одломци из једног романа, који, ево, у Србији, чека – више од три деценије да буде штампан

(Ексклузивно)

_____________

 

V

ТРИДЕСЕТ И ПРВА КЊИГА СУЗ

(Последње  забелешке Ф. Сенковића, настале пред његову отмицу и нестанак; 2001., делимично сачуване) 

(….) Један шугави мачак, којег сам срео пре неки дан близу Калемегдана, замјаука овако: “Знате ли ви, молићу лепо, како се утерује дуг?”Замислите, такво једно питање које поставља мачак. Јер и мачори данас знају да је уносније утеривати дугове него пецати или рибарити на Дунаву. И мачор очекујући мој одговор каза уместо мене:”Као и кратак, само што мало дуже траје!” И шмугну у једно од оних дворишта, где се, можда, котила и његова чувена чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-баба!

Да не дужимо; тако вам је то: чак и мачке и пси, у овој земљи која се буса у прса и верује у некакву своју слободарску традицију, више памте – и од песника и историчара, нарочито оних успешних, тј. дворских…

Занат аласа је заборављен, много су уноснија нека друга занимања – “оверавање”, рецимо. Мачке крај Дунава, па и сам мачак “Мика”, узалуд сањају о мирисном рибљем залогају. Ето, тај мачак “Мика”, причама оживљава успомене на Мику аласа; сви други у Београду као да су заборавили на чувеног математичара и сузовца.

Држао је момке – калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је Мика “силазио на воду” – тада је руководио по неколико дана целокупним послом. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа.С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима… Јер Мика Алас је уживао у старом и примитивном и патријархалном начину живота, а из дна душе је мрзео све што је ново и модерно. И као што никад није хтео да обуче фрак, смокинг или реденгот, нити да стави на главу цилиндар, тако се енергично одупро  да се његова соба патоше паркетом и снабде савременим намештајем и конфором; само у једној соби осећао се као код своје куће. Када су срушили дедину кућу и на место ње подигнли нову, ону у којој ће касније и дочекати судњи час,  па кад му је архитекта показао нацрт  за лепо израђена улазна врата за кућу, Мика је инсистирао  да се на тим вратима, уместо украса, изреже рељеф шарана. Који рибари и мачке обожавају.

– Да – настављао је своју  причу мачак „Мика“ – Мика Алас се најбоље осећао  у кући свог пространог и лепог винограда на Топчидерском брду. Чим се после Балканског рата Мика Алас вратио са фронта у Београд, настанио се у тој кући; ту се осећао увек врло добро; ту је све још изгледало и стајало онако као у старо доба, одатле је Мика видео своју Саву, уживао у самоћи и радио неуморно. Ту су га с времена на време посећивали, не само Јелено Мисаиловић и Милутни Миланковић, него и други сузовци, и ту су се сви седећи  у хладу старих стабала проводили угодне часове. Осећали су се срећни у свом и научном позиву, али и у другим делатностима,  што су им се могли посветити далеко од светске граје…

Срећни исход и завршетак Балканских ратова прослављен је у Београду целе идуће зиме, оне између 1913. и 1914. године. Никада дотле није се у Београду толико веселило, свирало, играло и пило као тада. И сузовци прославише те године своју славу светог Филимона на дотле невиђен начин. Случај је хтео да је, баш тих дана, Мика са својим аласима уловио сома незапамћених димензија. Тај џин од рибе донесен је жив и здрав у Коларчеву салу – ону предратну – у којој се одржавала сузовска слава и смештен у велики рибарски чамац између крупног грумења леда. Био је толико дугачак да му је фарка вирила из чамца. Он је био главни згодитак томболе која је тога вечера на забави одржана.

Велика сала била је пуна гостију, а иако их је било који су дошли и у смокингу, Мика је ушао са шубаром на глави и чизмама на ногама; свирао је са својим оркестром целу ноћ…

И врло убедљиво је приповедао о антиподима – Милутину  Миланковићу и Мики Аласу – пливачу и непливачу. Мачак „Мика“ је обожавао Милу Аласа, као домаћина и кувара, као мајстора  који је из уловљене јесетре  својеручно вадио  ајвар, прерађивао дрвеним ножевима и зачињавао. Једном је Миланковића, свог млађег колегу, почастио вечером од неколико јела која су била изванредна, али Миланковић није знао од чега су  справљена, да ли од рибе или  каквог другог створа,   а мачак „Мика“  је знао да је  вечера спремљена од изнутрица једног огромног створа…

Мачак „Мика“  био је – у односу на оне тзв. приповедачке њушке из Француске  бр. 8 – Рабле и Сервантес! И због тога сам  добар део пролећа проводио више покрај Дунава него у УКС, где човек никад није био сигуран да га неко не шпијунира. Баш кад ми је било најтеже, ишао сам са мачком на земунску пијацу и дунавски кеј, и дуго са њим лутао узводно обалом. Када би моје ћутање постало нападно, предуго, мачак „Мика“ ми је говорио о белом праху и марихуани, и да их треба повремено пробати. Марихуана је постала јефтинија…

Откуд тај мачак све то зна? И ко је, напослетку, тај мачак „Мика“? …

VI

ТРИДЕСЕТ И ДРУГА КЊИГА СУЗ

(Живот у три века.)

Стојна Војиновић, из Ракове Баре код Кучева, рођена је 1. маја 1894. године, тј. рођена је три, четири године раније, пошто није исте године пријављена. Њен први муж Станоје Жумареће био је неваљао, распродао је богато наслеђе. Бекрија, женскарош, коцкар, робијаш. Да би на крају живота продавао на вашарима црвену воду (клакер). На самрти јој је забранио и запретио да не сме да се уда за Милана „Српцана“, који је од њих откупио сву њихову имовину.

Није га послушала : удала се за богатог супарника…

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један  човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га… Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду  (бомбардовану)  савезног мин.  унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он  мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој  познаник  каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода…

Овде (ни)је Центар : место где се Снови и Кошмари скупљају и преводе у речи. Кућа у којој сам рођен, постоји. Кућа у којој сам провео детињство срушена је. Не постоји више нигде другде до у мом сећању. Нова кућа, подигнута је иза оне старе, срушене. То је била грешка из незнања. Нова кућа је КУЋА ПРИВИЂЕЊА, КОШМАРА. Ту (одмах после укопа, првих ноћи) свраћају мртви, тумарају ; могу се отерати, кад постану врло бучни, несносни, сложеним  обредом. Причао ми је једном отац о свему томе, али нисам записао. Пропустио сам много тога. Испред, те, Нове куће (у сну из кога сам се пробудио)  има нека огромна коцка која шишти, као да је постало тесно неком  водоскоку у стени. Каква је то  коцка? Налик је на терасу испред куће. У даљини  је, у сну тераса, и назив места; неког далеког места на југу (на југу Србије) ; цвеће режем погледом као бријачем…Растојање је прилично између терасе испред Нове куће и Терасе са цвећем у даљини, али оно је неважно. Бежим, и тако се будим…

Трагам још увек за  Центром.. – Овде је као на Копаонику, каже ми колега. Први пут је дошао у овај крај (Лабудово брдо)… Јер је снег нападао током богојављенског јутра; снег  га подсећа на Копаоник? Овде, ипак, није Копаоник, и није моје родно место, и ова Кућа, није Нова кућа. Овде је постављен темељ за велико сабирање. Овде, за овим столом, зеленим као травица у рано пролеће, силази  језа низ кичму. Главобоља је прошлост. И многе болести су, верујем, прошлост… Сврби ме  длан леве руке. Да ли то значи да ћу дати или добити паре? Моја мајка би одмах знала… Моја мајка је далеко, у  Новој кући (на североистоку); тамо она лежи и опоравља се у једној  од соба.

Тамо је и мој отац. И мој млађи син.

Тамо влада невидљива Сила сапињања…

Оглашавају се чавке, гласови анђела који се повлаче? Наступа јутро…

Овде се скупљају многе ствари. Неважне и важне. Овде Снови и Бојазни могу да говоре својим матерњим језиком. Исто тако, допуштено је и стварима које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да цвркућу цвркутом птичица које најављују промену времена. Дрвена ограда, ливада  шумска, пет пластова испред зеленог  шумарка горуна, налик на борове, и бледоплаво небо са флотом небеских галија – облака : делимичо преведена фотографија у речи. Јер, када би била преведена  у целини, требало би додати још јагње (куповину јагњета). Снежну белину процветалих врзина успут, опор и горак мирис глога, цвркут шева, и на стотине других слика. Прво се јави слика  блиског  брежуљка на северу, са чијег се врха, ведрих дана, види Четврта рајска река. Виде се и друге ствари, предели, пејсажи.. Овде се полази од једне ствари и стрпљиво напредује према хиљадама других…Јер је свет исто што и крошња великог дрвета, олистала крошња, са безброј листова; свет је хиљадоструко већи…И све је у њему сложено лепо и прекрасно, као перје дивљег голуба, фазана, пауна…

Овај  Центар има безброј  џепова, напуњених дрангулијама. Узео сам метлу и започео чишћење, п о т п у н о   ч и ш ћ е њ е! Црвена трака (за писаћу машину; ко зна када покварена!). Црвена нит. Прва писаћа машина, набављена у  среском суду. Истргнути листови из уџбеника. Пуно белих старих празних. Гумице. Фотографије. Фотографије. (Са венчања. Кумови; званице. Деца. Колеге, познаници из Студентског града.  Ствари на погрешном месту. ) Цуцле. Кесе. Оловке у боји. Цигарет папир. Дуван, подгорички. Плакат друкаторски у боји против Студија Б, Вука Драшковића. Нов рајфешлус. Црн. Многобројни изводи из ПШ. Плаћени  рачуни – телефонски, за струју. Обрачуни плате. Евиденција трошења новца. Копије докумената упућених јавном тужиоцу Србије, општинском и окружном суду. Новчане упутнице. Православни календар за 1999. Корице насл. странице једне од књига. Ценовник једне графичке фирме. Улошци за хемијске оловке. Мој Усисивач је чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…

= извор: НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, роман Шифра „ЈЕГУЉА“

ЂУРЂИЈА или ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима

Из новог летњег двоброја часописа ЗАВЕТИНЕ+ , 9-10 /2015. 

Кад је једне летње ноћи по месечини сишла низ Зукву непозната и лепа црнка, узнемиривши псе и духове, Босиљковчани повероваше да је то Шумска мајка, чума, пропаст, и побегоше низ Зукву и на њеном ушћу дигоше ново селиште.

То не беше Шумска Мајка, ни чума, већ несуђена жена мога покојног брата Павла, Циганка, која га је на дан његове свадбе одмамила у лештар и зову, узводно уз Зукву. И оста да живи са мном у бурдељу испод Старог Гробља, ћутљива и дивља као црна мачка. Није знала ни једну нашку реч. Споразумевали смо се рукама и погледима. Убрзо роди мушко дете, који други дан умре некрштено, Бог да прости.

Научих је молитвама и речима светим. Затим јој показах како да овчијом кожом и врбовим коританцем испира из песка Зукве златна зрнца. Прође неколико година и узех је за жену. Звао сам је Ђурђија, и деца нам испрва умираху. А староселци напустише Кључ, оне године кад ми се родио син кога прозвасмо Мишљен Први, после велике поплаве и пошасти.

Небо се затвори уочи Вознесења Господњег, и рекох: Да се вратите овамо, на стара огњишта! Да заборавите трмке, колибе и пластове, волове и козе и овце које је однео поводањ! И да убудуће празнујемо Вознесење као нашу главну сеоску славу.

Вратише се и почесмо да обилазимо храстове по пољу и да урезујемо записе. Читах евангелије. На врху Старог Гробља извртех у Крстоношном храсту рупу сврдлом за јармове, па откинух листић са дрвета, пресавих га и на њега полих мало јелеја и ставих два, три зрна пшенице. Све то метнух у рупу и затворих је чепом. Поравнах кесером. Читах евангелије.

Ја сам ишао напред, а остали за мном, и тако смо обилазили Запис. Платих Стјепану да на каменом Крсту уреже Вознесење Господње, име моје, и имена осталих Босиљковчана, и од тога дана Вознесење поста наша заветина.

И опет прође неко време, Турци нам полупаше заветни Крст на Старом Гробљу и растурише вењаке. Кад заређаше поплаве и боленштине, ми подигосмо нови заветни Крст. И на храстовима по пољу и покрај Пека урезасмо записе, ради заштите од грома и поплаве…

Преко Пека, испод Стржевице, постоји мало језеро, код кога су три велика храста које нико не дира, нити им гране подсеца, и који су прво поштовани као чувари језера, а потом као Запис.

Сину мом Мишљену Првом роди се син Мишљен Други. И опет прођоше лета, и научих унука да чита из књига, и да пише, и водих га у манастире Горњак и Раваницу…

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО, пазите да вас опет не преваре. Чувајте се од лажних пророка, књижевника и фарисеја, и немојте ићи за њима. И кад допру до вас вести о побунама и ратовима, немојте се уплашити, јер све то треба да буде, али то неће бити крај. Устаће народ на народ и царство на царство. Биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба.Као што је писано: Умираће људи од страха и од очекивања онога што долази на свет; јер ће се силе небеске покренути.Да, покренуле су се небеске силе. Наш народ је у шумском карантину…То је наставак страдања коме се не види крај. Многи су се саблазнили, издао је друг друга и омрзнуо друг на друга.

Изашли су многи лажни пророци и преварили многе. Умножило се безакоње, охладнела је љубав многих. Свуд човек може да угледа гнусобу опустошења, ону о којој је говорио пророк Данило. У дворишту, у кући, на њиви, у градовима. На друмовима.

Ово је ЗАПИС. Ово је Молитва која се пева кад се носе крста по пољу против града, скакаваца и гусеница, смрти, погибије, квара, штете, од непогода, уједа паса и змија, напада зверова, затим од рђавих снова, злих демона и злих духова. Ово је штит против пустоши и лупежа, запис на четири листића, на сваком је написано по једно име: Азрахил, Џебраил, Израил и Михаил – листићи су залепљени на углове колиба и на њиховим улазима. Ми смо литија. Ми смо крстоноше. Обилазимо поља, потесе, села и градове. Обилазимо сваку кућу, понегде прелазимо преко болесника, преко опустошених. Ми обилазимо посвећена дрвета, велика и граната стабла, дрва родна, дрва неоскрнављена.

Дај, Боже, да спремимо заједничку вечеру, заједничким доприносом у брашну, намирницама и новцу, који даје свака кућа.

Од свега скупљеног спремићемо два колача: један који ћемо сећи увече, уочи славе, Спасовдана, а други на дан заветине. Вечера ће бити поред Записа, а пре вечере запалићемо свеће за живе и за мртве.

Дај, Боже, да на заједничку вечеру дођу сви: поп и чобанин, муж и жена, деца и старци, браћа и сестре, да поделе са Домаћином колачаром колач и наслеђе. Не тражимо оно што траже незнабошци овог света; Отац наш зна да нама треба ово. Јеванђелист Лука нас је уз помоћ Светог Духа научио шта треба да кажемо: Продајте што имате и дајте на милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, где се лупеж не приближава, нити мољац квари.

Будите велики добротвори, јер свако коме је много дано, много ће се тражити од њега; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.

Овај Запис или Молбу не стављамо у борово стабло, у шупљину старе врбе, већ у срце свих људи добре воље, домаћина, попова и народа, млађарије и крстоноша…

АМАНЕТ: да се ова Књига, и оно што је у њој записано, чува као очи у глави, преноси са колена на колено, и дописује оним што је истинито и Богу угодно.

Исправите пером и мастилом; ако има нешто погрешно; а моје је отачаство гроб, земља пак мати. Жив ли јеси, или мртав, о Мишљене, блажен човек умире на сваки час, АМИН!

Бела  Тукадруз – одломак којим започиње следећи наставак  из романа „Шифра ЈЕГУЉА“ , часопис „ЗАВЕТИНЕ+“  9-10 /2015. (план је да се позаамашни роман објави  у наставцима током  следеће две године). Обезбедите на време  свој примерак новог двоброја ( излази из штампе крајем лета).

Србијом унакрст: Заветине на Радану : Угриз времена, стара кућа (из засеока Добра Вода – Ђурашковићи)

„ЗАВЕТИНЕ+“, 6-7/ 2014.

насловна страница „Заветина+“

Књижевни часопис „ЗАВЕТИНЕ+“ до броја 4 излазио је као дигитално издање на ЦД, а од броја 5 и као штампано издање на папиру, формат таблоида.. Управо је изашао последњи двоброј овог часописа за 2014. годину.

Оснивач и уредник овог часописа је Бела Тукадруз, помоћник уредника Александар Лукић.

Садржај двоброја 6-7/2014 часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

Ђовани Папини, Молитва Христу. — Мита Ракић, Изводи “Из нове Србије” (2) (10, 17) — Августин Ујевић Русија Русији (1,3) —   Бела Тукадруз: Музеј ренесансних духова —   Александар Лукић ПУБЛИКА (1) — Улак или “Застава” “Заветина” (2) —ЕЛОИ!ЕЛОИ!ЛАМА САВАХТАНИ – избор песама из Додатка „СРПСКИХ НОВИНА“ – Забавника (Августин Ујевић, Ј. Дучић, Растко Петровић, Јосип Миличић, Милосав Јелић… (3, 8) — Дневник ПРЕТЕКА (3) — Растко Петровић:ЈУЧЕ И ДАНАС — Над судбином рукописа романа „Дан шести“ Растка Петровића : из дневника једног од чланова КОГИТО КЛУБА (4-7) — Радомир Батуран ПОШТОВАНА РУЉО (7)   — Шта се променило после четрнаест година, овде, заиста? (8) —   ПАНОРАМА НОВИЈЕ РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ (Из рукописа) Владимир Јагличић (9) —СУРБИТА, Перваз (9) — СУРБИТА, БОЖИЋНА ПАНОРАМА САЗВЕЖЂА (ТРИДЕСТ И ЧЕТИРИ) Пролог (9,11) — ТРИДЕСЕТ И ЧЕТИРИ ПЕСНИКА:СУРБИТЕ (11-13,15,18) — Мирослав Тодоровић: ЧУДО У ЛУКОВСКОЈ БАЊИ (18) —Пажљиви читалац Куда Србијо? — (Необјављени рукописи) Сарадници ДБ ликвидирали (20) и др…

Овај двоброј, одштаман на 20 страна таблоид формата, на папиру, кошта 299,00 дин. Број на ЦД 210,00 дин.Најбржи, најповољнији и најсигурнији начин је – директна куповина. Обавезна је Ваша тачна адреса и земља из које поручујете. Сви изван Србије плаћају и поштански трошак.

===========================================

Name(обавезно)

Email(обавезно)

Website

Коментар(обавезно)

"ЗАВЕТИНЕ+", бр. 6-7/2014.

Предај

Δ

 

 

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио! / Душан Стојковић

ПО ЗЛАТА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ (КУКУ)ЛИРИКЕ

Д. Стојковић, (фотодокументација „Заветина“)

Песник нокаутер Милоје Дончић склопио је књигу – бомбу. Требало је да она експлодира много раније, али никада није касно Оно о чему се шушкало а на шта су врли „стручњаци , академски и универзитетски мастодонти, библиотечки мрави презриво одмахивали руком, сада је пред њиховим очима. Ако се не постиде, бар ће морати да се замисле. Постоји и друга могућност: могу, евентуално, да понуде другу, и другачију, тумбе окренуту, дефиницију плагијата. Помажем им (као добра душа!) тако што наводим тврдњу Жана Жиродуа по којој је плагијат основа сваке књижевности, с изузетком прве, али коју ми не можемо да именујемо која је то“. (На страну, што велики француски драмски писац и романсијер није мислио на дословно, ресавско, преписивање, песничко фотокопирање туђег. Није фер цепидлачити!) Постоји и трећа могућност за наше ресавце (трећа срећа!). У Борхесовом Врту са стазама што се рачвају находи се и прича „Пјер Менар писац Кихота“. Само, Менар није писац од крви и меса већ је литерарна, ма колико вишезначна и антиципаторска, фикција. Коначно, Пјер Бајар, у свом Антиципираном плагијату (2009), овај дефинише као „скривено инспирисање делом неког потоњег писца“. Али, ево још једном морамо да посегнемо за само: само наши песници се нису огледали у будућим писцима, завиривали су у оно што је већ било остварено и објављено.

Велики римски сатирични песник Марцијал први је употребио реч плагијат. Ђироламо Вида, италијански ренесансни теоретичар књижевности, иронично (да ли?) саветује плагијаторе да пажљиво преписују грабеж. Цитирани Пјер Бајар вели: „Плагијат је стар колико и књижевност, којој посредно указује поштовање. У својој Антитетичкој критици (1973) Харолд Блум говори о песничком утицају прекрстивши га у песнички прекршај, тврдећи како се велики песници „упорно, и до смрти, боре са својим снажним претходницима “ Они, притом, и намерно, по Блуму, погрешно читају своје претходнике. Но, Блум мисли, као и Гете којег он цитира („Зар песник нема право на сва достигнућа својих претходника? Зашто би се устезао да убере цвеће на које наиђе? Само присвајањем туђег блага остварујемо нешто велико.“), и као Шели чију тврдњу наводи, како сви (велики) песници пишу једну једину велику песму. Но, једно је утицај, античко такмичење са песничким претходницима, тематско угледање, а друго је обично, богдан-поповићевско, преписивање ред по ред.

Дончићев Ресавски венац двоглава је књига. Она садржи две антологије. На левој страни су они од којих се полазило. На десној стигаоци. Само су песме превише огледалске. Толико да би, без скоро икаквих преправки, могле да замене места. Утолико је пред нама особена антологија-мрдалица. Имамо две песничке репрезентације. Наша, састављена од самих југословенских песничких одличника, намерила се против лирског остатка света. Боје другог тима, између осталих, бране: Артур Рембо, Шарл Пеги, Антонио Маћадо, Александар Блок, Андреј Бели, Валериј Брјусов, Николај Гумиљов, Езра Паунд, Федерико Гарсија Лорка, Ксавијер Виљаурутија, Жак Превер, Назим Хикмет, Чезаре Павезе, Дино Кампана, Паул Целан, Ингеборг Бахман, Никита Станеску. Њима се прикључио и наш дубл ве: Драгиша Васић (нисам ни знао да се песништвом бавио) и Душан Васиљев. Песме с леве стране књиге нипошто нису леве песме. Оне творе мини антологију модерног светског песништва. Али, гле чуда! Шта се збило са оним песмама које се находе на десној страни књиге, деснакама? До јуче и оне су могле да буду мини-антологија, само сад југословенског, песништва. Шта је пред нама данас? Анти- антологија? Антологија за заборав пошто творци песама нису успели или хтели да забораве оно што су прочитали? Она која ће призвати наше стручњаке не би ли покушали да, испитујући пажљиво и без икаквог страха и аутоцензуре, поетске опусе појединих наших песничких великана / „великана“, објаве читаве циклусе, можда и књиге, њихових заборавака, огледања у туђим огледалима у којима су успели потпуно изгубити своје Ја, властито лице, претварајући га волшебно у, непризнато позајмљено, Не-Ја.

Као да постоји скривена од очију јавности, опасна литература, посебно поезија. Ко је могао / хтео / смео да одбије књиге које су могле да открију неподопштине (задржимо се, културно, на том изразу) наших врхунских песника, или да их не уведе у каталоге наших најпознатијих, и најцењенијих, државних библиотека, чак и да их склони из корпуса њихових дела? Проверио сам каталог Библиотеке Матице српске и установио како она нема примерке следећих, за Ресавски венац и те како кључних, књига: Милан Савић. Песници побуне, 40 песника, Напредак, Београд, 1920; Љубавна поезија, књижара Светлост, Београд, 1928; Песништво Средње Америке, књижара Светлост, Београд, 1939; Мате Балота, Неореализам Сјеверне Италије, Накладни завод Хрватске, Загреб, 1948; Аница Савић – Ребац, Седам немачких песника, Нолит, Београд, 1953. И не само њих. Последњу споменуту књигу (у њој су песме Петера Хухела, Гинтера Ајха, Јоханеса Бобровског, Паула Целана, Еугена Гомрингера, Јанга Бриста и Ингеборг Бахман) добила је на дар од антологичарке Десанка Мксимовић, а завршила је у породичној библиотеци породице Славољуба Петровића Ђере. И поред трилерске, екоовске, потраге за њом нисам успео да је видим. Ови преводи се не налазе (чак се и не спомињу, као ни сама књига Седам немачких песника) у репрезентативној збирци Поезија и мањи песнички преводи, Књижевна заједница Новог Сада, 1987, коју је приредила Даринка Зличић. Седам немачких песника је књига-непознаница и за Љиљану Вулетић која је, 2002. године у Београду, објавила лепо илустровану и подацима драгоцену књигу Живот Анице Савић – Ребац. Очигледно, на делу је завера ћутања. Међутим, свако ћутање нечим је условљено. Питамо се, засад само хипотетички, није ли преводница Анице Савић-Ребац заправо била „извориште“ многих „оригиналки“ знаменитих, наравно не по ресавчењу, српских лирика? Дончићева књига још један је доказ како рукописи не горе (поготову то важи за већ објављене књиге – нема пожара који ће их, фениксовске по природи, у прах и пепео претворити). Попут дечјих скочи-играчака, оне се изненада, када нико то не очекује више, обрету пред нама.

После ове књиге која је тридесет југословенских иесника (један срећник добио је две песме.) рођених од 1900. до 1939. године антологијски представила песмама које су се на мах претвориле У песме увеоке, једва чекам наредни том који ће обухватити оне који су рођени од 1940. године наовамо. Претпостављам да ће бити дебљи, да ће болети више, да ће открити, на крају, у каквом смо привиду песничком живели, намерно заобилазећи истинске песничке вредности а хвалећи лажне. Када се ишчита целовита двотомна антологија, она у којој ниједан песник није пожелео, и неће пожелети да се појави, моћи ће слободније да се дише и аутентичније да се пише. После ње свима ће бити јасно како није злато све што сија. Постоји, очигледно, и тамни сјај.

Очију твојих да није, читаоче, не би се у овој књизи пробудио!

__________

= извор: С1Р – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821-1(082.2)

821.163.41-1(082.2)

РЕСАВСКИ венац :плагијати југословенских песника.

#Део #1 / приредио Милоје Дончић. –

Косовска Митровица : Лестве, 2014 (Ниш :

Наиспринт). -168 стр. : факс. ; 21 ст

Тираж 3000. – Стр. 3-7: Предговор / Милоје

Дончић. – Биографије аутора: стр. 133-157. –

Стр. 158-161: Позлата југословенске

(куку)лирике / Душан Стојковић. – Стр.

162-163: Рецензија / Тиодор Росић.

ISBN 978-86-88917-11-7

Дончић, Милоје [приређивач, сакупљач]

[аутор додатног текста], 1963-

COBIS.SR-ID 153.210103052

МОЛИТВА ХРИСТУ / Ђовани Папини

НЕ ДОТИЧИ МЕ – Беато Анђелико (Илустрација у боји, на крају Папинијеве књиге)

Још си, сваки дан, међу нама. И бићеш међу нама непрестано.

Живиш међу нама, уз нас, на земљи која је твоја и наша, на овој земљн на којој си био дете међу децом и мученик погубљен међу разбојницима; живиш са живима, на земљи оних који живе, која ти се допадала и коју си волео живиш животом који није човечји на човечјој земљи, можда невидљив и за оне који те траже, можда у облику каквог Сиромашка коме људи дају хлеба и не гледајући га.

Али сада је дошло време да се опет јавиш свима нама и да овоме нараштају дадеш јасан и непобитан знак. Ти видиш, Исусе, нашу невољу; ти видиш до кога је ступња дошла наша невоља; ти мораш знати колико смо ужасно бедни, колико смо очајни, колико смо страховито ниско пали; ти знаш колико нам је нужна твоја помоћ, колико нам је потребан твој повратак.

Врати се, ма и за кратко време; дођи одмах и отиди одмах; само се појави; реци једну једину реч када стигнеш, једну једину реч када пођеш; отвори небо, расветли муњом са њега ноћ и таму која је земљу обавила; дај само који часак своје вечности, коју реч из целога свога ћутања.

Потребан си нам ти, једино ти, ти и нико други.Једино ти, који нас волиш, можеш према свима нама осећати оно сажаљење што га сваки од нас осећа према себи самоме. Ти само можеш осећати колико си силно, колико си неизмерно потребан у овоме свету у ово време. Нико други, нико од свих што живе, нико од оних што спавају у блату своје славе, не може дати нама, просјацима, у нашој невољи, у нашој беди, у беди наше душе, оно добро које би нас спасло. Ти си потребан свима, чак и онима што те не знају, и тима што не знају још више него онима што знају. Гладан замишља да му треба хлеба, а гладан је тебе; ожеднели мисли да би пио воде, а жедан је тебе; болесни заварава себе самога да жуди за здрављем, а његова болест долази отуда што тебе нема крај њега. Ко тражи лепоте У свету тражи, и не запажајући то, тебе који си савршена лепота; ко у својим мислима прати истину, чезне, и не хотећи, за тобом који си једина истина коју вреди познати; а ко тежи за миром, тражи тебе, једини мир у којему могу наћи спокојства и срца најнемирнијих. Сви ти призивају тебе и не знајући да те призивају, и њихов крик је неизречно болнији од нашега.

Ми ти не вапијемо зато што нас таштина гони да те видимо, као што су те видели Галилејци и Јудејци, не ни зато што бисмо били ради да с радошћу у срцу сагледамо твоје очи, а ни зато што бисмо из лудог поноса хтели да својим преклињањима задобијемо твоју наклоност. Не тражимо ми да нам дођеш у слави небеској, ни у сјају у коме си се преобразио на Гори, ни уз звуке анђеоских труба. Ти знаш колико је смерности у нашем вапају! Ми хоћемо само тебе, твоју особу, твоје јадно прободено и израњављено тело, тебе у твојој сиротињској радничкој кошуљи; хоћемо да видимо оне очи које продиру у груди и у срце, које исцељују када гњевно гледају и ране наносе када нежност изражавају. И хоћемо да чујемо твој глас који застрашава демоне, мада је пријатан, и очарава децу, мада грми.

Ти знаш колико су силно потребни, управо у ово време, твој поглед и твоја реч. Ти то добро знаш да један твој поглед може да пеокрене и измени наше душе, да твој глас може да нас извуче из ђубрета наше бескрајне беде; ти знаш боље од нас, кудикамо боље од нас, да је твоје присуство неопходно потребно у овоме веку који тебе не познаје.

Дошао си, први пут, да спасаваш; родио си се да спасаваш; говорио си ради тога да спасаваш; пристао си да те распну да би спасавао: твој занат, твој рад, твој задатак, твој живот само су спасавање. А нама је потребно данас, у ове сиве, зле дане, у ове године препуне ужаса и бола, нама је потребно, неизречно потребно да будемо спасени!

Да си ти какав завидљиви и гњевни Бог, Бог који држи пизму, Бог који се свети, Бог који је једино правичан, ти не би услишио нашу молитву. Јер све оно што су људи могли да ти зла учине, и после твоје смрти, и то после смрти више него за живота ти, људи су ти учинили; сви ми, па и сам ја који ти ово говорим заједно с другима, учинили смо. Милиони Јуда љубили су те, пошто су те продали, и то не за тридесет сребрника само,нити пак једанпут само; легиони фарисеја, поворке Кајафа осуђивале су те као зликовца, који је заслужио да буде погубљен; и милионима пута разапињали су те у мислима и жељама; вечни олош одвратних надмењака обасипао ти је лице пљувачком и шамарима, а удворице, чанколизи, пандури, скутоноше, слуге оних што у рукама имају новац и власт, шибали су те по леђима и трње забадали у твоје чело, и тисуће Пилата, одевених у црне и шарене хаљине, тек што би изишли из купатила, намирисани, лепо избријани и очешљани, предавали су те тисуће пута твојим џелатима, пошто те огласе за невина; и неизбројна уста, из којих базди винска киселина, тражиле су неизбројно   пута да се у слободу пусте бунтовни лопови, доказани   зликовци, познате убице, како би ти неизбројно пута    био одвлачен на Голготу и прикиван за греде железним клинцима, које је ковао страх и укуцавала мржња.

Али ти си праштао све и увек. Ти, који си био међу  нама, знаш како изгледа дно наше проклете душе. Ми

смо само крпе и изроди, пролазно и трошно лишће,сопствени џелати, побачене наказе које се ваљају у свом злу, као што се одојче ваља у својим умокреним пеленама, пијаница у својим бљувотинама, заклани у  својој крви, губавац у своме гноју. Одгурнули смо те    од себе, зато што си био исувише чист за нас; осудили смо те на смрт, зато што си тих дана рекао: »Био сам међу људима и телом им се показао; и затекао сам их  пијане и никога међу њима не беше жедна; и душа моја пати због синова човечјих зато што су слепи у срцу своме«. Сви нараштаји су.као итај што те је распео,и ма у каквом облику да дођеш, неће те примити. »Он  је — рекао си за род човечји — као деца која седе наулицама и вичу својим друговима: Свирасмо вам, и не     играсте; јадиковасмо, и не плакасте«. Тако смо чинили    и ми, за скоро шездесет људских векова.

Али, сада је дошло време у које су људи пијанији     које него што су били икада, а у исти мах и жеднији него икада. Ни у једном веку као у овом није човечанство  било оволико страховито жедно каквог натприродног  спасења. Никада, колико се сећамо, нискост није била овако ниска, беда овако бедна. Земља је пакао који сунце још пристаје да осветљава. Људи су се до ушију    заглибили у каљужу од погани помешане са сузама, из    које се они, овда онда, обесни и подивљали, извлаче и, надајући се да ће се опрати, ускачу у реке вреле крви.Ту скоро били су на једном таквом купању и, после     цела

страховитог десетковања, вратили су се у заједничку ћубрин. Уз рат су дошле заразе; уз заразе земљотреси. Голема крда трулих лешина — које би, да су у животу, могле да настане читаву једну државу — леже испод танког слоја црвљиве земље; да су скупљени сви на једно место, заузимали би просторе многих покрајина При свем том, као да су сви ти мртви били само увод у општу  пропаст,  људи настављају да се убијају и да убијају. Богати народи осуђују сиромашне народе на глад; бунтовници убијају своје дојучерање господаре; господари преко својих најамника убијају бун- товннке; нови насилници, користећи се пропашћу свих система и свих режима, увлаче читаве нације у беду, покоље и несреће.

Животињска љубав свакога човека према себи самом, сваке касте према себи самој, свакога народа према себи самом, још је слепља и силнија откако је, после ових година, мржња земљу покрила огњем, димом, гробовима и костурима. Љубав према себи самом, после општег и заједничког пораза, устостручила је мржњу: мржњу малих према великима, незадо- вољних према немирнима, слугу који су били господари према господарима који су постали слуге, сталежа који су се уздигли према сталежима који су пропали, раса које су на власти према расама које су потчињене, народа који су подјармљени према народима који су их подјармили. Жудња за изобиљем донесе оскудицу у потребном, тежња за уживањем увећање патњи, лудовање за слободом највеће спутавање.

За ово неколико последњих година човечји род, који је већ тресло на стотине грозница, полудео је сасвим. Цео свет ори се од хуке што је изазивљу рушења; сви ступови већ су огрезли у баруштине; па и саме планине отискују са својих висова усове од стења, да би се цела земља претворила у пусту раван. Шта више, и људи који су дотле, под заштитом свога незнања, били нетакнути, силом су отргнути од свога пастирског огњишта и убачени у заразне градове, да се у њима трују и пате.

На све стране буран хаос, метеж без сврхе, миљење ^и гамизање буба и црви што куже загушљиви ваздух. Људи, страховито опијени свима страстима, да би их задовољили радећи о глави својој браћи, траже на све могуће начине смрт. Зачини који човека драже и усхићују, уживања која га убијају а не засићавају, алкохол, коцка, косе с дана у дан тисуће оних који су преживели обавезно десетковање.

Четири године дана свет је лио крв, да би могао одлучити чија ће њива бити већа и торба пунија. Мамонине слуге убациле су свога Калибана у бескрајне непријатељске ровове, да би биле богатије и непријатеља осиромашиле. Али овај страховити оглед није Донео користи никоме. Сиромашнији него пре, гладнији него пре, сви су се вратили пред земљане ноге Бога Трговине, да му на жртву принесу свој мир и туђи живот. Божански »Посао« и света »Монета« овладали су људима још јаче. Ко има мало, хоће много; ко има много, хоће више; ко је добио више, хоће све. Навикнути на проћердавање година, када се није радило ништа а трошило се све и сва, трезвени су се прометнули у прождрљиве, чедни у похотљиве, поштени у лопове, неподмитљиви у поткупљиве. Под именом трговине врши се зеленаштво и пљачка; под фирмом индустрије гусарење неколицине на штету многих. Утајивачи и глобаџије чувари су државног новца, и гуљење коже с народних леђа правшо је за све олигархије. Лопови што деле правду, у овом времену када краду сви изреда, не штеде ни лопове. Бестидност богатих улила је у главе свију и свакога да на овој земљи, која се најзад ослободила неба, вреди само злато и оно што се може купити за злато.

У овој заразној баруштини свака вера гине и нестаЈе је. Свет има једну једину веру, веру која се састоји у овом узвишеном тројству: Вотан, Мамона и Пријап, што значи: Снага којој је символ Мач и храм Касарна; Богаство коме је символ Злато и храм Берза; Тело коме је символ Фалус и храм Бурдељ. Та вера влада на целој земљи и све живо исповеда је усрдно делима, и ако не речима. Стара породица распада се; брак је подривен прељубом и бигамијом; рађање деце многи сматрају као проклетство и онемогућавају га свакојаким вештачким побачајима; ванбрачни одношаји премашили су закониту супружанску љубав; содомство има своје славопојце и своје домове; наложнице, Јавне и потајне, владају над читавим једним големим народом од исцрпљених бедника и сифилистичара.

Нема више Монархија а нема ни Република. Сви облици владавине само су варка и лаж. Плутократија и Демагогија, сестре по духу и циљевима, отимљу се о управу над бунтовним хордама.

Ти знаш све ово, Христе Исусе, и видиш да се по други пут навршило време и да се овај болесни, овај подивљали свет мора или казнити огњеним даждем или спасти твојим заузимањем. Рекао си једном: »Ако је ко сам, ја сам с њим. Помакни камен, и наћи ћеш ме; расцепи дрво, и у њему сам«. Али да бисмо те могли наћи испод камена и у дрвету, потребно је да имаднемо воље да те тражимо, снаге да те видимо. А данас људи већином неће и не умеју да те потраже и нађу. Ако твоју руку не осете над својим главама и твој глас не чују у својим срцима, они ће и даље тражити само себе, не могући се наћи, јер нико не може бити свој докле не буде твој. Ми те дакле молимо, Христе, ми отпадници, грешници, ми који смо се родили у невреме, ми који те се још опомињемо и који се трудимо да живимо с тобом, али који смо непрестано исувише далеко од тебе, ми који смо остали последњи, који смо залутали и били на ивици понора, ми очајници, молимо те да се још једном вратиш међу људе који су те убили, који те и даље убијају, и да нама, убицама који смо у тами, донесеш светлост истинског живота.

Више пута си се, после Васкрсења, јављао живима. Онима који су мислили да те мрзе, онима који би те волели и да ниси био син Божји, показао си своје лице и говорио си својим гласом. Испосници по пећинама и пешчаним пустињама, калуђери по својим манастирима, светитељи по горама, гледали су те и слушали су те и од тога дана молили се Богу да умру, како би били уз тебе. Ти си био светлост и реч Павлу на његовом путу, ватра и крв у пећини Фрањиној, очајна и савршена љубав у ћелији Катарининој и Терезијиној. Када си се враћао ради појединаца, зашто се не би вратио ради нас свију? Ако су они били достојни да те виде због своје страсне наде, ми се можемо позвати на своје страховито очајање. Оне душе су те дочаравале моћју своје невиности; наше те призивљу са дна слабости и очајања. Када си се одазивао усхићењу Светитеља, зашто се не би осврнуо на плач оних који су проклети? Зар ниси говорио да си дошао ради болесних а не ради здравих, ради оних који су пропали а не ради оних који су се очували? Никада као данас није био толико потребан твој Радосни Глас и никада као данас није он био толико заборављен и презрен. Сотонино Царство је сада у свом потпуном јеку, и спас што га сви тра- жимо, потуцајући се по мраку, може да се нађе само у твоме Царству.

Велики оглед ближи се свом крају. Људи, удаљивши се од Јеванђеља, нашли су очајање и смрт. Више него једно обећање и више него једна претња испунили су се.

И нама, бедницима, остаје још једна једина нада, нада У ТВОЈ повратак.Ако не дођеш и не пробудиш јаднике који спавају у смрдљивом мутљагу свога пакла,знак је да ти казна за наше вероломство изгледа још кратка и блага и да нећеш да преступиш своје законе. Нека буде твоја воља сада и довека, и на земљи као на небу.

Али ми, који смо последњи, чекамо те, чекаћемо те сваки дан, при свем том што те нисмо достојни. И сва љубав што је још будемо имали у својим опустошеним срцима биће твоја, Распети, који си био мучен нас ради и који сада мучиш нас свом силом своје неизменљиве љубави.

== извор:  Ђовани Папини: Историја о Христу. – Београд, Народно дело, 1929. год. – 503 стр. Превод: Михаило Добрић, (тзв последње поглавље у књизи: стр. 495-503)

ПЕСМА ПРОТИВ ГОМБРОВИЧА БИТНЕ ИСПРАВКЕ / Радивој Шајтинац

(Коначна редакција)

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Мирјана Соколовић на Власинском језеру, фотограф и наш водич, 2014.

                               Не лично

Онај ког зачну

Мистика самообожавања

Лакоћа сведефинисања

Самопросвећеношћу

Створиће ковентрибилну

Себиокренутост.

сваком привлачну ризницу мрзовоље

чистим ножним,позним прозним прстима

одваљиваће пасусе дневог обожавања

огледала,

следбенике у мирним,ситим просуђивањима

ономе што сува логика сише из стиха

на интензивној нези

диктат личних аксиолошких

опстипација и тегобно стрењање

код никад сварене имагинације

залогај завичајне самозаљубљености

са зрнима која у кашастом трагу низ стрму

порцеланску шољу,трон или разбуђујући лигрештул

нико не проверава

због искључивости која анимира медиокрете

одличнике меког срца,академску свиту

водоравне функционере реченица у жедном полумраку

што је рецимо у његовом случају фатално непреводиво

 

нека му биоибиблиографски фундус

нека трпи и блиста

класификује и надувава

кодификује и меморише

мудросерски цепач календара,добацивач,

одгајивач прецењених,сакрлизованих коментара

утеривач антиверсичке псоријазе

разигран у сопственој кожи,украсно дрвце

скелета и велики украси подозрења

спрам свега што белетристички прети

самоиспитивањем

недосезањем

 

неуништиви инсект Амазоније,

зујач подругљивог посланства у библиотекама

миноран спрам недостижног богатог слепила

како Хомера,тако Борхеса,

песника и директора

читајте га,

то

штиво

чешка свакакву одбојност

мрзовољу,фрустрацију

охрабрује реторички априоризам,како онај из душе

тако и онај из црева

аксологија која мокри по стиху и песнику

у свакаквом смислу,поводу,разлогу и уверењу

гуру простатате

 

силиконски рудименти емиграције

аутоустоличени,аутопроказани

аутореференцијални,аутообожени,

самима себи недодирљиви

духовито аутоиронични ко Логос и Хаос

Ерос и Танатос

Прагма и синтагма

Брисачи ноћника

Писци дневника

Вечита,у себи прећутана,

Парадно неутешна прикраћеност

У лечењу рана од пуке свести

Лечењу пука од свесних рана

 

И тако ме заболе дал ико

Па и Његови следбеници

Разумеше све ово

Тешко је ,усијано трње овог текста

Јер песничка је жртва

 

Овакву негацију,

Не лече,не чисте

Ни пристојност,ни знање

Мудрост од које се може

Позајмити жар

Али и то само ако

Осим мисије

Имаш и дар

 

О,добро би дошло

Након свих васељенских примедби

загушљивих реферата и умних скупова

повести послужитеље и редаре,

мемоаристе и папагаје

на неизбежно богослужење

где би филозоифи и песници

разменули симплицизам

да осете усамњеност

народску

разјасне своје прилоге

хранећи се мутавим обманама

 

жао ми вас је,стихови,минули

што јарост повређивања преузесте

из туђег славног мумлања

а не из говорљиве највеће оскудице

личне

преосетљивости пуне слика

 

Србијом уздуж у попреко. На дан Велике Госпојине. Бела Тукадруз крај Власинског језера, 2014.

МИЛИЦА БРЕСТАЧУ У ПОХОДЕ / Предраг Пузић

„Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу. За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.[1] То је најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862. учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем Рајковићем.

За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878), остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома. Стихове је публиковала у бројним ондашњим листовима (Војвођанка, Седмица, Шумадинка, Даница, Путник), водила преписку са домаћим и страним књижевним савременицима (Мина Караџић, Јован Суботић, Иван Мажуранић, Сајдл, Франкл, Божана Њемцова). Своје родољубиве стихове сведочила је и делом: ишла пред народним поворкама у време Буне 1848, храбрила српске војнике на барикадама током турског бомбардовања Београда 1862. године. Стасала у патријархалној средини, Милица је стизала да брине о својој браћи и сестри и њиховој деци, о старим родитељима, о виноградима и њивама, стављајући свој лични живот у други план. Преминула је у Београду, у изнајмљеном скромном стану, сама и заборављена чак и од најближих.

„У Брестаче ишла сам у почетку овога месеца кад сам у Путинци код теткине кћери била, ал` тамо од жалости ништа друго нисам могла тражити до гроб оног честитог човека, свештеника, и Србина, зета нашег; јер смо у худом стању нашли дом, и децу којој он лепо изображеније дати наумио, и почео.“ Ово је други пут да у преписци са Вуком Милица спомиње Брестач.[2] У ово мало и скрајнуто село у доњем Срему, отишла је почетком септембра 1854. године. Брестач у то доба броји нешто мање од хиљаду становника, који углавном живе од земље и сточарства. Зет, о којем она говори али чије име не наводи, је свештеник Петар Стојановић. У браку је са супругом Јелисаветом, рођеном 1813.

Позабавимо се мало генеалошким, односно племенским стаблом Стојановића. Петар потиче из староседелачке породице. Његов предак Станоје доселио се, однекуд са југа Србије, 1739. године на пустару Грдановци у Брестачком атару. Био је војник у саставу народне милиције оберкапетана Станише Марковића, званог Млатишума, која се повукла у Срем по завршетку аустријско-турског рата. Како је и Брестач у то доба пустара, расељен по свој прилици током минуле турске владавине, власти су, имајући у плану разграничење између војног и цивилног дела Срема, одлучиле да Брестач припадне провинцији, односно оном другом делу. Тако је Станоје Стојановић положио своје оружије и са групом насељеника кренуо у суседни Брестач.

Мађ. крајцара из 1740.

 

 

Аустријски дукат из 1745.

 

 

 

 

 

1. ________________________
2. [1]               Преписка Милица – Вук – Мина, прир. Р. Гикић, Н. Сад, 1987, 44.
3. [2]               Исто, 115.

=== извор : видети текст у целини: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/08/milica-brestacu-u-pohode.pdf

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 4 , јун 2014.

У току је штампање новог броја књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница ).

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање),  Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.

Слика са насловне стране часописа „Заветине+“, 20. јун 2014.

Новине српске ренесансе започињу „УВОДОМ“ : позивом на разобличавање лажи, бирократске или официјелне књижевности. Следи „песма уводник за Светске новине“ Радивоја Шајтинца „Ми губитници досадна смо багра“, актуелна поема Зорана М. Мандића „Србија у дубоким водама“. Затим „Последња пошта Добрици Ћосићу“, и поема „Песник револуције на председничком броду“ Данила Киша. Те „Зашто још увек није могуће овде превредновање“ Гојхлина Јуниора.

„Улак или Гласник Заветина“ отвара се упозорењем подвученим црвеним словима: „Ове новине не финансира Министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“. Читаву страну заузима „Писмо уредника „Заветина“ (из 2000-те)“.

Трећа страна „Заветина+“ доноси песнички веродостојне и занимљиве прилоге Радивоја Шајтинца („Мртви сте мртви“, „Дах пре даха…“), детаљно разматрање прве књиге у нас о превредновању професора Мркића, делове „Једне једине књиге“ Мирослава Б. Душанића.

Четврта страна је посвећена бизарним темама – тзв. Четвртој Србији, и како да се дође до штампане или папирне верзије часописа „Заветине+“ макар у 1000 примерака, доступних на киосцима по Србији.

Пета или страна посвећена безданој књижевности, уметности махагонија, паралелама и критикама, вредновању и превредновању, поред других прилога доноси избор из Нових песама из рукописа Р. Шајтинца.

Шеста страница је испуњена покушајем давања одговора на питање: Зашто нема промаје? Где се доносе и изјаве најпознатијих српских писаца и других поводом сахране Д. Ћосића.

На седмој страници се доносе вести о српским песницима у свету, или расејању, вест о додели Малог Нобела Ристи Василевском и три песме овог песника, преводиоца и издавача. Доноси се и вест о препевима песама српских песника на руски језик. Кратко писмо песника М. Б. Душанића – уреднику „Заветина“.

Осма страница доноси прилоге и примере бездане књижевности, стихове Роберта Тилија, и критички интонирана разматрања о неопходности књижевних ревизија, и случају пок. Илије Мољковића.

Девета страна „Заветина+“ наставља да објављује „Панораму новије руске поезије“ (из рукописа) агилног преводиоца Владимира Јагличића, у овом броју публиковани су препеви поезије руских песника Нине Искренко (1951- 1995), Светлане Крекове (1951), Владимира В. Пучкова (1951), Александра Чернова (1951), и Сергеја Шоргина (1952)…

Десета страница – рубрика „ПРЕВРЕДНОВАЊЕ (Неизбежно)“ (има поднаслов „Оркестар за свадбе, сахране, урнебесе и рашчишћавања“) доноси крај Кишове поеме „Песник револуције на председничком броду“, једну изјаву пок. Д. Ћосића, и „пример“ Мркићевог кртичког изазова са неизбежним закључком.

Једанаеста страница часописа („Дневник писца“) на првом месту доноси „Фусноте вредне поновног читања – наставак забелешки из прошлог броја ЗАВЕТИНА +“ на врло неугодну тему сваког издавача (у овом случају је реч о СКЗ) „који има свој змијски реп. И своје змијске чељусти“, о једној перманентној игноранцији једног српског писца која траје скоро пола века!

Дванаеста страница часописа (КРУГОВИ ЗАВЕТИНА) отвара се „Винаверовим сокаком“, тј. одломцима из „Пантологије Пеленгирике“, и поезијом чланова групе ЗАВЕТИНЕ Запис (скраћено Зз), стиховима Милана Косовића (Страх ме је, Несвакидашњи флерт са малтером, Амулет од сибирског кедра), Душана Стојковића (Рођење, Други пишу твоју смрт), Роберта Тилија (Инсомниа), „Романом два идијота, који пишу Новог Достојевског, или фб преписка С. и Б.“

Тринаеста страна је посвећена – критичким коментарима, тј. „Седмом Скерлићу“ Б. Тукадруза, „Како сачувати достојанство“ Александра Лукића, „Књижевном Београду“ Јована Пејчића, „Укусу промене“ Зорана М. Мандића, и прилозима чланова групе Зз: „Бекство у затвор“ С. Ковачевић.

Четрнаеста страна је резервисана за тзв. Зелену Књижару писаца, и прозоре „Заветина“, где се могу прегледати вести о издањима Заветина“, пре свега појединих бројева часописа „Заветина“, те Сабраних радова Александра Лукића, првог и до сада јединог добитника књ. награде „Амблем тајног писма света“ .

Претпоследња, петнаеста страница часописа (летопис) доноси избор из Влашких басми с-и Србије, прилог Мирослава Тодоровића „Из БЕЛЕЖНИЦА“, и кратак одломак из интервјуа издавача и писца Роберта Каласоа („Господар тајног знања“) са Лилом Азам Занганех.

Последња страна часописа „Заветине +“ по обичају посвећена је у целини екслузивним проблесцима: Венизелос (Јован Пејчић), Неизбежни закључак (Гојхлин Јуниор), Слобода стварања и лицемерје ; Књижевна критика (Мирослав Лукић), Приватно раздуживање (Мирослав Тодоровић), Пророк (Халил Џубран), Колико је песника уопште залутало у литературу (Б. Ту. ), Ћутање (Мирослав Б. Душанић) и Изнутрица спољашњости нутрине, и др. (Роберт Тили).

Има доста тога за читање, као што видите – од Петровдана чак до Петковице, београдског Сајма књига!

Часопис излази 30. јуна 2014. године. Верзија на ЦД кошта 230,00 дин, папирна верзија 299,00 дин , за поручиоце из Србије. Неколико страница новог броја (1, 9, 14) могу се прегледати и читати бесплатно на овој локацији . Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/06/zavetine-besplatni-pregled-br-4-2014.pdf

Часопис се може поручити једино преко Књижаре писаца. http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-1-%D0%B1%D1%80-1-%D0%B0%D0%B2%D0%B3-2013-120-%D1%81%D1%82%D1%80/

Необјављене књиге (1) / Бела Тукадруз

Уместо предговора једној књизи (скоро непознатог писца из провинције)

Чудна зграда…

Драги Мирославе Лукићу,

 Шаљем Вам, као што смо се договорили ову малу пошиљку – текстове, неколико сам штампао у листовима и часописима пре много година, на које сам скоро и заборавио.Негде сам прочитао да писање оплемењује, што је можда и тачно, али скривени смисао стварања лежи у нечем другом. Чини ми се да све бледи пред коначним (смрћу) и можда је стварање очајнички покушај да се супроставимо коначном, или да барем заборавимо на своју драму.Данас је то сасвим необична појава да ви ои свом трошку издајете рукописе потенцијалних писаца, особа за које мало људи зна, Ја сам одавно престао да верујем – у себе као писца , као што сам вам и у нашем последњем разговору на селу у четири ока ,ставио до знања. Не могу да порекнем да нисам написао оно што вам шаљем : урадио сам оно што сам знао онда када сам то писао. Направио сам нешто од свог искуства. Године су прошле од тада, а у људском животу, то је детињство проведено у родном месту на Пеку.Путовао сам, студирао, напустио студије, преда мном су се откривале мале и велике тајне, учио сам, можда волео. Али нисам заборавио ни звук звона цркве у родном месту. Ни црквењака, који је обављао дужност звонара, кога одавно више нема. Толико је људи после помрло, а ја их се сећам како су се урезали у мене, као живих, и понекада када не могу да зауставим та сећања у ноћима испуњеним несаницом, мене подилази језа од ужаса. Црква је затворена, обрасла коровом. Као и некадашња основна школа, у којој сам похађао прва четири разреда. Број гробова на гробљу се повећао – тамо су сахрањени блиски ми људи из фамилије. У ноћима када сам бдео и дубоко патио, када сам почео да схватим да ћу умрети оставивши много незавршених ствари, када сам коначно напустио студије и одустао од професуре, у кишовитим вечерима, на пустим местима, у туђим градовима, а понекад и у сновима, засијало би нешто као одблесак сунца са површине воде, и јавио се звук звона, који је мени увек говорио о краткоћи живота и о пролазности и најјачих људских страсти. И док ти ово пишем осећам се као човек који изговара један монолог у мрачну и кишовиту ноћ. Хоће ли ове моје речи, буду ли објављене као књига, доспети до другог света? Иако се томе много шта противи – здрав разум на првом месту. Иако је страшна, смрт не сме бити препрека. Јер постоје нераскидиве везе међу људским душама. Надам се да људске душе никада не умиру, и то ми је понекад значајна утеха. Нема више ништа да додам. Ако је веровати Провиђрњу, срешћу опет све у сновима, јер само су још снови смисао мог живота.

Од неколико наслова који ми падају на памет – тражили сте да предложим, што је и природно – Слике из мога албума ме најмање нервира, а слике су оне ствари којје ме опседају и које неизмерно волим и за које још увек детиње верујем да никада неће нестати…

   Лето Господње. 1983.                       Потпис (нечитак)

“ЗАВЕТИНЕ+” , бр. 3 април 2014, Београд

Нови број књижевног часописа ЗАВЕТИНЕ+, 3, април 2014.

Управо је публикован нови број књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница – неколико страница могу се прелистати и читати бесплатно на овој локацији (1-3). Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/04/zavetine-br-3-prve-tri-strane.pdf

 

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање),  Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.

Новине српске ренесансе започињу размишљањем: «Због чега је Леопарди био резервисан према успеху?». Следи подсећање: «Трагом вести, публиковане 9. децембра 2012: ПРЕКО 300.000 ПОСЕТА НА САЗВЕЖЂУ ЗАВЕТИНЕ», затим «Оркестар за свадбе, вашаре и сахране, урнебесе и рашчишћавања», па изабрани текст на табву тему српске књижевности и друштва: «Владета Р. Кошутић: МАСЕР (одломци)», песме Стојана Богдановића, и увод у веома ексклузивну тему: «Тачка на Случај тзв. великих српских писаца друге половине 20. века или Увод у дух савременог вампиризма»» Беле Тукадруза.

У овом броју часописа доносе се и веома занимљиви и убедљиви прилози, како српских песника, прозних писаца, тако и препеви руских песника (препев Владимир Јагличића). У рубрици «Улак или Гласник Заветина» (Прозори Заветина» недвосмислено је изнета позиција овог књижевног часописа. У оквиру рубрике Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ публикован је руковет нових песама Владимира Јагличића (које су наравно одстојале извесно време у песниковим фијокама). И изврсна поетска проза Су Танасковић (архитекта родом из Чачка), У оквиру рубрике «Четврта Србија» публиковани су одломци «Из Старе свеске» песника Мирослава Тодоровића и «Својевсрна срамота, скандал: ИЗЈАВА Мирослава Лукића, аутора Опуса Уметност махагонија» (трагом часописа који су престали да излазе». Стихови Благоја Свркоте «Врисак». Рубрика «Уметност махагонија» доноси песме Зорана М. Мандића, «Три песме» Ане Арсић Живић (живи и ради у Канади), и «Јади по Јуди» Соње Ковачевић.

У рубрици «Запис(и)» публикован је одломак из «Рукописа у ћоравој соби нађеног» Миодрага Мркића (1932. – ) и Томашевићева аргументација подвучена црвеном бојом из «Памфлета о памфлету». На 7. страница публикована је преписка између песника Јагличића и уредника часописа «Заветине +» Као и две дуже песме песника који већ више деценија живи у расјеању, тј. у Немачкој, Мирослава Б. Душанића. У оквиру рубрике «Бездана уметност» скоро на три ступца публиковане су песме Александра Лукића, из новог рукописа песника под насловом «Псовка». И «Мизерија одраза» Радивоја Шајтинца.

Рубрика «Едиција ЦАРСКИ РЕЗ» у целини је посвећена препевима са руској, тј. Панорами коју је сачинио неуморни Владимир Јагличић. Уз личну карту избора, разлоге и остало, дати су – према могућностима овог часописа – примери преведене поезије Олге Седакове (1949), Алексеја Аљохина (1949), Бориса Рубежова (1949), Игора Бјалског (1949), Игора Крјукова (1949), Бахита Кенжејева (1950), Владимира Пучкова (1950), Евгенија Витковског (1950), и Александра Јерјоменка (1950).

«Рубрика «НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)» , отвара се текстом «Фусноте вредне поновног читања» (Бела Тукадруз).Рубрика «Дневник писца» поред осталих прилога доноси стихове Мирослава Тодоровића. Рубрика «Кругови Заветина» делује на принципу концентричних кругова, који се шире и доносе нове, све даље и даље од онога што их је изазвало.

Насловна страна новог броја ЗАВЕТИНЕ+, бр. 3 /2014.

Рубрика «Критички коментари» доноси врло критичке напомене Др Бошка Томашевића, писма уреднику «Заветина». Као и фрагменте Мирослава Тодоровића «Из Старе свеске».

Рубрика «Аукције на Сазвежђу З» доноси препоруке низа наслова, у издању «Заветина», које вреди имати у својој библиотеци. Јер књига је боља од многих других ствари, па и од пилула!.

У рубрици «Летопис ЗАВЕТИНА» доноси се Увод у овај летопис, и критички интониран текст Бошка Томашевића «Хиперборејци против Политикиног додатка Култура, уметност, наука». Као «ексклузивно» «Заветине+» публикују «Митарење чудовишта» Александра Лукића (одломак), «Ни спаса, ни привиђења» Радивоја Шајтинца, «Писмо Бошка Томашевића «Заветинама» поводом доделе књижевне награде «Дрво живота» «, «Наш постмодернизам као шверц» Александра Секулића, «Песничка сусретања су пожељна, али…» Илинке Вуковић, и врло лични и убедљив тескт Добрила Ненадића «О рукопису «Доротеј»…

Има доста тога за читање, као што видите – од Васкрсенија до Тројице или чак до Петровдана!

________________________ Овај број се може поручити искључиво директно од „Заветина“ по цени од 220, 00 дин.

Можете поручити одмах.

Name(обавезно)

Email(обавезно)

Website

Comment(обавезно)

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 3, април 2014

Предај

Δ

 

Публикован нови број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

Ових дана је публикован нови број књижевног часописа „ЗАВЕТИНЕ+“, на промењеном формату (таблоид, 16 страница), чијих се неколико страница (1, 14-16) могу прелистати и читати бесплатно и на овој локацији. Видети: https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2014/01/zavetine-br-2.pdfЧасопис бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014) доноси обиље прилога, и убудуће, тј. следећи бројеви биће штампани у истом формату (зависно од финансијских могућности издавача (М. Лукића).
ЗАВЕТИНЕ +  имају следеће рубрике: Сазвежђе З, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Бездана уметност, Edition SECTIO CAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање),  Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Дућан ЗАВЕТИНА, Летопис ЗАВЕТИНА,  ЕКСКЛУЗИВНО.
У овом броју часопис доноси прилоге:  Главнопг уредника, Александра Лукића, Небојше Васовића (поезија), Вјерују редакције, Изводе  из „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, текстове о Трећој и Четвртој Србији и свим тајнама бивше државе, писмо Милана Ваксмана, текстове о „уметности махагонија“ и једном наметачком комунистичком издавачу и диносаурусу,  прилоге на тему „Зашто нема промаје“,  стихове српских песника који живе у свету (Небојша Васовић, Мирослав Душанић), Писмо др Бошка Томашевића, критичке огледе Мирољуба Милановића, неколико нових песама Александра Лукића, Зорана М. Мандића, Благоја Свркоте, Беседу Радивоја Шајтинца, Песме Владимира Корнилова (1928- 2002) и Сергеја Шелковија у препеву Владимира Јагличића, ВАРИЈАЦИЈЕ О ВЕНЕЦИЈАНСКОМ КАРНЕВАЛУ / Теофил ГОТЈЕ , у препеву на српски Владимира Јагличића,  одломке ИЗ ПИСАМА КОЈА СТИЖУ У ЗАВЕТИНЕ СА СВИХ СТРАНА Знак препознавања, Србољуб МИТИЋ  ЛИЧНА КАРТА, есеј Беле Тукадруза ВАШАР ПЕСНИКА или Басма против  мађија : нечастивог и и змајева који попију вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту, „Дан у запуштеном воћњаку“  Мирослава Тодоровића,  Поводом ТРИДЕСЕТ ГОДИНА “ЗАВЕТИНА”, књижевну критику: БЛАЖЕНСТВО ТРАЈАЊА (Поводом одабраних руковети Мирослава Лукића под насловом ,,Дубоке песме немогуће љубави”)  Љиљана Вујић Томљановић, НИГДЕ  НИКОГ/ Бошко Томашевић (осврт управника Сазвежђа), НАПОМЕНА ПОВОДОМ  ПЕСМЕ “ЦРНИ” (Ђорђе Николић: Ви нисте од овога света, Српска књижевна задруга, Београд, 2012.), СВЕТЛОСТ КРИТИКЕ   Душан Стојковић (изводи ), ШЕЛОГОВШТИНА  или белешке поводом пет песама, Слободан Чворовић (Коментар на страницу „Разлика“), Избор чланака из књижевних часописа „Заветина“ који су временом престали да излазе, песме Лућијана Благе (у препеву Р. Марковића) и  Калина Власијеа (у препеву М. Вукадиновића)  и др.

1. Дигитална верзија овог броја може да се поручи већ од 27. јануара 2014. године – директно од издавача М. Лукића, било са које тачке на земаљској кугли. За читаоце из Србије, цена овог броја је 180,00 дин. (урачунати су и поштански трошкови). Новац се може послати одмах новчаном поштанском упутницом на адресу : Иван Лукић,11196 БЕОГРАД-Раковица, Сердар Јанка Вукотића 1/13, са обавезном тачном адресом наручиоца.
2. _____________________________________________________________

Читаоци из света, могу поручити, овај број часописа по цени од 2 евра. Директно од уредника

Name(обавезно)

Email(обавезно)

Website

Comment(обавезно)

Поруџбина часописа ЗАВЕТ)ИНЕ +

Предај

Δ

Новац шаљете искључиво  преко WESTERN UNIONA уз упутство које ћемо Вам послати одмах када се јавите.

P R O G L A S / Boško Tomašević

PREMA NANOTEHNOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI

Cvetovi, simboli „Zavetina“, obnove, stvaralačkih pljuskova i srpskih pisaca Druge srpske renesanse. Fotodokumentacija „Zavetina“, proleće, 2013

Matica srpska i Srpska književna zadruga dve su institucije od nacionalnog značaja koje su stvorile generacije Srba poslednja dva veka.

Te institucije danas su zaposednute od strane onih srpskih kulturnih poslenika pisane reči čija je kulturna politika posve anahrona, pretstavlja silazišta duha i ne vodi srpsku kulturu Pisma savremenim civilizacijskim tokovima i tekovinama.

Neophodno je ove dve instutucije osloboditi od pretstavnika konzervativne mase, čija je ideja kulture daleko ispod savremene epistemè lanaca i putanja pisanja (écriture) i iste predati novom, savremenom Stvaraocu srpske kulture, koji će te dve institucije voditi kroz 21. vek.

Vreme je da ove dve institucije budu drugačije mišljene i da one same počnu drugačije da misle i drugačije da pišu, objavljujući posve nove znakove savremenog pisanja.

Komesare romantizma i estetičare dogmatskog romantizma, dežurne mističare, mučenike nirvane, koji se rugaju novumu i novim poslanstvima nacionalne kulture valja skloniti u Muzej. Siti smo ponavljanja, obožavanja večnosti na grobljima i pretvaranja prošlosti u blud.

Sa ovih prostora, potrebno je otvoriti novi prolaz ka kulturi sveta i tamo, povezani sa opštim kulturnim tokovima savremenog Slova i pisanja, tražiti odgovore za sopstveno prisustvo u njoj. Apsolutno moderno, bez gusala i dipli u pozadini!

Velike mrtvace prepustimo istoriji! Ono što je od njih valjalo, odavno je prisvojeno i iskorišćeno. Ljubav prema prošlim Svodovljima, okrutnost je anahronih, dogmatizam oholih, znak samodopadljivosti manastirske truleži. Njihova poslednja reč napisana je sa Jovanom Dučićem. Jedno doba  sa lokalnim rekvizitarijem krstovâ, vladikâ, jektenijâ – sve samim stilovima 18. i 19. veka – završeno je. Umorni smo od znakova anahronizama u delima Ćosića, Pavlovića, Simovića, Bećkovića, Noga. Ta Pisma su prošlost, dokrajčimo njihovu aktuelnost pohranjivanjem u biblioteke.

Doba nove kulture stvaralački rastočava prethodna mišljenja, od njih preuzima najneophodnije, i ide napred.

Komunikaciju sa svetom potrebno je ostvariti na najvišem mestu jedne nacije, medju njenim resursima, čije je prvo ime Novi Stvaralac, a drugo, njene moderne kulturne institucije. Modernizujmo stoga te institucije. Izbacimo iz njihovih redova mrtvace. Predajmo ih Stvaraocu 21. veka.

Kultura pretvorena u nedeljno popodne sa guslama na kolenima, tim neupotrebljivim ogledalima jedne istrošene kulture, propast je te kulture.

Naše pripadanje savremenoj kulturi sveta zahtevamo na razini Stila, čije je ime kvantna gravitacija literature, nanotehnologija književnog teksta, fraktalna geometrija pisanja, pisanje na 777° farenhajta. Neka to bude prilog Srpskog Pisca globalnoj književnosti, njegov dar kosmopolitskoj alternativi književnosti. Ko će to da učini ukoliko ne on, Srpski Pisac, koji je više od četvrt veka spavao na pometnjama mita, sanjao nad nemogućim atlasima i zanosio se eufeminizmima istorije.

Transnacionalna tekstualnost savremenog srpskog književnog Pisma vodi u pravcu globalne književnosti. Od sada Matica srpska i Srpska književna zadruga mogu biti samo metropole srpske književne reči za doba globalne književnosti. Ako nemaju snage i volje za nove vizije, napustimo ih. Novi Srpski Stvaraoci izmisliće nove institucije koje će odgovarati njihovim potrebama, njihovim uvidima za pravce delanja novog  srpskog sveta u zajednici sa svetom.

Književnost je uvek i pre svega bila ontologija, pokušaj odgovaranja na pitanje kakav odnos postoji izmedju bića i jezika, reči i stvari, bivajući na taj način, dok se usredsredjuje nad zagonetkom života, univerzalna, poput zakona prirode. Ona je neprestano vraćanje lancu i mrežama bića, te samoj sebi, nikakvo svratište ojkačima nad istorijom.

Oslobodimo srpske kulturne institucije od obaveze tegljenja istorije, pošaljimo ih u budućnost. Istorija pripada Muzejima i Arhivama. Neka se savremeni srpski pisac posluži kvantnom epistemè pisanja.Vreme je.

  Boško Tomašević

Insbruck, marta 2009.

Jasan pogled. Pogled preko polja – Preko Peka, prema mogućoj lokaciji Muzeja Zavetina. Zvižd, s-i Srbija.fotodokumentacija „Zavetina“, kasno proleće, 2013.

_________  Iz propratnog pisma B. Tomaševića(!8. januar 2014) : “Dragi i poštovani Miroslave,
srećna Ti Nova godina i u dobrom zdravlju da je provedeš.
Sa radošću, uvek, čitam Tvoje pošiljke.
Sada Ti šaljem jedan tekst pod naslovom „Proglas“. Isti je, ako se ne varam, objavljen u „Betonu“ iste godine kada je i napisan, 2009. Pošto vidim da ponekad, kao memento, objavljuješ i neke tekstove koji već negde bili objavljeni, isti Ti šaljem iz tih razloga. Ukoliko budeš smatrao da bi ga bilo vredno ponovo objaviti, Ti ga objavi.
Puno Te pozdravljam,
srdačno,
Boško T.“

ЖЕНЕ / Мирча Картареску (1956)

Мирча Картареску, песник (1956)

ЖЕНЕ

„жене су занимљиве

до 20-те и после 30-те

отприлике 5 испред и 5 иза

који дечак не жели, још док и не зна на шта личи она ствар,

жену од 30 година?

који ћелавко са својих 35-40 не жели несташну девојчицу?

када имаш дебелу, желиш витку, јер жене су занимљиве

нешто испод силуете и нешто изнад –

ако си имао ласцивну, не знам како, пожелиш

стидљиву, да то урадиш при угашеном светлу..

дору и дину (опрости му, Боже)

код динуа, једне ноћи забава генерације

у кухињи са чашама  Cuba libre: мој господине,

шта је на свету лепше него јебати се?

Која је дрога јача, која ће те поема продрмати јаче?

„жене су у ствари исте као и ми

и оне су љубопитљиве као и ми

знаш већ, видиш неку на улици или у трамвају

и помислиш: боже, како би било?

и оне мисле исто.

И као што ћеш наћи мушкарце срамежљиве

попут девојчица,

исте су и девојке које ти отварају патент чим ти закораче преко прага.

Раду, у Рахови, једне прохладне вечери

уз криглу пива, још хладнију:

„24? ти то озбиљно? Па ја сам се са 24

наситио риба, имао сам их богтепита…“

И – затим, играјући се упаљачем: „види

која је ствар,

жена неће бити с тобом ако не осети да господариш њоме,

можеш бити највећи даса или геније, мути, врти…“

„жене нису људи

не можеш се споразумети са њима

то сазнајеш нарочито после женидбе

да видиш голубицу само како хвата залет

како се на тебе дере

какав ти програм кроји…

тачно је,тада

није више иста ствар

после пет година, када јој ставиш руку на задњицу

као да је на своју стављаш“.

госпон ники, у Берлину (ја и трајан

слушали смо га са воткама пред собом):

„то ти је као и са женама:

кад видиш неку на улици

са пругама чарапа мало у страну

схваташ да јој можеш прићи.

савршена тачност спутава, и код жена

и код уметничог дела“.

И ми: „сјајно,

сјаjно, госпон професоре!“

„дивне жене и жене ружне су ОК

али се чувај обичне девојке, која.

у фармеркама и мајици, стоји, ни ружна ни лепа.

на трамвајској станнци.

она је као и ти и тебе чека“.

АХ, НАТАЛИ…

Кад сам био много млађи заљубио сам се у Натали Вуд

(верујем и данас од свих глумица

највише заслужује моју љубав)

Оцењујем себе добром оценом

јер се нисам заљубио у ББ или, сачувај Боже, у Мерлин.

Ту срамоту нисам доживео.

Али у Натали Вуд сасвим је часно.

Волео сам Натали Вуд,

шетали смо вечерима у крају Тунари – Доробанци – Дионисије Лупу,

загрлио сам је око рамена а она мене око струка

нарочито је с јесени било лепо.

Није јој сметало што сам био у школској униформи.

„Мирча, говорила ми је, Мирча,

диван си,

све што може да пожели Једна интелектуалка .

„И ти си, мачкице, дивна“.

Шетали смо између увелог лишћа, нико нас није разумео,

били смо пуни осећања, сувише различити…

„Натали, говорио сам јој,

о, Натали, Натали, Натали,

како је лепо твоје име…знаш ли, Натали,

данас сам ништа,

док си ти чувена, иза себе имаш филмографију,

али радићу, Натали, видећеш, зарадићу новац…“

И јесење су вечери биле толико тужне

и велике очи моје лепотице толико дубоке….

Затим је почело да веје

и трамваји су стварали зелени пламен у контакту са наквашеном жицом

прошле су године

већ сам стекао славу, новац и жене

објавио сам у Паризу и Чикагу

још увек сам одлазио у „Кантемир“ тек из навике, из сентименталности.

Натали ме је чекала вечерима

пред школском капијом, у свом сићушном Поршеу

којим смо кружили веома споро улицом Пророка, каплара Тронче

и поново улицом Будућност.

Памтим једне вечери

зауставила су се кола крај плочника

запалила је цигарету у мраку, и својим сензуалним

(али промуклим и болним) гласом

признала ми jе како ме jе преварила са неким мушкарцем. “ Мирча, требало је, требало је,

да ти кажем,

не бисмо могли наставити иначе. Знаш,

ниједног тренутка нисам желела да спавам са Робертом

али је толико упоран… ови плави момци толико су ужасни…

али веруј ми, Мирча, ти и даље остајеш најбољи…“

Опростио сам јој.

Шта се не прашта поквареној, прашта се надмоћној жени.

„Превари ме делом, не мишљу“, само сам јој толико рекао.

Затим сам отишао у војску.

Код Кристи Теодорескуа долазила је скоро недељно Данијела.

Код Мере је долазила његова садашња жена.

Чак је и код Ромулуса дошао неко, једном.

Натали ме никад није посетила.

Недељама сам наивчина дежурао

и гледао како други љубе своје вољене,

како их преко стола држе за руке…

приликом чишћења оружја читао сам кришом „Кино“,

исецао све све о Њој, све што се на њу односило.

Десет година нисам ништа о њој знао.

Живот нас је раздвојио.

Пре отприлике недељу дана, тражећи

магнетофонске траке,

кога угледах у „Златној плочи“, крај Липскања?

Натали, Натали, поново борави у Румунији!

Али колико је остарила… нисам желео да говорим са њом

и отишао сам пре него ме види (напољу је чекао

изветрени Редфорд, у кадилаку)

не, подгрејана јела су бљутава

не, Натали,

изабрала си, одсад корачај својим путем.

Па ипак, када сам се вратио у вилу,

зашто ми се свих 17 соба учинило празним?

Кроз замрзли прозор извесно сам време гледао базен

у којем је пловио мртав лист…

Превео Славомир Гвозденовић

_______ Напомена

Мирча Картареску, рођен 1956. године у Букурешту, спада у водеће румунске романописце и песнике. Од 1980. до 1989. предавао је румунски језик, затим је радио за Удружење писаца и као уредник у часопису „Caiete Critice“. Године 1991. постао је доцент на Одсеку за историју румунске књижевности на Универзитету у Букурешту, а 1994-1995. био је гостујући доцент у Амстердаму. Мирча Картареску је вишеструко награђиван у земљи и иностранству. Његова дела преведена су на неколико европских језика. – Добитник Међународне награде за књижевност Нови Сад, 2013.

Извор: Златна греда, бр. 141-142/2013, стр.  10-12

Za Nobela imamo pisce ali nemamo volje

SVAKI pojedinac, izdavač, fakultet, odnosno udruženja pisaca ili institucije imaju pravo da, uz obrazloženje, svake godine predlože srpskog kandidata za Nobelovu nagradu za književnost. Srpska akademija nauka i umetnosti tu mogućnost dosledno izbegava, iako redovno dobija poziv iz Švedske akademije.

Po dobijanju Nobelove nagrade 1961, Andrić je rekao da je sada gotovo sa slovenskim piscima, da će je eventualno dati još nekom Rusu – i to je to. Nije mudri pisac mnogo promašio ni u ovom. Predstavnici moćne slovenske literature nisu se u poslednjih pola veka nagledali medalje sa Nobelovim likom. Osvojili su je Šolohov, Solženjicin, Miloš, Sajfert, Brodski i Šimborska pre 17 godina. Od tada ništa.

Nije poznato da li se sadašnji srpski akademici rukovode Andrićevim predviđanjem, tek, drže se odluke da na pismo iz Stokholma ne odgovaraju.

– Nisam siguran da imamo taj književni domet, posle generacije Crnjanskog, Krleže… Iako se Nobelova nagrada daje jako značajnim piscima, postoje tu i političke nameštaljke, sve te nagrade imaju svoje pozadine i ne verujem da imamo moći da u tome učestvujemo – kaže za „Novosti“ akademik Svetozar Koljević.

Članovi Odeljenja za jezik i književnost SANU, po rečima akademika Dragoslava Mihailovića, drže se principa da ne predlažu pisce ni za domaće nagrade.

– Ako bismo učestvovali u predlaganju za nagrade u Srbiji, došli bismo do toga da stalno predlažemo nekoga iz Odeljenja. Ko je i kako tu odluku proširio na Nobelovu nagradu, ne umem da kažem. Đavo bi ga znao da li je dobro ili ne da imamo kandidata za „Nobela“ – rekao je Mihailović za naš list.

Iskustvo pokazuje da pisac koji pretenduje na ovu nagradu mora da bude preveden na velike svetske jezike da bi bio relevantan. Akademik Milosav Tešić kaže za „Novosti“ da takvih imamo, i smatra da bi Akademija uz pravo i odgovorno obrazloženje trebalo da ih predlaže Nobelovom komitetu:

– Predlagači mogu da budu i pojedinci, ali ipak je SANU institucija koja ima najveći ugled. Njen predlog, koji bi svi članovi odeljenja potpisali, delovao bi najozbiljnije. Potpisao bih kandidaturu Miodraga Pavlovića, Dragoslava Mihailovića, Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića, Ljubomira Simovića… Imamo ozbiljne kandidate, problem je što pišemo na malom jeziku. Šta bi bilo da Matija ili Ljuba pišu na francuskom ili engleskom – pita se Tešić i dodaje da ne treba smetnuti s uma da je odluka o dobitniku Nobelove nagrade dobrim delom motivisana i političkim razlozima.

Kada se u obzir objektivno uzima isključivo kvalitet literature, po mišljenju književnika Vladislava Bajca, među piscima iz Srbije moglo bi da se nađe jedno, možda dva imena koja zaslužuju da budu preporučena Nobelovom komitetu. Kriterijum za „Nobela“, ipak, podrazumeva i državne, socio-političke okolnosti…

– Srbija sada nije u fokusu i ne možemo se nadati. Osim ako ne stasa u velikog pisca neko od tri – četiri pisca iz moje generacije. Ponekad odluke Švedske akademije jesu kontroverzne, ali ne bih rekao da isključivo pobeđuju politički razlozi – kaže Bajac.

Jasno je da piscima iz male zemlje najveća svetska nagrada deluje nedostižno, ali nije jasno da se zbog toga u prestižnom književnom nadmetanju ne učestvuje. Veliki broj značajnih pisaca iz malih jezika ima podršku svojih zemalja, deo su ozbiljne kulturne politike koja projektuje i neprestano prisustvo u trci za Nobelovu nagradu. Nema sumnje da bi se i u Srbiji mogao naći pisac koji se kandidaturom ne bi nikom zamerio, koji bi oličavao nacionalnu kulturu i čije bi ime pratila opšta javna saglasnost.

TAGORE I KOZANOBELOVU nagradu za književnost nisu dobili Tolstoj, Ibzen, Zola, Džojs, Prust. Teoretičari zavere vole priču da je Hruščov iznudio Šolohovljev izbor. Mnogobrojne anegdote prate laureate. Najpoznatije su da je Tagore u stokholmski hotel doveo svoju kozu, jer je pio samo njeno mleko. Knut Hamsun je dobijanje čeka proslavio u kafani, pa je pijan pokušao da ga pokloni konobaru. Konobar je odbio, a pri povratku u hotel, Hamsun je ček ipak izgubio u liftu. Mamurnom piscu liftboj je ujutru vratio ček, kaže priča. Džon Stajnbek je, takođe, izgubio svoj ček, ali ga je tri dana kasnije njegova prijateljica našla u svojoj tašni! Andrić nije gubio svoj ček, ali ga lično nije unovčio. Prvo je polovinu svote poklonio za razvoj bibliotekarstva u BiH, a kada se uverio da se novac pravilno troši, poklonio je i ostatak.

 

Za Nobela imamo pisce ali nemamo volje | Kultura | Novosti.rs.

Увод у Први број часописа „ЗАВЕТИНЕ+“

ДА ПОДСЕТИМ  – ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ „ЗАВЕТИНЕ+“, бр. 1, август 2013. излази уочи Велике Госпође 2013.

НУЛТИ БРОЈ   часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ ,појавио се око Спасовдана 2013. године ( када су „Заветине“ напуниле тридесет година).   „ЗАВЕТИНЕ+“ је следбеник  свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“...), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“

НУЛТИ број је – тематски, у целини посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио  Управник и одговорни уредник Бела Тукадруз, а уредио заменик  уредника Александар Лукић.

Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новина српске ренесансе.Стооки дух, васељенских новина будућности…

Стооке новине Српске Ренесансе произашле су из тзв. „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, тј. из оних безбројних и релативно непозатих извора са којих се напаја. Далеко од тога да „ЗАВЕТИНЕ +“ данас покушавају да „имитирају“, или „подражавају“, рецимо некадашњи „Српски књижевни гласник“, јер, пре свега, овим стооким новинама тзв. Друге Српске ренесансе стоје на располагању и друкчија средства и друкчији изазови, уз толике незавршене и одложене послове српске књижевности. Овај часопис је, коначно, преузео извесну „мисију“ коју и не скрива.

НУЛТИ или ПИЛОТ број, и по садржају, и по броју и квалитету, сарадника, који су у јавности прилично укривени – хајде да и то подвучемо, још једном! – врло добро и јасно говори сам по себи. Који то данас књижевни часопис или књижевне новине на просторима где се пише, говори и мисли српски, може да дозволи овај луксуз, који је себи допустио нулти или пилот број стооких „ЗАВЕТИНА+“?

Пођимо редом: ко се све нашао у овом нултом броју? Розанов, Бела Тукадруз, Радивој Шајтинац, Бошко Томашевић, Владимир Јагличић, Павле Поповић, Скерлић, Лазаревић, Соња Ковачевић (ЗАВЕТИНЕ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности „Заветована“ сам и ја ), Мирча Динеску, Иван Иљин,  Зоран М. Мандић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Јован Пејчић ,Санда Ристић-Стојановић,  Миодраг Мркић, Душан Стојковић, Јелена Бодражић (примабалерина), Мирослав Тодоровић, Ђорђе Николић, Мирољуб Тодоровић, Маријана Колосова (1903–1964), , Слободан Бранковић, Милисав Миленковић, Слободан Чворовић, Драгомир Матић,  + Радомир Продановић, Милица Лилић Јефтимијевић, Љубиша Д. Јовановић, Анђелко Анушић, Радомир Батуран, Су. Танасковић , Драган Јацановић , Ратомир Марковић, Ранко Павловић, Виктор Широков (1945),  + Бранко В. Радичевић, Миленко Д. Јовановић,  Александар МЕЉНИК (1961), Маринко Арсић Ивков, Владика Николај, Владимир Димитријевић, Фернандо Песоа, Ристо Василевски, Анри Мишо, Ганчо Савов, Боро Драшковић, Јевгениј Шестаков, Мићо Цвијетић, Данил Хармс, Стеван Пешић,  Бекет, и др.

ПИЛОТ  број  „ЗАВЕТИНЕ+“ није само пуки збир извода карактеристичних фрагмената из једне суме текстова презентованих на „Сазвежђу Заветине“; часопис је више од тога. Часопис је окупио најшири могући круг аутора, како савременика тако и оних других, што су постали нераздвојни део српске културне и књижевне традиције.

У ствари, ово је први српски књижевни часопис, који „пркоси“ тзв. линеарном читању текста, јер, да поновимо, испод сваког текста штампаном у овом часопису постоји и линк, који упућује „негде тамо“ на стварни и много дужи текст. Довољно је клинкути, како се каже, да у секунди, искочите из часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ у неки свет о коме нисте можда дотле ни слутили да постоји. Тако да је за „читање“ овог нултог броја (говорим о дигиталној верзији, ПДФ) потребно и много мање и много више времена, истовремено, зависно од тога шта желите. Тренутно је нулти  број или пилот верзија новина српске ренесансе постављен на интернет локацији Људи месечеве светлости (https://novinebuducnosti.wordpress.com )

ЗАВЕТИНЕ+  излазе (најмање) 4 пута годишње у свескама свитак формата до 120 стр. Годишња претплата за Србију   1100 дин..За претплатнике из Европе  30 евра. За претплатнике из Америке 35 долара. Појединачни бројеви часописа се купују директно од „Заветина“ по цени од 200 динара плус пошт. трошкови. Сваки број ћемо штампати на папиру (кадгод сакупимо новац – не од државе Србије!!) , увек на ЦД (и цена тог дигиталног издања ће, бити, увек,  три пута мања од штампаног на папиру примерка!). Ако не будемо имали довољно новца за штампање појединачног броја, нећемо чекати – број ће изаћи према уобичајеном ритму, који не сме бити спорији од ритма годишњих доба!

Ово треба да се каже јавно, да „ЗАВЕТИНЕ+“ зависе једино од људи и стваралаца, добротвора и филантропа, како из Србије и Европе, тако и широм планете, који верују у овакву једну идеју књижевног часописа, васељенског часописа – часописа будућности. ЗАВЕТИНЕ+ ће издржавати сам себе, или нестати…

НУЛТИ број се појавио уочи Спасовдана 2013. године, а овај Први број ће бити доступан читаоцима крајем августа 2013. године, можда баш на дан Велике Госпојине?

И данас српску културу и књижевност сапињу извесне тенеденције које би се могле описати као деловање “живих вампира”. Да, има их, још увек: жељни су свеже крви, наравно… Нова и неустрашива књижевна критика, која се огласила пре само неколико година у једном од београдских књижевних часописа, наоружала се добрим глоговим оружјем, али и фактима општег закона, као и уверења, да за праву књижевну критику нема никакве спољашње стране, никакве ограде ни окружавања, што је затвара!! Кључ за сваког правог и поузданог критичара је његова мисао. Он има, не самодржачку моћ једног Скерлића, већ нешто друго, другачије, како би рекао Емерсон, идеју која сва његова дела и поступања квалификује. Он ће се променити набоље само, ако му се покаже идеја која је моћнија од његове. Живот уопште, а пре свега човеков, је круг, који се сам од себе шири. Полазећи од једног сасвим малог круга, развија се изван себе, у нове и све веће кругове, у бескрај. Живахне и јаке душе проваљују преко кругова, чак и када су од бетона! Дух не трпи затварања и ограничавања. Запушите један извор или врело овде, избиће на другом, трећем, десетом месту, још јаче…“

Доиста , стооке новине српске ренесансе ЗАВЕТИНЕ +:   верују у свет који настаје, у оне који долазе. Послератна литература српска, стварана током читаве друге половине 20. века, још се држи чврсто наизглед само у наметнутим и промашеним, диригованим историјама књижевности и тзв. обавезној лектири за средње и основне школе, али не може избећи судбину наметнутих ствари, и она се нагиње над бездан, који се отвара за све што је застарело, кад се појављују нове идеје, а пре свега неизбежни талас нових критичара надмоћне стваралачке иницијативе… Овде се отвара полигон за тешко аргатовање и цепање пањева, како би рекла И. Секулић. Нова генерација уметника, стваралачких личности, овде има прилику да изложи порузи и раскринкавању сваку неистину и дуговечну лаж. Већ од првих постова, објављиваћемо текстове оних писаца којима су убедљивост и аргументованост јача страна, без обзира на доб или верску, политичку и националну припадност. Шаљите нам своје текстове, али гледајте да не буду предуги… Ако се до пре годину или две чинило да у савременој српској књижевности једва да има неколико писаца који се јавно и аргументовано залажу за неизбежна превредновања, за која се пред Други светски рат залагао и В. Вујић, данас број личности критичке оријентације расте, повећава се. Нови критичари долазе из најнеочекиванијих праваца, и природно је да из њих долазе, с обзиром у  кakвом се друштву живело и гушило и онемугућавало…

Следећи број часописа биће одштампан на папиру, у препознатљивом свитак-формату, као следбеник свих досадашњох бројева часописа „Заветина“. Обезбедите и резервишите свој примерак на време!! (М,Л. Претходно погледајте неколико  страница!!

https://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2013/09/zavetine-1-o.pdf

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 1, август 2013, ЦД РОМ

„Случај“ СТУДЕНТ / Илија Мољковић

Настајање и нестајање слободе штампе

Перипетије са слободом
Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду,
разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло

Корице књиге објављене на основу рукописа из заоставштине Илије Мољковића „Случај“ Студент. – Београд;Службени гласник, 2008, 214 стр.. ;23 цм

Сећам се, као и многи други, разних узбудљивих догађаја (барем у томе не оскудевамо). Повише их се тиче личне и јавне слободе. Памћење, међутим, није баш поуздано. Уверио сам се у то и док сам, десетак година, проучавао друштвене покрете и сукобе, пре свега оно што се у нас збивало 1968. године.¹ Документи су, дакле, користан и неопходан извор сазнања; свакако, не и једини.

Књига Илије Мољковића „Случај“ Студент садржи незаобилазне документе и ставове учесника у одлучивању о том листу, тако да и она сама постаје незаобилазан ослонац за даља истраживања једне теме која не припада само прошлости. Као и друге, и ова књига се може читати на различите начине; предочио бих један од њих.

Иза савесно и педантно сређених докумената, који у првом додиру делују сувопарно, пажљивије читање открива ретко виђену динамику збивања. Као да посматрамо драму у којој хор замењују званични списи и ставови, док остали актери подсећају на ликове распете између слободе и судбине. Драматичност је све очигледнија како више разгрћемо идеолошку копрену над конкретним догађајима. Постаје све разговетније шта актере подстиче на слободу, а шта их спутава. Покретачке силе назиру се и у ширем и у дубљем збивању.

Личности

Као врстан зналац језика и искусан редактор текстова, Илија Мољковић је уподобио за објављивање и најконфузније говоре и при том сачувао аутентичност појединих говора. То нам омогућује да разликујемо, најопштије речено, две врсте говора: „дрвени“ и животни; првим говоре функционери студентског и партијског руководства (Теодосије Челенковић, Драгован Лукић, Душан Пајин, Александар Урдаревић, Бранко Прибићевић, на пример); они и истичу да наступају у име одређених колективитета, док други наступају као „невезане“ личности (примерице, Данило Удовички, Ђорђе Малавразић, Алија Хоџић, Соња Лихт, Љубиша Ристић). Прва врста говора оскудева у аргументацији, делује ритуално, с приметним нестрпљењем да се „пресече дебата“, а друга врста је аргументованија, отворена за дијалог и рачуна с одлучивањем тек када се доврши расправа. Због тога они први више личе на „карактерне маске“ одређених процеса, институ-ција и организација, док ови други делују као аутентичне личности. Једни више спадају у сферу моћи, други су ближи култури. А баш они који више држе до своје личности и културе више важности прида-ју слободи мишљења и изражавања, па и слободи штампе. За њих је Студент упориште јавне а не само личне слободе. Они су спремни на разне перипетије са слободом, и на личне ризике. Ни функционери нису лишени сваке личне црте. И њима перипетије са слободом доносе извесне нелагодности, ризикују не само лични углед него и подршку претпостављених и успех у каријери.

Давно је речено да квалитет идеја зависи и од квалитета лич-ности које их изражавају, поготово у „малих народа“. Упркос краху илузија како је у датом поретку „човек највећа вредност“, појединац ипак у њему има важно место, као важна карика у његовом функцио-нисању. Тамо где нема демократских институција и процедуре, заиста, како су говорили бољшевици, „кадрови решавају све“. Ту је изузетно важно ко је „чији човек“, ко за кога и против кога ради (забележено је да се чак и најмоћнији човек у држави – Тито – распитивао има ли међу професорима и студентима оних који су против њега, лично). Али, самостална и слободна личност, и у ауторитарном поретку, ослонац је и критичког мишљења, развоја културе и друштва. За такве личности пројект слободе је нешто далеко више и важније од било каквих перипетија. У времену о којем је овде реч слобода је многима била безмало опсесија.

Занимање за личност може бити инспирисано и сензационализмом, али и спутано колективистичким идеологијама, и проткано паланачким духом, догмом о непроменљивости, тако да су појединци (рецимо, Милован Ђилас или Латинка Перовић) искључкво негативно обележени (у стилу „знам ја њега“). Поузданији суд о личностима, пак, претпоставља темељнију и суптилнију анализу, и не може се ослањати само на један извор.

Идеолошке стеге

Из текстова докумената и говора против Студента издвајају се два главна „греха“ уредника и сарадника поменутог листа: присвајају „монопол на истину и прогрес“ и упражњавају „беспоштедну критику свега постојећег“. Што се монопола тиче, аргумената и чињеница напросто нема, нити их, према и минималном познавању стварности, може бити. Напротив, монопол је у рукама владајуће партије с чијег се врха и покреће ова кампања. Основано би се могло говорити о угрожавању тога монопола, и од стране Студента, и да то угрожавање присталице датог режима доживљавају као његов крах и промоцију новог монополисте. Доживљај угрожености властите доминације још приметнији је у односу према критици, у којој се види безмало смак света. Наиме, једна Марксова синтагма, тада популарна међу критичким интелектуалцима, означена је од стране владајућих идеолога марксизма као паклена машина. Начело метода критичког мишљења, да се не треба устручавати од резултата анализе и сила које бране постојеће, денунцира се као најава свеопштег разарања.

Остали приговори Студенту донекле разјашњавају о чему се заиста ради: отели су се контроли, угрожавају јединство владајуће партије и артикулишу идеје и ставове опозиције.

Браниоци Студента не успевају да разувере и зауставе његове тужиоце, али ваљан суд о свему не може заобићи аргументацију. Уверљиви, а повремено и бриљантни говори (Данила Удовичког и Ђорђа Малавразића, на пример) указивали су на важеће правне и политичке норме које допуштају слободу мишљења и критике. Они не оспоравају ни свако јединство владајуће партије, него само оно лажно, нити сваку контролу, осим бирократске; подржавају начела СКЈ, али не и сваки потез владајуће партије. Уверени су чак, упркос свему што се дешава, да је реално могућно усагласити стварност са нормама, променама и реформама. Својом слободом мишљења и изражавања они одбацују стеге владајуће идеологије и бране не само Студент већ слободу као јавно добро, независно од властитог уверења и веровања (либерализма, социјализма, атеизма или теизма). Само злогуким посматрачима ово личи на „свађу у породици“.

Стварни предмет сукоба скривају не само владајућа идеологија и одговарајућа пропаганда (сви режимски медији су учествовали уовој кампањи), већ и начин организовања седница студентске скупштине.

Од прве до четврте седнице све приметније је организовано борбено наступање партијских и студентских функционера и наметање гласања. Уредници Студента нису добили прилику да се бране. Расправа једва да је почела, никако није завршена. Симулирани дијалог „крунисан“ је начином гласања: они који не гласају за амандмане на предло-жене закључке о осуди и смењивању уредника Сшудента сматрају се за гласаче „за“ те закључке. Као и на суђењима на којима се претпоставља кривица оптуженог, на кога се сваљује сав терет доказивања невиности, тако и на режираним седницама оптужени немају прили-ку ни да се бране на ваљан начин, а пресуда се збрзава и смандрљава.

Шта се збива(ло)

Четири седнице скупштине студентске организације, налик на четири замашне офанзиве против Студента, не могу се разумети ако имамо у виду само један ма колико редак и важан али ипак обичан студентски лист. Потребан је увид у шира збивања о којима, срећом, постоји обиље извора. Реч је о покрету критичких интелектуалаца који је уздрмао свет, нарочито 1968. године, чији је део и покрет у Југославији, а ту спада и – Студент.

Средиште збивања су, већ почетком 1960-их, релативно најслободнији универзитети у развијеним и демократским земљама. Сукоб слободоумнијих професора и студената с универзитетским властима избио је најпре око слободе говора на универзитетима да би се убрзо проширио на окружење, затим на идеолошку манипулацију која поистовећује капитализам и демократију и скрива репресивне стране индустријске цивилизације. Рат у Вијетнаму био је главни симбол зла. Размицање граница слободе основна је преокупација овог покрета који се тих година појавио, с извесним националним особеностима, у безмало свим земљама света. И наступање и нестајање тог покрета оставило је дубок траг, пре свега у култури. Као што су га при настанку пресретале силе режима, тако су га и испраћале дуготрајном кам-пањом која му је приписивала – тероризам.

Слободарске идеје о култури („контракултура“) и политици („нова левица“), ношене светским трендом, надирале су безмало и на све југословенске универзитете читавих десетак година (1964-1974). Нижу се критички листови и часописи, јавне дебате, протести, штрајкови и демонстрације. Таласи слободе толико су уздрмали режим да се властодршцима привиђала револуција (или контрареволуција) и „непријатељи“ са свих страна. И, „империја узвраћа ударац“. Под геслом „властсе не предаје без крви“, следи систематична и селективна репрсија. Најпре је ликвидирана организација покрета (зборови и акциони одбори). Затим гласила – међу њима и Студент. Иза тога следи обрачун с протагонистима: ислеђивањима, одузимањем пасоша, спречавањем запошљавања, истеривањем с посла, хапшењима и суђењима, робијањем и „цивилном смрћу“ (искључење из јавног и изолација у приватном животу). И поједини противници ликвидације Студента допали су затвора (Милан Николић, Данило Удовички, Владимир Мијановић, Лазар Стојановић и др.). Многи листови и часописи нису преживели репресију (београдски Сусрет и новосадски Iпdех, на пример, и часописи Философија и Рraxis). Поједини листови су придављени још пре изласка из штампе (Фронтистерион, рецимо). Критички дух Студента, пак, врлудао је још подоста година, да би у фамозном „балу вампира“, 1987. године, пао као жртва боговима надирућег „догађања народа“.

Последњи егзекутори слободе, да иронија буде већа, представљају се као левица, мада у њиховом деловању нема ни трага од слободе као мерила за препознавање левице која то јесте само док се залаже за више слободе него што је тренутно има. Ови егзекутори су, пак, суровији од многих ранијих. Као да су предуго били у сенци „старих кадрова“, па крећу у хитру грабеж и власти и „сласти“. Ликвидацију нове левице прати и кампања против „црног таласа“ у уметности и култури уопште. Читав систем образовања подвргнут је „реформама“ како би се спутао и разорио критички дух, а универзитет потчинио тутор-ству режима и режимлија на њему самом.² Контракултура је све више потискивана ка маргинама светских токова, препарирана у контролисану поткултуру, да би се временом извргла у „контра-контракултуру“.

Београд, некада најјаче упориште слободоумља и критичке мисли у земљи, годинама је разаран, споља али и изнутра. Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду, разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло.

Бурна збивања оставила су за собом више усмених него писаних трагова. Ето и вајде од отимања рукописа Илије Мољковића од мишева и црвоточине. Када га прочитамо, могли бисмо патетично рећи да он сведочи о сахрани слободе на дан њеног рађања али и да књиге ипак не горе. У сваком случају, за разборито расуђивање о сложеним збивањима никако нису довољна само непоуздана сећања.

Небојша ПОПОВ

_______________________

1 О томе сам објавио више чланака и неколико књига, неке у коауторству – Јун/липањ 1968. Документи, „Ргахis“, Загреб 1971, а друге самостално: Сукоби – изазов социолошји, ЦФДТ, Београд 1983. и Соntra fatum.  Случај групе ирофесора Филозофског факултета у Београду, „Младост“. Београд 1989.
2Подробније о томе видети: Н. Попов, „Универзитет у идеолошком ом  омотачз“, у: Српска страна  рата, „Република“, Београд 1996, стр, 339 – 364

___________ Извор: Илија Мољковић: „Случај“ Студент, Београд, Службени гласник, 2008. Поговор Н. Попова

УВОД У РАЗМИШЉАЊА О КРИТИЦИ / Душан Т. Стојановић

Слапови светлости: Лакомица, 24. јул 2013. (Фототека Заветина)

Значај и право стање књижевне критике исцрпљују се поставком: није ли књижевна критика узалудан посао; ко и зашто чита критику. При том, ни мало није важно каква је она: стручна, новинска, аналитичка, полемичка, нападачка, бранилачка, ниподаштавајућа, незналачка, конзервативна, марксистички оријентисана, авангардна, феноменолошки или структуралисгички усмерена, површна, политички или морализаторски обојена итд. Ситуација је до те мере озбиљна да се у истој равни налазе и млад стваралац и критичар великоог реномеа, признат п познат одавна.

Без обзира о каквом је листу реч, дневном, недељном, или месечном, истраживања су показала да се читаочево интересовање исцрпљује сазнањем да му је ствар позната. Најчешће, он се сасвим задовољава обичном и голом ннформацијом шта књига садржи, све друто га замара или је изван домена његовог активног интересовања. Тиме се читав проблем потребе и значаја критике сужава само на оне који су за њу непосредно заинтересовани — било да се критиком активно баве, било да су лично умешани тиме што се њихове књиге коментаришу. Дакле, настаје модеран парадокс критичке мисли: све се своди на нагодбу између писаца и кри-тичара. Читаоци су ту сувишни иако је њихово присуство можда најпотребније. Самим тим и критика престаје бити стваран, истински арбитар културе, показатељ друштву и времену у којем делује.

Губећи везу са читаоцима она није ни „свест о свести“, ни научна потреба (јер се своди на ретке, појединачне случајеве), још мање је у стању да поврати ранији статус васпитног путоказа читаоцима и љубитељима уметности. Јер, очито је да је данас критика потрошно добро, роба, некурентна додуше, али, у малим коли-чинама, попут зачина, свакако потребна одређеннм конзументима. Постала је јадно пасторче стваралаштва уместо да је неовисна од спољних утицаја, чак да је изнад свих креација, самим тим што је интелектуално најангажованија, најсуптилниј.

Стање ће остати непромењено све док су и услови њеног опстанка овакви какви су сада. Критика се више не пише из потребе да се нешто саопшти, да се о нечему научно просуди, да се нешто изнађе или истражи, већ се наручује по потреби и задатку, на иницијативу, често само ради новца   (?!),  из политичких, друштвених, или политикантских ралозга, у светлу и ради одређених тренутака. Озбиљнија, теоретски условљена анализа „резервисана“ је само за остварења која нису савременог датума настанка. Са друге стране, имамо ситуацију да се критичка мисао уистину не бави много савременим ствараоцима иако се о њима сразмерно више пише! Разлоге за то треба потражити у осећању дужништва готово свих критичара према сопственој генерацији. Отуда и толико чест апологетски став према савременицима, или појава кланова  и приватних критичара.

Са друге стране, храброст, поштење, истинољубивост и ерудиција оних који пишу о књигама и књижевној проблематици, умногоме је у зависности од поруџбине. Лист, часопис, новине. Уредник културе, главни уредник. Основна концепција, профил и врста листа. Став редакције. Сви захтевају, сви траже. Фактори одређују став, сви подједнако и на свој начин омеђујући и сиромашећи критичареву мисао. (При том, политика најчешће у таквим стварима уистину има сасвим споредну улогу.) Осакаћена, она једва да егзистира, ретко кад се још могу препознати остаци критичаревог индивидуалитета, још мање је могуће назрети шта је његов прави став и убеђење. При том ваља елиминисати и неке друге утицаје и околности који такође могу допринети извитоперавању истине о делу (лични мотиви, обзири, пријатељство с писцем и сл.). Иако околности од наизглед секундарног значаја, оне често могу да имају пресудну улогу, прибављајући појединим књигама незаслужену и лажну ауторитативнодт пред временом  и читаоцима.

Прави, суштински проблем кризе критичке мисли ипак није у оном грму у који сви обично упиру прст. Последица није у помањкању младих, нових критичарских снага, нити је реч о њиховом запостављању од стране часописа, новина и издавача — мада су узроци за постојеће стање понекад и у томе. Реч је пре свега о монополу утицаја, о нетрпељивости и ускоумним схватањима оних који праве и филтрирају, о онима који шкопе слободну критичку мисао на сваком кораку и где стигну. РЕЧ ЈЕ, ДАКЛЕ, О РОБОВАЊУ. 0 критичаревој немогућности да буде и остане особен и личан, спутан једино естетичким мерилима и сопственим схватањем уметности.

Основа сваке уметнички квалитетне критике је у слободи критичке мисли, у индивидуалном начину његовог саопштавања. У име свега и свачега то право се непрестано крши. Последице су такве да учмали дух уредника појединих часописа, на жалост, умногоме карактерише и читаву књижевну критику последњих година. Кладим се са сваким од вас да нисте у стању да препознате по стилу ни једног са-временог српског критичара! Једноставно зато што захваљујући деловању мудрих глава српски критичари и немају некакав свој стил. Без живости и осећања за актуелно, за виталне интересе савременог књижевног стварања и збивања, самозадовољно и сито, воде нас мудре главе у умир сваког занимања за оно што се објављује у часописима и листовима. Каткад публику пробуди какав скандал или свађица, и то је све. Мртво море   диктира   своје   законе.

Настанак кризе датира од оног тренутка када је критичар био приморан да се повинује законима „тржишта“, преставши самоетално и критички да мисли препуштајући ставове и иницијативу другима — уредницима, политичарима, скупу „одговорних“, друштву и моралној потреби, задржавши за себе право једино да констатује и обавештава, каткад и да прећуткује. Ступивши у односе наручилац-произвођач критичар је натакнуо себи омчу око врата и заувек рекао збогом некаквој својој критичарској индивидуалности.

Но, постоји и друга страна медаље. Питање слободе критичког суђења уопште се не поставља, или бар не у тако драстичној мери, уколико се критичар определи за писање о тзв. неутралним темама (проблеми из историје или теорије књижевности). Чак, не само да ће себи прибавити пуно поштовање за свој труд, већ може бити сасвим сигуран у моралност и поштен однос према свом делу! Додуше, ни он не може да рачуна на некакву бројност читалаца (евидентно је да свака врста стваралаштва која не носи обележја и везу са својим временом сужава круг својих конзумената). Но, није ми намера да о таквима овде расправљам. Дакле, шта да ради онај критичар који ипак жели да помири захтеве времена и своју потребу да пише о актуелним књижевним  темама?!

Хајне је једном приликом рекао да   у   грудима   писаца   неког  народа лежи  слика будућности тог народа. Критичар који би довољно оштрим ножем парао неког новијег песника био би у стању да ту слику сагледа. У ту сврху ја бих радо заклао критички неког од наших вајних уредника како бих из његове утробе попут хеленског врача, сазнао судбину књижевне критике у будућности.

На жалост, и без такве једне операције могуће је понешто сазнати ако се уместо уредника принесе на жртву неки од постојећих часописа. Уколико је удовољио захтеву времена, критичар мора да је неизмерно вешт и прилагодљив ако жели да се одржи и нешто значи. Потребно је не само да је вичан пословима око Сциле и Харибде, већ и да је способан да брзо заборави оно што је рекао — али и да се тога сети у тренутку када је то неопходно потребно. Да зна кад и кога да хвали, као и куди. Још боље је ако оба начина испољавања става уме да избегне — тако ће срећнији и дуговечнији бити. Нека га ни најмање не брине чињеница да код већине наших писаца, понајвише оних младих, влада уверење да их је критика схватила једино ако се о њима изразила похвално. То је за сваког критичара споредно, јер, није важно шта писац или неко други мисли о његовом делу, већ шта ће рећи уредник.

Зато критичар н не сме да погреши,   јер   и   погрешити    значи   имати став, разликовати се, поседовати индивидуалност. Све до оног тренутка када на то (авај!) буде присиљен другачијим стањем у култури, друштвеном ситуацијом која ће од њега (да злехуде ли среће!) тражити да недвосмислено и јасно излаже своје ста-вове. Разложно, без страха, не говорећи: позерски, тактички и лажно, с надмоћношћу и ташто, улагивачки или с понизношћу, квази-учено а тупо,   академски   а   заправо  празно.

А заправо, ако хоћете да чујете праву истину, ја сам читав овај проблем просто-напросто измислио, не знам ни сам зашто. Јер, чињеница је да је наша критика одавно изборила себи права за која се ја, тобоже тако ватрено, залажем. Није ли она већ годинама и лична, и субјективна, самим тим самостална и особена, неспутана и теоретски образложена чак и кад греши?! Трагалачка, уметнички и креативно увек оправдана, ослобођена просечности, безличја, јаловости и анемије?! Није ли?! Изгледа да сам ја намерно заборавио да споменем ону истину која је једино важна, а коју у оваквим приликама има обичај да каже мој добар пријател, Леополд Стоковски: „Највише се плашим оних који не знају ништа о ономе што пишу, али зато умеју то веома лепо да напишу.“

Душан Т.  Стојановић

 ________ Извор: Књижевни часопис „Знак“ студената Филолошког факултета Београд, Година Прва, број 2-3, 3. јун 1972,  стр.  91 – 93 . – НАПОМЕНА: Листање часописа потврђује и у овом случају, поново и поново, да то није узалудан посао; и да има појединих бројева књижевних часописа и појединих чланака, штампаних пре четрдесет и више година, који су – подвлачим – актуелни и данас, подстицајнији од тог часописног смећа, шареног као лицидерска срца, које се нуди данас… Овај текст Стојановића на разне помисли, углавном тужне. Могли смо да „изоставимо“ последњи параграф овог текста, где се аутор, можда, поплашио изнетих истина, али текст смо донели у целини. Текст је начелан и, видели сте и сами, каква је природа српске књижевне критике од седамдесетих…

Hors commerce – Nije na prodaju / Jorgos Seferis

(Iz dnevnika pesnika

Platforma Sazvežđa ZAVETINE; snimak Bela Tukadruz. Pek, Vbe, Donji Zvižd, 27. 06.2013

5. april

Catrnja ima veoma zadovoljavajućih mesta kad se pomisli da je sastavljena od tako jednostavnog mate-rijala: najobičnije reči, najjednostavniji ritam itd. Ima, međutim, još nekoliko izbočina i zastoja koji moraju da se uklone. Možda bi je trebalo ponovo od početka napisati ili ispraviti. Cim to bude urađeno, štampaću je, možda samu; hors commerce²⁸. Došao sam do za-ključka kako mi nisu mogući nikakva saradnja ili dodir sa atinskim književnim krugovima. Njihove pohvale i besmislice na moj račun su mi nepodnošljive i gadne. Kada bi se našao harjedan koji bi mogao da mi pokaže ma i jednu reč, jednu od mnogobrojnih ne-savršenosti koje osećam da imam – obožavao bih ga. Ali ne uzbuđuj se: sudije su za ili protiv; a dok postoji ovaj zastupnički duh, nemoguće je da dođe do bilo čega. Treba ili da ućutim ili da produžim sa stvarima koje će, kako se budu razvijale, sve više i više da se udaljavaju od ove žaljenja vredne gospode i gospođa. Ako ove znake iz daleka, koje tako često dajem, pre-poznaju ljudi koji će nešto osetiti, možda ću se jednog dana uhvatiti u kolo; do tada ću ostati sam, a možda ću sam i umreti. Postoji jedno mesto u mom životu koje sam odlučio da sačuvam izvan kompromisa i trgovačkih nagodbi; to je mesto duše.

Veoma sam jak jer ne očekujem ništa od drugih ljudi. Počeli su da mi šalju i svoje knjige. Odgovaram po sopstvenom nahođenju, bez uvijanja. U Grčkoj je veoma „umetnički“ da se ne zahvališ kada ti neko pošalje svoju knjigu. Svi oni kojima sam pismom odgovorio, postali su moji neprijatelji; javno su se izjasni-li. Značajni umetnici! Ne podnose da se neko ne slaže s njima, u bilo čemu.

11. april

U dubini duše sam nesrećan čovek, koji je često osećao koliko su nesrećni mnogi ljudi oko njega. Borim se da pomognem samom sebi kako bih mogao pomoći drugima. Ponekad me humor ili utisak da velike reči znače siromašna osećanja navode da izgledam grub ili bezdušan.

Ugljevlje gori u kaminu veselim plamičcima. Prvi put, otkako ložim ugalj, jasno razlikujem jedan potpuno beli plamen među ostalim običnim plamičcima. Zastajem, posmatram ga i ponovo razmišljam. Istina je, bavio sam se nebitnim stvarima. Ponekad sam se gubio u sitnicama; zbog toga mi je bilo teško da verujem u sebe. Međutim, sada kad se na prošlo osvrćem, otkrivam jednu tajnu: nema u životu nebitnih stvari. Ako s velikom pažnjom i ljubavlju posmatraš neki plamen, možeš saznati daleko više nego ako pročitaš mnogo knjiga o razvoju čovečanstva (i istrošiš puno moždanih ćelija). Započeo sam ovo pismo kako bih ti rekao da me u poslednje vreme spopala neka odvratnost prema papiru, a vidim da stižem do nečeg sasvim drugog: do onog što je proizašlo iz ponora Čatrnje. Voleo bih da mogu jednom da ti pokažem žetvu mesta onog čudnog²⁹. Koliko me je bliže dovela, suštinski bliže živom svetu, bliže slobodi, ne onoj „koja obasjava svet“, već onoj koja je na visini čoveka; kako me je navela da dublje spoznam smrt i da je prihvatam bez romantizma i jadikovanja, kao jedan neizbežan dodir, jedno slatko zatvaranje kruga, kao ljubav.

Voleo bih (i to želim iz sve snage) da jednom dospem do duševnog mira životom ispunjenog, koji se zadovoljava, pokreće i hrani bezgraničnom ljudskom patnjom. Do tada ću još mnogo toga proći i đavo će me te-rati da skačem nad vatrom. Ali, zašto je ruka koja drži voljeno rame tako mirna? Zar čovek ne može da postane u nekim momentima, najboljim, kao ova ruka u kojoj se nalazi sav bol tela, bolesti, i smrt u krvi koja je oživljava, a ipak, i pored toga, ume da se kreće jednostavno, bez ponosa i obesti, da poveže, da pruži svu nežnost, da oseti šta joj daju, šta mogu da joj pruže. Zeleo bih da jednom spoznaš radost koja biva sve pouzdanija i pouzdanija kako se lagano koračajući približava korenu, gde sve grane duše postaju jedna. Ponekad ovu radost vidim na velikoj udaljenosti, poput niza čempresa kraj kojih se jedne večeri počela igrati mala kineska princeza. Možda će na kraju preostati jedan san ili neki mrtav vrabac. Više mi se, ipak, sviđa to nego da ostane jedna lavlja koža koju tresu svakog petka na terasi.

Izvor: Jorgos Seferis: DANI, Clio,, 1997,  (Prevod Olivera Čaprić)

 

_____________

29  Misli na Čatrnju, odnosno na dušu svoju u kojoj se, poput vode sakupljene u čatrnji, talože uspomene i utisci, i na ono što je on žanjući odatle uspeo da izvuče ma svetlost dana i korisnim učni. (nap. prevodioca)

Мркићева препорука

Мотив круга (детаљ са ограда из завичаја Бела Тукадруза , Звижд, мај 2013, снимак И. Лукић…

#

«Зар вам се не чини да се ове речи Бранка Лазаревића (објављене у ч. “Посебна породична заветина”, бр. 3-4/ 2007, на 92 стр.:” ….Није посипао главу пепелом, нити ничице падао пред неким митом. Био је добар Србин, али никад шовен. И увек поштен, остварен, искрен. Он просто није умео да се претвара и да ма и уметнички лаже. На друму му је било све што му је на уму…”) могу односити и на Мирослава Лукића, као критичара? Боље је бити “заклан” од таквих критичара (какав је Скерлић), но бити дизан у небеса и хваљен од критичара/одаџија!

И ово вели Лазаревић за Скерлића: “Умео је да засуче рукаве и, место пером, камом да пише. Он је просто заклао неколико писаца, а неке је добро тако пропустио кроз шибу, да је жалосно видети их у његовом изразу…” И као што је, по Бранку Лазаревићу, Скерлић првенствено био скерлићевац, исто то можемо рећи и за Лукића, да је он првенствено лукићевац…»

……

«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003;“Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина…»

….

«“А те Ћосића. Оскаре итд. ја не читам, као што не слушам.Ваше робиће – пише Вељко Петровић у писму Драшку Ређепу, 2. децембра 1946. год. – али сам ноћас прочитао ону бујицу Фриповог наступа уI –II бр. “Форума” и не жалим. А за Оскаре, Добрице, Ристиће и Ваше Богдане, чак ни за Константиновиће, немам више ни времена ни живаца” (цитирано према београдским “Новостима” од 18. јула 2007. године). Не постоји некакав правилник о вредновању и превредновању!Не постоје ни јасни критеријуми. Доминантни су – још од времена када је Петровић написао оно писмо, од 1946. па на даље, до наших дана – они официјелни и прорежимски критеријуми. Такве критеријуме М. Лукић, и као уредник часописа, и као писац и критичар, подрива и разобличава. Мирослав Лукић нема “лиценцу  критичара”, то је писац полиграф несумњиве искрености и поштења, али и извесног познавања ствари и стања у српској књижевности, што је и предуслов за критичко сагледавање и превредновање наметнутих и прецењених књига… «

_____ Извор:Миодраг Мркић: Неодговоран одговор, ч. Посебна породична заветина,  5-6, јесен 2007 , стр. 24 и даље.

Ко ће моћи да публикује овде?

На првом месту – заточници бездане књижевности (ма шта то значило!).

То јест они аутори који себе нису издали и који су већ платили високу цену.

Просто то мора да се каже на почетку, да не би било забуна. Неспоразума. Писци бирократске књижевности и сви издајници – бездане књижевности, нека не гаје илузије више. Овде се опраштамо са њима. Заувек.

_________ Дакле, овде је кућа фатаморгана и пошасти, нека врста „когито клуба“ (ако није претерано рећи). Станица, са које возови крећу ваздушним колосецима према мостовима немогућим…

Фатаморгане

Сталнo ме прате последњих година Деценија; у ствари, одувек су ме привлачиле.

ПОШАСТ

Било је кокошака, које су пропевале
и мишева који су се удавили у сурутки.
И попова који су многу поган
својим језиком полизали.
И пчела у шупљим стаблима.
И дрвета незакрштених.
И метиља.
И гроница у свиња.
И лопужа и јајара.
И пловака које лете по авлијама.
И свиња које неиздржљиво циче.
И оваца, којима пуштају крв из ушију.
И целих чаша које би прсле у руци.
И бродова који се прозевљу на време.

И дана када су воћке по други пут
у току године цветале…

И све је значило нешто друго
и упућивало на нешто сасвим одређено.

1
Свак се својим вратима затвара.

Знам  која су то врата ,
затворио сам их : али коме?
То су врата која не може
отворити нико други!

Врата без браве.
(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

2
Већ од ноћас, од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну .
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.

Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

3
Планови, планови, планови!
Уграђени су, као песак или креч,
као горуни или јабланови,
у Нову кућу, у Нови роман.

Сећам се оне вечери
кад смо се враћали : спуштене рампе,
варница захуктале локомотиве.

Музике опроштаја, музике сетне.
Рже коњ  беле сабласне гриве
обасјан сјајем анђела са лампом.

Бриде привиђења, као дланови
(живот распршен и бунован,
нису спутали погрешни планови).
Апсорбује их Нови роман…

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996. – 29. 11. 2012 )

(Песма је незнатно редигована у односу на верзију објављену у другом издању „Краљевских инсигнија“)