. О томе се обавештавају сви народи».

Други натпис је малтене сасвим на немачком, малтене сасвим цитирајући песму Х. Хајнеа о кажњавању цара Валтасара, зато што је увредио Старозаветног Јехову (Дан. В, 30): «Belsazar ward aber in selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht». («Но исте те ноћи Валтасара убише слуге његове»).

Онај који је оставио потпис унео је одговарајуће, на први поглед неприметне измене: «Belsatzar (енгл., франц.: руски цар) ward <…> (aber – nem.: Но) in  selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht»  самим тим символички записнички забележивши да је ту извршено крваво погубљење.

На самој ивици прозорске даске мастилом су један над другим исписана три натписа: «1918. године», «148467878 р», а крај њих је истим мастилом и рукописом написано «87888».

У то време у «Кућу Посебне Намене» стигли су Шаја Голошчокин, Белобородов, Мебиус и Војков. Јуровски је заједно са Војковом помно прегледао убијене. Превртали су их на леђа да виде нема ли још знакова живота у њима. Притом су са својих жртава скидали драгоцености: прстење, наруквице, златне сатове. Затим су тела умотали у унапред припремљено сукно за шињеле и на носилима начињеним од двеју рукуница и чаршава пренели на камион који је стајао пред улазом. За воланом је седео злоказовски радник Љуханов. Крај њега су сели Јуровски, Јермаков и Ваганов.

Под окриљем ноћи камион је кренуо од куће Ипатијева, спустио се Вознесенским проспектом према Главном проспекту и изашао из града кроз предграђе Верх-Исетск. Ту је скренуо на једини пут који води у село Коптјаки на обали Исетског језера. Пут ту пролази кроз шуму, пресецајући Пермску и Тагиљску железничку пругу. Већ је свитало када је око 15 врста од Јекатеринбурга и четири врсте пре Коптјака, у густој шуми на месту «Четворица Браће» камион скренуо лево и избио на омању шумску пољану крај низа запуштених рударских окана званих «Гањина Јама».

Ту су тела Царских Мученика истоварена, раскомадана, поливена бензином и бачена на две велике ватре. Кости су уништаване помоћу сумпорне киселине. Три дана и две ноћи убице су, уз помоћ 15 одговорних партијских комуниста специјално мобилисаних у ту сврху, радиле под непосредним руководством Јуровског, по упутствима Војкова и под надзором Голошчокина и Белобородова, који су неколико пута долазили из Јекатеринбурга у шуму.

Најзад је увече 6/19. јула све било свршено. Убице су брижљиво уништиле трагове ватри. Пепео и све што је остало од спаљених тела, бачено је у рударско окно у које је потом убачено неколико ручних граната, а земља је унаоколо прекопана и на њу набацано лишће и маховина, да се прикрију трагови злочина који је ту почињен.

У току „револуције“ убијено је много чланова породице Романових – чак њих седамнаест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци.

Тела цара, царице и три кнегиње сахрањена су 17. јула 1998. у Санкт Петербургу у саборној цркви светог Петра и Павла, тачно 80 година од масакра. Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве.

***

Шта се десило у подруму дома Ипатијева?

Као прво (и ово лежи на површини) – то је ритуално-мистички злочин. Ово се не види само из натписа који је остављен на зиду подрума, већ и из следећих детаља: династија Романова је започела у Ипатијевском мансатиру и завршила се у дому Ипатијева у Јекатеринбургу (на ово је обратио пажњу још генерал Дитрихс). И наравно, није случајно што се дан јекатеринбуршког злочина подударио с даном сећања на Светог кнеза Андреја Богољубског, „које је ако не по имену, онда по суштини, по замисли био први руски цар!“ пише о томе архимандрит Константин.

Али, гледајући Распеће не треба да видимо само злочин првосвештеника „деце ђавола“, већ главно – васељенску победу искупне Христове жртве за све људе. И ако желимо да проникнемо у истинску суштину јекатеринбуршке Голготе, наши погледи не треба да се фокусирају на крви или на узалудној демонској ритуализацији, већ на победи царских мученика, који су принели жртву за целу Русију. У Ипатијевском подруму је дошло до сукоба између сатанистичког ритуала и нескрушиве силе хришћанске жртве, коју је за грехове отаџибине принео цар Николај II и према којој је ишао целог свог живота. А исход таквог сукоба је увек био, јесте и биће – посрамљење сатанистичких сила, ма како оне беснеле. Својим злочинима богоборци су од тамних сила купили преко седам деценија физичког ропства Русије; а Цар Мученик је својом хришћанском победом спасао душу Русије за вечност.

А. Широпајев, Победа цара Николаја II

 ***

Чуда Светог Цара у Србији!

У српској штампи још 1925. године писало је о томе како је једна стара Српкиња у рату изгубила два сина, а трећи је био проглашен несталим и она га је сматрала убијеним; но једном, након горуће молитве за све војнике погинуле у минулом рату, имала је виђење. Јадна мати заспала је и у сну видела Цара Николаја II, који јој је рекао да јој је син жив и да се налази у Русији, где се он заједно са своја два брата борио за словенску ствар.

– „Нећеш умрети,“ – рекао јој је руски Цар, – „док не видиш свог сина“.

Ускоро након тога старица је добила извештај да јој је син жив. Неколико месеци након тога загрлила га је живог и здравог, када се вратио у своју отадџбину.

11. августа 1927. новине у Београду пренеле су вест под насловом „Лик Цара Николаја II у манастиру Св Наума на Охридском језеру“. Руски уметник и академик Колесников био је одабран да живопише нови храм у древном српском манастиру Св Наума. Притом остављена му је потпуна слобода при одабиру ликова и тема за живописање зидова и купола. Четрнаест лукова уметник је живописао лако, а петнаести беше оставио празним, не знајући шта би ту живописао. Када је једно вече ушао у храм, запањени живописац угледао је на петнаестом луку забринуто лице Цара Николаја II.Поражен чудесним јављaњем мученички пострадалог руског Господара, уметник је неко време стајао као укопан. Потом, како је казивао сам Колесников, није могао да заспи целу ноћ, а ујутру покренут молитвеном жељом грозничаво је поставио лестве крај овала и радио са жаром као никада до тада, уз зраке излазећег сунца.
– Живописао сам без фотографије – писао је уметник једном пријатељу.
– За све време, неколико пута указао ми се сам Господар, дајући ми објашњења како да живописем његов лик. Лик његов потпуно ми се урезао у памћење. Завршио сам дело и исписао натпис: „Сверуски Император Николај II, примивши мученички венац за добра дела своја и жртве учињене за славјански народ.“ Када је ускоро у манастир дошао командир битољског војног округа, генерал Ростић, угледавши фреску Светог Цара Николаја, расплакао се од ганутости. Тада је тихо изговорио: „За нас Србе, то јесте и биће највећи, и најпоштованији од свих светих“.

Многи официри и војници српске војске пре II светског рата причали су да се годинама сваке вечери уочи дана убиства Господара и његове породице, руски Цар појављује у Саборној Цркви у Београду, где се моли пред иконом Светога Саве за српски народ. Затим, према тој причи, он одлази у главни штаб и тамо проверава састав и стање српске армије.

Визија Светог Јована Кронштатског о страдању цара Николаја

Свети Јован Кронштатски имао је визију у којој је, обилазећи са Светим Серафимом Саровским небеска насеља, видео многе тајне. Сем осталог, дато му је и да види будуће страдање цара Николаја Другог. Ево како је тај сусрет описао свети и праведни отац Јован:

“… Без речи Старац (Св. Серафим Саровски) се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше Исусову молитву. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше помазаника владара. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку… Тада видех особу у белом, то беше Цар Николај II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: “Моли се за мене оче Јоване и реци свим православним хришћанима да сам ја цар мученик умро достојанствено и мушки за моју веру у Христа и Православну цркву, реци светим оцима да служе парастос мени грешноме, али за мене гроба неће бити.“

Цар Николај благосиља војнике држећи икону у руци

Порука Светог Серафима Саровског цару Николају

После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је:

„Преподобни Серафим написао је писмо Цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања.“

Матушки Серафими причала је Наталија Леонидовна Чичагова (владикина кћер) да је цар то писмо, када га је примио, са страхопоштовањем ставио у унутрашњи џеп, казавши да ће га прочитати касније. Када је цар прочитао писмо, након што се вратио у игуманску зграду, заплакао је. Дворјани су га тешили, говорили му да баћушка Серафим јесте свет, али да и он може да погреши. Али, цар је неутешно плакао. Садржај писма је свима остао непознат. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу.

Заиста, 17. јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти.

Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила „Свети царски мученици, молите Бога за нас“.

Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

***

Последње наређење Светог Цара Николаја Другог

Последњи пут вам се обраћам многољубљена војско моја. После одрицања престола Руског у моје и у име мога сина, власт је предана привременој влади, на иницијативу руске думе.

Нека јој Господ Бог помогне да Русију одведе на пут славе и благостања.

Нека помогне Бог и вама благословена војско, да одбраните нашу отаџбину од напада злих непријатеља. У протеклих две и по године ви сте поднели тешку војну службу, много крви је проливено и много је силних ствари урађено али ближи се час када ће Русија заједно са својим благословеним савезницима у заједничком стремљењу ка победи, сломити и последњи напад противника. Овај рат се мора завршити потпуном победом.

Ко сада размишља о миру, и ко га жели, он је издајник отаџбине и њен непријатељ. Знам да сваки частан војник има овакво мишљење.

Испуните свој дуг, заштите нашу благословену велику отаџбину, повинујте се привременој влади, слушајте Ваше старешине и схватите да је свако слабљење поретка служење непријатељу. Чврсто верујем да у Вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој отаџбини.

Нека вас благослови Господ Бог и нека вас Свети великомученик и победоносац Георије одведе ка победи.

 

О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији.

ЂУРЂИЈА или ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима

Из новог летњег двоброја часописа ЗАВЕТИНЕ+ , 9-10 /2015. 

Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.

То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог да прости.

Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија, и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике поплаве и пошасти.

Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.

Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером. Читах евангелије.

Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од тога дана Вознесење поста наша заветина.

И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и поплаве…

Преко Пека, испод Стржевице, постоји мало језеро, код кога су три велика храста које нико не дира, нити им гране подсеца, и који су прво поштовани као чувари језера, а потом као Запис.

Сину мом Мишљену Првом роди се син Мишљен Други. И опет прођоше лета, и научих унука да чита из књига, и да пише, и водих га у манастире Горњак и Раваницу…

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај. Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба.Као што је писано: Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути.Да, покренуле су се небеске силе. Наш народ је у шумском карантину…То је наставак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга.

Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустошења, ону о којој је говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у градовима. На друмовима.

Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева кад се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штете, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и злих духова. Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове колиба и на њиховим улазима. Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених. Ми обилазимо посвећена дрвета, велика и граната стабла, дрва родна, дрва неоскрнављена.

Дај, Боже, да спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.

Од свега скупљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред Записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и за мртве.

Дај, Боже, да на заједничку вечеру дођу сви: поп и чобанин, муж и жена, деца и старци, браћа и сестре, да поделе са Домаћином колачаром колач и наслеђе. Не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог Духа научио шта треба да кажемо: Продајте што имате и дајте на милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари.

Будите велики добротвори, јер свако коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.

Овај Запис или Молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, домаћина, попова и народа, млађарије и крстоноша…

АМАНЕТ: да се ова Књига, и оно што је у њој записано, чува као очи у глави, преноси са колена на колено, и дописује оним што је истинито и Богу угодно.

Исправите пером и мастилом; ако има нешто погрешно; а моје је отачаство гроб, земља пак мати. Жив ли јеси, или мртав, о Мишљене, блажен човек умире на сваки час, АМИН!

Бела  Тукадруз – одломак којим започиње следећи наставак  из романа „Шифра ЈЕГУЉА“ , часопис „ЗАВЕТИНЕ+“  9-10 /2015. (план је да се позаамашни роман објави  у наставцима током  следеће две године). Обезбедите на време  свој примерак новог двоброја ( излази из штампе крајем лета).

Србијом унакрст: Заветине на Радану : Угриз времена, стара кућа (из засеока Добра Вода – Ђурашковићи)

ЗАВЕТИНЕ + : Могућност претплате и куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице

Уредник часописа „Заветине+“

Ово смо објавили у оквиру уобичајеног Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ током фебруара и марта 2015. године:

…Позвали смо пријатеље (и непријатеље) да се претплате на наш часопис ЗАВЕТИНЕ +, али је одзив био мршав, (треба додати: прошле 2014. године – што је некако и очекивано, обзиром какве су околности и клима у друштву, а и предрасуде.) Рачуница је показивала да би 200 претплатника омогућило да се одштампа десетак бројева нашег часописа на 20-ак страница великог новинског формата. Сви очекују бесплатне новине, бесплатне часописе, тј. већина. Бесплатно је постало сан хиљада и хиљада људи. А управо је то – бесплатно – илити џаба – најскупље. Наш часопис има на видном месту ово: „ Ове новине не финансира министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Да би то заиста и биле, ми не можемо да се ослонимо на рекламе, јер зна се како брзо и лако пропадају такви листови. Од државе, оне комунистичке и ове која то то тобож није, никад једну пару за издавање часописа нисмо добили. Нисмо ни тражили, јер смо знали да нам никада не би ни петопарац дали, зато што смо без – да не употребим другу и праву одговарајућу реч, – без „педигреа“ (котеријског и сваког другог).

   Ми смо учинилио оно што смо могли – покренули сми и публикујемо и штампано и дигитално издање „Заветина +“. Оно штампано на папиру на 20 страница великог формата кошта 299. динара – нешто мало више него подшишивање у Београду, а оно дигитално истоветно као и штампано на папиру, на ЦД-у , 210 динара, колико и мушко подшишивање. Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). То је вероватно најбржи начин куповине једног часописа. …

Дакле, ето, то је то. Могли смо и можемо и чинићемо то и убудуће да издајемо, штампамо и публикујемо скупљу и јефтинију верзију часописа „Заветине+“, ону на папиру, и ону на ЦД, по цени од 299,00 и 210,00 дин. Часопис који се дуго спрема и излази четири пута годишње најмање, продаје се по цени једног мушког подшишивања. Не џабе. ЏАБЕ је најскупље.

Подсећамо, на почетку фебруара 2015. године да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се претплатите на овај часопис. Претплата је иста као и претходне године (2000,00 дин – за поручиоце из иностранства исто – плус поштански трошкови, – само за претплатнике из иностранства).

(4. фебруар 2015, извод)

Пролећни изданак, прва трава у центру Београда – симболична слика

 Драги пријатељи,

Отворили смо мобилну интернет-књижару, Књижару писаца, која је веома посећена, и преко које се лако може наручити нови или стари број часописа „Заветине+“, а од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. На основу захтева пошиљаоца, поручиоца, пошта у Србији прима уплате, а издавач, уредник часописа новац може да подигне у било којој пошти у Србији. Поручиоци само треба да знају број телефона уредника ( +381 65 3006950). …

Подсећамо, да је у припреми нови пролећни двоброј часописа „Заветине+“ , 8- 9/2015, и позивамо Вас да се на време претплатите на овај часопис. Годишња претплата – 2000,00 дин (као и претходне године– за поручиоце из иностранства исто – плус поштански трошкови), важи до 22. марта 2015. године!! Претплатници из иностранства шаљу претплату преко Western Uniona на адресу Мирослав Лукић 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13, Србија. Молимо да нам претплатници, чим пошаљу новац, напишу у електронској поруци (miroslav7275@gmail.com) и број Control number.

Надам се да смо успели да вас убедимо како је сан о бесплатним новинама скуп и апсурдан. Џабе је најскупље…

      (16. март 2015, извод)

Претходни број часописа „Заветине +“, штампано изд.

искошени плави зумбул. Овај искошени зумбул искошено расте, у односу на ону прву траву горе. Могао би да расте и према доле, према небу, ма колико то парадоксално звучало. Мада би било најбоље да расте као у баштама, нормално.

Данас је – 17. март 2015. године, преостало је још пет дана до када ће моћи да се изврши годишња претплата за наш часопис, према цени која важи до 22. марта 2015. – Број претплатника се упетостручио у односу на 2014. годину, али то је далеко од бројке 250 претплатника, колико је потребно да би један књижевни часопис редовно излазио. Највећи број претплатника, ове године, није из иностранства, већ из Србије; и највећи број претплатника не чине чланови Групе Зз, већ неки редакцији непознати поручиоци и нови пријатељи. Последњих месеци смо, објављујући преписку и текстове о томе како је данас тешко објављивати писцима из Србије, поготову онима – метафорички говорећи – са лошом адресом (као и другим писцима, не само онима који живе и раде у дубокој провинцији, већ и онима који стварају у Београду и већим  градским средиштима, и не припадају котеријама) стекли утисак, дошли до уверења да тешка и још тежа времена долазе за објављивање, уверени да је једини излаз из те неприродне ситуације удруживање писаца и саморганизовање, за почетак на принципу доброг обичаја мобе, а временом и  овидљавањем оне друге и друкчије књижевне Србије, и повећањем тиража и угледа појединих писаца Заветина, да ће доћи до повећања и кругова обнове и свести о једином могућем начину објављивања  дела српских писаца.

Овај плави зумбул расте НАОПАКО. И то је за неупућеног чудо. Ово друштво и ова књижевност пуна је таквих „чуда“.

Но, изгледа да је код наших писаца на речима једно, а на делима друго. Примивши то к знању, као уредник, и као писац (пре свега) не пребацујем ником ништа. Сам сам издавао часописе последњих двадесетак година, како сам знао и умео – без ичије помоћи  ( ч. „Трећа Србија“, „ЗАВЕТИНЕ Плус“, „Идентитет“, „“Дрво живота“, „Уметност махагонија“, „Суз“); и већ сам доживео да видим како се  гасе, после  20. или тридесетог броја – , иако нису разговарали сами са собом (као толики други српски књижевни часописи – отровани академизмом и смећем официјелне и бирократске књижевности). Не кукам; ризик је био мој. Колико видим, међу претплатницима и овог 17. марта 2015. нема   њих неколико, чак ни 1/ 10.  и то је у реду – зашто би се претплатили? Као и у савременом друштву, сви би да се нешто промени, на боље, али да  се нико ничег не одрекне. Филозофија позната као муфте, овде је већ пола века у моди. И они ређи наши писци који виде невољу нашег нередовног књижевног живота и објављивана, причају на сав глас како много шта не ваља, како су алтернативни или мали издавачи нека врста излаза, али у себи сањају  да им књиге трукује „Службени гласник“, или неки други од издавача под чудним кишобранима наше стравичне транзиције. Сањају да буду државни писци и да добију извикане награде у овој земљи.

Морам и о овоме нешто да напоменем: Прошле године сам добио, као и ове, десетак писама особа које су желеле да се претплате на часопис „Заветине+“, постављајући као „услов“ да – пошто је реч о писцима – њихови рукописи буду објављивани у „Заветинама“.  Таквима сам одговорио директно: Да би неки рукописи били штампани, или у нашем часопису, или на „Сазвежђу З“, морају да прођу кроз уредничку процедуру, тј. да се због нечега допадну уредницима. На нашу срећу, такви „претплатници“ су најпогрешнији, они су одустали од „претплате“, јер су разумели да они траже нешто друго и да би за њих „претплата“ морала бити десетоструко већа! Часопис „Заветине +“ није часопис за гребаторе свих фела, каријеристе и камелеоне разних боја; то је трибина оног књижевног света, и у Србији, и на Балкану, и широм света, који покушава на друкчији начин да живи, пише и организује се, па ко воли нек изволи.

Мени се донекле допада овај и овакав усамљени плави зумбул. Не, наш часопис „Заветине+“ не личи на њега, наш часопис је изданак својеврсни, између оне прве зелене травице и овог ненаопаког можда бисмо могли рећи и нормалног зумбула?

Замолио бих још нешто, пре свега оне претплатнике, који нису чланови Групе Зз, када шаљу претплату  преко мобилног телефона, PosTneT упутнице да обавезно пошаљу и своју кућну адресу, или адресу на коју можемо да им шаљемо часопис, или поједине књиге Заветина…

За оне, који тек треба да одлуче да ли ће се претплатити на „Заветине+“ или не кажем и следеће, у првом пролећном броју, часопис доноси пробране текстове Ф. Н. Достојевског, Момчила Настасијевића, Александра Лукића и других српских писаца. Од овог броја, па на даље, током 2015-2016. године, наш часопис ће објављивати у наставцима, као у стара добра времена,  један подужи рукопис, који је више деценија чекао на објављивање. Пружамо прилику поштоваоцима талента аутора овог романа да упознају, током ове и следеће године,један фантомски рукопис – роман, који никога не оставља равнодушним.Шифра „Јегуља“: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА УВРЕЖЕНИХ ИДЕЈА. Наравно биће ту и много других занимљивих прилога….

Почело је пролеће! или ако више волите – дуго очекивана књижевна обнова!

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио! / Душан Стојковић

ПО ЗЛАТА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ (КУКУ)ЛИРИКЕ

Д. Стојковић, (фотодокументација „Заветина“)

Песник нокаутер Милоје Дончић склопио је књигу – бомбу. Требало је да она експлодира много раније, али никада није касно Оно о чему се шушкало а на шта су врли „стручњаци , академски и универзитетски мастодонти, библиотечки мрави презриво одмахивали руком, сада је пред њиховим очима. Ако се не постиде, бар ће морати да се замисле. Постоји и друга могућност: могу, евентуално, да понуде другу, и другачију, тумбе окренуту, дефиницију плагијата. Помажем им (као добра душа!) тако што наводим тврдњу Жана Жиродуа по којој је плагијат основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“. (На страну, што велики француски драмски писац и романсијер није мислио на дословно, ресавско, преписивање, песничко фотокопирање туђег. Није фер цепидлачити!) Постоји и трећа могућност за наше ресавце (трећа срећа!). У Борхесовом Врту са стазама што се рачвају находи се и прича „Пјер Менар писац Кихота“. Само, Менар није писац од крви и меса већ је литерарна, ма колико вишезначна и антиципаторска, фикција. Коначно, Пјер Бајар, у свом Антиципираном плагијату (2009), овај дефинише као „скривено инспирисање делом неког потоњег писца“. Али, ево још једном морамо да посегнемо за само: само наши песници се нису огледали у будућим писцима, завиривали су у оно што је већ било остварено и објављено.

Велики римски сатирични песник Марцијал први је употребио реч плагијат. Ђироламо Вида, италијански ренесансни теоретичар књижевности, иронично (да ли?) саветује плагијаторе да пажљиво преписују грабеж. Цитирани Пјер Бајар вели: „Плагијат је стар колико и књижевност, којој посредно указује поштовање. У својој Антитетичкој критици (1973) Харолд Блум говори о песничком утицају прекрстивши га у песнички прекршај, тврдећи како се велики песници „упорно, и до смрти, боре са својим снажним претходницима “ Они, притом, и намерно, по Блуму, погрешно читају своје претходнике. Но, Блум мисли, као и Гете којег он цитира („Зар песник нема право на сва достигнућа својих претходника? Зашто би се устезао да убере цвеће на које наиђе? Само присвајањем туђег блага остварујемо нешто велико.“), и као Шели чију тврдњу наводи, како сви (велики) песници пишу једну једину велику песму. Но, једно је утицај, античко такмичење са песничким претходницима, тематско угледање, а друго је обично, богдан-поповићевско, преписивање ред по ред.

Дончићев Ресавски венац двоглава је књига. Она садржи две антологије. На левој страни су они од којих се полазило. На десној стигаоци. Само су песме превише огледалске. Толико да би, без скоро икаквих преправки, могле да замене места. Утолико је пред нама особена антологија-мрдалица. Имамо две песничке репрезентације. Наша, састављена од самих југословенских песничких одличника, намерила се против лирског остатка света. Боје другог тима, између осталих, бране: Артур Рембо, Шарл Пеги, Антонио Маћадо, Александар Блок, Андреј Бели, Валериј Брјусов, Николај Гумиљов, Езра Паунд, Федерико Гарсија Лорка, Ксавијер Виљаурутија, Жак Превер, Назим Хикмет, Чезаре Павезе, Дино Кампана, Паул Целан, Ингеборг Бахман, Никита Станеску. Њима се прикључио и наш дубл ве: Драгиша Васић (нисам ни знао да се песништвом бавио) и Душан Васиљев. Песме с леве стране књиге нипошто нису леве песме. Оне творе мини антологију модерног светског песништва. Али, гле чуда! Шта се збило са оним песмама које се находе на десној страни књиге, деснакама? До јуче и оне су могле да буду мини-антологија, само сад југословенског, песништва. Шта је пред нама данас? Анти- антологија? Антологија за заборав пошто творци песама нису успели или хтели да забораве оно што су прочитали? Она која ће призвати наше стручњаке не би ли покушали да, испитујући пажљиво и без икаквог страха и аутоцензуре, поетске опусе појединих наших песничких великана / „великана“, објаве читаве циклусе, можда и књиге, њихових заборавака, огледања у туђим огледалима у којима су успели потпуно изгубити своје Ја, властито лице, претварајући га волшебно у, непризнато позајмљено, Не-Ја.

Као да постоји скривена од очију јавности, опасна литература, посебно поезија. Ко је могао / хтео / смео да одбије књиге које су могле да открију неподопштине (задржимо се, културно, на том изразу) наших врхунских песника, или да их не уведе у каталоге наших најпознатијих, и најцењенијих, државних библиотека, чак и да их склони из корпуса њихових дела? Проверио сам каталог Библиотеке Матице српске и установио како она нема примерке следећих, за Ресавски венац и те како кључних, књига: Милан Савић. Песници побуне, 40 песника, Напредак, Београд, 1920; Љубавна поезија, књижара Светлост, Београд, 1928; Песништво Средње Америке, књижара Светлост, Београд, 1939; Мате Балота, Неореализам Сјеверне Италије, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948; Аница Савић – Ребац, Седам немачких песника, Нолит, Београд, 1953. И не само њих. Последњу споменуту књигу (у њој су песме Петера Хухела, Гинтера Ајха, Јоханеса Бобровског, Паула Целана, Еугена Гомрингера, Јанга Бриста и Ингеборг Бахман) добила је на дар од антологичарке Десанка Мксимовић, а завршила је у породичној библиотеци породице Славољуба Петровића Ђере. И поред трилерске, екоовске, потраге за њом нисам успео да је видим. Ови преводи се не налазе (чак се и не спомињу, као ни сама књига Седам немачких песника) у репрезентативној збирци Поезија и мањи песнички преводи, Књижевна заједница Новог Сада, 1987, коју је приредила Даринка Зличић. Седам немачких песника је књига-непознаница и за Љиљану Вулетић која је, 2002. године у Београду, објавила лепо илустровану и подацима драгоцену књигу Живот Анице Савић – Ребац. Очигледно, на делу је завера ћутања. Међутим, свако ћутање нечим је условљено. Питамо се, засад само хипотетички, није ли преводница Анице Савић-Ребац заправо била „извориште“ многих „оригиналки“ знаменитих, наравно не по ресавчењу, српских лирика? Дончићева књига још један је доказ како рукописи не горе (поготову то важи за већ објављене књиге – нема пожара који ће их, фениксовске по природи, у прах и пепео претворити). Попут дечјих скочи-играчака, оне се изненада, када нико то не очекује више, обрету пред нама.

После ове књиге која је тридесет југословенских иесника (један срећник добио је две песме.) рођених од 1900. до 1939. године антологијски представила песмама које су се на мах претвориле У песме увеоке, једва чекам наредни том који ће обухватити оне који су рођени од 1940. године наовамо. Претпостављам да ће бити дебљи, да ће болети више, да ће открити, на крају, у каквом смо привиду песничком живели, намерно заобилазећи истинске песничке вредности а хвалећи лажне. Када се ишчита целовита двотомна антологија, она у којој ниједан песник није пожелео, и неће пожелети да се појави, моћи ће слободније да се дише и аутентичније да се пише. После ње свима ће бити јасно како није злато све што сија. Постоји, очигледно, и тамни сјај.

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио!

__________

= извор: С1Р – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821-1(082.2)

821.163.41-1(082.2)

РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.

#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –

Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :

Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст

Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје

Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –

Стр. 158-161: Позлата југословенске

(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.

162-163: Рецензија / Тиодор Росић.

ISBN 978-86-88917-11-7

Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]

[аутор додатног текста], 1963-

COBIS.SR-ID 153.210103052

МОЛИТВА ХРИСТУ / Ђовани Папини

НЕ ДОТИЧИ МЕ – Беато Анђелико (Илустрација у боји, на крају Папинијеве књиге)

Још си, сваки дан, међу нама. И бићеш међу нама непрестано.

Живиш међу нама, уз нас, на земљи која је твоја и наша, на овој земљн на којој си био дете међу децом и мученик погубљен међу разбојницима; живиш са живима, на земљи оних који живе, која ти се допадала и коју си волео живиш животом који није човечји на човечјој земљи, можда невидљив и за оне који те траже, можда у облику каквог Сиромашка коме људи дају хлеба и не гледајући га.

Али сада је дошло време да се опет јавиш свима нама и да овоме нараштају дадеш јасан и непобитан знак. Ти видиш, Исусе, нашу невољу; ти видиш до кога је ступња дошла наша невоља; ти мораш знати колико смо ужасно бедни, колико смо очајни, колико смо страховито ниско пали; ти знаш колико нам је нужна твоја помоћ, колико нам је потребан твој повратак.

Врати се, ма и за кратко време; дођи одмах и отиди одмах; само се појави; реци једну једину реч када стигнеш, једну једину реч када пођеш; отвори небо, расветли муњом са њега ноћ и таму која је земљу обавила; дај само који часак своје вечности, коју реч из целога свога ћутања.

Потребан си нам ти, једино ти, ти и нико други.Једино ти, који нас волиш, можеш према свима нама осећати оно сажаљење што га сваки од нас осећа према себи самоме. Ти само можеш осећати колико си силно, колико си неизмерно потребан у овоме свету у ово време. Нико други, нико од свих што живе, нико од оних што спавају у блату своје славе, не може дати нама, просјацима, у нашој невољи, у нашој беди, у беди наше душе, оно добро које би нас спасло. Ти си потребан свима, чак и онима што те не знају, и тима што не знају још више него онима што знају. Гладан замишља да му треба хлеба, а гладан је тебе; ожеднели мисли да би пио воде, а жедан је тебе; болесни заварава себе самога да жуди за здрављем, а његова болест долази отуда што тебе нема крај њега. Ко тражи лепоте У свету тражи, и не запажајући то, тебе који си савршена лепота; ко у својим мислима прати истину, чезне, и не хотећи, за тобом који си једина истина коју вреди познати; а ко тежи за миром, тражи тебе, једини мир у којему могу наћи спокојства и срца најнемирнијих. Сви ти призивају тебе и не знајући да те призивају, и њихов крик је неизречно болнији од нашега.

Ми ти не вапијемо зато што нас таштина гони да те видимо, као што су те видели Галилејци и Јудејци, не ни зато што бисмо били ради да с радошћу у срцу сагледамо твоје очи, а ни зато што бисмо из лудог поноса хтели да својим преклињањима задобијемо твоју наклоност. Не тражимо ми да нам дођеш у слави небеској, ни у сјају у коме си се преобразио на Гори, ни уз звуке анђеоских труба. Ти знаш колико је смерности у нашем вапају! Ми хоћемо само тебе, твоју особу, твоје јадно прободено и израњављено тело, тебе у твојој сиротињској радничкој кошуљи; хоћемо да видимо оне очи које продиру у груди и у срце, које исцељују када гњевно гледају и ране наносе када нежност изражавају. И хоћемо да чујемо твој глас који застрашава демоне, мада је пријатан, и очарава децу, мада грми.

Ти знаш колико су силно потребни, управо у ово време, твој поглед и твоја реч. Ти то добро знаш да један твој поглед може да пеокрене и измени наше душе, да твој глас може да нас извуче из ђубрета наше бескрајне беде; ти знаш боље од нас, кудикамо боље од нас, да је твоје присуство неопходно потребно у овоме веку који тебе не познаје.

Дошао си, први пут, да спасаваш; родио си се да спасаваш; говорио си ради тога да спасаваш; пристао си да те распну да би спасавао: твој занат, твој рад, твој задатак, твој живот само су спасавање. А нама је потребно данас, у ове сиве, зле дане, у ове године препуне ужаса и бола, нама је потребно, неизречно потребно да будемо спасени!

Да си ти какав завидљиви и гњевни Бог, Бог који држи пизму, Бог који се свети, Бог који је једино правичан, ти не би услишио нашу молитву. Јер све оно што су људи могли да ти зла учине, и после твоје смрти, и то после смрти више него за живота ти, људи су ти учинили; сви ми, па и сам ја који ти ово говорим заједно с другима, учинили смо. Милиони Јуда љубили су те, пошто су те продали, и то не за тридесет сребрника само,нити пак једанпут само; легиони фарисеја, поворке Кајафа осуђивале су те као зликовца, који је заслужио да буде погубљен; и милионима пута разапињали су те у мислима и жељама; вечни олош одвратних надмењака обасипао ти је лице пљувачком и шамарима, а удворице, чанколизи, пандури, скутоноше, слуге оних што у рукама имају новац и власт, шибали су те по леђима и трње забадали у твоје чело, и тисуће Пилата, одевених у црне и шарене хаљине, тек што би изишли из купатила, намирисани, лепо избријани и очешљани, предавали су те тисуће пута твојим џелатима, пошто те огласе за невина; и неизбројна уста, из којих базди винска киселина, тражиле су неизбројно   пута да се у слободу пусте бунтовни лопови, доказани   зликовци, познате убице, како би ти неизбројно пута    био одвлачен на Голготу и прикиван за греде железним клинцима, које је ковао страх и укуцавала мржња.

Али ти си праштао све и увек. Ти, који си био међу  нама, знаш како изгледа дно наше проклете душе. Ми

смо само крпе и изроди, пролазно и трошно лишће,сопствени џелати, побачене наказе које се ваљају у свом злу, као што се одојче ваља у својим умокреним пеленама, пијаница у својим бљувотинама, заклани у  својој крви, губавац у своме гноју. Одгурнули смо те    од себе, зато што си био исувише чист за нас; осудили смо те на смрт, зато што си тих дана рекао: »Био сам међу људима и телом им се показао; и затекао сам их  пијане и никога међу њима не беше жедна; и душа моја пати због синова човечјих зато што су слепи у срцу своме«. Сви нараштаји су.као итај што те је распео,и ма у каквом облику да дођеш, неће те примити. »Он  је — рекао си за род човечји — као деца која седе наулицама и вичу својим друговима: Свирасмо вам, и не     играсте; јадиковасмо, и не плакасте«. Тако смо чинили    и ми, за скоро шездесет људских векова.

Али, сада је дошло време у које су људи пијанији     које него што су били икада, а у исти мах и жеднији него икада. Ни у једном веку као у овом није човечанство  било оволико страховито жедно каквог натприродног  спасења. Никада, колико се сећамо, нискост није била овако ниска, беда овако бедна. Земља је пакао који сунце још пристаје да осветљава. Људи су се до ушију    заглибили у каљужу од погани помешане са сузама, из    које се они, овда онда, обесни и подивљали, извлаче и, надајући се да ће се опрати, ускачу у реке вреле крви.Ту скоро били су на једном таквом купању и, после     цела

страховитог десетковања, вратили су се у заједничку ћубрин. Уз рат су дошле заразе; уз заразе земљотреси. Голема крда трулих лешина — које би, да су у животу, могле да настане читаву једну државу — леже испод танког слоја црвљиве земље; да су скупљени сви на једно место, заузимали би просторе многих покрајина При свем том, као да су сви ти мртви били само увод у општу  пропаст,  људи настављају да се убијају и да убијају. Богати народи осуђују сиромашне народе на глад; бунтовници убијају своје дојучерање господаре; господари преко својих најамника убијају бун- товннке; нови насилници, користећи се пропашћу свих система и свих режима, увлаче читаве нације у беду, покоље и несреће.

Животињска љубав свакога човека према себи самом, сваке касте према себи самој, свакога народа према себи самом, још је слепља и силнија откако је, после ових година, мржња земљу покрила огњем, димом, гробовима и костурима. Љубав према себи самом, после општег и заједничког пораза, устостручила је мржњу: мржњу малих према великима, незадо- вољних према немирнима, слугу који су били господари према господарима који су постали слуге, сталежа који су се уздигли према сталежима који су пропали, раса које су на власти према расама које су потчињене, народа који су подјармљени према народима који су их подјармили. Жудња за изобиљем донесе оскудицу у потребном, тежња за уживањем увећање патњи, лудовање за слободом највеће спутавање.

За ово неколико последњих година човечји род, који је већ тресло на стотине грозница, полудео је сасвим. Цео свет ори се од хуке што је изазивљу рушења; сви ступови већ су огрезли у баруштине; па и саме планине отискују са својих висова усове од стења, да би се цела земља претворила у пусту раван. Шта више, и људи који су дотле, под заштитом свога незнања, били нетакнути, силом су отргнути од свога пастирског огњишта и убачени у заразне градове, да се у њима трују и пате.

На све стране буран хаос, метеж без сврхе, миљење ^и гамизање буба и црви што куже загушљиви ваздух. Људи, страховито опијени свима страстима, да би их задовољили радећи о глави својој браћи, траже на све могуће начине смрт. Зачини који човека драже и усхићују, уживања која га убијају а не засићавају, алкохол, коцка, косе с дана у дан тисуће оних који су преживели обавезно десетковање.

Четири године дана свет је лио крв, да би могао одлучити чија ће њива бити већа и торба пунија. Мамонине слуге убациле су свога Калибана у бескрајне непријатељске ровове, да би биле богатије и непријатеља осиромашиле. Али овај страховити оглед није Донео користи никоме. Сиромашнији него пре, гладнији него пре, сви су се вратили пред земљане ноге Бога Трговине, да му на жртву принесу свој мир и туђи живот. Божански »Посао« и света »Монета« овладали су људима још јаче. Ко има мало, хоће много; ко има много, хоће више; ко је добио више, хоће све. Навикнути на проћердавање година, када се није радило ништа а трошило се све и сва, трезвени су се прометнули у прождрљиве, чедни у похотљиве, поштени у лопове, неподмитљиви у поткупљиве. Под именом трговине врши се зеленаштво и пљачка; под фирмом индустрије гусарење неколицине на штету многих. Утајивачи и глобаџије чувари су државног новца, и гуљење коже с народних леђа правшо је за све олигархије. Лопови што деле правду, у овом времену када краду сви изреда, не штеде ни лопове. Бестидност богатих улила је у главе свију и свакога да на овој земљи, која се најзад ослободила неба, вреди само злато и оно што се може купити за злато.

У овој заразној баруштини свака вера гине и нестаЈе је. Свет има једну једину веру, веру која се састоји у овом узвишеном тројству: Вотан, Мамона и Пријап, што значи: Снага којој је символ Мач и храм Касарна; Богаство коме је символ Злато и храм Берза; Тело коме је символ Фалус и храм Бурдељ. Та вера влада на целој земљи и све живо исповеда је усрдно делима, и ако не речима. Стара породица распада се; брак је подривен прељубом и бигамијом; рађање деце многи сматрају као проклетство и онемогућавају га свакојаким вештачким побачајима; ванбрачни одношаји премашили су закониту супружанску љубав; содомство има своје славопојце и своје домове; наложнице, Јавне и потајне, владају над читавим једним големим народом од исцрпљених бедника и сифилистичара.

Нема више Монархија а нема ни Република. Сви облици владавине само су варка и лаж. Плутократија и Демагогија, сестре по духу и циљевима, отимљу се о управу над бунтовним хордама.

Ти знаш све ово, Христе Исусе, и видиш да се по други пут навршило време и да се овај болесни, овај подивљали свет мора или казнити огњеним даждем или спасти твојим заузимањем. Рекао си једном: »Ако је ко сам, ја сам с њим. Помакни камен, и наћи ћеш ме; расцепи дрво, и у њему сам«. Али да бисмо те могли наћи испод камена и у дрвету, потребно је да имаднемо воље да те тражимо, снаге да те видимо. А данас људи већином неће и не умеју да те потраже и нађу. Ако твоју руку не осете над својим главама и твој глас не чују у својим срцима, они ће и даље тражити само себе, не могући се наћи, јер нико не може бити свој докле не буде твој. Ми те дакле молимо, Христе, ми отпадници, грешници, ми који смо се родили у невреме, ми који те се још опомињемо и који се трудимо да живимо с тобом, али који смо непрестано исувише далеко од тебе, ми који смо остали последњи, који смо залутали и били на ивици понора, ми очајници, молимо те да се још једном вратиш међу људе који су те убили, који те и даље убијају, и да нама, убицама који смо у тами, донесеш светлост истинског живота.

Више пута си се, после Васкрсења, јављао живима. Онима који су мислили да те мрзе, онима који би те волели и да ниси био син Божји, показао си своје лице и говорио си својим гласом. Испосници по пећинама и пешчаним пустињама, калуђери по својим манастирима, светитељи по горама, гледали су те и слушали су те и од тога дана молили се Богу да умру, како би били уз тебе. Ти си био светлост и реч Павлу на његовом путу, ватра и крв у пећини Фрањиној, очајна и савршена љубав у ћелији Катарининој и Терезијиној. Када си се враћао ради појединаца, зашто се не би вратио ради нас свију? Ако су они били достојни да те виде због своје страсне наде, ми се можемо позвати на своје страховито очајање. Оне душе су те дочаравале моћју своје невиности; наше те призивљу са дна слабости и очајања. Када си се одазивао усхићењу Светитеља, зашто се не би осврнуо на плач оних који су проклети? Зар ниси говорио да си дошао ради болесних а не ради здравих, ради оних који су пропали а не ради оних који су се очували? Никада као данас није био толико потребан твој Радосни Глас и никада као данас није он био толико заборављен и презрен. Сотонино Царство је сада у свом потпуном јеку, и спас што га сви тра- жимо, потуцајући се по мраку, може да се нађе само у твоме Царству.

Велики оглед ближи се свом крају. Људи, удаљивши се од Јеванђеља, нашли су очајање и смрт. Више него једно обећање и више него једна претња испунили су се.

И нама, бедницима, остаје још једна једина нада, нада У ТВОЈ повратак.Ако не дођеш и не пробудиш јаднике који спавају у смрдљивом мутљагу свога пакла,знак је да ти казна за наше вероломство изгледа још кратка и блага и да нећеш да преступиш своје законе. Нека буде твоја воља сада и довека, и на земљи као на небу.

Али ми, који смо последњи, чекамо те, чекаћемо те сваки дан, при свем том што те нисмо достојни. И сва љубав што је још будемо имали у својим опустошеним срцима биће твоја, Распети, који си био мучен нас ради и који сада мучиш нас свом силом своје неизменљиве љубави.

== извор:  Ђовани Папини: Историја о Христу. – Београд, Народно дело, 1929. год. – 503 стр. Превод: Михаило Добрић, (тзв последње поглавље у књизи: стр. 495-503)

МИЛИЦА БРЕСТАЧУ У ПОХОДЕ / Предраг Пузић

„Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу. За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.[1] То је најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862. учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем Рајковићем.

За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878), остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома. Стихове је публиковала у бројним ондашњим листовима (Војвођанка, Седмица, Шумадинка, Даница, Путник), водила преписку са домаћим и страним књижевним савременицима (Мина Караџић, Јован Суботић, Иван Мажуранић, Сајдл, Франкл, Божана Њемцова). Своје родољубиве стихове сведочила је и делом: ишла пред народним поворкама у време Буне 1848, храбрила српске војнике на барикадама током турског бомбардовања Београда 1862. године. Стасала у патријархалној средини, Милица је стизала да брине о својој браћи и сестри и њиховој деци, о старим родитељима, о виноградима и њивама, стављајући свој лични живот у други план. Преминула је у Београду, у изнајмљеном скромном стану, сама и заборављена чак и од најближих.

„У Брестаче ишла сам у почетку овога месеца кад сам у Путинци код теткине кћери била, ал` тамо од жалости ништа друго нисам могла тражити до гроб оног честитог човека, свештеника, и Србина, зета нашег; јер смо у худом стању нашли дом, и децу којој он лепо изображеније дати наумио, и почео.“ Ово је други пут да у преписци са Вуком Милица спомиње Брестач.[2] У ово мало и скрајнуто село у доњем Срему, отишла је почетком септембра 1854. године. Брестач у то доба броји нешто мање од хиљаду становника, који углавном живе од земље и сточарства. Зет, о којем она говори али чије име не наводи, је свештеник Петар Стојановић. У браку је са супругом Јелисаветом, рођеном 1813.

Позабавимо се мало генеалошким, односно племенским стаблом Стојановића. Петар потиче из староседелачке породице. Његов предак Станоје доселио се, однекуд са југа Србије, 1739. године на пустару Грдановци у Брестачком атару. Био је војник у саставу народне милиције оберкапетана Станише Марковића, званог Млатишума, која се повукла у Срем по завршетку аустријско-турског рата. Како је и Брестач у то доба пустара, расељен по свој прилици током минуле турске владавине, власти су, имајући у плану разграничење између војног и цивилног дела Срема, одлучиле да Брестач припадне провинцији, односно оном другом делу. Тако је Станоје Стојановић положио своје оружије и са групом насељеника кренуо у суседни Брестач.

Мађ. крајцара из 1740.

 

 

Аустријски дукат из 1745.

 

 

 

 

 

1. ________________________
2. [1]               Преписка Милица – Вук – Мина, прир. Р. Гикић, Н. Сад, 1987, 44.
3. [2]               Исто, 115.

=== извор : видети текст у целини: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/08/milica-brestacu-u-pohode.pdf

Припремајући нови број „Новина будућности“, бр. 5, лето 2014.

Како да се дође до папирне верзије „Заветина +“ на српским киосцима? И зашто ни 5. број „Заветина +“ неће бити одштампан?

 

Уредник часописа „Заветине +“

Одговор ми је на ово питање, на први поглед, изгледао лак. Тако ми се чинило, све док нисам добио пар електронских писама, не само од редовних сарадника „Заветина“ већ и од једног дела оних пријатеља до којих још увек стиже „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. Та писма су ме, не устежем се да кажем, изненадила, јер у суштини сви као да су се правили Тоше, пишући та писма.Како им одговорити? А да их не повредим? Зар је могуће да не схватају да „Заветине“ излазе још увек захваљујући ванредним напорима уредника?

17. априла 2014. године, покушао сам да одговорим, мало директније, ипак, једном од пријатеља, од кога сам понајмање очекивао да се прави Тоша, тј. невешт…

 

„Драги  пријатељу!

Колико знам, тј. проверио сам, – послао сам ауторски примерак  „Заветина+“ , бр. 3, април 2014, сваком сараднику – одмах чим је то било готово. Пре неколико дана, однео сам и обавезне примерке тога броја, на ЦД, у Народну библиотеку Србије.

Али ако бих тако завршио писмо, то не би било ни природно, ни прави одговор. Хвала на добрим жељама – Христос воскресе!

Ипак, да напишем мало изокола верујући да би на тај начин то можда помогло да разумеш. Ја сам хтео да публикујем истовремено и електронску и папирну верзију часописа „Заветина+“ , најмање шест бројева годишње. Крајем минуле и почетком ове године, позвао сам пријатеље и симпатизере, да се претплате на часопис „Заветина+“ . Пре тога сам публиковао тзв. Нулти број ч. „Заветина+“ поделивши га широком кругу читалаца, међу којима су били и чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Баш када је био публикован Нулти број, нашао сам једног штампара који је понудио да одштампа наредни број часописа за 43.000,00 дин. (1000 примерака „Заветина+“ на 16 страница формата „Политике“, таблоид).  Кад сам то рекао блиском пријатељу, који се разуме у штампање, цене, и остало, он је  начинио понуду за  једну другу штампарију, где су понудили да штампају 10 бројева часописа по цени – по броју 25.000,00 дин. Годишње то је око 250.000,00 дин (око 2500 Е). Толики новац ја нисам имао, али , наравно, нисам желео да одустанем од издавања часописа, па макар то било и на ЦДу, тзв. електронско издање.

Рачуница је неумољива и показује, да би 200 скупљених претплатника (годишња претплата у висини од 2000, 00 дин) могло да помогне штампање десет бројева часописа „Заветина+“. Сигурно је да би се од тих 10.000 примерака ч. „Заветина+“ продало барем пола тиража и тако обезбедио новац за издавање часописа у следећој години, као и ислата макар симболичних хонорара сарадницима. Две хиљаде динара – колико износи годишња претплата – нису неки велики новац, али у исто време тако уложен могао би да омогући велику, много већу ствар – да унесе промају, али стварну промају, у наш књижевни живот, где часописи, постојећи, најчешће разговараају сами са собом, или штрче као бастиони извесних књижевних секти, које су се добро ушанчиле. Али – да ли ја о свему томе теби треба да причам и пишем ово писмо, теби који знаш јер си жестоко све кужно стање наших часописа жестоко критиковао? Јер знаш сву нашу књижевну муку и тугу, глупост, себичност и неорганизованост? Не, боље да завршим ово писмо чињеницама : До тренутка када пишем ово писмо скупио сам петнаестак претплатника – и словима петнаестак. Тим новцем не може да се одштама ни један број (рачунајући и припрему за шатампу). Од тих 15 претплатника само су 3 чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Остали су – нечланови, седморо је из света (Америка, Канада, Француска, Немачка), четворо из Србије, Македоније, Босне и Хрватске.

Тако говоре чињенице. То није фијаско, али је неуспех! Да ли само мој. О чему ова врста неуспеха говори индиректно?

По природи посла, уредничког, контактирам са не малим бројем писаца. Није мали број оних који схватају – да ако се не саморганизујемо као писци, ђаво ће нас однети у бестрага. И треба да нас однесе, ако гледамо само свој ћепенак (то је нама остало од Турака, а богами и од комуњара). Али , ја сам прихватио чињеницу: нисам успео, натеран сам на компромис. Ја бих више од свих, веруј  ми, волео да одштампам на папиру часопис! Међутим, та варијанта је тренутно и скупа и неизводива. Због неких наших старих колега, Миодрага Мркића ( а он није једини од старе гарде који су навикли на папирне верзије часописа), пре неки дан кад смо се видели и попили кафу, он ми је са таквом тугом рекао да би волео да то види на папиру. Сишли смо у Принципову улицу, преко пута Економског факултета, где има једна фотокопирница,  јер сам имао на усб меморији ПДФ  најновијег броја часописа, и они су ми за  пар минута одштампали  тих  шеснаест страница на осам листова А3 формата, и са једне и са друге стране за 150,00 дин. То је наравно скупо, али колеги су очи засијале! Јер то на папиру заиста изгледа прилично добро.

Јавило ми се десетак колега, сарадника, неки су одушевљени („Овај број је пун као око, нема ни мало маглице“)

Дакле, ето одговора на твоје питање, како да дођеш до папирне верзије часописа. Важно је да  пребациш електронску верзију, тј. ПДФ часописа, тзв. ауторски примерак на усб, и одеш у  неку већу фотокопирницу, и кажеш да ти одштампају свих 16 страна двострано на осам листова формата А3 (то је 2 х А4 – папир на коме куцамо)  и то у 100% величини, дакле приближни формат „Политике“.

Што се тиче тзв.  Нултог броја – е он има много више листа, послаћу ти електронску верзију. Тај број је преломио мој заменик, и то се може фотокопирати, јер је то скоро формат књиге, али нисам питао колико би то коштало? Броширани повез код ових код којих ја фотокопирам износи 150,00 дин

Осећам се понекад тако усамљено: тако је мало људи који раде на стварању нових односа, ствари, погледа, вредновања и превредновања. Кретени и партијски подрепаши су много боље организовани него памет Србије. Пре месец дана су ми вратили рукопис романа „Енциклопедија уврежених предрасуда“, можда мој најбољи роман; послао сам га главном уреднику, а одговорила ми је управница, кукајући како немају пара, етц. А само после неколико дана видим штампали књигу песама  супруге бивш. главн. Уредника те издвачке куће од „националног значаја“! Извињавам се због ове напомене. Мени се чини, веруј ми, да нам нема спаса, због заблуда пре свега, а поготову оне најглавније и најпогубније – да  ми имамо толико вредних писаца. Ствар је у томе да ми једва имамо неколико песника, оних правих, само неколико, а остало су пришипетље – добро организоване, много боље од наше глупости и инертности, али досадило ми је, веруј ми, да бијем бој против ветрењача, као дон Кихот. Заправо, ја  сам последњих 20 и кусур година издавао часописе који су се временом гасили – без ичије новчане помоћи, док су у то време у овој земљи шминкали бабе и оживљавали вампире, многи, па и наше тзв. колеге…  Али, ти ту причу мало боље знаш од мене….

Све најбоље, а здравље пре свега. Јер само живи можемо да се боримо и да покушамо да се организујемо, иначе – ко ће нам други помоћи? Ако не направимо „Фонд узајамне помоћи“ – бојим се да нам се лоше пише…“

 

Итд. Итд.

Нисам добио одговор на ово писмо, не верујем ни да ћу га добити икад. И то је поразно. Не један од тих пријатеља, које сам сматрао изузетно блиским, по незадовољству и аргументима који су ми изгледали разумно, али не и њихова кукњава, понашали су се не могу рећи детињасто, већ апсурдно: очекивали су да дође Годо и да неки тамо Годо реши њихове проблеме, књижевне и критичке. Нека добра вила, што ће да падне са неба и једним хокус покусом измени стварно поразно стање у нашем друштву, култури, књижевности, издаваштву. Заборавили су да се ствари у књижевном животу мењају органима, живим органима – тјј. Часописима, који неће никоме титрати ону ствар. Који ће бити независна гласила.

А да би неко, у овој и оваквој земљи, издавао независни часопис, издавач мора бити истински независтан. А то, како рачуница показује, могу да омогуће 200 претплатника и један неустрашив и долседан уредник. Или, то може и на друфи начин – ако имате богату тетку – као покојни Крлежа – па вам она завешта новац за издавање часописа. Ја сам ставио до знања својим пријатељима да таквих тетака и ујака немам. Помрли су.

Док будем могао, ја ћу публиковати „Заветине+“ онако како могу, па ком опанци ком обојци (што би рекао наш народ). Ја се не бојим, поновићу, свога неуспеха! Мој неуспех није само мој. То није моја срамота. И шта више ту да се прича, довољно је јасно. Никада више и никога нећу позивати да буде претплатник, јер зашто бих? Зашто би мени, рецимо, био више потребан један нови часопис, него многим другим српским писцима критички настројеним? Мог у и ја после свега да послушам цара Марка Аурелија и да се окренем оној једној ствари која има истинску вредност: да живим до краја у истини и правичности и да будем благ према лажљивцима и свима неправедницима…

Елем, и сам сам се понео – неискрено. Одговорио сам  рутински, али Христос није васкрсао! И неће васкрснути све док не поверујемо у немогуће!

Није једноставно данас бити уредник часописа, који већ на ударним својим страницама има упозорење евентуалним читаоцима:

Ове новине не финансира Министарство културе, већ филнатропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине…

P R O G L A S / Boško Tomašević

PREMA NANOTEHNOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI

Cvetovi, simboli „Zavetina“, obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija „Zavetina“, proleće, 2013

Matica srpska i Srpska književna zadruga dve su institucije od nacionalnog značaja koje su stvorile generacije Srba poslednja dva veka.

Te institucije danas su zaposednute od strane onih srpskih kulturnih poslenika pisane reči čija je kulturna politika posve anahrona, pretstavlja silazišta duha i ne vodi srpsku kulturu Pisma savremenim civilizacijskim tokovima i tekovinama.

Neophodno je ove dve instutucije osloboditi od pretstavnika konzervativne mase, čija je ideja kulture daleko ispod savremene epistemè lanaca i putanja pisanja (écriture) i iste predati novom, savremenom Stvaraocu srpske kulture, koji će te dve institucije voditi kroz 21. vek.

Vreme je da ove dve institucije budu drugačije mišljene i da one same počnu drugačije da misle i drugačije da pišu, objavljujući posve nove znakove savremenog pisanja.

Komesare romantizma i estetičare dogmatskog romantizma, dežurne mističare, mučenike nirvane, koji se rugaju novumu i novim poslanstvima nacionalne kulture valja skloniti u Muzej. Siti smo ponavljanja, obožavanja večnosti na grobljima i pretvaranja prošlosti u blud.

Sa ovih prostora, potrebno je otvoriti novi prolaz ka kulturi sveta i tamo, povezani sa opštim kulturnim tokovima savremenog Slova i pisanja, tražiti odgovore za sopstveno prisustvo u njoj. Apsolutno moderno, bez gusala i dipli u pozadini!

Velike mrtvace prepustimo istoriji! Ono što je od njih valjalo, odavno je prisvojeno i iskorišćeno. Ljubav prema prošlim Svodovljima, okrutnost je anahronih, dogmatizam oholih, znak samodopadljivosti manastirske truleži. Njihova poslednja reč napisana je sa Jovanom Dučićem. Jedno doba  sa lokalnim rekvizitarijem krstovâ, vladikâ, jektenijâ – sve samim stilovima 18. i 19. veka – završeno je. Umorni smo od znakova anahronizama u delima Ćosića, Pavlovića, Simovića, Bećkovića, Noga. Ta Pisma su prošlost, dokrajčimo njihovu aktuelnost pohranjivanjem u biblioteke.

Doba nove kulture stvaralački rastočava prethodna mišljenja, od njih preuzima najneophodnije, i ide napred.

Komunikaciju sa svetom potrebno je ostvariti na najvišem mestu jedne nacije, medju njenim resursima, čije je prvo ime Novi Stvaralac, a drugo, njene moderne kulturne institucije. Modernizujmo stoga te institucije. Izbacimo iz njihovih redova mrtvace. Predajmo ih Stvaraocu 21. veka.

Kultura pretvorena u nedeljno popodne sa guslama na kolenima, tim neupotrebljivim ogledalima jedne istrošene kulture, propast je te kulture.

Naše pripadanje savremenoj kulturi sveta zahtevamo na razini Stila, čije je ime kvantna gravitacija literature, nanotehnologija književnog teksta, fraktalna geometrija pisanja, pisanje na 777° farenhajta. Neka to bude prilog Srpskog Pisca globalnoj književnosti, njegov dar kosmopolitskoj alternativi književnosti. Ko će to da učini ukoliko ne on, Srpski Pisac, koji je više od četvrt veka spavao na pometnjama mita, sanjao nad nemogućim atlasima i zanosio se eufeminizmima istorije.

Transnacionalna tekstualnost savremenog srpskog književnog Pisma vodi u pravcu globalne književnosti. Od sada Matica srpska i Srpska književna zadruga mogu biti samo metropole srpske književne reči za doba globalne književnosti. Ako nemaju snage i volje za nove vizije, napustimo ih. Novi Srpski Stvaraoci izmisliće nove institucije koje će odgovarati njihovim potrebama, njihovim uvidima za pravce delanja novog  srpskog sveta u zajednici sa svetom.

Književnost je uvek i pre svega bila ontologija, pokušaj odgovaranja na pitanje kakav odnos postoji izmedju bića i jezika, reči i stvari, bivajući na taj način, dok se usredsredjuje nad zagonetkom života, univerzalna, poput zakona prirode. Ona je neprestano vraćanje lancu i mrežama bića, te samoj sebi, nikakvo svratište ojkačima nad istorijom.

Oslobodimo srpske kulturne institucije od obaveze tegljenja istorije, pošaljimo ih u budućnost. Istorija pripada Muzejima i Arhivama. Neka se savremeni srpski pisac posluži kvantnom epistemè pisanja.Vreme je.

  Boško Tomašević

Insbruck, marta 2009.

Jasan pogled. Pogled preko polja – Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija „Zavetina“, kasno proleće, 2013.

_________  Iz propratnog pisma B. Tomaševića(!8. januar 2014) : “Dragi i poštovani Miroslave,
srećna Ti Nova godina i u dobrom zdravlju da je provedeš.
Sa radošću, uvek, čitam Tvoje pošiljke.
Sada Ti šaljem jedan tekst pod naslovom „Proglas“. Isti je, ako se ne varam, objavljen u „Betonu“ iste godine kada je i napisan, 2009. Pošto vidim da ponekad, kao memento, objavljuješ i neke tekstove koji već negde bili objavljeni, isti Ti šaljem iz tih razloga. Ukoliko budeš smatrao da bi ga bilo vredno ponovo objaviti, Ti ga objavi.
Puno Te pozdravljam,
srdačno,
Boško T.“

Odlomak iz „Poraza mišljenja“ / Alen Filkenkrot

Naslov originala Alain Finkielkraut: LA DEFAITE DE LA PENSEE © Editions Gallimard, 1987.

Alen Finkelkrot je rođen 1949. godine u Parizu. Završio jc studije moderne književnosti. Danas je pro-fcsor na Politehničkoj školi u Parizu, urednik časopisa Le messager europeen i emisije Repliques na radio stanici France culture. Objavio jc knjige: Un nouveau desordre amoureta sa Paskalom Brukncrom, 1977 (Novi Ijubavni nered, u prevodu Jclene Slakić, Beograd, 1989), Ralentir: mots-valises! 1970, Au coin de la nie, l’aventure, sa P. Bruknerom, 1979, Le Juif imaginaire, 1980, Le petit fic-tionnaire illustre, 1981, L’avenir d’une negation, 1982, La rćprobation d’Israel, 1983, La sagesse de l’amour, 1984, Ln defaite de la pensee, 1987. i La memoire vaine, 1989.

RASA I KULTURA

nasl. stranica knjige

Kulturni identitet ima dve crne ovce: individualizam i kosmopolitizam. Poslu&tjmo joS jedared Franca Fanona: „KJasična, gotovo urodena slabost nacionalne svesti nerazvi-jenih zemalja nije samo posledica sakaćcnja kolonizovanog podanika od strane kolonijalnog režima. Ona je i rezultat lenosti nacionalne buržoazije, njenog nemara, duboko ko-stnopolitskog obmzovanja njenoga duha“.³⁴

S nezavisnošću, dakle, niSta nije konačno reSeno: pretnji unutraSnjim raspadom pridodaje se opasnost od potajnog po-vratka stranca, pa se nacionalna država, tek 5to je izašia iz stanja neizvesnosti, mora trajno boriti na dva fronta: budnom cenzurom ona mora đa obezbedi stapanje pojedinačnih volja, a osobenu kolektivnost koja joj je poverena treba da oć?iva od bilo kakvog patvorenja. Još su nemački romantičari go-vorili da „sve Sto je tuđe, sve što sc bcz nekog dubljeg razioga uvukio u život jednog naroda, postaje za nj uzrok boleštine i mora da bade iskorenjeno želi li on da očuva svoje zdra-vlje“. Na isti način, težnja za kulturnim identitetom odme-njuje kolonijalnu aroganciju strahom od mešanja, opsednu-tošću čistotom, obuzetošću zagađivanjem.

Oslonjen na univerzalnost svoje civilizacije, s«m se po-brinuvši da se nađe u središtu istorije, beli čovek prezirao je arhaične narode koji su vegetirali u svom partikuiarizrnu. Iz-van sebe od radosti što je ponovo izvojštio svoju partikulat-nost, nacionalizam Trećeg sveta brani je od izopačavanja ko-jem je izlaže spoljašnji svet: stranac je odbačen zato što je drugačiji, ne zato što je zaostao. Grubo rečeno, rasizam za-snovan na razlici potiskuje rasizam bivših kolona koji je bio utemeljen na nejednakosti.

Reč rasizam je, nairne, varijiva: ona u isti mah označava dva ponašanja čiji su nastanak, logika i motivacija mcdusob-no posve različiti. Prvo ponašanje smešta na istu lestvicu vrednosti sve nacije koje naseljavaju Zemlju, dok drugo pro-glašava da su načini života međusobno nesamcrljivi; prvo hi-jerarhizuje mentalitete, drugo u prah i pepeo razbija jedin-stvo ljudskog roda; prvo preobražava svaku razliku u infe-riornost, drugo ističe da su razlike apsolutne, nepremostive, međusobno nerazmenljive; prvo svrstava, drugo razdvaja; za prvo, ne može se biti Persijanac, u očima drugog ne može se biti čovek, jer između Persijanaca i Evropljana nema zajed-ničke Ijudske mere, prvo objavljuje da je civilizacija jedna, drugo pak da su ctnićke grupe mnogobrojne i mcđusobno neuporedive. Ako je ishodižte prvog ponašanja kolonijali-zam, drugo vrhuni u hitlerizmu.⁶

Sada se jasnije uočava osnovna mana filozofije dekolo-nizacije: ona je pobrkala dve različite istorijske pojave; naci-zam je pređstavila kao varijantu zapadnjačkog rasizma na-menjenu internoj upotrebi i u toj epizodi razabrala je samo primenu na Evropu „kolonijalističkih postupaka koji su do-tad pogađali samo alžirske Arape, indijske kulije i afričke Crnce“.³⁷ Rezultat: oružjem Volksgeista ova je filozofija po bijala nedela etnocentrizma i pognute glave podržala Franca Fanona kada je kazao: „Istina je ono što štiti domoroce i upropaštava strance […], a dobro je naprosto ono Sio im na-nosi zlo“;³⁸ izražavajući se na taj način, pisac Prokletih na Zemlji je gotovo doslovno ponavljao Baresove napade na pravdu po sebi ili apsolutnu istinu. „Istina je ono Što zado-voljava potrebe naše duše“, čitamo na primer u Iskorenjeni-ma, a u Mojim sveskatna nalazimo: „Treba naučavati francu-sku istinu, to jest onu istinu koja je naciji najkorisnija“.³⁹

Bez sumnje, pojam rase bio je oboren zahvaljujući ra-dovima društvenih i prirodnlh nauka koji su se međusobno dopunjavali. Odvažiti se danas na zasnivanje razlika među ljudskim kolektivitetima u prirodnom poretku stvari znači namah iskoračiti iz područja znanja. Nepobitna otkrića bio-loga i etnologa zabranjuju nam da mislimo da jc Ijudski rod izdeljen na jasno razgraničene etničke grupe od kojih je sva-ka obdarena sopstvenim mentalitetom koji se prenosi na-sleđem. Naučili smo da razlikujemo udeo urodenog i stečenog i prestali da u genetsku baštinu upisujemo ono što zapravo pripada istoriji ili tradiciji, Odlučujući pokazatelj u isti mah intelektualnog i moralnog napretka jcste činjenica da razlučujemo relativnost i prolaznost crta koje su se nckada ubrajaie u večita svojstva ljudskoga roda, Sve u svemu, više se ne danio obmanuti: biološki argument je odsad beznačajan i znamo da je sve kultura – od religijskih rituala do industrii-skih tehnika, od hrane do načina odevanja, od književnosti do ekipnog sporta.

Ali, to su znali i izumitelji nacionalnog genija. Upravo su oni nesvodivu raznovrsnost kultura prvi suprotstavili ideji o jednoj Ijudskoj prirodi i nepokretan svet filozofa preobra-zili u blistavi pejsaž satkan od niza kolektivnih entiteta. Ra-sna teorija koja je formulisana kasnijc i nad tom idejom na-dogradena samo je naturalizovala to odbacivanje Ijudske pri-rode i, uopšte, svega što bi moglo nadići raznovrsnost običaja. Osobenosti svakog naroda upisane su u gene, nacionalni „du-hovi“ postali su takoreći prirodne vrste obdarene nasled-nošću, trajne i neizbrisive. Ta je teorija pobijena. Ali, šta je s progresom? Poput nekadašnjih pobornika rase, današnji za-govornici kulturnog identiteta zatočavaju pojedincc u njiho-vu pripadnost. Poput njih, i oni apsolutizuju razlike, pa u ime mnogosirukosti pojeđinačnih uzročnosti razaraju svako prirodno ili kulturno zajcdništvo među ljudima. Renanu, koji  je tvrdio da „čovek ne pripada ni svome jeziku, ni svojoj rasi već samome sebi jer je on slobodno, to jest moralno biće“, Bares je odgovorio: „Ono što je moralno, to je ne smatrati se slobodnim od svoje rase“.⁴⁰ Misli li se da je dovoljno – ne bi li se Bares pobio – prcvesti njegovo oduševljenje biologi-jom u isticanje kulturnih razlika te se po svaku cenu suprot-staviti infiltraciji onog što je tude? Naprotiv, postupajući na taj način ovekovečuje se kult kolektivne duše koji se pojavio s idejom Volksgeista, a čiju ekstremnu i provizornu verziju nalazimo u rasnom diskursu. Zamenom bioložkog argumenta kulturalističkim, rasizam nije bio uništen: samo je vraćen na polaznu taćku.

_______________

34  Frantz Fanon, Les damnis de ta terre, naved. delo, str. 109 (kurziv moj).

35   Jospeh Gorres, naved. prema: Jacques Droz, Le romantistne politigtie en Allemagne, Armand Colin, 1963, str. 149,

36 O dvema vrstaraa rasizma vid., osim inauguralnog članka Jeanne Hersh,
„Sur la notion de race“ (Diogčne, br. 59, 1967), radove Pierre-Andrć
Taguieff, „Le neoracisme diferentialiste“ (Langage et societe, br. 34, de-
cembar 1985) i Arthur Kriegel, La race perdue, P.U.F., 1983).

37    Аimć Cćsaire, Discours sur le colonialisme, naved. delo, str. 12.

38    Fanon, Les ‘damnčs de la terre, naved. delo, str. 35.

39  Naved. prema: Zeev Sternhell, Maurice Barres et k nationalisme frangais,
Complexe, Bruselles, 1985, str. 268.

40  Vid. Benda, La trahison des clcrcs, naved. delo, str. 56.

________ PLATO, Beograd, 1993, 142 str.; str.  79-83. – Prevod Aljoša Mimica

ЖЕНЕ / Мирча Картареску (1956)

Мирча Картареску, песник (1956)

ЖЕНЕ

„жене су занимљиве

до 20-те и после 30-те

отприлике 5 испред и 5 иза

који дечак не жели, још док и не зна на шта личи она ствар,

жену од 30 година?

који ћелавко са својих 35-40 не жели несташну девојчицу?

када имаш дебелу, желиш витку, јер жене су занимљиве

нешто испод силуете и нешто изнад –

ако си имао ласцивну, не знам како, пожелиш

стидљиву, да то урадиш при угашеном светлу..

дору и дину (опрости му, Боже)

код динуа, једне ноћи забава генерације

у кухињи са чашама  Cuba libre: мој господине,

шта је на свету лепше него јебати се?

Која је дрога јача, која ће те поема продрмати јаче?

„жене су у ствари исте као и ми

и оне су љубопитљиве као и ми

знаш већ, видиш неку на улици или у трамвају

и помислиш: боже, како би било?

и оне мисле исто.

И као што ћеш наћи мушкарце срамежљиве

попут девојчица,

исте су и девојке које ти отварају патент чим ти закораче преко прага.

Раду, у Рахови, једне прохладне вечери

уз криглу пива, још хладнију:

„24? ти то озбиљно? Па ја сам се са 24

наситио риба, имао сам их богтепита…“

И – затим, играјући се упаљачем: „види

која је ствар,

жена неће бити с тобом ако не осети да господариш њоме,

можеш бити највећи даса или геније, мути, врти…“

„жене нису људи

не можеш се споразумети са њима

то сазнајеш нарочито после женидбе

да видиш голубицу само како хвата залет

како се на тебе дере

какав ти програм кроји…

тачно је,тада

није више иста ствар

после пет година, када јој ставиш руку на задњицу

као да је на своју стављаш“.

госпон ники, у Берлину (ја и трајан

слушали смо га са воткама пред собом):

„то ти је као и са женама:

кад видиш неку на улици

са пругама чарапа мало у страну

схваташ да јој можеш прићи.

савршена тачност спутава, и код жена

и код уметничог дела“.

И ми: „сјајно,

сјаjно, госпон професоре!“

„дивне жене и жене ружне су ОК

али се чувај обичне девојке, која.

у фармеркама и мајици, стоји, ни ружна ни лепа.

на трамвајској станнци.

она је као и ти и тебе чека“.

АХ, НАТАЛИ…

Кад сам био много млађи заљубио сам се у Натали Вуд

(верујем и данас од свих глумица

највише заслужује моју љубав)

Оцењујем себе добром оценом

јер се нисам заљубио у ББ или, сачувај Боже, у Мерлин.

Ту срамоту нисам доживео.

Али у Натали Вуд сасвим је часно.

Волео сам Натали Вуд,

шетали смо вечерима у крају Тунари – Доробанци – Дионисије Лупу,

загрлио сам је око рамена а она мене око струка

нарочито је с јесени било лепо.

Није јој сметало што сам био у школској униформи.

„Мирча, говорила ми је, Мирча,

диван си,

све што може да пожели Једна интелектуалка .

„И ти си, мачкице, дивна“.

Шетали смо између увелог лишћа, нико нас није разумео,

били смо пуни осећања, сувише различити…

„Натали, говорио сам јој,

о, Натали, Натали, Натали,

како је лепо твоје име…знаш ли, Натали,

данас сам ништа,

док си ти чувена, иза себе имаш филмографију,

али радићу, Натали, видећеш, зарадићу новац…“

И јесење су вечери биле толико тужне

и велике очи моје лепотице толико дубоке….

Затим је почело да веје

и трамваји су стварали зелени пламен у контакту са наквашеном жицом

прошле су године

већ сам стекао славу, новац и жене

објавио сам у Паризу и Чикагу

још увек сам одлазио у „Кантемир“ тек из навике, из сентименталности.

Натали ме је чекала вечерима

пред школском капијом, у свом сићушном Поршеу

којим смо кружили веома споро улицом Пророка, каплара Тронче

и поново улицом Будућност.

Памтим једне вечери

зауставила су се кола крај плочника

запалила је цигарету у мраку, и својим сензуалним

(али промуклим и болним) гласом

признала ми jе како ме jе преварила са неким мушкарцем. “ Мирча, требало је, требало је,

да ти кажем,

не бисмо могли наставити иначе. Знаш,

ниједног тренутка нисам желела да спавам са Робертом

али је толико упоран… ови плави момци толико су ужасни…

али веруј ми, Мирча, ти и даље остајеш најбољи…“

Опростио сам јој.

Шта се не прашта поквареној, прашта се надмоћној жени.

„Превари ме делом, не мишљу“, само сам јој толико рекао.

Затим сам отишао у војску.

Код Кристи Теодорескуа долазила је скоро недељно Данијела.

Код Мере је долазила његова садашња жена.

Чак је и код Ромулуса дошао неко, једном.

Натали ме никад није посетила.

Недељама сам наивчина дежурао

и гледао како други љубе своје вољене,

како их преко стола држе за руке…

приликом чишћења оружја читао сам кришом „Кино“,

исецао све све о Њој, све што се на њу односило.

Десет година нисам ништа о њој знао.

Живот нас је раздвојио.

Пре отприлике недељу дана, тражећи

магнетофонске траке,

кога угледах у „Златној плочи“, крај Липскања?

Натали, Натали, поново борави у Румунији!

Али колико је остарила… нисам желео да говорим са њом

и отишао сам пре него ме види (напољу је чекао

изветрени Редфорд, у кадилаку)

не, подгрејана јела су бљутава

не, Натали,

изабрала си, одсад корачај својим путем.

Па ипак, када сам се вратио у вилу,

зашто ми се свих 17 соба учинило празним?

Кроз замрзли прозор извесно сам време гледао базен

у којем је пловио мртав лист…

Превео Славомир Гвозденовић

_______ Напомена

Мирча Картареску, рођен 1956. године у Букурешту, спада у водеће румунске романописце и песнике. Од 1980. до 1989. предавао је румунски језик, затим је радио за Удружење писаца и као уредник у часопису „Caiete Critice“. Године 1991. постао је доцент на Одсеку за историју румунске књижевности на Универзитету у Букурешту, а 1994-1995. био је гостујући доцент у Амстердаму. Мирча Картареску је вишеструко награђиван у земљи и иностранству. Његова дела преведена су на неколико европских језика. – Добитник Међународне награде за књижевност Нови Сад, 2013.

Извор: Златна греда, бр. 141-142/2013, стр.  10-12

Увод у Први број часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

ДА ПОДСЕТИМ  – ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ „ЗАВЕТИНЕ+“, бр. 1, август 2013. излази уочи Велике Госпође 2013.

НУЛТИ БРОЈ   часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ ,појавио се око Спасовдана 2013. године ( када су „Заветине“ напуниле тридесет година).   „ЗАВЕТИНЕ+“ је следбеник  свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“...), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“

НУЛТИ број је – тематски, у целини посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио  Управник и одговорни уредник Бела Тукадруз, а уредио заменик  уредника Александар Лукић.

Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новина српске ренесансе.Стооки дух, васељенских новина будућности…

Стооке новине Српске Ренесансе произашле су из тзв. „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, тј. из оних безбројних и релативно непозатих извора са којих се напаја. Далеко од тога да „ЗАВЕТИНЕ +“ данас покушавају да „имитирају“, или „подражавају“, рецимо некадашњи „Српски књижевни гласник“, јер, пре свега, овим стооким новинама тзв. Друге Српске ренесансе стоје на располагању и друкчија средства и друкчији изазови, уз толике незавршене и одложене послове српске књижевности. Овај часопис је, коначно, преузео извесну „мисију“ коју и не скрива.

НУЛТИ или ПИЛОТ број, и по садржају, и по броју и квалитету, сарадника, који су у јавности прилично укривени – хајде да и то подвучемо, још једном! – врло добро и јасно говори сам по себи. Који то данас књижевни часопис или књижевне новине на просторима где се пише, говори и мисли српски, може да дозволи овај луксуз, који је себи допустио нулти или пилот број стооких „ЗАВЕТИНА+“?

Пођимо редом: ко се све нашао у овом нултом броју? Розанов, Бела Тукадруз, Радивој Шајтинац, Бошко Томашевић, Владимир Јагличић, Павле Поповић, Скерлић, Лазаревић, Соња Ковачевић (ЗАВЕТИНЕ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности „Заветована“ сам и ја ), Мирча Динеску, Иван Иљин,  Зоран М. Мандић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Јован Пејчић ,Санда Ристић-Стојановић,  Миодраг Мркић, Душан Стојковић, Јелена Бодражић (примабалерина), Мирослав Тодоровић, Ђорђе Николић, Мирољуб Тодоровић, Маријана Колосова (1903–1964), , Слободан Бранковић, Милисав Миленковић, Слободан Чворовић, Драгомир Матић,  + Радомир Продановић, Милица Лилић Јефтимијевић, Љубиша Д. Јовановић, Анђелко Анушић, Радомир Батуран, Су. Танасковић , Драган Јацановић , Ратомир Марковић, Ранко Павловић, Виктор Широков (1945),  + Бранко В. Радичевић, Миленко Д. Јовановић,  Александар МЕЉНИК (1961), Маринко Арсић Ивков, Владика Николај, Владимир Димитријевић, Фернандо Песоа, Ристо Василевски, Анри Мишо, Ганчо Савов, Боро Драшковић, Јевгениј Шестаков, Мићо Цвијетић, Данил Хармс, Стеван Пешић,  Бекет, и др.

ПИЛОТ  број  „ЗАВЕТИНЕ+“ није само пуки збир извода карактеристичних фрагмената из једне суме текстова презентованих на „Сазвежђу Заветине“; часопис је више од тога. Часопис је окупио најшири могући круг аутора, како савременика тако и оних других, што су постали нераздвојни део српске културне и књижевне традиције.

У ствари, ово је први српски књижевни часопис, који „пркоси“ тзв. линеарном читању текста, јер, да поновимо, испод сваког текста штампаном у овом часопису постоји и линк, који упућује „негде тамо“ на стварни и много дужи текст. Довољно је клинкути, како се каже, да у секунди, искочите из часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ у неки свет о коме нисте можда дотле ни слутили да постоји. Тако да је за „читање“ овог нултог броја (говорим о дигиталној верзији, ПДФ) потребно и много мање и много више времена, истовремено, зависно од тога шта желите. Тренутно је нулти  број или пилот верзија новина српске ренесансе постављен на интернет локацији Људи месечеве светлости (https://novinebuducnosti.wordpress.com )

ЗАВЕТИНЕ+  излазе (најмање) 4 пута годишње у свескама свитак формата до 120 стр. Годишња претплата за Србију   1100 дин..За претплатнике из Европе  30 евра. За претплатнике из Америке 35 долара. Појединачни бројеви часописа се купују директно од „Заветина“ по цени од 200 динара плус пошт. трошкови. Сваки број ћемо штампати на папиру (кадгод сакупимо новац – не од државе Србије!!) , увек на ЦД (и цена тог дигиталног издања ће, бити, увек,  три пута мања од штампаног на папиру примерка!). Ако не будемо имали довољно новца за штампање појединачног броја, нећемо чекати – број ће изаћи према уобичајеном ритму, који не сме бити спорији од ритма годишњих доба!

Ово треба да се каже јавно, да „ЗАВЕТИНЕ+“ зависе једино од људи и стваралаца, добротвора и филантропа, како из Србије и Европе, тако и широм планете, који верују у овакву једну идеју књижевног часописа, васељенског часописа – часописа будућности. ЗАВЕТИНЕ+ ће издржавати сам себе, или нестати…

НУЛТИ број се појавио уочи Спасовдана 2013. године, а овај Први број ће бити доступан читаоцима крајем августа 2013. године, можда баш на дан Велике Госпојине?

И данас српску културу и књижевност сапињу извесне тенеденције које би се могле описати као деловање “живих вампира”. Да, има их, још увек: жељни су свеже крви, наравно… Нова и неустрашива књижевна критика, која се огласила пре само неколико година у једном од београдских књижевних часописа, наоружала се добрим глоговим оружјем, али и фактима општег закона, као и уверења, да за праву књижевну критику нема никакве спољашње стране, никакве ограде ни окружавања, што је затвара!! Кључ за сваког правог и поузданог критичара је његова мисао. Он има, не самодржачку моћ једног Скерлића, већ нешто друго, другачије, како би рекао Емерсон, идеју која сва његова дела и поступања квалификује. Он ће се променити набоље само, ако му се покаже идеја која је моћнија од његове. Живот уопште, а пре свега човеков, је круг, који се сам од себе шири. Полазећи од једног сасвим малог круга, развија се изван себе, у нове и све веће кругове, у бескрај. Живахне и јаке душе проваљују преко кругова, чак и када су од бетона! Дух не трпи затварања и ограничавања. Запушите један извор или врело овде, избиће на другом, трећем, десетом месту, још јаче…“

Доиста , стооке новине српске ренесансе ЗАВЕТИНЕ +:   верују у свет који настаје, у оне који долазе. Послератна литература српска, стварана током читаве друге половине 20. века, још се држи чврсто наизглед само у наметнутим и промашеним, диригованим историјама књижевности и тзв. обавезној лектири за средње и основне школе, али не може избећи судбину наметнутих ствари, и она се нагиње над бездан, који се отвара за све што је застарело, кад се појављују нове идеје, а пре свега неизбежни талас нових критичара надмоћне стваралачке иницијативе… Овде се отвара полигон за тешко аргатовање и цепање пањева, како би рекла И. Секулић. Нова генерација уметника, стваралачких личности, овде има прилику да изложи порузи и раскринкавању сваку неистину и дуговечну лаж. Већ од првих постова, објављиваћемо текстове оних писаца којима су убедљивост и аргументованост јача страна, без обзира на доб или верску, политичку и националну припадност. Шаљите нам своје текстове, али гледајте да не буду предуги… Ако се до пре годину или две чинило да у савременој српској књижевности једва да има неколико писаца који се јавно и аргументовано залажу за неизбежна превредновања, за која се пред Други светски рат залагао и В. Вујић, данас број личности критичке оријентације расте, повећава се. Нови критичари долазе из најнеочекиванијих праваца, и природно је да из њих долазе, с обзиром у  кakвом се друштву живело и гушило и онемугућавало…

Следећи број часописа биће одштампан на папиру, у препознатљивом свитак-формату, као следбеник свих досадашњох бројева часописа „Заветина“. Обезбедите и резервишите свој примерак на време!! (М,Л. Претходно погледајте неколико  страница!!

https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2013/09/zavetine-1-o.pdf

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 1, август 2013, ЦД РОМ

GUBITAK KAO DOBITAK Predraga Čudića

 

Nedavno je  odštampana, posle mnogo godina, zabranjena i uništena knjiga pesnika i satiričara Predraga Čudića „Ljudske slabosti“. To je lep trenutak za srpsku kulturu i književnost i ozbiljna opomena vlastodršcima svih boja…Pošto  je reč o zaista „fantomskoj“ knjizi, koja nije imala priliku da živi onda kada je prvi put odštampana, zbog današnje generacije mladih čitalaca, pozivamo srpske književne kritičare da pišu o ovoj knjizi, kritički naravno…

prednja strana korica drugog izdanja Čudićeve knjige

…

Autobiografija

Rođen 1943. u Risanskoj br. 4 pored Palate pravde, Započeo gimnaziju Stevan Sremac u Senti, odmah pored rodne kuće Sremčeve, a završio istu pod itnenom, iznenada biagopočivšeg na državnim poslovima, Moša Pijade. Diplomirao Opštu književnost sa teorijom na Filološkom u suton šezdesetosmaških protesta. Lutaotrbuhom za kruhom od nemila do nedraga, od honorarca na radiju do ambasadora. Najveći deo radnog veka proveo u Biblioteci grada, video svojim oćima desetine hiljada nepotrebnih knjiga. Ali, nažalost, nisam kao kolega bibliotekar, slabovidi Borhes, stvorio maestralnu sublimaciju svega toga. Naprotiv, uprkos svemu viđenom napisao petnaestak knjiga poezije, proze, poezije za decu, Preživeo u dva maha suđenje za verbalni delikt. Još uvek na sreću živim u blizini Palate pravde, ali na bezbednoj distand; čekam i verujem u pravdu i njenu pravednu sporost, kažu da rukopisi ne gore.

Ali ovo je Savamala, ko zna!?

Ali svetli cifjevi džepne revoludje nalažu mi da predložim reformu sahrane. Ljude koji ginu u saobraćajnim i drugim nesrećama nositi direktno u kasapnice i prodavati na kilo. Mrtvačeva familija će tako imati koristi od prodatog mesa, a ne izdatke kao sada. To je prvi korak u reformi sahrane i prvi korak progresa, pobede krize mesa. Petogodišnji plan reforme početi već sutra. Ljude umrle prirodnom smrću koristiti u mesnoj industriji, a one koji su svet napustili posle zarazne bolesti, preraditi pomoću specijalnih tehnoloških procesa da bi se sprečifa mogućnost prenošenja zaraze. Ukinuti groblja, dosadašnja groblja ili ostaviti kao kulturno istorijske parkove, ili preorati i zasaditi povrće. Groblja su veoma plodna, videćete, biće i dve tri žetve godišnje. Da bi se ljudi navikli na sve to, na naglu promenu jelovnika, meso treba reklamirati, a cene moraju biti populame. Nećemo više ići  na grobove naših bardova nego ćemo se, prolazeći  kraj kasapnice, sećati: Eh, ovde smo nekad kupili kilogram velikog poete, metafizičara i nežnog mislioca. I naši preci su jeli ljudsko meso, a zašto smo ga se mi odrekli, zar su oni bili neljudi!? Pobedimo predrasude, olakšajmo sebi život. Nije li sve to zamajavanje oko čovekove sahrane jedan klasni običaj, klasno zlo i ništa više!Neka živi naša xepna revolucija!“

(tekstovi sa unutrašnjih klapni, drugog – nekada zabranjenog i uništenog izdanja Čudićevog romana, koji se pojavio 2013. godine u „Ediciji Podzemna struja“ pod naslovom : Predrag Čudić: LJUDSKE  SLABOSTI: Zapisi jednog smetenjaka, Beograd: Levo krilo d.o.o, u tiražu od 500 pr.  – ISBN 978-86-89225-01-3  (Ur. Tomislav Marković)

Poledjina korica Čudićeve knjige

….

Odlomak iz romana „Ljudske slabosti“ 

Nema razloga da mi ne verujete! Mali sam, krivonog, brkat i rošav. Ne znam da li da vam pokažem fotografiju? Ali i na fotografiji biste videli to isto: mali, zdepast, krivonog, brkat i rošav. Za lov na muve sam odlično građen, jer jasno je da su za muve niži tipovi bolji, brže se kreću i izdržljiviji su. Ja sam muve, možda je to moja greška, lovio golim rukama. Drugi su imali razne sprave, pomagala… Najbolje bi bilo da prekinem. Jer, po svemu sudeći, ovo što radim ne vodi ničemu. Zašto bi meni prijalo da pišem istinu? A ako ćemo govoriti samo istinu, ono o zavesi koju sam pre poćetka spustio čista je izmišljotina. Da li ste vi bili tu kada sam spuštao zavesu, da li ste prisustvovali mom svečanom spuštanju zavese? Međutim, žalosna je istina, da sam ipak učestvovao na konkursu za ubice muva. Naravno, taj konkurs je bio u Nepalu, aja sam lovio ovde kod nas, naše, domaće muve. Kad sam ulovio tri sepeta, tražio sam mogućnost da s plenom odletim u Nepal, da uzmem nagradu, ali niko nije hteo da mi plati put, peške ne bih stigao na vreme. I tako, sve je propalo!

Sada očajavam gledajući uginule muve, ovde se taj dragoceni teret ne može unovčiti. Recite mi šta da radim? Tri sepeta muva, dva meseca mukotrpnog lova? Uništio sam sve muve u okolini, i to da mi se ne plati. Eh, da sam u Nepalu, sad bih bio bogat! Odmah se vraćam, izvinite, prozujala je jedna, vrag će je znati otkud se ispilila! Možda je bila samo ranjena, izvukla se iz sepeta. Jeste li je čuli i vi? Prozujala mi je prkosno ispred nosa! Do viđenja, vraćam se odmah, samo da je stignem. Uh, ala sam se zadihao, znam, suvišno je i govoriti, osećate to. Jurio sam je do dubrišta, ali nije se ta rodila koja će meni umaći. Eno je, leži sad iščupanih nogu i krila, u stvari, ostavio sam joj samo jednu nogu, da se vidi da je živa.  Kaznio sam je.  Hoću da je mučim. Zašto da je ne kaznim?! Pa otkud njoj, molim vas, ta drskost da pokuša bekstvo? Neka sad beži slobodno, neka skakuće na jednoj nozi, kunem se časnim krstom da na nju više neću obraćati pažnju. Reći ćete da sam svirep? Ali, molim vas, dragi intriganti, zašto se vi toliko zanimate za moju svirepost? Ako sam svirep, ostavite me na miru, gledajte svoja posla, šta njuškate? Ja radim sve ovo besplatno! Nikakvog interesa nemam. Ne, ne može se meni zameriti da sam lenština i parazit, eto lovio sam samo-pregorno tri meseca muve. Ne, neću nikakvu titulu, nikakva zvanja…

Lagao sam, nikakve muve nisam lovio, stvarno, zanosio me je konkurs za ubice muva u Nepalu, ali nisam učestvovao. Bilo bi glupo, ipak, njihov šef je raspisao konkurs za lov na nepalske muve, a ne naše. A onu jednu, koju sam jurio do đubrišta, nju sam stvarno kaznio, neka ispašta zbog svega, zbog propuštene moje prilike da se proslavim i obogatim. O, kad bih se bar osećao uvređenim zbog svega toga? Nikako da se bar kobajagi prenem. Da kažem: od sutra ćemo prevr-nuti ploču. Počećemo novi život – ima još vremena! Ali kako to da učinim kad ne osećam potrebu za tim?! Kako je lepo podsmevati se, pijuckajući kafu sa šlagom, propalom muholovcu.

Od sad ću, ne obraćajući pažnju na vas, zaklinjući se da ću kao svedok na sudu govoriti istinu i samo istinu, reći: Ništa me se sue to ne tiče, ja sam završio gimnaziju! Ja sam: ne muholovac, propali muholovac, nego čovek sa gimnazijom. Socijalistička: matematika, hemija, fiskultura, nemački, engleski, latinski, istorija! Sve sam to savladao! Jer kod nas sve što je čovečije ne sme da bude strašno! Ja sam erudita, znam tridesetak latinskih poslovica koje sadrže svu mudrost svetsku, znam nekoliko hemijskih formula i nijedno agregatno stanje vode ne može me više iznenaditi.

Etiam auera calcaria acutos dentes habet. Ha, ha, ha, znam da vas pola pojam nema šta sam rekao. Ko vam je kriv što niste obrazovani. Vidim vas, ha, ha, ha, kako buljite kao telad u šarena vrata. Oni koji imaju nekakav priručnik, njima je donekle lako, pronaći će oni šta to znači, ali oni koji nemaju leksikona neka pitaju na 666 898. Ha, ha, ha, to je moj profesor latinskog, ha, ha, ha! Baš sam vickast! Stvarno okrenite njegov broj, znaće on već. Broj je taj još uvek njegov, juče sam razgovarao sa njegovom udovicom! Idem da večeram, ne ljutite se. Prezalogajite i vi,pa da se nađemo posle večere. Gde god hoćete, nema tog mesta na svetu koje mi ne odgovara. Ja više volim komarce od muva. A vi? Ne marim, može deset komaraca da navali, ja ništa. Ubijam što može da se ubije, ostalo trpim. Dao bih sto muva za deset komaraca. Večerao sam, a vas još nema. Čekam vas i uzdišem. Evo, već je pola deset, a vas ni od korova. Ne mogu da počnem bez vas. Sećate li se šta smo se dogovorili pre večere? lzneverili ste! Uostalom, to se od vas moglo očekivati. Možda ste otrčali da se raspitate šta ona poslovica znači. Dobro, o latinskom nemate pojma, ali da bih proverio s kim se družim, recite: kako je umro don Kihot?… Niko ništa. Pa, don Kihot nije umro, on je besmrtan. Ha, ha, ha, ha! Priznajte da sam stvarno erudita, to je sad u modi! Izvinite, neko zvoni! Možda ste to baš vi, izvinite, samo da vas pustim unutra!… Niko?! Kako to da objasnimo? Niko pred vratima, niko u hodniku, ni iza vrata, ni prema podrumu?! Uostalom, šta da vam pričam. Homo sum: humani nihili a me alienum puto! Pa zašto me tako gledate? Kako s vama, pobogu, da razgovaram kad ne znate latinski?! Rekao sam, upamtite jednom zauvek: sve što je Ijudsko nije mi strašno. Jer, bez obzira da li smo bili mamuzani zlatnom mamuzom ili ne, patili smo, i zlatna mamuza ima oštre zube. Šta ćete: istorija je učiteljica života! Istorija je učiteljica života moje učiteljice istorije. Gde su ti sada koji su nas mamuzali tokom vekova? Lako je bilo njima da mamuzaju zaveden, lud, naivan narod. Nek dođu sada, pa da ih opalimo po njušci. Jer, mi, iako nismo svi komunisti, za komunizam smo! Jerje ono što mi radimo najbolje moguće govorila je moja učiteljica istorije. Gde su sad oni koji su kinjili sve moje napaćene učitelje, dedove mojih drugova, ljude našeg grada, zemlje, gde su sad ti koji su nam zadavali tolike udarce, nestali su- ha, uništeni su, gotovo je s njima! Je li moguće, drugovi i drugarice, da smo ih uspeli likvidirati!? Ako je tako, svima vama dodeljujem odlikovanja za hrabrost u rodoljublju. Zadužena za pitanje: narod u borbi protiv narodnih neprijatelja u sumračno predvečerje velikog praznika revolucije, četvrtog časa, učiteljica učiteljice života je udarala staračkim dlanom o sto. Postigli smo sve što smo želeli i pored teškoća. Iščistili smo u narodu narodnog neprijatelja: neke smo proterali preko granice, neke pobili u bekstvu, neki su sami od sebe nestali bez traga, neke smo prevaspitali, i sad ih ima, al malo, bezopasni su, mada se dobro skrivaju, podmukli su, mada izgledaju naivno, krvožedni su, mada izgledaju pitomo, neprijatelji su našeg napretka – vrag će ih znati šta imje! Trebalo bi ih sve pohvatati pa poslati na lečenje. To su sve klinički slučajevi, beda i šljam, izgubili su vlast pa imje krivo, hoće pošto poto da umešaju prste u naše bolje sutra. Ali sreća je naša što se svi slažu da smo mi nepobedivi! Svetla, pozitivna, prava istorija našeg društva počela je početkom drugog svetskog rata. Sad ti se ja uplićem u ovo predavanje i predlažem da se drugom svetskom ratu ispeva himna. Svi kažu da to nije lepo, to je zlonamerno. Ali ja tvrdim da niko unapred ne može da zna šta ja hoću da kažem tom himnom. Naša stara učiteljica istorije, ah, naša stara učiteljica života govoraše: Danas smo svi svedod daje Stara bila propala buržoaska monarhija sa nesposobnim kraljevima ijoš gramziirijim političarima. Vi niste to sve mogli da vidite, ali uerujte mi na reč! Časna reč, partijska, govorila je stara, u pedesetoj primljena u partiju, časna komunisti čka reč, dok smo živeli u staroj kao da sam bila slepa, sad mi se tek veo skinuo sa očiju. Naša istorija nije duga, ako sue saberete: dvadesetak godina, ali svima je jasno da smo odavno bili u pravu. Ima teškoća, ali nema nijedne ozbiljne istorijske slabosti. Sve je na svom mestu i možda ću ja umreti, govorila je često učiteljica života, ali vi ćete se setiti kako samja govorila da idemo samo napred i, kad ui budete u mojim godinama, ova zemlja će biti raj na planeti. Sm će nas ueličati, ceo svet će se kajati što nije išao našim putem, a mi smo svima nudili naš primer, nikad mi nismo bili sebični. Kajaće se sutra oni koji nam se danas iz zlobe smeju, ogovaraju nas na sve strane, i na Istoku i na Zapadu a turisti će tada više dolaziti zbog našeg fenomenalnog uspeha nego zbog naše krasne prirode. Jer, mi jesmo siromašna zemlja, ali mi imamo sve: najbolji narod, najbolje pionire, omladince, radnu snagu, intelektualce, političare, najbolju oranicu, najbolje pašnjake, najbolje, naravno, ovce, najbolje rudare, i, samim tim, najbolje rudnike, najbolje radnike i, podrazumeva se, najbolje fabrike i tako do u besk-raj. Samo da se to još malo uredi, samo da zagladimo posledice rata i bede stare i mi smo već na konju. A sve je počelo kada je Hitler kao manijak naualio na našu zemlju zato što muje narod rekao: „Ne!“ Ustuari, počeloje ranije, ali tad je malo ko slutio da će biti onako kako najbolje može da budel Znate, i Hitler je pogrešio, nije umeo lepo sa našim narodom, njegoua teorija je u početku bila dobra, ali to beše privid samo! „Zavadipa vladaj!“ Toje kod nas palilo samo u početku, posle se narod opametio, video je da je bolje brat-stvo ijedinstvo nego… zavadipa vladaj! Naoružao se narod kako je mogao i pošao goloruk, bosonog, žedan, gladan i neobučen protiv… do zuba, desetostruko jačeg neprijatelja, tukao gaje golim rukama, herojski.

O, istorijo, istorijo, učiteljice našeg najnovijeg života, uzvi-kujem sa bolnim sećanjem u grudima i prelazim na hemiju, organsku i neorgansku hemiju – našu budućnost. Jer ono što je bila: velika, krvava, neustrašiva, pravedna, herojska, neosocijalistička, nepoštedna, goloruka, nesebična, krvava, ne znam da li sam krvava već rekao, ali neka, još jednom kažem: krvava, triput podvlačim, pardon, samo da prelis-tam novine, znate li da je umro ciganski kralj Južnoafričkih Cigana, evo, proverite, na drugoj strani, zamislite, otišao je da umre u Južnoj Americi, u Santjago: ciganski roman-tizam, pomozite njegovom sinu da se popne na ciganski presto, iako je ciganski, presto je presto, oh, gramatičari, lektori, pomozite mi da stavim tačku, nikako da se snađem, počeo sam o borbi golorukoj i bespoštednoj, pa prešao preko krofni i smrti ciganskog kralja na izbor novog kralja, a tačku nikako da stavim, da uobličim, da zaokružim misao moju, o, lektori, lektori, pomozite, upomoć! Ja sam kao onaj naš pisac veliki što u tri toma nije stavio tačku. Nagradili su ga za to. Hvala hudoj sreći mojoj pisačkoj, tačka je stavljena, istina, ispod znaka uzvika, ali, ipak, tačka je i ispod znaka uzvika tačka, hajd, na zdravlje, uspelo je! Rekli smo: hemija je naša duboka i visoka budućnost, kao što je istorija naša prošlost. Da li ste vi za organsku ili neorgansku hemiju? Šta se osvrćete? Nema nikoga iza vas, vas, baš vas pitam!.. Hemija će koristiti društvu a društvo hemiji! I tako će to jedno uz drugo napre-dovati dok jednog dana ne počnemo hemijskim putem proizvoditi ljude! Tad smo u komunizmu, jasno je, hemija plus revolucija, a može i obrnuto! Ali hemija se neće zadržati na živim ljudima proizvedenim bez slabosti današnjih, nego će ići dalje, usavršavaće savršene, nema tu nacija i nacionalnosti, nema tu rasa i klasnih razlika, svi slični kao pivske flaše, a nesalomljivi. Hemija ih proizvede i da na raspolaganje partiji, a partija posle osvešćava, osmišljava… Ali nećemo mi hemijskim putem samo ljude proizvoditi. Sve, sve što treba. Recimo: svinje! U epruvetu naliješ malo kiseline organske, malo ugljenih hidrata greješ 11 retorti, malo belančevina, mineral koji pridodaš, brnjicu, promućkaš sve to, triput greješ, jedanput ohladiš i, gle, već ^rokće svinja. Nema tu da se krmača prasi, pa da paziš, da svinjce ćistiš, da koncentrat daješ, i kad izneseš na pijacu, pa zaceniš, svi kažu: skupo je. Ovde, kod nas, kad dođe to sto čekamo, ne, ne, greška, izvinjavam se, mi ne čekamo nego hrlimo prema cilju; kad tamo dođemo, onda, uđi u laboratoriju a njih će biti na svakom ćošku, i reci: hoću svinju od sto pedeset kilograma žive vage, i dok si popušio cigaretu, ona grokće i skici, trepće, ne može da se na svet navikne, a već slanina od pedlja, to će bili komunizam! Ali, bez hemije – ništa! Pa naši će komarci med nositi. Mož’te misliti kako će biti kad komarci budu med nosili! Ukrstićemo mi pčelu i komarca, u krv će nam direktno med ubrizgavati, umesto svraba osećaćemo slast! A ovih današnjih komaraca hoće li biti? Hoće, bar za one koji ne mogu bez njih, neko je navikao da se češe. A kako će se oešati ako ga ne svrbi?! E, radi tih biće i starih komaraca, današnjih, ali to sa pčelama-komarcima, to je budućnost. ,Ier, stare još uvek svrbi svetski bol! A kad smo već kod svetskog bola, malopre sam se vratio od berberina. Na putu za komunizam svratio sam do berberina jer mi je kosa bila preko ušiju. Sve je bilo dobro dok me je šišao i poverljivo u uho šaputao kako više ne može da ide na pecanje, ali kad ine je počeo sapunjuti, pa kad me je uhvatio za nos i počeo brijati ispod nosa! Odmah sam odlučio da pustim brkove. Nisam znao da li mi se ruga ili je to uobičajeno? Ako je to bio berberski stil, pljujem im nasred stila, nagradio sam ga ironijom: u komunizmu će ribe plivati rekom sa pecačkim priborom u stomaku i samo će izbaciti, pljunuti pribor na obalu u ruke pecarošu struk da povuče…

( str. 3-9, drugog izd.)

____________ Dodatak: Svedočanstvo

Predrag Čudić: Kako sam finansirao štampanje i uništavanje svoje knjige

 

Na rukopisu romana Ljudske slabosti radio sam krajem šezdesetih pod neizbežnim utiskom burne ’68. kada sam i sam bio diplomac na katedri za svetsku književnost i teoriju književnosti. Odlomke o radniku samoubici objavio sam u Studentu ’69. godine. Knjigu sam ponudio Prosveti ’72, a ondašnji urednik za prozu mi je posle višemesečnog „Čitanja“ uredno vratio rukopis, bez nekog određenog obrazloženja, što u ono vreme mladi pisci od urednika nisu mogli ni očekivati. Nekoliko godina kasnije nezavisni izdavač Slobodan Mašić počeo je da štampa knjige kao što su: Tikve Dragoslava Mihailovića, Muka s rečima Miće Danojlića i druge te sam se ponadao da bi se i moja knjiga mogla dopasti. Vratio sam se rukopisu posle pet godina i uz neznatna skraćenja ponudio ga S. Mašiču.

U ediciji Nezavisna izdanja S. Mašića knjiga se pojavila krajem 1978. Mala knjižara Matice Srpske, preko puta Gradskog komiteta SK, bila je dovoljno velika za one retke prijatelje koji su prisustvovali promociji Ljudskih slabosti na Svetog Nikolu 19. decembra. Nekoliko prigodnih reči recenzenta Miće Danojlića samo su pojačale moje osećanje teskobe, ali sam se potajno nadao da će naš svetac, zaštitnik našeg doma, Sveti Nikola, učiniti nešto za moju knjigu. Avaj, pravi sveci ne čine ništa od danas za sutra.

13. II 1979. zamenik okružnogjavnog tužiocamr. Pantelija Jerinić na osnovu čl.5 Zakona o  sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja, donosi rešenje o privremenoj zabrani rasturanja knjige: „Ljudske slabosti“ od autora Predraga Čudića iz Beograda u izdanju autora i Slobodana Mašića iz Beograda – zbog tekstova na stranicama: 9-12 itd. itd… putem kojih se iznose neistinite vesti i tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost čimeje uđnjena povreda čl. 135. st. 1. tač. 2. Zakona o javnom informisanju.

U obrazloženju mr. P. Jerinića, zamenika okružnog tužioca, pored ostalog stoji: „U romanu Ljudske slabosti autor se postavlja kao smetenjak koji đtaocima iznosi svoje zapise. (Tužilac u podnaslovu knjige nalazi da su to zapisi jednog smetenjaka, na osnovu toga on zaključuje da je i autor smetenjak! To je verovatno našao u pravosudnoj teoriji književnosti.) Govoreći o Ijudskim slabostima, kojihje bilo i kojih će uvek biti, autor pri tome zlonamerno i lažno iznosi neistine (sic!) u odnosu na jugoslovenski društveno ekonomski ipolitički sistem iprikazuje daje naš socijalistički samoupravni sistem sazdan na principima negativnih strana čovekove ličnosti. Ceo roman ima za motiv da putem iznošenja neistinitih turdnji i saopštenja jugoslavensko društvo predstavi kao propalo moralno i ekonomski. Takva saopštenja sigurno determinišu pripadnost autora onim Ijudima koji stvarne prilike u zemlji izuitoperavaju do otvore-nog negiranja osnovnih crta društua ifizionomije naše zajed-nice u kojoj se socijalizam ostvaruje u svim slojevima i struk-turama društuene zajednice.“

Tako je govorio magistar P. Jerinić ne razmišljajući o logici teksta i podteksta, već samo o tajnom nalogu po kojem treba likvidirati pisca i knjigu. Baš u to vreme, kad pisci nisu smeli biti proroci, kada su jedini vizionari bili Kardelj i Tito, nizali su se sledeći istorijski događaji: Tito je čestitao Čaušeskuu rođendan, Kastro je slavio 20 godina revolucije, Sihanuk je pisao Titu, Mikulić, Dolanc i Kurtović su bili na Brionima.

Okružni sud u Beogradu u veču sastavljenom od sudije Simić Ilije, kao predsednika veća i sudija porotnika Savin Milana i Samardžija Mihajla, kao članova veća i zapisničarem Mitrić Stanom, u postupku po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu ut. br. 20/79 od 13. II 1979. godine za zabranu rasturanja knjige „Ljudske slabosti“ od autora Predraga Čudića, a u izdanju autora i Slobodana Mašića iz Beograda, po održanom pretresu na dan 16. II 1979. godine u prisustvu zamenika Okružnog javnog tužoca Jerinić Pantelije i izdavača Čudić Predraga i Mašić Slobodana, doneoje i istog danajavno objavio

Rešenje

1. Zabranjuje se rasturanje knjige »Ljudske slabosti«  …
   pošto se u ovoj knjizi iznose neistinite vesti i tvrđenja
   kojima bi se mogla uznemiriti javnost a na osnovu člana…
2. Knjiga »Ljudske slabosti« oduzima se i ima se uništiti,
   kao i kliše, a štamparski slog rasturiti.
3. Rešenje okružnog javnog tužilaštva… zamenjuje se ovim
   rešenjem.
4. Izreka ovog rešenja po pravosnažnosti objaviće se u
   Službenom listu SFRJ.
5. Obavezuju se izdavači Čudić Predrag… i Mašić Slobodan… da solidarno snose troškove postupka, čiju će visinu naknadno odrediti posebnim rešenjem predsednik veća.

Sud je odbio tvrdnju autora da je u knjizi ispričana pripovest o životnim tegobama jedne izmišljene ličnosti, da sama forma proznog književnog dela isključuje iznošenje „saopštenja i informacija“ koje navodi tužilaštvo, da bi se predlog javnog tužioca mogao odnositi samo na onu knjigu koja se bavi određenim ličnostima, mestima i događajima.

Sledeći pravnu pouku žalili smo se Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije u Beogradu u  veću sastavljenom od

sudija: Veličković Sretena, kao predsednika veća, dr. Pavlice

Jovana i Jovanović Božidara kao članoua ueća i višeg savet-

nika Žikić Ljiljane, kao zapisničara, u postupku za zabranu

rasturanja   knjige   „Ljudske   slabosti“…   rešavajući  žalbu

punomoćnika   autora  i  izdavača   adv.   Srđe  Popovića  iz

Beograda Kr. 17/ 79 od 16. II 1979. godine, na sednici veća

održanoj 23. II 1979. godine, u prisustvu zamenika javnog

tužioca Srbije Miloša Aleksića, doneo Rešenje. Odbija se kao

neosnovana žalba punomoćnika… izjavljena protiv rešenja

Okružnog suda… Vrhovni sud Srbijeje razmotrio spise ovog

predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem, predloga zame-

nika JTS da se žalba odbije kao neosnovana, pa je po oceni

navoda u žalbi našao: U žalbi se zaključuje: knjiga „Ljudske

slabosti“ je roman na koji se ne može primeniti zakon o

javnom informisanju. Književnost ne spada u informativne

delatnosti i književni izraz ne predstavlja javnu informaciju.

Stav žalbe da se na knjigu „Ljudske slabosti“ ne može primeniti zakon ojavnom informisanju, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovan. Pojam štampane stvarije određen u odredbi člana 3. Zakona o sprečavanju zloupotrebe Štampe i drugih vidova informisanja. Pod štampanim stvarima, u smislu tog zakona, podrazumevaju se knjige… Na osnovu ovih zakon-skihpropisa knjiga „Ljudske slabosti“predstavlja štampanu stvar i zato se na nju kao takuu može primeniti član 135… Ne upuštajući se u ocenu da lije delo „Ljudske slabosti“ roman u  smislu   teorije  književnosti,   ono je  u  svakom  slučaju knjiga… (sic!)

U Žalbi priložena istovetna mišljenja profesora Nikole Miloševića i književnika Danila Kiša, koja su u odnosu na inkriminisano delo kao vrstu umetničke tvorevine, data sa aspekta teorije književnosti nisu bitna za ocenu nužnosti zabrane knjige kao štampane stvari, s obzirom da takva nužnost nije proistekla zbog književne forme pomenute knjige, već zbog toga što je autor kao stvaralac izneo neisti-nita tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost. U vezi s tim, ni ovaj argument žalbe koji se koristio u pobijanju prvostepenog rešenja, nije se mogao prihvatiti kao osnovan.

Dakle, sud ne može prihvatiti kao osnovanu tvrdnju teorije književnosti po kojoj roman nije ni vest ni tvrđenje i sa informacijama za javnost nema nikakve veze. Jer je za časni sud pre svega roman štampana stvar, tj. knjiga!

U žalbi se ističe da je ovde reč o romanu kao umeiničko književnom delu koji opisuje neverovatne događaje i koji na svoj način prilazi stvari, pa zbog toga, svojom neistinom i uzbudljivom izmišljotinom, ne bi mogao uznemiriti javnost u smislu čl.135. st. 1. tač. 2 Zakona ojavnom informisanju

I ovi navodi žalbe se ocenjuju kao neosnovani.

Knjiga „Ljudske slabosti“ nema jasno određene fabule i izričito izražene poruke. Ona predstavlja niz priča koje nisu ni prostorno ni strogo uremenski određene. U njima su data: razmišljanja, sećanja na prošlost u kojima autor vodi razgovor sa samim sobom ukazujući pri tom i na svoja videnja o budućnosti, analize likova u sredini u kojoj žiue a sue to uz poseban akcenat u odnosu na samoupravljanje, položaj radnika uopšte, uz podsmeh našoj revolucionarnoj ratnoj i posleratnoj prošlosti zajedno sa socijalističkim pute-vima daljeg razvitka, sa prikazom nosilaca političkih funk-cija kao nemoralnih, nepoštenih, smešnih i nesposobnih, da bi čitalac iz svega toga našao poruku koja se uostalom tako neodoljiuo nameće.

Tako je govorio Vrhovni sud Srbije! Ne znam koliko su naši sudovi bili pravedni, ali ako je Vrhovni ovako nepismen kakvi su nam tek opštinski?! Mogu li se ljudi ovakve nepis-menosti, uopšte, baviti procenjivanjem književnog teksta?! Uostalom, možda je to samo deo naše mračne prošlosti?!

Među brojnimprimerima kojima obiluje knjiga i koji su nave-deni u pruostepenom rešenju, stoje i druge tvrdnje kojima se stvara posebna atmosfera sa jasno datom pozidjom prema ideji socijalizma, prema društveno ekonomskim i političkim prilikama u našoj zemlji. Prema tome, kad se te prilike u našoj zemlji poistovećuju sa onim sa čim se one uporedo prikazuju očigledno je da se za njih u knjizi „Ljudske slabosti“ daju neistinita tvrđenja. (Da li je uporedo prika-zivanje i poistovećivanje? Da li je uporedo prikazivanje istovremeno i neistinito tvrđenje? To znaju samo sudije.) Takva sadržina knjige ne može se ni u kom slučaju braniti slobodom umetničkog stvaranja. Jer, kad se ta „sloboda“ koristi protivno interesima društva koji su zaštićeni ustavom, onda to opravdava zabranu knjige „Ljudske slabosti“ kao štampane stvari.

U konkretnom slučaju se ne radi ni o slobodi umetničkog izraza. Sud opšte nadležnosti, time i Vrhovni sud se ne upušta u ocenu umetničke i estetske vrednosti pomenute knjige, mada se čovek ne može oteti utisku nelagodnosti kada se ona prezentira čitaocu. To doista nije predmet ocene ove odluke. Međutim na prevaziđene granice dobrog ukusa u negativnom smislu pri opisu pojedinih situacija se ukazuje samo zato što su ti opisi tako ukomponovani sa tekovinama naše revolucije, da one svojim degutantnim izrazom obezvređuju njihov značaj a time bi mogao da vređa osećanja čitalaca koji su upravo vezani za te tekovine revolu-cije i posle revolucionarne izgradnje.

Sud, dakle, sudi na osnovu utiska o mogućim povređenim osećanjima onih čitalaca koji su vezani za tekovine reVolu-cije!

Stoga Vrhovni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud ocenio da bi iznošenje neistinitih tvrdnji nauedenih u pobi-janom rešenju, kao i drugih, moglo izazvati uznemirenje javnosti.

Izvršni odbor Udruženja književnika Srbije, koji sam pismeno obavestio o čitavom slučaju tražeći kolegijalnu podršku, nije me udostojio ni jedne jedine pismene reči, niti je raspravljao o slučaju „Ljudskih slabosti“. Shvatao sam ih, kolege su bile u velikom poslu oko organizacije parti-jskog savetovanja pisaca!

A istorijski događaji u zemlji, koja se dičila da je jedna od najuglednijih dužnika, nizali su se, ispisujući najveličan-stvenije stranice naše istorije: Tito je čestitao 60. rođendan Džavidu Nimaniju uz orden junaka socijalističkog rada. Pojavilo se kapitalno delo naše društveno ekonomske teorije autora Vladimira Bakarića: „Na pravom putu“. U Beogradu je skupljeno 17,5 miliona dinara za izgradnju Škole J. B. Tito u Kumrovcu! Obeležena je dvogodišnjica smrti Džemala Bijedića! Beogradska „Radnička štampa“ je pripremila novu knjigu Edvarda Kardelja „Devizni, bankar-ski i monetarni sistem“. Fadilj Hodža je postao savezni sekretar unutrašnjih poslova. Sabrana Titova dela su i dalje bila najčitanija knjiga.

Pominjale su naše novine i »slučaj moskovskih pisaca oko „Metropola“«, ali slučaj »Ljudske slabosti« ostao je slučaj bez adekvatnog odjeka i bez dostojnog komentara. Tako je naša kulturna javnost na slučaju „Ljudskih slabosti“ pokazala svoj bespogovorni pristanak na marginalnu ulogu koju joj je totalitarna politika dodelila, jalova boljševička politika kao poslednji stupanj razvoja slovenske duše.

Umesto prejakih reči poenta koja košta: Okružni sud u Beogradu… doneo je dana l. juna 1979. godine Rešenje – obavezuju se izdavači knjige  „Ljudske slabosti“ Predrag Čudić iz Beograda i Slobodan Mašić da solidarno plate troškove postupka za zabranu rasturanja knjige „Ljudske slabosti“ u iznosu od 2700. dinara, u roku od 15 dana od prauosnažnosti rešenja, pod pretnjom prinud-nog izvršenja.  Obrazloženje Pravosnažnim rešenjem ovog suda… obavezni su izdavači… da solidamo snose troškove postupka…   Kako je   na   osnovu   troškovnika   u   spisima ustanovljeno da troškoui postupka iznose  1.700.  dinara, koliko je isplaćeno iz budžetskih sredstava suda na ime troškova uništenja zabranjene knjige i isplate naknade „Sl. listu“ za objavljivanje rešenja o zabrani, dokje paušal opre-deljen na 1,000. dinara prema dužini trajanja i složenosti postupka.

I tako sam zbog brige društva za svaki utrošen dinar i svako nepodobno osećanje stekao retku počast da finansiram ne samo štampanje nego i uništenje svoje knjige. Da li da to danas smatram dobitkom?!

__________ Izvor: spomenuto izdanje

1991.

 

„Случај“ СТУДЕНТ / Илија Мољковић

Настајање и нестајање слободе штампе

Перипетије са слободом
Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду,
разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло

Корице књиге објављене на основу рукописа из заоставштине Илије Мољковића „Случај“ Студент. – Београд;Службени гласник, 2008, 214 стр.. ;23 цм

Сећам се, као и многи други, разних узбудљивих догађаја (барем у томе не оскудевамо). Повише их се тиче личне и јавне слободе. Памћење, међутим, није баш поуздано. Уверио сам се у то и док сам, десетак година, проучавао друштвене покрете и сукобе, пре свега оно што се у нас збивало 1968. године.¹ Документи су, дакле, користан и неопходан извор сазнања; свакако, не и једини.

Књига Илије Мољковића „Случај“ Студент садржи незаобилазне документе и ставове учесника у одлучивању о том листу, тако да и она сама постаје незаобилазан ослонац за даља истраживања једне теме која не припада само прошлости. Као и друге, и ова књига се може читати на различите начине; предочио бих један од њих.

Иза савесно и педантно сређених докумената, који у првом додиру делују сувопарно, пажљивије читање открива ретко виђену динамику збивања. Као да посматрамо драму у којој хор замењују званични списи и ставови, док остали актери подсећају на ликове распете између слободе и судбине. Драматичност је све очигледнија како више разгрћемо идеолошку копрену над конкретним догађајима. Постаје све разговетније шта актере подстиче на слободу, а шта их спутава. Покретачке силе назиру се и у ширем и у дубљем збивању.

Личности

Као врстан зналац језика и искусан редактор текстова, Илија Мољковић је уподобио за објављивање и најконфузније говоре и при том сачувао аутентичност појединих говора. То нам омогућује да разликујемо, најопштије речено, две врсте говора: „дрвени“ и животни; првим говоре функционери студентског и партијског руководства (Теодосије Челенковић, Драгован Лукић, Душан Пајин, Александар Урдаревић, Бранко Прибићевић, на пример); они и истичу да наступају у име одређених колективитета, док други наступају као „невезане“ личности (примерице, Данило Удовички, Ђорђе Малавразић, Алија Хоџић, Соња Лихт, Љубиша Ристић). Прва врста говора оскудева у аргументацији, делује ритуално, с приметним нестрпљењем да се „пресече дебата“, а друга врста је аргументованија, отворена за дијалог и рачуна с одлучивањем тек када се доврши расправа. Због тога они први више личе на „карактерне маске“ одређених процеса, институ-ција и организација, док ови други делују као аутентичне личности. Једни више спадају у сферу моћи, други су ближи култури. А баш они који више држе до своје личности и културе више важности прида-ју слободи мишљења и изражавања, па и слободи штампе. За њих је Студент упориште јавне а не само личне слободе. Они су спремни на разне перипетије са слободом, и на личне ризике. Ни функционери нису лишени сваке личне црте. И њима перипетије са слободом доносе извесне нелагодности, ризикују не само лични углед него и подршку претпостављених и успех у каријери.

Давно је речено да квалитет идеја зависи и од квалитета лич-ности које их изражавају, поготово у „малих народа“. Упркос краху илузија како је у датом поретку „човек највећа вредност“, појединац ипак у њему има важно место, као важна карика у његовом функцио-нисању. Тамо где нема демократских институција и процедуре, заиста, како су говорили бољшевици, „кадрови решавају све“. Ту је изузетно важно ко је „чији човек“, ко за кога и против кога ради (забележено је да се чак и најмоћнији човек у држави – Тито – распитивао има ли међу професорима и студентима оних који су против њега, лично). Али, самостална и слободна личност, и у ауторитарном поретку, ослонац је и критичког мишљења, развоја културе и друштва. За такве личности пројект слободе је нешто далеко више и важније од било каквих перипетија. У времену о којем је овде реч слобода је многима била безмало опсесија.

Занимање за личност може бити инспирисано и сензационализмом, али и спутано колективистичким идеологијама, и проткано паланачким духом, догмом о непроменљивости, тако да су појединци (рецимо, Милован Ђилас или Латинка Перовић) искључкво негативно обележени (у стилу „знам ја њега“). Поузданији суд о личностима, пак, претпоставља темељнију и суптилнију анализу, и не може се ослањати само на један извор.

Идеолошке стеге

Из текстова докумената и говора против Студента издвајају се два главна „греха“ уредника и сарадника поменутог листа: присвајају „монопол на истину и прогрес“ и упражњавају „беспоштедну критику свега постојећег“. Што се монопола тиче, аргумената и чињеница напросто нема, нити их, према и минималном познавању стварности, може бити. Напротив, монопол је у рукама владајуће партије с чијег се врха и покреће ова кампања. Основано би се могло говорити о угрожавању тога монопола, и од стране Студента, и да то угрожавање присталице датог режима доживљавају као његов крах и промоцију новог монополисте. Доживљај угрожености властите доминације још приметнији је у односу према критици, у којој се види безмало смак света. Наиме, једна Марксова синтагма, тада популарна међу критичким интелектуалцима, означена је од стране владајућих идеолога марксизма као паклена машина. Начело метода критичког мишљења, да се не треба устручавати од резултата анализе и сила које бране постојеће, денунцира се као најава свеопштег разарања.

Остали приговори Студенту донекле разјашњавају о чему се заиста ради: отели су се контроли, угрожавају јединство владајуће партије и артикулишу идеје и ставове опозиције.

Браниоци Студента не успевају да разувере и зауставе његове тужиоце, али ваљан суд о свему не може заобићи аргументацију. Уверљиви, а повремено и бриљантни говори (Данила Удовичког и Ђорђа Малавразића, на пример) указивали су на важеће правне и политичке норме које допуштају слободу мишљења и критике. Они не оспоравају ни свако јединство владајуће партије, него само оно лажно, нити сваку контролу, осим бирократске; подржавају начела СКЈ, али не и сваки потез владајуће партије. Уверени су чак, упркос свему што се дешава, да је реално могућно усагласити стварност са нормама, променама и реформама. Својом слободом мишљења и изражавања они одбацују стеге владајуће идеологије и бране не само Студент већ слободу као јавно добро, независно од властитог уверења и веровања (либерализма, социјализма, атеизма или теизма). Само злогуким посматрачима ово личи на „свађу у породици“.

Стварни предмет сукоба скривају не само владајућа идеологија и одговарајућа пропаганда (сви режимски медији су учествовали уовој кампањи), већ и начин организовања седница студентске скупштине.

Од прве до четврте седнице све приметније је организовано борбено наступање партијских и студентских функционера и наметање гласања. Уредници Студента нису добили прилику да се бране. Расправа једва да је почела, никако није завршена. Симулирани дијалог „крунисан“ је начином гласања: они који не гласају за амандмане на предло-жене закључке о осуди и смењивању уредника Сшудента сматрају се за гласаче „за“ те закључке. Као и на суђењима на којима се претпоставља кривица оптуженог, на кога се сваљује сав терет доказивања невиности, тако и на режираним седницама оптужени немају прили-ку ни да се бране на ваљан начин, а пресуда се збрзава и смандрљава.

Шта се збива(ло)

Четири седнице скупштине студентске организације, налик на четири замашне офанзиве против Студента, не могу се разумети ако имамо у виду само један ма колико редак и важан али ипак обичан студентски лист. Потребан је увид у шира збивања о којима, срећом, постоји обиље извора. Реч је о покрету критичких интелектуалаца који је уздрмао свет, нарочито 1968. године, чији је део и покрет у Југославији, а ту спада и – Студент.

Средиште збивања су, већ почетком 1960-их, релативно најслободнији универзитети у развијеним и демократским земљама. Сукоб слободоумнијих професора и студената с универзитетским властима избио је најпре око слободе говора на универзитетима да би се убрзо проширио на окружење, затим на идеолошку манипулацију која поистовећује капитализам и демократију и скрива репресивне стране индустријске цивилизације. Рат у Вијетнаму био је главни симбол зла. Размицање граница слободе основна је преокупација овог покрета који се тих година појавио, с извесним националним особеностима, у безмало свим земљама света. И наступање и нестајање тог покрета оставило је дубок траг, пре свега у култури. Као што су га при настанку пресретале силе режима, тако су га и испраћале дуготрајном кам-пањом која му је приписивала – тероризам.

Слободарске идеје о култури („контракултура“) и политици („нова левица“), ношене светским трендом, надирале су безмало и на све југословенске универзитете читавих десетак година (1964-1974). Нижу се критички листови и часописи, јавне дебате, протести, штрајкови и демонстрације. Таласи слободе толико су уздрмали режим да се властодршцима привиђала револуција (или контрареволуција) и „непријатељи“ са свих страна. И, „империја узвраћа ударац“. Под геслом „властсе не предаје без крви“, следи систематична и селективна репрсија. Најпре је ликвидирана организација покрета (зборови и акциони одбори). Затим гласила – међу њима и Студент. Иза тога следи обрачун с протагонистима: ислеђивањима, одузимањем пасоша, спречавањем запошљавања, истеривањем с посла, хапшењима и суђењима, робијањем и „цивилном смрћу“ (искључење из јавног и изолација у приватном животу). И поједини противници ликвидације Студента допали су затвора (Милан Николић, Данило Удовички, Владимир Мијановић, Лазар Стојановић и др.). Многи листови и часописи нису преживели репресију (београдски Сусрет и новосадски Iпdех, на пример, и часописи Философија и Рraxis). Поједини листови су придављени још пре изласка из штампе (Фронтистерион, рецимо). Критички дух Студента, пак, врлудао је још подоста година, да би у фамозном „балу вампира“, 1987. године, пао као жртва боговима надирућег „догађања народа“.

Последњи егзекутори слободе, да иронија буде већа, представљају се као левица, мада у њиховом деловању нема ни трага од слободе као мерила за препознавање левице која то јесте само док се залаже за више слободе него што је тренутно има. Ови егзекутори су, пак, суровији од многих ранијих. Као да су предуго били у сенци „старих кадрова“, па крећу у хитру грабеж и власти и „сласти“. Ликвидацију нове левице прати и кампања против „црног таласа“ у уметности и култури уопште. Читав систем образовања подвргнут је „реформама“ како би се спутао и разорио критички дух, а универзитет потчинио тутор-ству режима и режимлија на њему самом.² Контракултура је све више потискивана ка маргинама светских токова, препарирана у контролисану поткултуру, да би се временом извргла у „контра-контракултуру“.

Београд, некада најјаче упориште слободоумља и критичке мисли у земљи, годинама је разаран, споља али и изнутра. Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду, разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло.

Бурна збивања оставила су за собом више усмених него писаних трагова. Ето и вајде од отимања рукописа Илије Мољковића од мишева и црвоточине. Када га прочитамо, могли бисмо патетично рећи да он сведочи о сахрани слободе на дан њеног рађања али и да књиге ипак не горе. У сваком случају, за разборито расуђивање о сложеним збивањима никако нису довољна само непоуздана сећања.

Небојша ПОПОВ

_______________________

1 О томе сам објавио више чланака и неколико књига, неке у коауторству – Јун/липањ 1968. Документи, „Ргахis“, Загреб 1971, а друге самостално: Сукоби – изазов социолошји, ЦФДТ, Београд 1983. и Соntra fatum.  Случај групе ирофесора Филозофског факултета у Београду, „Младост“. Београд 1989.
2Подробније о томе видети: Н. Попов, „Универзитет у идеолошком ом  омотачз“, у: Српска страна  рата, „Република“, Београд 1996, стр, 339 – 364

___________ Извор: Илија Мољковић: „Случај“ Студент, Београд, Службени гласник, 2008. Поговор Н. Попова

УВОД У РАЗМИШЉАЊА О КРИТИЦИ / Душан Т. Стојановић

Слапови светлости: Лакомица, 24. јул 2013. (Фототека Заветина)

Значај и право стање књижевне критике исцрпљују се поставком: није ли књижевна критика узалудан посао; ко и зашто чита критику. При том, ни мало није важно каква је она: стручна, новинска, аналитичка, полемичка, нападачка, бранилачка, ниподаштавајућа, незналачка, конзервативна, марксистички оријентисана, авангардна, феноменолошки или структуралисгички усмерена, површна, политички или морализаторски обојена итд. Ситуација је до те мере озбиљна да се у истој равни налазе и млад стваралац и критичар великоог реномеа, признат п познат одавна.

Без обзира о каквом је листу реч, дневном, недељном, или месечном, истраживања су показала да се читаочево интересовање исцрпљује сазнањем да му је ствар позната. Најчешће, он се сасвим задовољава обичном и голом ннформацијом шта књига садржи, све друто га замара или је изван домена његовог активног интересовања. Тиме се читав проблем потребе и значаја критике сужава само на оне који су за њу непосредно заинтересовани — било да се критиком активно баве, било да су лично умешани тиме што се њихове књиге коментаришу. Дакле, настаје модеран парадокс критичке мисли: све се своди на нагодбу између писаца и кри-тичара. Читаоци су ту сувишни иако је њихово присуство можда најпотребније. Самим тим и критика престаје бити стваран, истински арбитар културе, показатељ друштву и времену у којем делује.

Губећи везу са читаоцима она није ни „свест о свести“, ни научна потреба (јер се своди на ретке, појединачне случајеве), још мање је у стању да поврати ранији статус васпитног путоказа читаоцима и љубитељима уметности. Јер, очито је да је данас критика потрошно добро, роба, некурентна додуше, али, у малим коли-чинама, попут зачина, свакако потребна одређеннм конзументима. Постала је јадно пасторче стваралаштва уместо да је неовисна од спољних утицаја, чак да је изнад свих креација, самим тим што је интелектуално најангажованија, најсуптилниј.

Стање ће остати непромењено све док су и услови њеног опстанка овакви какви су сада. Критика се више не пише из потребе да се нешто саопшти, да се о нечему научно просуди, да се нешто изнађе или истражи, већ се наручује по потреби и задатку, на иницијативу, често само ради новца   (?!),  из политичких, друштвених, или политикантских ралозга, у светлу и ради одређених тренутака. Озбиљнија, теоретски условљена анализа „резервисана“ је само за остварења која нису савременог датума настанка. Са друге стране, имамо ситуацију да се критичка мисао уистину не бави много савременим ствараоцима иако се о њима сразмерно више пише! Разлоге за то треба потражити у осећању дужништва готово свих критичара према сопственој генерацији. Отуда и толико чест апологетски став према савременицима, или појава кланова  и приватних критичара.

Са друге стране, храброст, поштење, истинољубивост и ерудиција оних који пишу о књигама и књижевној проблематици, умногоме је у зависности од поруџбине. Лист, часопис, новине. Уредник културе, главни уредник. Основна концепција, профил и врста листа. Став редакције. Сви захтевају, сви траже. Фактори одређују став, сви подједнако и на свој начин омеђујући и сиромашећи критичареву мисао. (При том, политика најчешће у таквим стварима уистину има сасвим споредну улогу.) Осакаћена, она једва да егзистира, ретко кад се још могу препознати остаци критичаревог индивидуалитета, још мање је могуће назрети шта је његов прави став и убеђење. При том ваља елиминисати и неке друге утицаје и околности који такође могу допринети извитоперавању истине о делу (лични мотиви, обзири, пријатељство с писцем и сл.). Иако околности од наизглед секундарног значаја, оне често могу да имају пресудну улогу, прибављајући појединим књигама незаслужену и лажну ауторитативнодт пред временом  и читаоцима.

Прави, суштински проблем кризе критичке мисли ипак није у оном грму у који сви обично упиру прст. Последица није у помањкању младих, нових критичарских снага, нити је реч о њиховом запостављању од стране часописа, новина и издавача — мада су узроци за постојеће стање понекад и у томе. Реч је пре свега о монополу утицаја, о нетрпељивости и ускоумним схватањима оних који праве и филтрирају, о онима који шкопе слободну критичку мисао на сваком кораку и где стигну. РЕЧ ЈЕ, ДАКЛЕ, О РОБОВАЊУ. 0 критичаревој немогућности да буде и остане особен и личан, спутан једино естетичким мерилима и сопственим схватањем уметности.

Основа сваке уметнички квалитетне критике је у слободи критичке мисли, у индивидуалном начину његовог саопштавања. У име свега и свачега то право се непрестано крши. Последице су такве да учмали дух уредника појединих часописа, на жалост, умногоме карактерише и читаву књижевну критику последњих година. Кладим се са сваким од вас да нисте у стању да препознате по стилу ни једног са-временог српског критичара! Једноставно зато што захваљујући деловању мудрих глава српски критичари и немају некакав свој стил. Без живости и осећања за актуелно, за виталне интересе савременог књижевног стварања и збивања, самозадовољно и сито, воде нас мудре главе у умир сваког занимања за оно што се објављује у часописима и листовима. Каткад публику пробуди какав скандал или свађица, и то је све. Мртво море   диктира   своје   законе.

Настанак кризе датира од оног тренутка када је критичар био приморан да се повинује законима „тржишта“, преставши самоетално и критички да мисли препуштајући ставове и иницијативу другима — уредницима, политичарима, скупу „одговорних“, друштву и моралној потреби, задржавши за себе право једино да констатује и обавештава, каткад и да прећуткује. Ступивши у односе наручилац-произвођач критичар је натакнуо себи омчу око врата и заувек рекао збогом некаквој својој критичарској индивидуалности.

Но, постоји и друга страна медаље. Питање слободе критичког суђења уопште се не поставља, или бар не у тако драстичној мери, уколико се критичар определи за писање о тзв. неутралним темама (проблеми из историје или теорије књижевности). Чак, не само да ће себи прибавити пуно поштовање за свој труд, већ може бити сасвим сигуран у моралност и поштен однос према свом делу! Додуше, ни он не може да рачуна на некакву бројност читалаца (евидентно је да свака врста стваралаштва која не носи обележја и везу са својим временом сужава круг својих конзумената). Но, није ми намера да о таквима овде расправљам. Дакле, шта да ради онај критичар који ипак жели да помири захтеве времена и своју потребу да пише о актуелним књижевним  темама?!

Хајне је једном приликом рекао да   у   грудима   писаца   неког  народа лежи  слика будућности тог народа. Критичар који би довољно оштрим ножем парао неког новијег песника био би у стању да ту слику сагледа. У ту сврху ја бих радо заклао критички неког од наших вајних уредника како бих из његове утробе попут хеленског врача, сазнао судбину књижевне критике у будућности.

На жалост, и без такве једне операције могуће је понешто сазнати ако се уместо уредника принесе на жртву неки од постојећих часописа. Уколико је удовољио захтеву времена, критичар мора да је неизмерно вешт и прилагодљив ако жели да се одржи и нешто значи. Потребно је не само да је вичан пословима око Сциле и Харибде, већ и да је способан да брзо заборави оно што је рекао — али и да се тога сети у тренутку када је то неопходно потребно. Да зна кад и кога да хвали, као и куди. Још боље је ако оба начина испољавања става уме да избегне — тако ће срећнији и дуговечнији бити. Нека га ни најмање не брине чињеница да код већине наших писаца, понајвише оних младих, влада уверење да их је критика схватила једино ако се о њима изразила похвално. То је за сваког критичара споредно, јер, није важно шта писац или неко други мисли о његовом делу, већ шта ће рећи уредник.

Зато критичар н не сме да погреши,   јер   и   погрешити    значи   имати став, разликовати се, поседовати индивидуалност. Све до оног тренутка када на то (авај!) буде присиљен другачијим стањем у култури, друштвеном ситуацијом која ће од њега (да злехуде ли среће!) тражити да недвосмислено и јасно излаже своје ста-вове. Разложно, без страха, не говорећи: позерски, тактички и лажно, с надмоћношћу и ташто, улагивачки или с понизношћу, квази-учено а тупо,   академски   а   заправо  празно.

А заправо, ако хоћете да чујете праву истину, ја сам читав овај проблем просто-напросто измислио, не знам ни сам зашто. Јер, чињеница је да је наша критика одавно изборила себи права за која се ја, тобоже тако ватрено, залажем. Није ли она већ годинама и лична, и субјективна, самим тим самостална и особена, неспутана и теоретски образложена чак и кад греши?! Трагалачка, уметнички и креативно увек оправдана, ослобођена просечности, безличја, јаловости и анемије?! Није ли?! Изгледа да сам ја намерно заборавио да споменем ону истину која је једино важна, а коју у оваквим приликама има обичај да каже мој добар пријател, Леополд Стоковски: „Највише се плашим оних који не знају ништа о ономе што пишу, али зато умеју то веома лепо да напишу.“

Душан Т.  Стојановић

 ________ Извор: Књижевни часопис „Знак“ студената Филолошког факултета Београд, Година Прва, број 2-3, 3. јун 1972,  стр.  91 – 93 . – НАПОМЕНА: Листање часописа потврђује и у овом случају, поново и поново, да то није узалудан посао; и да има појединих бројева књижевних часописа и појединих чланака, штампаних пре четрдесет и више година, који су – подвлачим – актуелни и данас, подстицајнији од тог часописног смећа, шареног као лицидерска срца, које се нуди данас… Овај текст Стојановића на разне помисли, углавном тужне. Могли смо да „изоставимо“ последњи параграф овог текста, где се аутор, можда, поплашио изнетих истина, али текст смо донели у целини. Текст је начелан и, видели сте и сами, каква је природа српске књижевне критике од седамдесетих…