Украдена историја: Без тапија нема ни Србије

Украдена историја: Без тапија нема ни Србије Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдр…

НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни “Призренски препис Душановог законика” из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.

Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошин, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог светског рата хрватски бан Иван Шубашић.

Ускоро је Мошину стигло и писмо из Одељења књиге Британског савета у Лондону, ради консултација у вези четири средњовековна рукописа и једне књиге у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Испоставило се да је Американац Бити, који је уочи Првог светског рата радио на отварању рудника на Косову, у својој задужбини имао пет опљачканих рукописа Народне библиотеке у Београду: Никољско јеванђеље из 14. века, Празнични минеј из 1537. године, Српско четворојеванђеље рашке школе из 13. века, Читање из апостола и јеванђеља из 13. века и фрагмент Влашког јеванђеља из 15. века. Према британским подацима, све књиге припадале су збирци извесног Чарлса Клеја и продате су на аукцији у Сотбију, иако су све у то време биле у депоу Народне библиотеке.

Тек пре неколико година захваљујући Владимиру Давидовићу из библиотеке у Даблину добили смо скенирано Никољско четворојеванђеље које је захваљујући донаторима одштампано у 100 примерака и поклоњено најзначајнијим библиотекама и манастирима.

Последњи документ из сандука Народне библиотеке који се појавио у јавности био је уводни део, првих 12 страна дечанске Хрисовуље чије је фотокопије у САНУ донео један католички свештеник из Црне Горе – каже Давидовић. – За овај рукопис тражио је 30.000 марака и отварање неког локала, што није била нереална цена, али двојица утицајних академика су лоше проценила да је реч о фалсификату и спречила откуп уз речи “за сваку марку био би купљен један метак којим би пуцали на Србе”. Ипак, били смо срећни јер је постојање овог документа значило да није уништен сандук у коме се налазила Немањина оснивачка повеља Хиландара, која је још негде скривена.

После три године, извесни Британац појавио се у САНУ и замолио да види архиву, укључујући и Дечанску хрисовуљу. Чим се окончала хиперинфлација, телефон у САНУ је зазвонио, исти Британац се јавио са аукције из Швајцарске на којој се продавао први део старог рукописа и понудио да га откупи и прода Академији по цени од 30.000 марака. Нагласио је да не жели да ико зна да он послује са Србима јер смо под санкцијама.

– САНУ је продала клавир, прикупили смо и нека средства која су раније дали донатори, а сам Драгослав Аврамовић нам је дао девизе из Народне банке – сећа се Давидовић. – Британац је тражио да дођем сам у хотел у Будимпешти и донесем новац, а он ће понети рукопис. Претрнуо сам од страха, носећи кофер с 30.000 марака, а плата ми је до јуче била две и по марке.

Ипак, Давидовић је за сваки случај позвао двојицу колега људи из Академије да дођу у будимпештански “Хајат” у време примопредаје, за сваки случај.

– Све нас је мучило питање да ли је реч о оригиналу – каже Давидовић. – Да ствар буде гора, Британац није желео ни кафу да попијемо, инсистирао је да што брже обавимо размену. Тражио сам да видим рукописе и на први поглед видео сам да је реч о оригиналима, јер су имали трагове мишијих зуба на истом месту где и остатак Хрисовуље. Тако смо захваљујући мишевима комплетирали Дечанску хрисовуљу.

ТАЈНЕ ВАТИКАНА И КАТЕДРАЛА

НАЈВЕЋА ризница српског културног блага изван Србије, нарочито из периода пре Немањића јесу архиви Ватикана, а у трезору Цркве Светог Петра налази се изузетно вредна икона Светих апостола Петра и Павла с ктиторима, краљицом Јеленом и синовима Драгутином и Милутином с краја 13. века – наглашава Давидовић.

Српске баштине има и широм Италије, а наш саговорник подсећа да су Стефан Дечански и цар Душан дали Базилици Светог Петра у Барију првобитни иконостас од “гламског сребра”- легуре сребра и злата.

– Изнад гроба где почивају мошти Светог Николе, најчешће српске славе, налази се икона Стефана Дечанског а већина Срба о томе појма нема – наглашава Давидовић. – Крст Светог Саве налази се у катедрали у Пјаћенци, десница Јована Крститеља коју је Свети Сава приложио манастиру Жичи, данас је у катедрали у Сијени, као и икона с ликом патријарха Пасјија с почетка 17. века.

У библиотеци Марчана у Венецији налази се житије которског заштитника Светог Трифуна из 15. века, као и српски рукописи и инкунабуле из Далмације, као део рукописне задужбине Задранина Ђузепеа Праде. Наравно, ту је и благо Цркве Светог Спиридона и монументално гробље српских трговаца у Трсту.

БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ

НИКОЛА Кусовац упозорава да се на албанским сајтовима већ рекламира туристичка понуда обилазака “Косоварских православних манастира”. – Наша власт стално заборавља да је културна баштина прворазредно политичко питање. На пример, после 2000. године међународни представник на Косову Карл Штајнер дошао је у Београд и тражио да му Народни музеј као знак добре воље преда неолитску фигурину коју су српски археолози ископали на Космету. Упркос мојим упозорењима, наши политичари су извршили притисак и музеј је дао артефакт Штајнеру, који га је славодобитно донео у Приштину, где је направљен политички спектакл поводом “повратка опљачканог албанског културног блага”

ТУРСКА СВЕДОЧАНСТВА

СРБИ на Балкану су живели у два комонвелта, Источном римском царству, које су тек у 17. веку немачки историчари назвали до тад непостојећим именом Византија, и Отоманском царству, а наши историчари информације о животу нашег народа и данас прикупљају из секундарних извора на Западу, разочарано констатује Владимир Давидовић.

– Турски архиви су крцати документима који сведоче о вековима које смо провели као део Османске империје, која је била бирократски врло уређена. Међутим, осим изузетака као што је професор Дарко Танасковић, нашим историчарима не пада на памет да оду тамо и истражују, већ преписују оно шта је Запад мислио о томе шта се овде дешавало. У Царској палати, данас музеј Топкапи је ризница података о нама, а посетиоци ту могу да виде и руку Јована Крститеља у златној рукавици (на слици), коју је у мираз донела принцеза Оливера кад се удала за Бајазита Првог.

Извор: Украдена историја: Без тапија нема ни Србије

одломци из једног романа, који, ево, у Србији, чека – више од три деценије да буде штампан

(Ексклузивно)

_____________

 

V

ТРИДЕСЕТ И ПРВА КЊИГА СУЗ

(Последње  забелешке Ф. Сенковића, настале пред његову отмицу и нестанак; 2001., делимично сачуване) 

(….) Један шугави мачак, којег сам срео пре неки дан близу Калемегдана, замјаука овако: “Знате ли ви, молићу лепо, како се утерује дуг?”Замислите, такво једно питање које поставља мачак. Јер и мачори данас знају да је уносније утеривати дугове него пецати или рибарити на Дунаву. И мачор очекујући мој одговор каза уместо мене:”Као и кратак, само што мало дуже траје!” И шмугну у једно од оних дворишта, где се, можда, котила и његова чувена чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-баба!

Да не дужимо; тако вам је то: чак и мачке и пси, у овој земљи која се буса у прса и верује у некакву своју слободарску традицију, више памте – и од песника и историчара, нарочито оних успешних, тј. дворских…

Занат аласа је заборављен, много су уноснија нека друга занимања – “оверавање”, рецимо. Мачке крај Дунава, па и сам мачак “Мика”, узалуд сањају о мирисном рибљем залогају. Ето, тај мачак “Мика”, причама оживљава успомене на Мику аласа; сви други у Београду као да су заборавили на чувеног математичара и сузовца.

Држао је момке – калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је Мика “силазио на воду” – тада је руководио по неколико дана целокупним послом. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа.С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима… Јер Мика Алас је уживао у старом и примитивном и патријархалном начину живота, а из дна душе је мрзео све што је ново и модерно. И као што никад није хтео да обуче фрак, смокинг или реденгот, нити да стави на главу цилиндар, тако се енергично одупро  да се његова соба патоше паркетом и снабде савременим намештајем и конфором; само у једној соби осећао се као код своје куће. Када су срушили дедину кућу и на место ње подигнли нову, ону у којој ће касније и дочекати судњи час,  па кад му је архитекта показао нацрт  за лепо израђена улазна врата за кућу, Мика је инсистирао  да се на тим вратима, уместо украса, изреже рељеф шарана. Који рибари и мачке обожавају.

– Да – настављао је своју  причу мачак „Мика“ – Мика Алас се најбоље осећао  у кући свог пространог и лепог винограда на Топчидерском брду. Чим се после Балканског рата Мика Алас вратио са фронта у Београд, настанио се у тој кући; ту се осећао увек врло добро; ту је све још изгледало и стајало онако као у старо доба, одатле је Мика видео своју Саву, уживао у самоћи и радио неуморно. Ту су га с времена на време посећивали, не само Јелено Мисаиловић и Милутни Миланковић, него и други сузовци, и ту су се сви седећи  у хладу старих стабала проводили угодне часове. Осећали су се срећни у свом и научном позиву, али и у другим делатностима,  што су им се могли посветити далеко од светске граје…

Срећни исход и завршетак Балканских ратова прослављен је у Београду целе идуће зиме, оне између 1913. и 1914. године. Никада дотле није се у Београду толико веселило, свирало, играло и пило као тада. И сузовци прославише те године своју славу светог Филимона на дотле невиђен начин. Случај је хтео да је, баш тих дана, Мика са својим аласима уловио сома незапамћених димензија. Тај џин од рибе донесен је жив и здрав у Коларчеву салу – ону предратну – у којој се одржавала сузовска слава и смештен у велики рибарски чамац између крупног грумења леда. Био је толико дугачак да му је фарка вирила из чамца. Он је био главни згодитак томболе која је тога вечера на забави одржана.

Велика сала била је пуна гостију, а иако их је било који су дошли и у смокингу, Мика је ушао са шубаром на глави и чизмама на ногама; свирао је са својим оркестром целу ноћ…

И врло убедљиво је приповедао о антиподима – Милутину  Миланковићу и Мики Аласу – пливачу и непливачу. Мачак „Мика“ је обожавао Милу Аласа, као домаћина и кувара, као мајстора  који је из уловљене јесетре  својеручно вадио  ајвар, прерађивао дрвеним ножевима и зачињавао. Једном је Миланковића, свог млађег колегу, почастио вечером од неколико јела која су била изванредна, али Миланковић није знао од чега су  справљена, да ли од рибе или  каквог другог створа,   а мачак „Мика“  је знао да је  вечера спремљена од изнутрица једног огромног створа…

Мачак „Мика“  био је – у односу на оне тзв. приповедачке њушке из Француске  бр. 8 – Рабле и Сервантес! И због тога сам  добар део пролећа проводио више покрај Дунава него у УКС, где човек никад није био сигуран да га неко не шпијунира. Баш кад ми је било најтеже, ишао сам са мачком на земунску пијацу и дунавски кеј, и дуго са њим лутао узводно обалом. Када би моје ћутање постало нападно, предуго, мачак „Мика“ ми је говорио о белом праху и марихуани, и да их треба повремено пробати. Марихуана је постала јефтинија…

Откуд тај мачак све то зна? И ко је, напослетку, тај мачак „Мика“? …

VI

ТРИДЕСЕТ И ДРУГА КЊИГА СУЗ

(Живот у три века.)

Стојна Војиновић, из Ракове Баре код Кучева, рођена је 1. маја 1894. године, тј. рођена је три, четири године раније, пошто није исте године пријављена. Њен први муж Станоје Жумареће био је неваљао, распродао је богато наслеђе. Бекрија, женскарош, коцкар, робијаш. Да би на крају живота продавао на вашарима црвену воду (клакер). На самрти јој је забранио и запретио да не сме да се уда за Милана „Српцана“, који је од њих откупио сву њихову имовину.

Није га послушала : удала се за богатог супарника…

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један  човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га… Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду  (бомбардовану)  савезног мин.  унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он  мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој  познаник  каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода…

Овде (ни)је Центар : место где се Снови и Кошмари скупљају и преводе у речи. Кућа у којој сам рођен, постоји. Кућа у којој сам провео детињство срушена је. Не постоји више нигде другде до у мом сећању. Нова кућа, подигнута је иза оне старе, срушене. То је била грешка из незнања. Нова кућа је КУЋА ПРИВИЂЕЊА, КОШМАРА. Ту (одмах после укопа, првих ноћи) свраћају мртви, тумарају ; могу се отерати, кад постану врло бучни, несносни, сложеним  обредом. Причао ми је једном отац о свему томе, али нисам записао. Пропустио сам много тога. Испред, те, Нове куће (у сну из кога сам се пробудио)  има нека огромна коцка која шишти, као да је постало тесно неком  водоскоку у стени. Каква је то  коцка? Налик је на терасу испред куће. У даљини  је, у сну тераса, и назив места; неког далеког места на југу (на југу Србије) ; цвеће режем погледом као бријачем…Растојање је прилично између терасе испред Нове куће и Терасе са цвећем у даљини, али оно је неважно. Бежим, и тако се будим…

Трагам још увек за  Центром.. – Овде је као на Копаонику, каже ми колега. Први пут је дошао у овај крај (Лабудово брдо)… Јер је снег нападао током богојављенског јутра; снег  га подсећа на Копаоник? Овде, ипак, није Копаоник, и није моје родно место, и ова Кућа, није Нова кућа. Овде је постављен темељ за велико сабирање. Овде, за овим столом, зеленим као травица у рано пролеће, силази  језа низ кичму. Главобоља је прошлост. И многе болести су, верујем, прошлост… Сврби ме  длан леве руке. Да ли то значи да ћу дати или добити паре? Моја мајка би одмах знала… Моја мајка је далеко, у  Новој кући (на североистоку); тамо она лежи и опоравља се у једној  од соба.

Тамо је и мој отац. И мој млађи син.

Тамо влада невидљива Сила сапињања…

Оглашавају се чавке, гласови анђела који се повлаче? Наступа јутро…

Овде се скупљају многе ствари. Неважне и важне. Овде Снови и Бојазни могу да говоре својим матерњим језиком. Исто тако, допуштено је и стварима које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да цвркућу цвркутом птичица које најављују промену времена. Дрвена ограда, ливада  шумска, пет пластова испред зеленог  шумарка горуна, налик на борове, и бледоплаво небо са флотом небеских галија – облака : делимичо преведена фотографија у речи. Јер, када би била преведена  у целини, требало би додати још јагње (куповину јагњета). Снежну белину процветалих врзина успут, опор и горак мирис глога, цвркут шева, и на стотине других слика. Прво се јави слика  блиског  брежуљка на северу, са чијег се врха, ведрих дана, види Четврта рајска река. Виде се и друге ствари, предели, пејсажи.. Овде се полази од једне ствари и стрпљиво напредује према хиљадама других…Јер је свет исто што и крошња великог дрвета, олистала крошња, са безброј листова; свет је хиљадоструко већи…И све је у њему сложено лепо и прекрасно, као перје дивљег голуба, фазана, пауна…

Овај  Центар има безброј  џепова, напуњених дрангулијама. Узео сам метлу и започео чишћење, п о т п у н о   ч и ш ћ е њ е! Црвена трака (за писаћу машину; ко зна када покварена!). Црвена нит. Прва писаћа машина, набављена у  среском суду. Истргнути листови из уџбеника. Пуно белих старих празних. Гумице. Фотографије. Фотографије. (Са венчања. Кумови; званице. Деца. Колеге, познаници из Студентског града.  Ствари на погрешном месту. ) Цуцле. Кесе. Оловке у боји. Цигарет папир. Дуван, подгорички. Плакат друкаторски у боји против Студија Б, Вука Драшковића. Нов рајфешлус. Црн. Многобројни изводи из ПШ. Плаћени  рачуни – телефонски, за струју. Обрачуни плате. Евиденција трошења новца. Копије докумената упућених јавном тужиоцу Србије, општинском и окружном суду. Новчане упутнице. Православни календар за 1999. Корице насл. странице једне од књига. Ценовник једне графичке фирме. Улошци за хемијске оловке. Мој Усисивач је чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…

= извор: НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, роман Шифра „ЈЕГУЉА“

Пронађен најстарији „џепни календар“

Медведњак је археолошко налазиште у централној Србији,  3 километара од Смедеревске Паланке, покретни налази, као и остаци кућа датирани су у период 4500 – 3500 година пре нове ере, по писању Унивезитета Калифорнија из Лос Анђелеса, мада су у  последње време евидентни налази који сежу много дубље, чак  до 5000 година пре нове ере.  Такође јако је важно напоменути да је Медведњак  припадао Винчанској култури, мада најновији налази померају ово налазиште у старију Старчевачку културу, из које се развила Винчанска.

                                       

Између осталих налаза, керамике, остатака кућа пажњу археолога привукли су предмети  израђени од коситју.  Предмети су израђивани од костију дивљег вепра, јелена и осталих дивљих животиња,али и од костију паса коза и оваца. Такође има и оних израђених  од камена.  Фигуре  представљају реалан приказ представа из природе, нпр. приказ ласте који је урађен на комаду кости уз минималну интервенцију.

Најзначајнији налаз са овог налазишта је орнаментисана кљова дивљег вепра са 28 зареза на себи. Археолози за овај налаз претпостављају да први примерак „џепног календара“   – да представља запаво лунарни календар од 28 дана.

Кљова  је  облика младог месеца, који је и почетак месечног циклуса- календара. Дуж кљове са спољне стране налазе се  28 зареза такође облика младог месеца.  Такође су видљива и четири проширења, која представљају 4 месечеве мене.

Лунарни календар је у употреби још од старијег каменог доба- палеолита. Коришћен је за планирање пољопривредних радова, нарочито сетву и жетву, за прогнозирање падавина, али и за заснивње породице, јер се користио за праћење плодности,  за шта се и данас користи.

Такође лунарни календар кроз историју је коришћен и за праћење трудноће.

Кроз историју најпознатији лунарни календари били су: кинески, хебрејски и исламски.

Једини чисто лунарни календар данас је још увек у употреби је исламски лунарни календар. Данас се масовно користи у Саудијској Арабији у верске и трговачке сврхе ..

Такође треба напоменути да је укупан број пронађених фигура из периода неолита на тлу Европе, Мале Азије Средњег и Блиског истока укупно мањи него што је то на локалитету Медведњак.  До сада је анализирано укупно 500 фигура, што од камена, што од костију. Многе фигуре још увек нису анализиране, много је још неоткривених, а такође много је оних које су завршиле у приватним збиркама, а одатле у иностранство.

Извори: Википедија, Вечерње новости

Фотографије: Вечерње новости

АУТОР: МИЛАН НИКОЛИЋ

 

Медведњак- пронађен најстарији „џепни календар“.

GUBITAK KAO DOBITAK Predraga Čudića

 

Nedavno je  odštampana, posle mnogo godina, zabranjena i uništena knjiga pesnika i satiričara Predraga Čudića „Ljudske slabosti“. To je lep trenutak za srpsku kulturu i književnost i ozbiljna opomena vlastodršcima svih boja…Pošto  je reč o zaista „fantomskoj“ knjizi, koja nije imala priliku da živi onda kada je prvi put odštampana, zbog današnje generacije mladih čitalaca, pozivamo srpske književne kritičare da pišu o ovoj knjizi, kritički naravno…

prednja strana korica drugog izdanja Čudićeve knjige

…

Autobiografija

Rođen 1943. u Risanskoj br. 4 pored Palate pravde, Započeo gimnaziju Stevan Sremac u Senti, odmah pored rodne kuće Sremčeve, a završio istu pod itnenom, iznenada biagopočivšeg na državnim poslovima, Moša Pijade. Diplomirao Opštu književnost sa teorijom na Filološkom u suton šezdesetosmaških protesta. Lutaotrbuhom za kruhom od nemila do nedraga, od honorarca na radiju do ambasadora. Najveći deo radnog veka proveo u Biblioteci grada, video svojim oćima desetine hiljada nepotrebnih knjiga. Ali, nažalost, nisam kao kolega bibliotekar, slabovidi Borhes, stvorio maestralnu sublimaciju svega toga. Naprotiv, uprkos svemu viđenom napisao petnaestak knjiga poezije, proze, poezije za decu, Preživeo u dva maha suđenje za verbalni delikt. Još uvek na sreću živim u blizini Palate pravde, ali na bezbednoj distand; čekam i verujem u pravdu i njenu pravednu sporost, kažu da rukopisi ne gore.

Ali ovo je Savamala, ko zna!?

Ali svetli cifjevi džepne revoludje nalažu mi da predložim reformu sahrane. Ljude koji ginu u saobraćajnim i drugim nesrećama nositi direktno u kasapnice i prodavati na kilo. Mrtvačeva familija će tako imati koristi od prodatog mesa, a ne izdatke kao sada. To je prvi korak u reformi sahrane i prvi korak progresa, pobede krize mesa. Petogodišnji plan reforme početi već sutra. Ljude umrle prirodnom smrću koristiti u mesnoj industriji, a one koji su svet napustili posle zarazne bolesti, preraditi pomoću specijalnih tehnoloških procesa da bi se sprečifa mogućnost prenošenja zaraze. Ukinuti groblja, dosadašnja groblja ili ostaviti kao kulturno istorijske parkove, ili preorati i zasaditi povrće. Groblja su veoma plodna, videćete, biće i dve tri žetve godišnje. Da bi se ljudi navikli na sve to, na naglu promenu jelovnika, meso treba reklamirati, a cene moraju biti populame. Nećemo više ići  na grobove naših bardova nego ćemo se, prolazeći  kraj kasapnice, sećati: Eh, ovde smo nekad kupili kilogram velikog poete, metafizičara i nežnog mislioca. I naši preci su jeli ljudsko meso, a zašto smo ga se mi odrekli, zar su oni bili neljudi!? Pobedimo predrasude, olakšajmo sebi život. Nije li sve to zamajavanje oko čovekove sahrane jedan klasni običaj, klasno zlo i ništa više!Neka živi naša xepna revolucija!“

(tekstovi sa unutrašnjih klapni, drugog – nekada zabranjenog i uništenog izdanja Čudićevog romana, koji se pojavio 2013. godine u „Ediciji Podzemna struja“ pod naslovom : Predrag Čudić: LJUDSKE  SLABOSTI: Zapisi jednog smetenjaka, Beograd: Levo krilo d.o.o, u tiražu od 500 pr.  – ISBN 978-86-89225-01-3  (Ur. Tomislav Marković)

Poledjina korica Čudićeve knjige

….

Odlomak iz romana „Ljudske slabosti“ 

Nema razloga da mi ne verujete! Mali sam, krivonog, brkat i rošav. Ne znam da li da vam pokažem fotografiju? Ali i na fotografiji biste videli to isto: mali, zdepast, krivonog, brkat i rošav. Za lov na muve sam odlično građen, jer jasno je da su za muve niži tipovi bolji, brže se kreću i izdržljiviji su. Ja sam muve, možda je to moja greška, lovio golim rukama. Drugi su imali razne sprave, pomagala… Najbolje bi bilo da prekinem. Jer, po svemu sudeći, ovo što radim ne vodi ničemu. Zašto bi meni prijalo da pišem istinu? A ako ćemo govoriti samo istinu, ono o zavesi koju sam pre poćetka spustio čista je izmišljotina. Da li ste vi bili tu kada sam spuštao zavesu, da li ste prisustvovali mom svečanom spuštanju zavese? Međutim, žalosna je istina, da sam ipak učestvovao na konkursu za ubice muva. Naravno, taj konkurs je bio u Nepalu, aja sam lovio ovde kod nas, naše, domaće muve. Kad sam ulovio tri sepeta, tražio sam mogućnost da s plenom odletim u Nepal, da uzmem nagradu, ali niko nije hteo da mi plati put, peške ne bih stigao na vreme. I tako, sve je propalo!

Sada očajavam gledajući uginule muve, ovde se taj dragoceni teret ne može unovčiti. Recite mi šta da radim? Tri sepeta muva, dva meseca mukotrpnog lova? Uništio sam sve muve u okolini, i to da mi se ne plati. Eh, da sam u Nepalu, sad bih bio bogat! Odmah se vraćam, izvinite, prozujala je jedna, vrag će je znati otkud se ispilila! Možda je bila samo ranjena, izvukla se iz sepeta. Jeste li je čuli i vi? Prozujala mi je prkosno ispred nosa! Do viđenja, vraćam se odmah, samo da je stignem. Uh, ala sam se zadihao, znam, suvišno je i govoriti, osećate to. Jurio sam je do dubrišta, ali nije se ta rodila koja će meni umaći. Eno je, leži sad iščupanih nogu i krila, u stvari, ostavio sam joj samo jednu nogu, da se vidi da je živa.  Kaznio sam je.  Hoću da je mučim. Zašto da je ne kaznim?! Pa otkud njoj, molim vas, ta drskost da pokuša bekstvo? Neka sad beži slobodno, neka skakuće na jednoj nozi, kunem se časnim krstom da na nju više neću obraćati pažnju. Reći ćete da sam svirep? Ali, molim vas, dragi intriganti, zašto se vi toliko zanimate za moju svirepost? Ako sam svirep, ostavite me na miru, gledajte svoja posla, šta njuškate? Ja radim sve ovo besplatno! Nikakvog interesa nemam. Ne, ne može se meni zameriti da sam lenština i parazit, eto lovio sam samo-pregorno tri meseca muve. Ne, neću nikakvu titulu, nikakva zvanja…

Lagao sam, nikakve muve nisam lovio, stvarno, zanosio me je konkurs za ubice muva u Nepalu, ali nisam učestvovao. Bilo bi glupo, ipak, njihov šef je raspisao konkurs za lov na nepalske muve, a ne naše. A onu jednu, koju sam jurio do đubrišta, nju sam stvarno kaznio, neka ispašta zbog svega, zbog propuštene moje prilike da se proslavim i obogatim. O, kad bih se bar osećao uvređenim zbog svega toga? Nikako da se bar kobajagi prenem. Da kažem: od sutra ćemo prevr-nuti ploču. Počećemo novi život – ima još vremena! Ali kako to da učinim kad ne osećam potrebu za tim?! Kako je lepo podsmevati se, pijuckajući kafu sa šlagom, propalom muholovcu.

Od sad ću, ne obraćajući pažnju na vas, zaklinjući se da ću kao svedok na sudu govoriti istinu i samo istinu, reći: Ništa me se sue to ne tiče, ja sam završio gimnaziju! Ja sam: ne muholovac, propali muholovac, nego čovek sa gimnazijom. Socijalistička: matematika, hemija, fiskultura, nemački, engleski, latinski, istorija! Sve sam to savladao! Jer kod nas sve što je čovečije ne sme da bude strašno! Ja sam erudita, znam tridesetak latinskih poslovica koje sadrže svu mudrost svetsku, znam nekoliko hemijskih formula i nijedno agregatno stanje vode ne može me više iznenaditi.

Etiam auera calcaria acutos dentes habet. Ha, ha, ha, znam da vas pola pojam nema šta sam rekao. Ko vam je kriv što niste obrazovani. Vidim vas, ha, ha, ha, kako buljite kao telad u šarena vrata. Oni koji imaju nekakav priručnik, njima je donekle lako, pronaći će oni šta to znači, ali oni koji nemaju leksikona neka pitaju na 666 898. Ha, ha, ha, to je moj profesor latinskog, ha, ha, ha! Baš sam vickast! Stvarno okrenite njegov broj, znaće on već. Broj je taj još uvek njegov, juče sam razgovarao sa njegovom udovicom! Idem da večeram, ne ljutite se. Prezalogajite i vi,pa da se nađemo posle večere. Gde god hoćete, nema tog mesta na svetu koje mi ne odgovara. Ja više volim komarce od muva. A vi? Ne marim, može deset komaraca da navali, ja ništa. Ubijam što može da se ubije, ostalo trpim. Dao bih sto muva za deset komaraca. Večerao sam, a vas još nema. Čekam vas i uzdišem. Evo, već je pola deset, a vas ni od korova. Ne mogu da počnem bez vas. Sećate li se šta smo se dogovorili pre večere? lzneverili ste! Uostalom, to se od vas moglo očekivati. Možda ste otrčali da se raspitate šta ona poslovica znači. Dobro, o latinskom nemate pojma, ali da bih proverio s kim se družim, recite: kako je umro don Kihot?… Niko ništa. Pa, don Kihot nije umro, on je besmrtan. Ha, ha, ha, ha! Priznajte da sam stvarno erudita, to je sad u modi! Izvinite, neko zvoni! Možda ste to baš vi, izvinite, samo da vas pustim unutra!… Niko?! Kako to da objasnimo? Niko pred vratima, niko u hodniku, ni iza vrata, ni prema podrumu?! Uostalom, šta da vam pričam. Homo sum: humani nihili a me alienum puto! Pa zašto me tako gledate? Kako s vama, pobogu, da razgovaram kad ne znate latinski?! Rekao sam, upamtite jednom zauvek: sve što je Ijudsko nije mi strašno. Jer, bez obzira da li smo bili mamuzani zlatnom mamuzom ili ne, patili smo, i zlatna mamuza ima oštre zube. Šta ćete: istorija je učiteljica života! Istorija je učiteljica života moje učiteljice istorije. Gde su ti sada koji su nas mamuzali tokom vekova? Lako je bilo njima da mamuzaju zaveden, lud, naivan narod. Nek dođu sada, pa da ih opalimo po njušci. Jer, mi, iako nismo svi komunisti, za komunizam smo! Jerje ono što mi radimo najbolje moguće govorila je moja učiteljica istorije. Gde su sad oni koji su kinjili sve moje napaćene učitelje, dedove mojih drugova, ljude našeg grada, zemlje, gde su sad ti koji su nam zadavali tolike udarce, nestali su- ha, uništeni su, gotovo je s njima! Je li moguće, drugovi i drugarice, da smo ih uspeli likvidirati!? Ako je tako, svima vama dodeljujem odlikovanja za hrabrost u rodoljublju. Zadužena za pitanje: narod u borbi protiv narodnih neprijatelja u sumračno predvečerje velikog praznika revolucije, četvrtog časa, učiteljica učiteljice života je udarala staračkim dlanom o sto. Postigli smo sve što smo želeli i pored teškoća. Iščistili smo u narodu narodnog neprijatelja: neke smo proterali preko granice, neke pobili u bekstvu, neki su sami od sebe nestali bez traga, neke smo prevaspitali, i sad ih ima, al malo, bezopasni su, mada se dobro skrivaju, podmukli su, mada izgledaju naivno, krvožedni su, mada izgledaju pitomo, neprijatelji su našeg napretka – vrag će ih znati šta imje! Trebalo bi ih sve pohvatati pa poslati na lečenje. To su sve klinički slučajevi, beda i šljam, izgubili su vlast pa imje krivo, hoće pošto poto da umešaju prste u naše bolje sutra. Ali sreća je naša što se svi slažu da smo mi nepobedivi! Svetla, pozitivna, prava istorija našeg društva počela je početkom drugog svetskog rata. Sad ti se ja uplićem u ovo predavanje i predlažem da se drugom svetskom ratu ispeva himna. Svi kažu da to nije lepo, to je zlonamerno. Ali ja tvrdim da niko unapred ne može da zna šta ja hoću da kažem tom himnom. Naša stara učiteljica istorije, ah, naša stara učiteljica života govoraše: Danas smo svi svedod daje Stara bila propala buržoaska monarhija sa nesposobnim kraljevima ijoš gramziirijim političarima. Vi niste to sve mogli da vidite, ali uerujte mi na reč! Časna reč, partijska, govorila je stara, u pedesetoj primljena u partiju, časna komunisti čka reč, dok smo živeli u staroj kao da sam bila slepa, sad mi se tek veo skinuo sa očiju. Naša istorija nije duga, ako sue saberete: dvadesetak godina, ali svima je jasno da smo odavno bili u pravu. Ima teškoća, ali nema nijedne ozbiljne istorijske slabosti. Sve je na svom mestu i možda ću ja umreti, govorila je često učiteljica života, ali vi ćete se setiti kako samja govorila da idemo samo napred i, kad ui budete u mojim godinama, ova zemlja će biti raj na planeti. Sm će nas ueličati, ceo svet će se kajati što nije išao našim putem, a mi smo svima nudili naš primer, nikad mi nismo bili sebični. Kajaće se sutra oni koji nam se danas iz zlobe smeju, ogovaraju nas na sve strane, i na Istoku i na Zapadu a turisti će tada više dolaziti zbog našeg fenomenalnog uspeha nego zbog naše krasne prirode. Jer, mi jesmo siromašna zemlja, ali mi imamo sve: najbolji narod, najbolje pionire, omladince, radnu snagu, intelektualce, političare, najbolju oranicu, najbolje pašnjake, najbolje, naravno, ovce, najbolje rudare, i, samim tim, najbolje rudnike, najbolje radnike i, podrazumeva se, najbolje fabrike i tako do u besk-raj. Samo da se to još malo uredi, samo da zagladimo posledice rata i bede stare i mi smo već na konju. A sve je počelo kada je Hitler kao manijak naualio na našu zemlju zato što muje narod rekao: „Ne!“ Ustuari, počeloje ranije, ali tad je malo ko slutio da će biti onako kako najbolje može da budel Znate, i Hitler je pogrešio, nije umeo lepo sa našim narodom, njegoua teorija je u početku bila dobra, ali to beše privid samo! „Zavadipa vladaj!“ Toje kod nas palilo samo u početku, posle se narod opametio, video je da je bolje brat-stvo ijedinstvo nego… zavadipa vladaj! Naoružao se narod kako je mogao i pošao goloruk, bosonog, žedan, gladan i neobučen protiv… do zuba, desetostruko jačeg neprijatelja, tukao gaje golim rukama, herojski.

O, istorijo, istorijo, učiteljice našeg najnovijeg života, uzvi-kujem sa bolnim sećanjem u grudima i prelazim na hemiju, organsku i neorgansku hemiju – našu budućnost. Jer ono što je bila: velika, krvava, neustrašiva, pravedna, herojska, neosocijalistička, nepoštedna, goloruka, nesebična, krvava, ne znam da li sam krvava već rekao, ali neka, još jednom kažem: krvava, triput podvlačim, pardon, samo da prelis-tam novine, znate li da je umro ciganski kralj Južnoafričkih Cigana, evo, proverite, na drugoj strani, zamislite, otišao je da umre u Južnoj Americi, u Santjago: ciganski roman-tizam, pomozite njegovom sinu da se popne na ciganski presto, iako je ciganski, presto je presto, oh, gramatičari, lektori, pomozite mi da stavim tačku, nikako da se snađem, počeo sam o borbi golorukoj i bespoštednoj, pa prešao preko krofni i smrti ciganskog kralja na izbor novog kralja, a tačku nikako da stavim, da uobličim, da zaokružim misao moju, o, lektori, lektori, pomozite, upomoć! Ja sam kao onaj naš pisac veliki što u tri toma nije stavio tačku. Nagradili su ga za to. Hvala hudoj sreći mojoj pisačkoj, tačka je stavljena, istina, ispod znaka uzvika, ali, ipak, tačka je i ispod znaka uzvika tačka, hajd, na zdravlje, uspelo je! Rekli smo: hemija je naša duboka i visoka budućnost, kao što je istorija naša prošlost. Da li ste vi za organsku ili neorgansku hemiju? Šta se osvrćete? Nema nikoga iza vas, vas, baš vas pitam!.. Hemija će koristiti društvu a društvo hemiji! I tako će to jedno uz drugo napre-dovati dok jednog dana ne počnemo hemijskim putem proizvoditi ljude! Tad smo u komunizmu, jasno je, hemija plus revolucija, a može i obrnuto! Ali hemija se neće zadržati na živim ljudima proizvedenim bez slabosti današnjih, nego će ići dalje, usavršavaće savršene, nema tu nacija i nacionalnosti, nema tu rasa i klasnih razlika, svi slični kao pivske flaše, a nesalomljivi. Hemija ih proizvede i da na raspolaganje partiji, a partija posle osvešćava, osmišljava… Ali nećemo mi hemijskim putem samo ljude proizvoditi. Sve, sve što treba. Recimo: svinje! U epruvetu naliješ malo kiseline organske, malo ugljenih hidrata greješ 11 retorti, malo belančevina, mineral koji pridodaš, brnjicu, promućkaš sve to, triput greješ, jedanput ohladiš i, gle, već ^rokće svinja. Nema tu da se krmača prasi, pa da paziš, da svinjce ćistiš, da koncentrat daješ, i kad izneseš na pijacu, pa zaceniš, svi kažu: skupo je. Ovde, kod nas, kad dođe to sto čekamo, ne, ne, greška, izvinjavam se, mi ne čekamo nego hrlimo prema cilju; kad tamo dođemo, onda, uđi u laboratoriju a njih će biti na svakom ćošku, i reci: hoću svinju od sto pedeset kilograma žive vage, i dok si popušio cigaretu, ona grokće i skici, trepće, ne može da se na svet navikne, a već slanina od pedlja, to će bili komunizam! Ali, bez hemije – ništa! Pa naši će komarci med nositi. Mož’te misliti kako će biti kad komarci budu med nosili! Ukrstićemo mi pčelu i komarca, u krv će nam direktno med ubrizgavati, umesto svraba osećaćemo slast! A ovih današnjih komaraca hoće li biti? Hoće, bar za one koji ne mogu bez njih, neko je navikao da se češe. A kako će se oešati ako ga ne svrbi?! E, radi tih biće i starih komaraca, današnjih, ali to sa pčelama-komarcima, to je budućnost. ,Ier, stare još uvek svrbi svetski bol! A kad smo već kod svetskog bola, malopre sam se vratio od berberina. Na putu za komunizam svratio sam do berberina jer mi je kosa bila preko ušiju. Sve je bilo dobro dok me je šišao i poverljivo u uho šaputao kako više ne može da ide na pecanje, ali kad ine je počeo sapunjuti, pa kad me je uhvatio za nos i počeo brijati ispod nosa! Odmah sam odlučio da pustim brkove. Nisam znao da li mi se ruga ili je to uobičajeno? Ako je to bio berberski stil, pljujem im nasred stila, nagradio sam ga ironijom: u komunizmu će ribe plivati rekom sa pecačkim priborom u stomaku i samo će izbaciti, pljunuti pribor na obalu u ruke pecarošu struk da povuče…

( str. 3-9, drugog izd.)

____________ Dodatak: Svedočanstvo

Predrag Čudić: Kako sam finansirao štampanje i uništavanje svoje knjige

 

Na rukopisu romana Ljudske slabosti radio sam krajem šezdesetih pod neizbežnim utiskom burne ’68. kada sam i sam bio diplomac na katedri za svetsku književnost i teoriju književnosti. Odlomke o radniku samoubici objavio sam u Studentu ’69. godine. Knjigu sam ponudio Prosveti ’72, a ondašnji urednik za prozu mi je posle višemesečnog „Čitanja“ uredno vratio rukopis, bez nekog određenog obrazloženja, što u ono vreme mladi pisci od urednika nisu mogli ni očekivati. Nekoliko godina kasnije nezavisni izdavač Slobodan Mašić počeo je da štampa knjige kao što su: Tikve Dragoslava Mihailovića, Muka s rečima Miće Danojlića i druge te sam se ponadao da bi se i moja knjiga mogla dopasti. Vratio sam se rukopisu posle pet godina i uz neznatna skraćenja ponudio ga S. Mašiču.

U ediciji Nezavisna izdanja S. Mašića knjiga se pojavila krajem 1978. Mala knjižara Matice Srpske, preko puta Gradskog komiteta SK, bila je dovoljno velika za one retke prijatelje koji su prisustvovali promociji Ljudskih slabosti na Svetog Nikolu 19. decembra. Nekoliko prigodnih reči recenzenta Miće Danojlića samo su pojačale moje osećanje teskobe, ali sam se potajno nadao da će naš svetac, zaštitnik našeg doma, Sveti Nikola, učiniti nešto za moju knjigu. Avaj, pravi sveci ne čine ništa od danas za sutra.

13. II 1979. zamenik okružnogjavnog tužiocamr. Pantelija Jerinić na osnovu čl.5 Zakona o  sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja, donosi rešenje o privremenoj zabrani rasturanja knjige: „Ljudske slabosti“ od autora Predraga Čudića iz Beograda u izdanju autora i Slobodana Mašića iz Beograda – zbog tekstova na stranicama: 9-12 itd. itd… putem kojih se iznose neistinite vesti i tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost čimeje uđnjena povreda čl. 135. st. 1. tač. 2. Zakona o javnom informisanju.

U obrazloženju mr. P. Jerinića, zamenika okružnog tužioca, pored ostalog stoji: „U romanu Ljudske slabosti autor se postavlja kao smetenjak koji đtaocima iznosi svoje zapise. (Tužilac u podnaslovu knjige nalazi da su to zapisi jednog smetenjaka, na osnovu toga on zaključuje da je i autor smetenjak! To je verovatno našao u pravosudnoj teoriji književnosti.) Govoreći o Ijudskim slabostima, kojihje bilo i kojih će uvek biti, autor pri tome zlonamerno i lažno iznosi neistine (sic!) u odnosu na jugoslovenski društveno ekonomski ipolitički sistem iprikazuje daje naš socijalistički samoupravni sistem sazdan na principima negativnih strana čovekove ličnosti. Ceo roman ima za motiv da putem iznošenja neistinitih turdnji i saopštenja jugoslavensko društvo predstavi kao propalo moralno i ekonomski. Takva saopštenja sigurno determinišu pripadnost autora onim Ijudima koji stvarne prilike u zemlji izuitoperavaju do otvore-nog negiranja osnovnih crta društua ifizionomije naše zajed-nice u kojoj se socijalizam ostvaruje u svim slojevima i struk-turama društuene zajednice.“

Tako je govorio magistar P. Jerinić ne razmišljajući o logici teksta i podteksta, već samo o tajnom nalogu po kojem treba likvidirati pisca i knjigu. Baš u to vreme, kad pisci nisu smeli biti proroci, kada su jedini vizionari bili Kardelj i Tito, nizali su se sledeći istorijski događaji: Tito je čestitao Čaušeskuu rođendan, Kastro je slavio 20 godina revolucije, Sihanuk je pisao Titu, Mikulić, Dolanc i Kurtović su bili na Brionima.

Okružni sud u Beogradu u veču sastavljenom od sudije Simić Ilije, kao predsednika veća i sudija porotnika Savin Milana i Samardžija Mihajla, kao članova veća i zapisničarem Mitrić Stanom, u postupku po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu ut. br. 20/79 od 13. II 1979. godine za zabranu rasturanja knjige „Ljudske slabosti“ od autora Predraga Čudića, a u izdanju autora i Slobodana Mašića iz Beograda, po održanom pretresu na dan 16. II 1979. godine u prisustvu zamenika Okružnog javnog tužoca Jerinić Pantelije i izdavača Čudić Predraga i Mašić Slobodana, doneoje i istog danajavno objavio

Rešenje

1. Zabranjuje se rasturanje knjige »Ljudske slabosti«  …
   pošto se u ovoj knjizi iznose neistinite vesti i tvrđenja
   kojima bi se mogla uznemiriti javnost a na osnovu člana…
2. Knjiga »Ljudske slabosti« oduzima se i ima se uništiti,
   kao i kliše, a štamparski slog rasturiti.
3. Rešenje okružnog javnog tužilaštva… zamenjuje se ovim
   rešenjem.
4. Izreka ovog rešenja po pravosnažnosti objaviće se u
   Službenom listu SFRJ.
5. Obavezuju se izdavači Čudić Predrag… i Mašić Slobodan… da solidarno snose troškove postupka, čiju će visinu naknadno odrediti posebnim rešenjem predsednik veća.

Sud je odbio tvrdnju autora da je u knjizi ispričana pripovest o životnim tegobama jedne izmišljene ličnosti, da sama forma proznog književnog dela isključuje iznošenje „saopštenja i informacija“ koje navodi tužilaštvo, da bi se predlog javnog tužioca mogao odnositi samo na onu knjigu koja se bavi određenim ličnostima, mestima i događajima.

Sledeći pravnu pouku žalili smo se Vrhovnom sudu Srbije.

Vrhovni sud Srbije u Beogradu u  veću sastavljenom od

sudija: Veličković Sretena, kao predsednika veća, dr. Pavlice

Jovana i Jovanović Božidara kao članoua ueća i višeg savet-

nika Žikić Ljiljane, kao zapisničara, u postupku za zabranu

rasturanja   knjige   „Ljudske   slabosti“…   rešavajući  žalbu

punomoćnika   autora  i  izdavača   adv.   Srđe  Popovića  iz

Beograda Kr. 17/ 79 od 16. II 1979. godine, na sednici veća

održanoj 23. II 1979. godine, u prisustvu zamenika javnog

tužioca Srbije Miloša Aleksića, doneo Rešenje. Odbija se kao

neosnovana žalba punomoćnika… izjavljena protiv rešenja

Okružnog suda… Vrhovni sud Srbijeje razmotrio spise ovog

predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem, predloga zame-

nika JTS da se žalba odbije kao neosnovana, pa je po oceni

navoda u žalbi našao: U žalbi se zaključuje: knjiga „Ljudske

slabosti“ je roman na koji se ne može primeniti zakon o

javnom informisanju. Književnost ne spada u informativne

delatnosti i književni izraz ne predstavlja javnu informaciju.

Stav žalbe da se na knjigu „Ljudske slabosti“ ne može primeniti zakon ojavnom informisanju, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovan. Pojam štampane stvarije određen u odredbi člana 3. Zakona o sprečavanju zloupotrebe Štampe i drugih vidova informisanja. Pod štampanim stvarima, u smislu tog zakona, podrazumevaju se knjige… Na osnovu ovih zakon-skihpropisa knjiga „Ljudske slabosti“predstavlja štampanu stvar i zato se na nju kao takuu može primeniti član 135… Ne upuštajući se u ocenu da lije delo „Ljudske slabosti“ roman u  smislu   teorije  književnosti,   ono je  u  svakom  slučaju knjiga… (sic!)

U Žalbi priložena istovetna mišljenja profesora Nikole Miloševića i književnika Danila Kiša, koja su u odnosu na inkriminisano delo kao vrstu umetničke tvorevine, data sa aspekta teorije književnosti nisu bitna za ocenu nužnosti zabrane knjige kao štampane stvari, s obzirom da takva nužnost nije proistekla zbog književne forme pomenute knjige, već zbog toga što je autor kao stvaralac izneo neisti-nita tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost. U vezi s tim, ni ovaj argument žalbe koji se koristio u pobijanju prvostepenog rešenja, nije se mogao prihvatiti kao osnovan.

Dakle, sud ne može prihvatiti kao osnovanu tvrdnju teorije književnosti po kojoj roman nije ni vest ni tvrđenje i sa informacijama za javnost nema nikakve veze. Jer je za časni sud pre svega roman štampana stvar, tj. knjiga!

U žalbi se ističe da je ovde reč o romanu kao umeiničko književnom delu koji opisuje neverovatne događaje i koji na svoj način prilazi stvari, pa zbog toga, svojom neistinom i uzbudljivom izmišljotinom, ne bi mogao uznemiriti javnost u smislu čl.135. st. 1. tač. 2 Zakona ojavnom informisanju

I ovi navodi žalbe se ocenjuju kao neosnovani.

Knjiga „Ljudske slabosti“ nema jasno određene fabule i izričito izražene poruke. Ona predstavlja niz priča koje nisu ni prostorno ni strogo uremenski određene. U njima su data: razmišljanja, sećanja na prošlost u kojima autor vodi razgovor sa samim sobom ukazujući pri tom i na svoja videnja o budućnosti, analize likova u sredini u kojoj žiue a sue to uz poseban akcenat u odnosu na samoupravljanje, položaj radnika uopšte, uz podsmeh našoj revolucionarnoj ratnoj i posleratnoj prošlosti zajedno sa socijalističkim pute-vima daljeg razvitka, sa prikazom nosilaca političkih funk-cija kao nemoralnih, nepoštenih, smešnih i nesposobnih, da bi čitalac iz svega toga našao poruku koja se uostalom tako neodoljiuo nameće.

Tako je govorio Vrhovni sud Srbije! Ne znam koliko su naši sudovi bili pravedni, ali ako je Vrhovni ovako nepismen kakvi su nam tek opštinski?! Mogu li se ljudi ovakve nepis-menosti, uopšte, baviti procenjivanjem književnog teksta?! Uostalom, možda je to samo deo naše mračne prošlosti?!

Među brojnimprimerima kojima obiluje knjiga i koji su nave-deni u pruostepenom rešenju, stoje i druge tvrdnje kojima se stvara posebna atmosfera sa jasno datom pozidjom prema ideji socijalizma, prema društveno ekonomskim i političkim prilikama u našoj zemlji. Prema tome, kad se te prilike u našoj zemlji poistovećuju sa onim sa čim se one uporedo prikazuju očigledno je da se za njih u knjizi „Ljudske slabosti“ daju neistinita tvrđenja. (Da li je uporedo prika-zivanje i poistovećivanje? Da li je uporedo prikazivanje istovremeno i neistinito tvrđenje? To znaju samo sudije.) Takva sadržina knjige ne može se ni u kom slučaju braniti slobodom umetničkog stvaranja. Jer, kad se ta „sloboda“ koristi protivno interesima društva koji su zaštićeni ustavom, onda to opravdava zabranu knjige „Ljudske slabosti“ kao štampane stvari.

U konkretnom slučaju se ne radi ni o slobodi umetničkog izraza. Sud opšte nadležnosti, time i Vrhovni sud se ne upušta u ocenu umetničke i estetske vrednosti pomenute knjige, mada se čovek ne može oteti utisku nelagodnosti kada se ona prezentira čitaocu. To doista nije predmet ocene ove odluke. Međutim na prevaziđene granice dobrog ukusa u negativnom smislu pri opisu pojedinih situacija se ukazuje samo zato što su ti opisi tako ukomponovani sa tekovinama naše revolucije, da one svojim degutantnim izrazom obezvređuju njihov značaj a time bi mogao da vređa osećanja čitalaca koji su upravo vezani za te tekovine revolu-cije i posle revolucionarne izgradnje.

Sud, dakle, sudi na osnovu utiska o mogućim povređenim osećanjima onih čitalaca koji su vezani za tekovine reVolu-cije!

Stoga Vrhovni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud ocenio da bi iznošenje neistinitih tvrdnji nauedenih u pobi-janom rešenju, kao i drugih, moglo izazvati uznemirenje javnosti.

Izvršni odbor Udruženja književnika Srbije, koji sam pismeno obavestio o čitavom slučaju tražeći kolegijalnu podršku, nije me udostojio ni jedne jedine pismene reči, niti je raspravljao o slučaju „Ljudskih slabosti“. Shvatao sam ih, kolege su bile u velikom poslu oko organizacije parti-jskog savetovanja pisaca!

A istorijski događaji u zemlji, koja se dičila da je jedna od najuglednijih dužnika, nizali su se, ispisujući najveličan-stvenije stranice naše istorije: Tito je čestitao 60. rođendan Džavidu Nimaniju uz orden junaka socijalističkog rada. Pojavilo se kapitalno delo naše društveno ekonomske teorije autora Vladimira Bakarića: „Na pravom putu“. U Beogradu je skupljeno 17,5 miliona dinara za izgradnju Škole J. B. Tito u Kumrovcu! Obeležena je dvogodišnjica smrti Džemala Bijedića! Beogradska „Radnička štampa“ je pripremila novu knjigu Edvarda Kardelja „Devizni, bankar-ski i monetarni sistem“. Fadilj Hodža je postao savezni sekretar unutrašnjih poslova. Sabrana Titova dela su i dalje bila najčitanija knjiga.

Pominjale su naše novine i »slučaj moskovskih pisaca oko „Metropola“«, ali slučaj »Ljudske slabosti« ostao je slučaj bez adekvatnog odjeka i bez dostojnog komentara. Tako je naša kulturna javnost na slučaju „Ljudskih slabosti“ pokazala svoj bespogovorni pristanak na marginalnu ulogu koju joj je totalitarna politika dodelila, jalova boljševička politika kao poslednji stupanj razvoja slovenske duše.

Umesto prejakih reči poenta koja košta: Okružni sud u Beogradu… doneo je dana l. juna 1979. godine Rešenje – obavezuju se izdavači knjige  „Ljudske slabosti“ Predrag Čudić iz Beograda i Slobodan Mašić da solidarno plate troškove postupka za zabranu rasturanja knjige „Ljudske slabosti“ u iznosu od 2700. dinara, u roku od 15 dana od prauosnažnosti rešenja, pod pretnjom prinud-nog izvršenja.  Obrazloženje Pravosnažnim rešenjem ovog suda… obavezni su izdavači… da solidamo snose troškove postupka…   Kako je   na   osnovu   troškovnika   u   spisima ustanovljeno da troškoui postupka iznose  1.700.  dinara, koliko je isplaćeno iz budžetskih sredstava suda na ime troškova uništenja zabranjene knjige i isplate naknade „Sl. listu“ za objavljivanje rešenja o zabrani, dokje paušal opre-deljen na 1,000. dinara prema dužini trajanja i složenosti postupka.

I tako sam zbog brige društva za svaki utrošen dinar i svako nepodobno osećanje stekao retku počast da finansiram ne samo štampanje nego i uništenje svoje knjige. Da li da to danas smatram dobitkom?!

__________ Izvor: spomenuto izdanje

1991.

 

Чишћење библиотеке / Бела Тукадруз

Чишћење помоћне просторије, оставе за годишта књижевних часописа.

_________________________________________________________

17. јул је 2013.  Дошао сам до двоброја београдске „Књижевности“, 5-6/1981. годину.

Темат: КЊИЖЕВНИЦИ О ТИТУ (894). Темат : МЛАДА СРПСКа КРИТИКА (905). Данило Киш: Енциклопедија мртвих (934), итд.

Уредништво часописа: Вук Крњевић, главни и одговорни уредник, Звонимир Костић, оперативни уредник, Радослав Братић, Љубиша Јеремић, Мирослав Максимовић, Душан Матић (уоквирен, значи преминуо), Радивоје Микић, Воја Чолановић и Петар Џаџић.

Анкета КЊИЖЕВНА КРИТИКА И САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНА УМЕТНОСТ (1192 – 1215; прилози Србе Игњатовића Књижевна критика, њен идентитет и инвенција; Мирослава Оташевић Ка антрополошком детерминизму, Љиљана Шоп Критика као део динамичног процеса, Небојша Васовић Вишезначност која функционише, Александар Јовановић Двоструки смисао тежње за научношћу). Сећам се само две реченице Н. Васовића: „Критичар не може бити доследан на начин једног филозофа или научника који се бави књижевношћу. Такође, није на њему да попут идеолога истим речима тврдоглаво… “ итд. У суштини, тапкање у месту; то јест можда и нешто много горе него тапкање – киша која кружи око… Пазите ову тврдњу: “ Нема непосредног,изворног читања. Само прави читалац – а то је више  теоријска конструкција него емпиријска датост – будући да је био изван система и историје, био је непосредни читалац: могао је искрено да се обрадује или разгневи, зачуди или огорчи…“ Погодите, ко је тај дубокомислени критичар, аутор тих редака око којих се обавила паучина и папирна плева, непосредних читаалаца – секутића мишева…

Овде ни најбоља књижевна критика не може да изврши вредновање и превредновање. То је изгледа задатак фатума, тј. смрти. Погледајте, где су сви ти бивши уредници и сарадници књ. часописа „Књижевност“ – сада, ових дана. Неки су се преселили на гробље, неки у угодније фотеље, у заборав сасвим заслужен. Неки уживају „националну пензијицу“, дабоме, заслужену. Кад погледате шта су, као уредници потписивали, сасвим су је заслужили, наравно!

„Књижевност“ је мртав часопис; већ годинама; и узалудно је шминкање тог мртваца. Али, у библиотеци треба да буде укоричених годишта, и „Књижевности“, и „Комуниста“, дабоме, и других тврдих режимских листова и часописа, као нека врста подсетника. Да нас не би учили памети и „изворном читању“ тзв. „млади критичари“  „Књижевности“, да нам не би доказивали немогућност изворног читања и разумевања. У суштини, „Књижевност“ је окупљала једну сјајну бирократску плејаду писаца самоуправног социјализма, не поричем им памет и начитаност, не, не.  Мало ми је било одурно када су се, ни десет година, после овог броја који спомињем и у другим приликама – прешалтовали, променили „веру за вечеру“, или побегли који су могли да не гледају овај пакао у којем ми живимо, ево скоро четврт века, или постали службени ројалисти… (….)

Цвет…. могућа локација КС (Звижд, јул 2013. Снимак „Заветине)