одломци из једног романа, који, ево, у Србији, чека – више од три деценије да буде штампан

(Ексклузивно)

_____________

 

V

ТРИДЕСЕТ И ПРВА КЊИГА СУЗ

(Последње  забелешке Ф. Сенковића, настале пред његову отмицу и нестанак; 2001., делимично сачуване) 

(….) Један шугави мачак, којег сам срео пре неки дан близу Калемегдана, замјаука овако: “Знате ли ви, молићу лепо, како се утерује дуг?”Замислите, такво једно питање које поставља мачак. Јер и мачори данас знају да је уносније утеривати дугове него пецати или рибарити на Дунаву. И мачор очекујући мој одговор каза уместо мене:”Као и кратак, само што мало дуже траје!” И шмугну у једно од оних дворишта, где се, можда, котила и његова чувена чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-баба!

Да не дужимо; тако вам је то: чак и мачке и пси, у овој земљи која се буса у прса и верује у некакву своју слободарску традицију, више памте – и од песника и историчара, нарочито оних успешних, тј. дворских…

Занат аласа је заборављен, много су уноснија нека друга занимања – “оверавање”, рецимо. Мачке крај Дунава, па и сам мачак “Мика”, узалуд сањају о мирисном рибљем залогају. Ето, тај мачак “Мика”, причама оживљава успомене на Мику аласа; сви други у Београду као да су заборавили на чувеног математичара и сузовца.

Држао је момке – калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је Мика “силазио на воду” – тада је руководио по неколико дана целокупним послом. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа.С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима… Јер Мика Алас је уживао у старом и примитивном и патријархалном начину живота, а из дна душе је мрзео све што је ново и модерно. И као што никад није хтео да обуче фрак, смокинг или реденгот, нити да стави на главу цилиндар, тако се енергично одупро  да се његова соба патоше паркетом и снабде савременим намештајем и конфором; само у једној соби осећао се као код своје куће. Када су срушили дедину кућу и на место ње подигнли нову, ону у којој ће касније и дочекати судњи час,  па кад му је архитекта показао нацрт  за лепо израђена улазна врата за кућу, Мика је инсистирао  да се на тим вратима, уместо украса, изреже рељеф шарана. Који рибари и мачке обожавају.

– Да – настављао је своју  причу мачак „Мика“ – Мика Алас се најбоље осећао  у кући свог пространог и лепог винограда на Топчидерском брду. Чим се после Балканског рата Мика Алас вратио са фронта у Београд, настанио се у тој кући; ту се осећао увек врло добро; ту је све још изгледало и стајало онако као у старо доба, одатле је Мика видео своју Саву, уживао у самоћи и радио неуморно. Ту су га с времена на време посећивали, не само Јелено Мисаиловић и Милутни Миланковић, него и други сузовци, и ту су се сви седећи  у хладу старих стабала проводили угодне часове. Осећали су се срећни у свом и научном позиву, али и у другим делатностима,  што су им се могли посветити далеко од светске граје…

Срећни исход и завршетак Балканских ратова прослављен је у Београду целе идуће зиме, оне између 1913. и 1914. године. Никада дотле није се у Београду толико веселило, свирало, играло и пило као тада. И сузовци прославише те године своју славу светог Филимона на дотле невиђен начин. Случај је хтео да је, баш тих дана, Мика са својим аласима уловио сома незапамћених димензија. Тај џин од рибе донесен је жив и здрав у Коларчеву салу – ону предратну – у којој се одржавала сузовска слава и смештен у велики рибарски чамац између крупног грумења леда. Био је толико дугачак да му је фарка вирила из чамца. Он је био главни згодитак томболе која је тога вечера на забави одржана.

Велика сала била је пуна гостију, а иако их је било који су дошли и у смокингу, Мика је ушао са шубаром на глави и чизмама на ногама; свирао је са својим оркестром целу ноћ…

И врло убедљиво је приповедао о антиподима – Милутину  Миланковићу и Мики Аласу – пливачу и непливачу. Мачак „Мика“ је обожавао Милу Аласа, као домаћина и кувара, као мајстора  који је из уловљене јесетре  својеручно вадио  ајвар, прерађивао дрвеним ножевима и зачињавао. Једном је Миланковића, свог млађег колегу, почастио вечером од неколико јела која су била изванредна, али Миланковић није знао од чега су  справљена, да ли од рибе или  каквог другог створа,   а мачак „Мика“  је знао да је  вечера спремљена од изнутрица једног огромног створа…

Мачак „Мика“  био је – у односу на оне тзв. приповедачке њушке из Француске  бр. 8 – Рабле и Сервантес! И због тога сам  добар део пролећа проводио више покрај Дунава него у УКС, где човек никад није био сигуран да га неко не шпијунира. Баш кад ми је било најтеже, ишао сам са мачком на земунску пијацу и дунавски кеј, и дуго са њим лутао узводно обалом. Када би моје ћутање постало нападно, предуго, мачак „Мика“ ми је говорио о белом праху и марихуани, и да их треба повремено пробати. Марихуана је постала јефтинија…

Откуд тај мачак све то зна? И ко је, напослетку, тај мачак „Мика“? …

VI

ТРИДЕСЕТ И ДРУГА КЊИГА СУЗ

(Живот у три века.)

Стојна Војиновић, из Ракове Баре код Кучева, рођена је 1. маја 1894. године, тј. рођена је три, четири године раније, пошто није исте године пријављена. Њен први муж Станоје Жумареће био је неваљао, распродао је богато наслеђе. Бекрија, женскарош, коцкар, робијаш. Да би на крају живота продавао на вашарима црвену воду (клакер). На самрти јој је забранио и запретио да не сме да се уда за Милана „Српцана“, који је од њих откупио сву њихову имовину.

Није га послушала : удала се за богатог супарника…

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један  човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га… Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду  (бомбардовану)  савезног мин.  унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он  мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој  познаник  каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода…

Овде (ни)је Центар : место где се Снови и Кошмари скупљају и преводе у речи. Кућа у којој сам рођен, постоји. Кућа у којој сам провео детињство срушена је. Не постоји више нигде другде до у мом сећању. Нова кућа, подигнута је иза оне старе, срушене. То је била грешка из незнања. Нова кућа је КУЋА ПРИВИЂЕЊА, КОШМАРА. Ту (одмах после укопа, првих ноћи) свраћају мртви, тумарају ; могу се отерати, кад постану врло бучни, несносни, сложеним  обредом. Причао ми је једном отац о свему томе, али нисам записао. Пропустио сам много тога. Испред, те, Нове куће (у сну из кога сам се пробудио)  има нека огромна коцка која шишти, као да је постало тесно неком  водоскоку у стени. Каква је то  коцка? Налик је на терасу испред куће. У даљини  је, у сну тераса, и назив места; неког далеког места на југу (на југу Србије) ; цвеће режем погледом као бријачем…Растојање је прилично између терасе испред Нове куће и Терасе са цвећем у даљини, али оно је неважно. Бежим, и тако се будим…

Трагам још увек за  Центром.. – Овде је као на Копаонику, каже ми колега. Први пут је дошао у овај крај (Лабудово брдо)… Јер је снег нападао током богојављенског јутра; снег  га подсећа на Копаоник? Овде, ипак, није Копаоник, и није моје родно место, и ова Кућа, није Нова кућа. Овде је постављен темељ за велико сабирање. Овде, за овим столом, зеленим као травица у рано пролеће, силази  језа низ кичму. Главобоља је прошлост. И многе болести су, верујем, прошлост… Сврби ме  длан леве руке. Да ли то значи да ћу дати или добити паре? Моја мајка би одмах знала… Моја мајка је далеко, у  Новој кући (на североистоку); тамо она лежи и опоравља се у једној  од соба.

Тамо је и мој отац. И мој млађи син.

Тамо влада невидљива Сила сапињања

Оглашавају се чавке, гласови анђела који се повлаче? Наступа јутро…

Овде се скупљају многе ствари. Неважне и важне. Овде Снови и Бојазни могу да говоре својим матерњим језиком. Исто тако, допуштено је и стварима које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да цвркућу цвркутом птичица које најављују промену времена. Дрвена ограда, ливада  шумска, пет пластова испред зеленог  шумарка горуна, налик на борове, и бледоплаво небо са флотом небеских галија – облака : делимичо преведена фотографија у речи. Јер, када би била преведена  у целини, требало би додати још јагње (куповину јагњета). Снежну белину процветалих врзина успут, опор и горак мирис глога, цвркут шева, и на стотине других слика. Прво се јави слика  блиског  брежуљка на северу, са чијег се врха, ведрих дана, види Четврта рајска река. Виде се и друге ствари, предели, пејсажи.. Овде се полази од једне ствари и стрпљиво напредује према хиљадама других…Јер је свет исто што и крошња великог дрвета, олистала крошња, са безброј листова; свет је хиљадоструко већи…И све је у њему сложено лепо и прекрасно, као перје дивљег голуба, фазана, пауна…

Овај  Центар има безброј  џепова, напуњених дрангулијама. Узео сам метлу и започео чишћење, п о т п у н о   ч и ш ћ е њ е! Црвена трака (за писаћу машину; ко зна када покварена!). Црвена нит. Прва писаћа машина, набављена у  среском суду. Истргнути листови из уџбеника. Пуно белих старих празних. Гумице. Фотографије. Фотографије. (Са венчања. Кумови; званице. Деца. Колеге, познаници из Студентског града.  Ствари на погрешном месту. ) Цуцле. Кесе. Оловке у боји. Цигарет папир. Дуван, подгорички. Плакат друкаторски у боји против Студија Б, Вука Драшковића. Нов рајфешлус. Црн. Многобројни изводи из ПШ. Плаћени  рачуни – телефонски, за струју. Обрачуни плате. Евиденција трошења новца. Копије докумената упућених јавном тужиоцу Србије, општинском и окружном суду. Новчане упутнице. Православни календар за 1999. Корице насл. странице једне од књига. Ценовник једне графичке фирме. Улошци за хемијске оловке. Мој Усисивач је чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…

= извор: НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, роман Шифра „ЈЕГУЉА“

ЂУРЂИЈА или ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима

Из новог летњег двоброја часописа ЗАВЕТИНЕ+ , 9-10 /2015. 

Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.

То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог да прости.

Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија, и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике поплаве и пошасти.

Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.

Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером. Читах евангелије.

Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од тога дана Вознесење поста наша заветина.

И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и поплаве…

Преко Пека, испод Стржевице, постоји мало језеро, код кога су три велика храста које нико не дира, нити им гране подсеца, и који су прво поштовани као чувари језера, а потом као Запис.

Сину мом Мишљену Првом роди се син Мишљен Други. И опет прођоше лета, и научих унука да чита из књига, и да пише, и водих га у манастире Горњак и Раваницу…

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај. Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба.Као што је писано: Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути.Да, покренуле су се небеске силе. Наш народ је у шумском карантину…То је наставак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга.

Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустошења, ону о којој је говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у градовима. На друмовима.

Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева кад се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штете, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и злих духова. Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове колиба и на њиховим улазима. Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених. Ми обилазимо посвећена дрвета, велика и граната стабла, дрва родна, дрва неоскрнављена.

Дај, Боже, да спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.

Од свега скупљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред Записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и за мртве.

Дај, Боже, да на заједничку вечеру дођу сви: поп и чобанин, муж и жена, деца и старци, браћа и сестре, да поделе са Домаћином колачаром колач и наслеђе. Не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог Духа научио шта треба да кажемо: Продајте што имате и дајте на милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари.

Будите велики добротвори, јер свако коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.

Овај Запис или Молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, домаћина, попова и народа, млађарије и крстоноша…

АМАНЕТ: да се ова Књига, и оно што је у њој записано, чува као очи у глави, преноси са колена на колено, и дописује оним што је истинито и Богу угодно.

Исправите пером и мастилом; ако има нешто погрешно; а моје је отачаство гроб, земља пак мати. Жив ли јеси, или мртав, о Мишљене, блажен човек умире на сваки час, АМИН!

Бела  Тукадруз – одломак којим започиње следећи наставак  из романа „Шифра ЈЕГУЉА“ , часопис „ЗАВЕТИНЕ+“  9-10 /2015. (план је да се позаамашни роман објави  у наставцима током  следеће две године). Обезбедите на време  свој примерак новог двоброја ( излази из штампе крајем лета).

Србијом унакрст: Заветине на Радану (Кућа из засеока Добра Вода - Ђурашковићи)

Србијом унакрст: Заветине на Радану : Угриз времена, стара кућа (из засеока Добра Вода – Ђурашковићи)

„ЗАВЕТИНЕ+“, 6-7/ 2014.

насловна страница "Заветина+"

насловна страница „Заветина+“

Књижевни часопис „ЗАВЕТИНЕ+“ до броја 4 излазио је као дигитално издање на ЦД, а од броја 5 и као штампано издање на папиру, формат таблоида.. Управо је изашао последњи двоброј овог часописа за 2014. годину.

Оснивач и уредник овог часописа је Бела Тукадруз, помоћник уредника Александар Лукић.

Садржај двоброја 6-7/2014 часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

Ђовани Папини, Молитва Христу. — Мита Ракић, Изводи “Из нове Србије” (2) (10, 17) — Августин Ујевић Русија Русији (1,3) —   Бела Тукадруз: Музеј ренесансних духова —   Александар Лукић ПУБЛИКА (1) — Улак или “Застава” “Заветина” (2) —ЕЛОИ!ЕЛОИ!ЛАМА САВАХТАНИ – избор песама из Додатка „СРПСКИХ НОВИНА“ – Забавника (Августин Ујевић, Ј. Дучић, Растко Петровић, Јосип Миличић, Милосав Јелић… (3, 8) — Дневник ПРЕТЕКА (3) — Растко Петровић:ЈУЧЕ И ДАНАС — Над судбином рукописа романа „Дан шести“ Растка Петровића : из дневника једног од чланова КОГИТО КЛУБА (4-7) — Радомир Батуран ПОШТОВАНА РУЉО (7)   — Шта се променило после четрнаест година, овде, заиста? (8) —   ПАНОРАМА НОВИЈЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ (Из рукописа) Владимир Јагличић (9) —СУРБИТА, Перваз (9) — СУРБИТА, БОЖИЋНА ПАНОРАМА САЗВЕЖЂА (ТРИДЕСТ И ЧЕТИРИ) Пролог (9,11) — ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ПЕСНИКА:СУРБИТЕ (11-13,15,18) — Мирослав Тодоровић: ЧУДО У ЛУКОВСКОЈ БАЊИ (18) —Пажљиви читалац Куда Србијо? — (Необјављени рукописи) Сарадници ДБ ликвидирали (20) и др…

Овај двоброј, одштаман на 20 страна таблоид формата, на папиру, кошта 299,00 дин. Број на ЦД 210,00 дин.Најбржи, најповољнији и најсигурнији начин је – директна куповина. Обавезна је Ваша тачна адреса и земља из које поручујете. Сви изван Србије плаћају и поштански трошак.

===========================================

 

 

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио! / Душан Стојковић

ПО ЗЛАТА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ (КУКУ)ЛИРИКЕ

Д. Стојковић, (фотодокументација "Заветина")

Д. Стојковић, (фотодокументација „Заветина“)

Песник нокаутер Милоје Дончић склопио је књигу – бомбу. Требало је да она експлодира много раније, али никада није касно Оно о чему се шушкало а на шта су врли „стручњаци , академски и универзитетски мастодонти, библиотечки мрави презриво одмахивали руком, сада је пред њиховим очима. Ако се не постиде, бар ће морати да се замисле. Постоји и друга могућност: могу, евентуално, да понуде другу, и другачију, тумбе окренуту, дефиницију плагијата. Помажем им (као добра душа!) тако што наводим тврдњу Жана Жиродуа по којој је плагијат основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“. (На страну, што велики француски драмски писац и романсијер није мислио на дословно, ресавско, преписивање, песничко фотокопирање туђег. Није фер цепидлачити!) Постоји и трећа могућност за наше ресавце (трећа срећа!). У Борхесовом Врту са стазама што се рачвају находи се и прича „Пјер Менар писац Кихота“. Само, Менар није писац од крви и меса већ је литерарна, ма колико вишезначна и антиципаторска, фикција. Коначно, Пјер Бајар, у свом Антиципираном плагијату (2009), овај дефинише као „скривено инспирисање делом неког потоњег писца“. Али, ево још једном морамо да посегнемо за само: само наши песници се нису огледали у будућим писцима, завиривали су у оно што је већ било остварено и објављено.

Велики римски сатирични песник Марцијал први је употребио реч плагијат. Ђироламо Вида, италијански ренесансни теоретичар књижевности, иронично (да ли?) саветује плагијаторе да пажљиво преписују грабеж. Цитирани Пјер Бајар вели: „Плагијат је стар колико и књижевност, којој посредно указује поштовање. У својој Антитетичкој критици (1973) Харолд Блум говори о песничком утицају прекрстивши га у песнички прекршај, тврдећи како се велики песници „упорно, и до смрти, боре са својим снажним претходницима “ Они, притом, и намерно, по Блуму, погрешно читају своје претходнике. Но, Блум мисли, као и Гете којег он цитира („Зар песник нема право на сва достигнућа својих претходника? Зашто би се устезао да убере цвеће на које наиђе? Само присвајањем туђег блага остварујемо нешто велико.“), и као Шели чију тврдњу наводи, како сви (велики) песници пишу једну једину велику песму. Но, једно је утицај, античко такмичење са песничким претходницима, тематско угледање, а друго је обично, богдан-поповићевско, преписивање ред по ред.

Дончићев Ресавски венац двоглава је књига. Она садржи две антологије. На левој страни су они од којих се полазило. На десној стигаоци. Само су песме превише огледалске. Толико да би, без скоро икаквих преправки, могле да замене места. Утолико је пред нама особена антологија-мрдалица. Имамо две песничке репрезентације. Наша, састављена од самих југословенских песничких одличника, намерила се против лирског остатка света. Боје другог тима, између осталих, бране: Артур Рембо, Шарл Пеги, Антонио Маћадо, Александар Блок, Андреј Бели, Валериј Брјусов, Николај Гумиљов, Езра Паунд, Федерико Гарсија Лорка, Ксавијер Виљаурутија, Жак Превер, Назим Хикмет, Чезаре Павезе, Дино Кампана, Паул Целан, Ингеборг Бахман, Никита Станеску. Њима се прикључио и наш дубл ве: Драгиша Васић (нисам ни знао да се песништвом бавио) и Душан Васиљев. Песме с леве стране књиге нипошто нису леве песме. Оне творе мини антологију модерног светског песништва. Али, гле чуда! Шта се збило са оним песмама које се находе на десној страни књиге, деснакама? До јуче и оне су могле да буду мини-антологија, само сад југословенског, песништва. Шта је пред нама данас? Анти- антологија? Антологија за заборав пошто творци песама нису успели или хтели да забораве оно што су прочитали? Она која ће призвати наше стручњаке не би ли покушали да, испитујући пажљиво и без икаквог страха и аутоцензуре, поетске опусе појединих наших песничких великана / „великана“, објаве читаве циклусе, можда и књиге, њихових заборавака, огледања у туђим огледалима у којима су успели потпуно изгубити своје Ја, властито лице, претварајући га волшебно у, непризнато позајмљено, Не-Ја.

Као да постоји скривена од очију јавности, опасна литература, посебно поезија. Ко је могао / хтео / смео да одбије књиге које су могле да открију неподопштине (задржимо се, културно, на том изразу) наших врхунских песника, или да их не уведе у каталоге наших најпознатијих, и најцењенијих, државних библиотека, чак и да их склони из корпуса њихових дела? Проверио сам каталог Библиотеке Матице српске и установио како она нема примерке следећих, за Ресавски венац и те како кључних, књига: Милан Савић. Песници побуне, 40 песника, Напредак, Београд, 1920; Љубавна поезија, књижара Светлост, Београд, 1928; Песништво Средње Америке, књижара Светлост, Београд, 1939; Мате Балота, Неореализам Сјеверне Италије, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948; Аница Савић – Ребац, Седам немачких песника, Нолит, Београд, 1953. И не само њих. Последњу споменуту књигу (у њој су песме Петера Хухела, Гинтера Ајха, Јоханеса Бобровског, Паула Целана, Еугена Гомрингера, Јанга Бриста и Ингеборг Бахман) добила је на дар од антологичарке Десанка Мксимовић, а завршила је у породичној библиотеци породице Славољуба Петровића Ђере. И поред трилерске, екоовске, потраге за њом нисам успео да је видим. Ови преводи се не налазе (чак се и не спомињу, као ни сама књига Седам немачких песника) у репрезентативној збирци Поезија и мањи песнички преводи, Књижевна заједница Новог Сада, 1987, коју је приредила Даринка Зличић. Седам немачких песника је књига-непознаница и за Љиљану Вулетић која је, 2002. године у Београду, објавила лепо илустровану и подацима драгоцену књигу Живот Анице Савић – Ребац. Очигледно, на делу је завера ћутања. Међутим, свако ћутање нечим је условљено. Питамо се, засад само хипотетички, није ли преводница Анице Савић-Ребац заправо била „извориште“ многих „оригиналки“ знаменитих, наравно не по ресавчењу, српских лирика? Дончићева књига још један је доказ како рукописи не горе (поготову то важи за већ објављене књиге – нема пожара који ће их, фениксовске по природи, у прах и пепео претворити). Попут дечјих скочи-играчака, оне се изненада, када нико то не очекује више, обрету пред нама.

После ове књиге која је тридесет југословенских иесника (један срећник добио је две песме.) рођених од 1900. до 1939. године антологијски представила песмама које су се на мах претвориле У песме увеоке, једва чекам наредни том који ће обухватити оне који су рођени од 1940. године наовамо. Претпостављам да ће бити дебљи, да ће болети више, да ће открити, на крају, у каквом смо привиду песничком живели, намерно заобилазећи истинске песничке вредности а хвалећи лажне. Када се ишчита целовита двотомна антологија, она у којој ниједан песник није пожелео, и неће пожелети да се појави, моћи ће слободније да се дише и аутентичније да се пише. После ње свима ће бити јасно како није злато све што сија. Постоји, очигледно, и тамни сјај.

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио!

__________

= извор: С1Р – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821-1(082.2)

821.163.41-1(082.2)

РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.

#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –

Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :

Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст

Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје

Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –

Стр. 158-161: Позлата југословенске

(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.

162-163: Рецензија / Тиодор Росић.

ISBN 978-86-88917-11-7

Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]

[аутор додатног текста], 1963-

COBIS.SR-ID 153.210103052

МОЛИТВА ХРИСТУ / Ђовани Папини

НЕ ДОТИЧИ МЕ - Беато Анђелико (Илустрација у боји, на крају Папинијеве књиге)

НЕ ДОТИЧИ МЕ – Беато Анђелико (Илустрација у боји, на крају Папинијеве књиге)

Још си, сваки дан, међу нама. И бићеш међу нама непрестано.

Живиш међу нама, уз нас, на земљи која је твоја и наша, на овој земљн на којој си био дете међу децом и мученик погубљен међу разбојницима; живиш са живима, на земљи оних који живе, која ти се допадала и коју си волео живиш животом који није човечји на човечјој земљи, можда невидљив и за оне који те траже, можда у облику каквог Сиромашка коме људи дају хлеба и не гледајући га.

Али сада је дошло време да се опет јавиш свима нама и да овоме нараштају дадеш јасан и непобитан знак. Ти видиш, Исусе, нашу невољу; ти видиш до кога је ступња дошла наша невоља; ти мораш знати колико смо ужасно бедни, колико смо очајни, колико смо страховито ниско пали; ти знаш колико нам је нужна твоја помоћ, колико нам је потребан твој повратак.

Врати се, ма и за кратко време; дођи одмах и отиди одмах; само се појави; реци једну једину реч када стигнеш, једну једину реч када пођеш; отвори небо, расветли муњом са њега ноћ и таму која је земљу обавила; дај само који часак своје вечности, коју реч из целога свога ћутања.

Потребан си нам ти, једино ти, ти и нико други.Једино ти, који нас волиш, можеш према свима нама осећати оно сажаљење што га сваки од нас осећа према себи самоме. Ти само можеш осећати колико си силно, колико си неизмерно потребан у овоме свету у ово време. Нико други, нико од свих што живе, нико од оних што спавају у блату своје славе, не може дати нама, просјацима, у нашој невољи, у нашој беди, у беди наше душе, оно добро које би нас спасло. Ти си потребан свима, чак и онима што те не знају, и тима што не знају још више него онима што знају. Гладан замишља да му треба хлеба, а гладан је тебе; ожеднели мисли да би пио воде, а жедан је тебе; болесни заварава себе самога да жуди за здрављем, а његова болест долази отуда што тебе нема крај њега. Ко тражи лепоте У свету тражи, и не запажајући то, тебе који си савршена лепота; ко у својим мислима прати истину, чезне, и не хотећи, за тобом који си једина истина коју вреди познати; а ко тежи за миром, тражи тебе, једини мир у којему могу наћи спокојства и срца најнемирнијих. Сви ти призивају тебе и не знајући да те призивају, и њихов крик је неизречно болнији од нашега.

Ми ти не вапијемо зато што нас таштина гони да те видимо, као што су те видели Галилејци и Јудејци, не ни зато што бисмо били ради да с радошћу у срцу сагледамо твоје очи, а ни зато што бисмо из лудог поноса хтели да својим преклињањима задобијемо твоју наклоност. Не тражимо ми да нам дођеш у слави небеској, ни у сјају у коме си се преобразио на Гори, ни уз звуке анђеоских труба. Ти знаш колико је смерности у нашем вапају! Ми хоћемо само тебе, твоју особу, твоје јадно прободено и израњављено тело, тебе у твојој сиротињској радничкој кошуљи; хоћемо да видимо оне очи које продиру у груди и у срце, које исцељују када гњевно гледају и ране наносе када нежност изражавају. И хоћемо да чујемо твој глас који застрашава демоне, мада је пријатан, и очарава децу, мада грми.

Ти знаш колико су силно потребни, управо у ово време, твој поглед и твоја реч. Ти то добро знаш да један твој поглед може да пеокрене и измени наше душе, да твој глас може да нас извуче из ђубрета наше бескрајне беде; ти знаш боље од нас, кудикамо боље од нас, да је твоје присуство неопходно потребно у овоме веку који тебе не познаје.

Дошао си, први пут, да спасаваш; родио си се да спасаваш; говорио си ради тога да спасаваш; пристао си да те распну да би спасавао: твој занат, твој рад, твој задатак, твој живот само су спасавање. А нама је потребно данас, у ове сиве, зле дане, у ове године препуне ужаса и бола, нама је потребно, неизречно потребно да будемо спасени!

Да си ти какав завидљиви и гњевни Бог, Бог који држи пизму, Бог који се свети, Бог који је једино правичан, ти не би услишио нашу молитву. Јер све оно што су људи могли да ти зла учине, и после твоје смрти, и то после смрти више него за живота ти, људи су ти учинили; сви ми, па и сам ја који ти ово говорим заједно с другима, учинили смо. Милиони Јуда љубили су те, пошто су те продали, и то не за тридесет сребрника само,нити пак једанпут само; легиони фарисеја, поворке Кајафа осуђивале су те као зликовца, који је заслужио да буде погубљен; и милионима пута разапињали су те у мислима и жељама; вечни олош одвратних надмењака обасипао ти је лице пљувачком и шамарима, а удворице, чанколизи, пандури, скутоноше, слуге оних што у рукама имају новац и власт, шибали су те по леђима и трње забадали у твоје чело, и тисуће Пилата, одевених у црне и шарене хаљине, тек што би изишли из купатила, намирисани, лепо избријани и очешљани, предавали су те тисуће пута твојим џелатима, пошто те огласе за невина; и неизбројна уста, из којих базди винска киселина, тражиле су неизбројно   пута да се у слободу пусте бунтовни лопови, доказани   зликовци, познате убице, како би ти неизбројно пута    био одвлачен на Голготу и прикиван за греде железним клинцима, које је ковао страх и укуцавала мржња.

Али ти си праштао све и увек. Ти, који си био међу  нама, знаш како изгледа дно наше проклете душе. Ми

смо само крпе и изроди, пролазно и трошно лишће,сопствени џелати, побачене наказе које се ваљају у свом злу, као што се одојче ваља у својим умокреним пеленама, пијаница у својим бљувотинама, заклани у  својој крви, губавац у своме гноју. Одгурнули смо те    од себе, зато што си био исувише чист за нас; осудили смо те на смрт, зато што си тих дана рекао: »Био сам међу људима и телом им се показао; и затекао сам их  пијане и никога међу њима не беше жедна; и душа моја пати због синова човечјих зато што су слепи у срцу своме«. Сви нараштаји су.као итај што те је распео,и ма у каквом облику да дођеш, неће те примити. »Он  је — рекао си за род човечји — као деца која седе наулицама и вичу својим друговима: Свирасмо вам, и не     играсте; јадиковасмо, и не плакасте«. Тако смо чинили    и ми, за скоро шездесет људских векова.

Али, сада је дошло време у које су људи пијанији     које него што су били икада, а у исти мах и жеднији него икада. Ни у једном веку као у овом није човечанство  било оволико страховито жедно каквог натприродног  спасења. Никада, колико се сећамо, нискост није била овако ниска, беда овако бедна. Земља је пакао који сунце још пристаје да осветљава. Људи су се до ушију    заглибили у каљужу од погани помешане са сузама, из    које се они, овда онда, обесни и подивљали, извлаче и, надајући се да ће се опрати, ускачу у реке вреле крви.Ту скоро били су на једном таквом купању и, после     цела

страховитог десетковања, вратили су се у заједничку ћубрин. Уз рат су дошле заразе; уз заразе земљотреси. Голема крда трулих лешина — које би, да су у животу, могле да настане читаву једну државу — леже испод танког слоја црвљиве земље; да су скупљени сви на једно место, заузимали би просторе многих покрајина При свем том, као да су сви ти мртви били само увод у општу  пропаст,  људи настављају да се убијају и да убијају. Богати народи осуђују сиромашне народе на глад; бунтовници убијају своје дојучерање господаре; господари преко својих најамника убијају бун- товннке; нови насилници, користећи се пропашћу свих система и свих режима, увлаче читаве нације у беду, покоље и несреће.

Животињска љубав свакога човека према себи самом, сваке касте према себи самој, свакога народа према себи самом, још је слепља и силнија откако је, после ових година, мржња земљу покрила огњем, димом, гробовима и костурима. Љубав према себи самом, после општег и заједничког пораза, устостручила је мржњу: мржњу малих према великима, незадо- вољних према немирнима, слугу који су били господари према господарима који су постали слуге, сталежа који су се уздигли према сталежима који су пропали, раса које су на власти према расама које су потчињене, народа који су подјармљени према народима који су их подјармили. Жудња за изобиљем донесе оскудицу у потребном, тежња за уживањем увећање патњи, лудовање за слободом највеће спутавање.

За ово неколико последњих година човечји род, који је већ тресло на стотине грозница, полудео је сасвим. Цео свет ори се од хуке што је изазивљу рушења; сви ступови већ су огрезли у баруштине; па и саме планине отискују са својих висова усове од стења, да би се цела земља претворила у пусту раван. Шта више, и људи који су дотле, под заштитом свога незнања, били нетакнути, силом су отргнути од свога пастирског огњишта и убачени у заразне градове, да се у њима трују и пате.

На све стране буран хаос, метеж без сврхе, миљење и гамизање буба и црви што куже загушљиви ваздух. Људи, страховито опијени свима страстима, да би их задовољили радећи о глави својој браћи, траже на све могуће начине смрт. Зачини који човека драже и усхићују, уживања која га убијају а не засићавају, алкохол, коцка, косе с дана у дан тисуће оних који су преживели обавезно десетковање.

Четири године дана свет је лио крв, да би могао одлучити чија ће њива бити већа и торба пунија. Мамонине слуге убациле су свога Калибана у бескрајне непријатељске ровове, да би биле богатије и непријатеља осиромашиле. Али овај страховити оглед није Донео користи никоме. Сиромашнији него пре, гладнији него пре, сви су се вратили пред земљане ноге Бога Трговине, да му на жртву принесу свој мир и туђи живот. Божански »Посао« и света »Монета« овладали су људима још јаче. Ко има мало, хоће много; ко има много, хоће више; ко је добио више, хоће све. Навикнути на проћердавање година, када се није радило ништа а трошило се све и сва, трезвени су се прометнули у прождрљиве, чедни у похотљиве, поштени у лопове, неподмитљиви у поткупљиве. Под именом трговине врши се зеленаштво и пљачка; под фирмом индустрије гусарење неколицине на штету многих. Утајивачи и глобаџије чувари су државног новца, и гуљење коже с народних леђа правшо је за све олигархије. Лопови што деле правду, у овом времену када краду сви изреда, не штеде ни лопове. Бестидност богатих улила је у главе свију и свакога да на овој земљи, која се најзад ослободила неба, вреди само злато и оно што се може купити за злато.

У овој заразној баруштини свака вера гине и нестаЈе је. Свет има једну једину веру, веру која се састоји у овом узвишеном тројству: Вотан, Мамона и Пријап, што значи: Снага којој је символ Мач и храм Касарна; Богаство коме је символ Злато и храм Берза; Тело коме је символ Фалус и храм Бурдељ. Та вера влада на целој земљи и све живо исповеда је усрдно делима, и ако не речима. Стара породица распада се; брак је подривен прељубом и бигамијом; рађање деце многи сматрају као проклетство и онемогућавају га свакојаким вештачким побачајима; ванбрачни одношаји премашили су закониту супружанску љубав; содомство има своје славопојце и своје домове; наложнице, Јавне и потајне, владају над читавим једним големим народом од исцрпљених бедника и сифилистичара.

Нема више Монархија а нема ни Република. Сви облици владавине само су варка и лаж. Плутократија и Демагогија, сестре по духу и циљевима, отимљу се о управу над бунтовним хордама.

Ти знаш све ово, Христе Исусе, и видиш да се по други пут навршило време и да се овај болесни, овај подивљали свет мора или казнити огњеним даждем или спасти твојим заузимањем. Рекао си једном: »Ако је ко сам, ја сам с њим. Помакни камен, и наћи ћеш ме; расцепи дрво, и у њему сам«. Али да бисмо те могли наћи испод камена и у дрвету, потребно је да имаднемо воље да те тражимо, снаге да те видимо. А данас људи већином неће и не умеју да те потраже и нађу. Ако твоју руку не осете над својим главама и твој глас не чују у својим срцима, они ће и даље тражити само себе, не могући се наћи, јер нико не може бити свој докле не буде твој. Ми те дакле молимо, Христе, ми отпадници, грешници, ми који смо се родили у невреме, ми који те се још опомињемо и који се трудимо да живимо с тобом, али који смо непрестано исувише далеко од тебе, ми који смо остали последњи, који смо залутали и били на ивици понора, ми очајници, молимо те да се још једном вратиш међу људе који су те убили, који те и даље убијају, и да нама, убицама који смо у тами, донесеш светлост истинског живота.

Више пута си се, после Васкрсења, јављао живима. Онима који су мислили да те мрзе, онима који би те волели и да ниси био син Божји, показао си своје лице и говорио си својим гласом. Испосници по пећинама и пешчаним пустињама, калуђери по својим манастирима, светитељи по горама, гледали су те и слушали су те и од тога дана молили се Богу да умру, како би били уз тебе. Ти си био светлост и реч Павлу на његовом путу, ватра и крв у пећини Фрањиној, очајна и савршена љубав у ћелији Катарининој и Терезијиној. Када си се враћао ради појединаца, зашто се не би вратио ради нас свију? Ако су они били достојни да те виде због своје страсне наде, ми се можемо позвати на своје страховито очајање. Оне душе су те дочаравале моћју своје невиности; наше те призивљу са дна слабости и очајања. Када си се одазивао усхићењу Светитеља, зашто се не би осврнуо на плач оних који су проклети? Зар ниси говорио да си дошао ради болесних а не ради здравих, ради оних који су пропали а не ради оних који су се очували? Никада као данас није био толико потребан твој Радосни Глас и никада као данас није он био толико заборављен и презрен. Сотонино Царство је сада у свом потпуном јеку, и спас што га сви тра- жимо, потуцајући се по мраку, може да се нађе само у твоме Царству.

Велики оглед ближи се свом крају. Људи, удаљивши се од Јеванђеља, нашли су очајање и смрт. Више него једно обећање и више него једна претња испунили су се.

И нама, бедницима, остаје још једна једина нада, нада У ТВОЈ повратак.Ако не дођеш и не пробудиш јаднике који спавају у смрдљивом мутљагу свога пакла,знак је да ти казна за наше вероломство изгледа још кратка и блага и да нећеш да преступиш своје законе. Нека буде твоја воља сада и довека, и на земљи као на небу.

Али ми, који смо последњи, чекамо те, чекаћемо те сваки дан, при свем том што те нисмо достојни. И сва љубав што је још будемо имали у својим опустошеним срцима биће твоја, Распети, који си био мучен нас ради и који сада мучиш нас свом силом своје неизменљиве љубави.

== извор:  Ђовани Папини: Историја о Христу. – Београд, Народно дело, 1929. год. – 503 стр. Превод: Михаило Добрић, (тзв последње поглавље у књизи: стр. 495-503)

ПЕСМА ПРОТИВ ГОМБРОВИЧА БИТНЕ ИСПРАВКЕ / Радивој Шајтинац

(Коначна редакција)

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Мирејана Соколовић на Власинском језеру, фотограф и наш водич, 2014.

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Мирјана Соколовић на Власинском језеру, фотограф и наш водич, 2014.

                               Не лично

Онај ког зачну

Мистика самообожавања

Лакоћа сведефинисања

Самопросвећеношћу

Створиће ковентрибилну

Себиокренутост.

сваком привлачну ризницу мрзовоље

чистим ножним,позним прозним прстима

одваљиваће пасусе дневог обожавања

огледала,

следбенике у мирним,ситим просуђивањима

ономе што сува логика сише из стиха

на интензивној нези

диктат личних аксиолошких

опстипација и тегобно стрењање

код никад сварене имагинације

sole, na putu prema vlasinskom jezeru

залогај завичајне самозаљубљености

са зрнима која у кашастом трагу низ стрму

порцеланску шољу,трон или разбуђујући лигрештул

нико не проверава

због искључивости која анимира медиокрете

одличнике меког срца,академску свиту

водоравне функционере реченица у жедном полумраку

што је рецимо у његовом случају фатално непреводиво

 

нека му биоибиблиографски фундус

нека трпи и блиста

класификује и надувава

кодификује и меморише

мудросерски цепач календара,добацивач,

одгајивач прецењених,сакрлизованих коментара

утеривач антиверсичке псоријазе

разигран у сопственој кожи,украсно дрвце

скелета и велики украси подозрења

спрам свега што белетристички прети

самоиспитивањем

недосезањем

 

неуништиви инсект Амазоније,

зујач подругљивог посланства у библиотекама

миноран спрам недостижног богатог слепила

како Хомера,тако Борхеса,

песника и директора

читајте га,

то

штиво

чешка свакакву одбојност

мрзовољу,фрустрацију

охрабрује реторички априоризам,како онај из душе

тако и онај из црева

аксологија која мокри по стиху и песнику

у свакаквом смислу,поводу,разлогу и уверењу

гуру простатате

 

силиконски рудименти емиграције

аутоустоличени,аутопроказани

аутореференцијални,аутообожени,

самима себи недодирљиви

духовито аутоиронични ко Логос и Хаос

Ерос и Танатос

Прагма и синтагма

Брисачи ноћника

Писци дневника

Вечита,у себи прећутана,

Парадно неутешна прикраћеност

У лечењу рана од пуке свести

Лечењу пука од свесних рана

 

И тако ме заболе дал ико

Па и Његови следбеници

Разумеше све ово

Тешко је ,усијано трње овог текста

Јер песничка је жртва

 

Овакву негацију,

Не лече,не чисте

Ни пристојност,ни знање

Мудрост од које се може

Позајмити жар

Али и то само ако

Осим мисије

Имаш и дар

 

О,добро би дошло

Након свих васељенских примедби

загушљивих реферата и умних скупова

повести послужитеље и редаре,

мемоаристе и папагаје

на неизбежно богослужење

где би филозоифи и песници

разменули симплицизам

да осете усамњеност

народску

разјасне своје прилоге

хранећи се мутавим обманама

 

жао ми вас је,стихови,минули

што јарост повређивања преузесте

из туђег славног мумлања

а не из говорљиве највеће оскудице

личне

преосетљивости пуне слика

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Бела Тукадруз крај  Власинског језера,  2014.

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Бела Тукадруз крај Власинског језера, 2014.

МИЛИЦА БРЕСТАЧУ У ПОХОДЕ / Предраг Пузић

„Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу. За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.[1] То је најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862. учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем Рајковићем.

За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878), остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома. Стихове је публиковала у бројним ондашњим листовима (Војвођанка, Седмица, Шумадинка, Даница, Путник), водила преписку са домаћим и страним књижевним савременицима (Мина Караџић, Јован Суботић, Иван Мажуранић, Сајдл, Франкл, Божана Њемцова). Своје родољубиве стихове сведочила је и делом: ишла пред народним поворкама у време Буне 1848, храбрила српске војнике на барикадама током турског бомбардовања Београда 1862. године. Стасала у патријархалној средини, Милица је стизала да брине о својој браћи и сестри и њиховој деци, о старим родитељима, о виноградима и њивама, стављајући свој лични живот у други план. Преминула је у Београду, у изнајмљеном скромном стану, сама и заборављена чак и од најближих.

„У Брестаче ишла сам у почетку овога месеца кад сам у Путинци код теткине кћери била, ал` тамо од жалости ништа друго нисам могла тражити до гроб оног честитог човека, свештеника, и Србина, зета нашег; јер смо у худом стању нашли дом, и децу којој он лепо изображеније дати наумио, и почео.“ Ово је други пут да у преписци са Вуком Милица спомиње Брестач.[2] У ово мало и скрајнуто село у доњем Срему, отишла је почетком септембра 1854. године. Брестач у то доба броји нешто мање од хиљаду становника, који углавном живе од земље и сточарства. Зет, о којем она говори али чије име не наводи, је свештеник Петар Стојановић. У браку је са супругом Јелисаветом, рођеном 1813.

Позабавимо се мало генеалошким, односно племенским стаблом Стојановића. Петар потиче из староседелачке породице. Његов предак Станоје доселио се, однекуд са југа Србије, 1739. године на пустару Грдановци у Брестачком атару. Био је војник у саставу народне милиције оберкапетана Станише Марковића, званог Млатишума, која се повукла у Срем по завршетку аустријско-турског рата. Како је и Брестач у то доба пустара, расељен по свој прилици током минуле турске владавине, власти су, имајући у плану разграничење између војног и цивилног дела Срема, одлучиле да Брестач припадне провинцији, односно оном другом делу. Тако је Станоје Стојановић положио своје оружије и са групом насељеника кренуо у суседни Брестач.

Мађ. крајцара из 1740.

Мађ. крајцара из 1740.

 

 

Аустријски дукат из 1745.

Аустријски дукат из 1745.

 

 

 

 

 

  1. ________________________
  2. [1]               Преписка Милица – Вук – Мина, прир. Р. Гикић, Н. Сад, 1987, 44.
  3. [2]               Исто, 115.

=== извор : видети текст у целини: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/08/milica-brestacu-u-pohode.pdf