Како да се дође до папирне верзије „Заветина +“ на српским киосцима? И зашто ни 5. број „Заветина +“ неће бити одштампан?
Уредник часописа „Заветине +“
Одговор ми је на ово питање, на први поглед, изгледао лак. Тако ми се чинило, све док нисам добио пар електронских писама, не само од редовних сарадника „Заветина“ већ и од једног дела оних пријатеља до којих још увек стиже „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“. Та писма су ме, не устежем се да кажем, изненадила, јер у суштини сви као да су се правили Тоше, пишући та писма.Како им одговорити? А да их не повредим? Зар је могуће да не схватају да „Заветине“ излазе још увек захваљујући ванредним напорима уредника?
17. априла 2014. године, покушао сам да одговорим, мало директније, ипак, једном од пријатеља, од кога сам понајмање очекивао да се прави Тоша, тј. невешт…
„Драги пријатељу!
Колико знам, тј. проверио сам, – послао сам ауторски примерак „Заветина+“ , бр. 3, април 2014, сваком сараднику – одмах чим је то било готово. Пре неколико дана, однео сам и обавезне примерке тога броја, на ЦД, у Народну библиотеку Србије.
Али ако бих тако завршио писмо, то не би било ни природно, ни прави одговор. Хвала на добрим жељама – Христос воскресе!
Ипак, да напишем мало изокола верујући да би на тај начин то можда помогло да разумеш. Ја сам хтео да публикујем истовремено и електронску и папирну верзију часописа „Заветина+“ , најмање шест бројева годишње. Крајем минуле и почетком ове године, позвао сам пријатеље и симпатизере, да се претплате на часопис „Заветина+“ . Пре тога сам публиковао тзв. Нулти број ч. „Заветина+“ поделивши га широком кругу читалаца, међу којима су били и чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Баш када је био публикован Нулти број, нашао сам једног штампара који је понудио да одштампа наредни број часописа за 43.000,00 дин. (1000 примерака „Заветина+“ на 16 страница формата „Политике“, таблоид). Кад сам то рекао блиском пријатељу, који се разуме у штампање, цене, и остало, он је начинио понуду за једну другу штампарију, где су понудили да штампају 10 бројева часописа по цени – по броју 25.000,00 дин. Годишње то је око 250.000,00 дин (око 2500 Е). Толики новац ја нисам имао, али , наравно, нисам желео да одустанем од издавања часописа, па макар то било и на ЦДу, тзв. електронско издање.
Рачуница је неумољива и показује, да би 200 скупљених претплатника (годишња претплата у висини од 2000, 00 дин) могло да помогне штампање десет бројева часописа „Заветина+“. Сигурно је да би се од тих 10.000 примерака ч. „Заветина+“ продало барем пола тиража и тако обезбедио новац за издавање часописа у следећој години, као и ислата макар симболичних хонорара сарадницима. Две хиљаде динара – колико износи годишња претплата – нису неки велики новац, али у исто време тако уложен могао би да омогући велику, много већу ствар – да унесе промају, али стварну промају, у наш књижевни живот, где часописи, постојећи, најчешће разговараају сами са собом, или штрче као бастиони извесних књижевних секти, које су се добро ушанчиле. Али – да ли ја о свему томе теби треба да причам и пишем ово писмо, теби који знаш јер си жестоко све кужно стање наших часописа жестоко критиковао? Јер знаш сву нашу књижевну муку и тугу, глупост, себичност и неорганизованост? Не, боље да завршим ово писмо чињеницама : До тренутка када пишем ово писмо скупио сам петнаестак претплатника – и словима петнаестак. Тим новцем не може да се одштама ни један број (рачунајући и припрему за шатампу). Од тих 15 претплатника само су 3 чланови Групе ЗАВЕТИНЕ Запис. Остали су – нечланови, седморо је из света (Америка, Канада, Француска, Немачка), четворо из Србије, Македоније, Босне и Хрватске.
Тако говоре чињенице. То није фијаско, али је неуспех! Да ли само мој. О чему ова врста неуспеха говори индиректно?
По природи посла, уредничког, контактирам са не малим бројем писаца. Није мали број оних који схватају – да ако се не саморганизујемо као писци, ђаво ће нас однети у бестрага. И треба да нас однесе, ако гледамо само свој ћепенак (то је нама остало од Турака, а богами и од комуњара). Али , ја сам прихватио чињеницу: нисам успео, натеран сам на компромис. Ја бих више од свих, веруј ми, волео да одштампам на папиру часопис! Међутим, та варијанта је тренутно и скупа и неизводива. Због неких наших старих колега, Миодрага Мркића ( а он није једини од старе гарде који су навикли на папирне верзије часописа), пре неки дан кад смо се видели и попили кафу, он ми је са таквом тугом рекао да би волео да то види на папиру. Сишли смо у Принципову улицу, преко пута Економског факултета, где има једна фотокопирница, јер сам имао на усб меморији ПДФ најновијег броја часописа, и они су ми за пар минута одштампали тих шеснаест страница на осам листова А3 формата, и са једне и са друге стране за 150,00 дин. То је наравно скупо, али колеги су очи засијале! Јер то на папиру заиста изгледа прилично добро.
Јавило ми се десетак колега, сарадника, неки су одушевљени („Овај број је пун као око, нема ни мало маглице“)
Дакле, ето одговора на твоје питање, како да дођеш до папирне верзије часописа. Важно је да пребациш електронску верзију, тј. ПДФ часописа, тзв. ауторски примерак на усб, и одеш у неку већу фотокопирницу, и кажеш да ти одштампају свих 16 страна двострано на осам листова формата А3 (то је 2 х А4 – папир на коме куцамо) и то у 100% величини, дакле приближни формат „Политике“.
Што се тиче тзв. Нултог броја – е он има много више листа, послаћу ти електронску верзију. Тај број је преломио мој заменик, и то се може фотокопирати, јер је то скоро формат књиге, али нисам питао колико би то коштало? Броширани повез код ових код којих ја фотокопирам износи 150,00 дин
Осећам се понекад тако усамљено: тако је мало људи који раде на стварању нових односа, ствари, погледа, вредновања и превредновања. Кретени и партијски подрепаши су много боље организовани него памет Србије. Пре месец дана су ми вратили рукопис романа „Енциклопедија уврежених предрасуда“, можда мој најбољи роман; послао сам га главном уреднику, а одговорила ми је управница, кукајући како немају пара, етц. А само после неколико дана видим штампали књигу песама супруге бивш. главн. Уредника те издвачке куће од „националног значаја“! Извињавам се због ове напомене. Мени се чини, веруј ми, да нам нема спаса, због заблуда пре свега, а поготову оне најглавније и најпогубније – да ми имамо толико вредних писаца. Ствар је у томе да ми једва имамо неколико песника, оних правих, само неколико, а остало су пришипетље – добро организоване, много боље од наше глупости и инертности, али досадило ми је, веруј ми, да бијем бој против ветрењача, као дон Кихот. Заправо, ја сам последњих 20 и кусур година издавао часописе који су се временом гасили – без ичије новчане помоћи, док су у то време у овој земљи шминкали бабе и оживљавали вампире, многи, па и наше тзв. колеге… Али, ти ту причу мало боље знаш од мене….
Све најбоље, а здравље пре свега. Јер само живи можемо да се боримо и да покушамо да се организујемо, иначе – ко ће нам други помоћи? Ако не направимо „Фонд узајамне помоћи“ – бојим се да нам се лоше пише…“
Итд. Итд.
Нисам добио одговор на ово писмо, не верујем ни да ћу га добити икад. И то је поразно. Не један од тих пријатеља, које сам сматрао изузетно блиским, по незадовољству и аргументима који су ми изгледали разумно, али не и њихова кукњава, понашали су се не могу рећи детињасто, већ апсурдно: очекивали су да дође Годо и да неки тамо Годо реши њихове проблеме, књижевне и критичке. Нека добра вила, што ће да падне са неба и једним хокус покусом измени стварно поразно стање у нашем друштву, култури, књижевности, издаваштву. Заборавили су да се ствари у књижевном животу мењају органима, живим органима – тјј. Часописима, који неће никоме титрати ону ствар. Који ће бити независна гласила.
А да би неко, у овој и оваквој земљи, издавао независни часопис, издавач мора бити истински независтан. А то, како рачуница показује, могу да омогуће 200 претплатника и један неустрашив и долседан уредник. Или, то може и на друфи начин – ако имате богату тетку – као покојни Крлежа – па вам она завешта новац за издавање часописа. Ја сам ставио до знања својим пријатељима да таквих тетака и ујака немам. Помрли су.
Док будем могао, ја ћу публиковати „Заветине+“ онако како могу, па ком опанци ком обојци (што би рекао наш народ). Ја се не бојим, поновићу, свога неуспеха! Мој неуспех није само мој. То није моја срамота. И шта више ту да се прича, довољно је јасно. Никада више и никога нећу позивати да буде претплатник, јер зашто бих? Зашто би мени, рецимо, био више потребан један нови часопис, него многим другим српским писцима критички настројеним? Мог у и ја после свега да послушам цара Марка Аурелија и да се окренем оној једној ствари која има истинску вредност: да живим до краја у истини и правичности и да будем благ према лажљивцима и свима неправедницима…
Елем, и сам сам се понео – неискрено. Одговорио сам рутински, али Христос није васкрсао! И неће васкрснути све док не поверујемо у немогуће!
Није једноставно данас бити уредник часописа, који већ на ударним својим страницама има упозорење евентуалним читаоцима:
Ове новине не финансира Министарство културе, већ филнатропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине…
Nedavno je odštampana, posle mnogo godina, zabranjena i uništena knjiga pesnika i satiričara Predraga Čudića „Ljudske slabosti“. To je lep trenutak za srpsku kulturu i književnost i ozbiljna opomena vlastodršcima svih boja…Pošto je reč o zaista „fantomskoj“ knjizi, koja nije imala priliku da živi onda kada je prvi put odštampana, zbog današnje generacije mladih čitalaca, pozivamo srpske književne kritičare da pišu o ovoj knjizi, kritički naravno…
prednja strana korica drugog izdanja Čudićeve knjige
…
Autobiografija
Rođen 1943. u Risanskoj br. 4 pored Palate pravde, Započeo gimnaziju Stevan Sremac u Senti, odmah pored rodne kuće Sremčeve, a završio istu pod itnenom, iznenada biagopočivšeg na državnim poslovima, Moša Pijade. Diplomirao Opštu književnost sa teorijom na Filološkom u suton šezdesetosmaških protesta. Lutaotrbuhom za kruhom od nemila do nedraga, od honorarca na radiju do ambasadora. Najveći deo radnog veka proveo u Biblioteci grada, video svojim oćima desetine hiljada nepotrebnih knjiga. Ali, nažalost, nisam kao kolega bibliotekar, slabovidi Borhes, stvorio maestralnu sublimaciju svega toga. Naprotiv, uprkos svemu viđenom napisao petnaestak knjiga poezije, proze, poezije za decu, Preživeo u dva maha suđenje za verbalni delikt. Još uvek na sreću živim u blizini Palate pravde, ali na bezbednoj distand; čekam i verujem u pravdu i njenu pravednu sporost, kažu da rukopisi ne gore.
Ali ovo je Savamala, ko zna!?
Ali svetli cifjevi džepne revoludje nalažu mi da predložim reformu sahrane. Ljude koji ginu u saobraćajnim i drugim nesrećama nositi direktno u kasapnice i prodavati na kilo. Mrtvačeva familija će tako imati koristi od prodatog mesa, a ne izdatke kao sada. To je prvi korak u reformi sahrane i prvi korak progresa, pobede krize mesa. Petogodišnji plan reforme početi već sutra. Ljude umrle prirodnom smrću koristiti u mesnoj industriji, a one koji su svet napustili posle zarazne bolesti, preraditi pomoću specijalnih tehnoloških procesa da bi se sprečifa mogućnost prenošenja zaraze. Ukinuti groblja, dosadašnja groblja ili ostaviti kao kulturno istorijske parkove, ili preorati i zasaditi povrće. Groblja su veoma plodna, videćete, biće i dve tri žetve godišnje. Da bi se ljudi navikli na sve to, na naglu promenu jelovnika, meso treba reklamirati, a cene moraju biti populame. Nećemo više ići na grobove naših bardova nego ćemo se, prolazeći kraj kasapnice, sećati: Eh, ovde smo nekad kupili kilogram velikog poete, metafizičara i nežnog mislioca. I naši preci su jeli ljudsko meso, a zašto smo ga se mi odrekli, zar su oni bili neljudi!? Pobedimo predrasude, olakšajmo sebi život. Nije li sve to zamajavanje oko čovekove sahrane jedan klasni običaj, klasno zlo i ništa više!Neka živi naša xepna revolucija!“
(tekstovi sa unutrašnjih klapni, drugog – nekada zabranjenog i uništenog izdanja Čudićevog romana, koji se pojavio 2013. godine u „Ediciji Podzemna struja“ pod naslovom : Predrag Čudić: LJUDSKE SLABOSTI: Zapisi jednog smetenjaka, Beograd: Levo krilo d.o.o, u tiražu od 500 pr. – ISBN 978-86-89225-01-3 (Ur. Tomislav Marković)
Poledjina korica Čudićeve knjige
….
Odlomak iz romana „Ljudske slabosti“
Nema razloga da mi ne verujete! Mali sam, krivonog, brkat i rošav. Ne znam da li da vam pokažem fotografiju? Ali i na fotografiji biste videli to isto: mali, zdepast, krivonog, brkat i rošav. Za lov na muve sam odlično građen, jer jasno je da su za muve niži tipovi bolji, brže se kreću i izdržljiviji su. Ja sam muve, možda je to moja greška, lovio golim rukama. Drugi su imali razne sprave, pomagala… Najbolje bi bilo da prekinem. Jer, po svemu sudeći, ovo što radim ne vodi ničemu. Zašto bi meni prijalo da pišem istinu? A ako ćemo govoriti samo istinu, ono o zavesi koju sam pre poćetka spustio čista je izmišljotina. Da li ste vi bili tu kada sam spuštao zavesu, da li ste prisustvovali mom svečanom spuštanju zavese? Međutim, žalosna je istina, da sam ipak učestvovao na konkursu za ubice muva. Naravno, taj konkurs je bio u Nepalu, aja sam lovio ovde kod nas, naše, domaće muve. Kad sam ulovio tri sepeta, tražio sam mogućnost da s plenom odletim u Nepal, da uzmem nagradu, ali niko nije hteo da mi plati put, peške ne bih stigao na vreme. I tako, sve je propalo!
Sada očajavam gledajući uginule muve, ovde se taj dragoceni teret ne može unovčiti. Recite mi šta da radim? Tri sepeta muva, dva meseca mukotrpnog lova? Uništio sam sve muve u okolini, i to da mi se ne plati. Eh, da sam u Nepalu, sad bih bio bogat! Odmah se vraćam, izvinite, prozujala je jedna, vrag će je znati otkud se ispilila! Možda je bila samo ranjena, izvukla se iz sepeta. Jeste li je čuli i vi? Prozujala mi je prkosno ispred nosa! Do viđenja, vraćam se odmah, samo da je stignem. Uh, ala sam se zadihao, znam, suvišno je i govoriti, osećate to. Jurio sam je do dubrišta, ali nije se ta rodila koja će meni umaći. Eno je, leži sad iščupanih nogu i krila, u stvari, ostavio sam joj samo jednu nogu, da se vidi da je živa. Kaznio sam je. Hoću da je mučim. Zašto da je ne kaznim?! Pa otkud njoj, molim vas, ta drskost da pokuša bekstvo? Neka sad beži slobodno, neka skakuće na jednoj nozi, kunem se časnim krstom da na nju više neću obraćati pažnju. Reći ćete da sam svirep? Ali, molim vas, dragi intriganti, zašto se vi toliko zanimate za moju svirepost? Ako sam svirep, ostavite me na miru, gledajte svoja posla, šta njuškate? Ja radim sve ovo besplatno! Nikakvog interesa nemam. Ne, ne može se meni zameriti da sam lenština i parazit, eto lovio sam samo-pregorno tri meseca muve. Ne, neću nikakvu titulu, nikakva zvanja…
Lagao sam, nikakve muve nisam lovio, stvarno, zanosio me je konkurs za ubice muva u Nepalu, ali nisam učestvovao. Bilo bi glupo, ipak, njihov šef je raspisao konkurs za lov na nepalske muve, a ne naše. A onu jednu, koju sam jurio do đubrišta, nju sam stvarno kaznio, neka ispašta zbog svega, zbog propuštene moje prilike da se proslavim i obogatim. O, kad bih se bar osećao uvređenim zbog svega toga? Nikako da se bar kobajagi prenem. Da kažem: od sutra ćemo prevr-nuti ploču. Počećemo novi život – ima još vremena! Ali kako to da učinim kad ne osećam potrebu za tim?! Kako je lepo podsmevati se, pijuckajući kafu sa šlagom, propalom muholovcu.
Od sad ću, ne obraćajući pažnju na vas, zaklinjući se da ću kao svedok na sudu govoriti istinu i samo istinu, reći: Ništa me se sue to ne tiče, ja sam završio gimnaziju! Ja sam: ne muholovac, propali muholovac, nego čovek sa gimnazijom. Socijalistička: matematika, hemija, fiskultura, nemački, engleski, latinski, istorija! Sve sam to savladao! Jer kod nas sve što je čovečije ne sme da bude strašno! Ja sam erudita, znam tridesetak latinskih poslovica koje sadrže svu mudrost svetsku, znam nekoliko hemijskih formula i nijedno agregatno stanje vode ne može me više iznenaditi.
Etiam auera calcaria acutos dentes habet. Ha, ha, ha, znam da vas pola pojam nema šta sam rekao. Ko vam je kriv što niste obrazovani. Vidim vas, ha, ha, ha, kako buljite kao telad u šarena vrata. Oni koji imaju nekakav priručnik, njima je donekle lako, pronaći će oni šta to znači, ali oni koji nemaju leksikona neka pitaju na 666 898. Ha, ha, ha, to je moj profesor latinskog, ha, ha, ha! Baš sam vickast! Stvarno okrenite njegov broj, znaće on već. Broj je taj još uvek njegov, juče sam razgovarao sa njegovom udovicom! Idem da večeram, ne ljutite se. Prezalogajite i vi,pa da se nađemo posle večere. Gde god hoćete, nema tog mesta na svetu koje mi ne odgovara. Ja više volim komarce od muva. A vi? Ne marim, može deset komaraca da navali, ja ništa. Ubijam što može da se ubije, ostalo trpim. Dao bih sto muva za deset komaraca. Večerao sam, a vas još nema. Čekam vas i uzdišem. Evo, već je pola deset, a vas ni od korova. Ne mogu da počnem bez vas. Sećate li se šta smo se dogovorili pre večere? lzneverili ste! Uostalom, to se od vas moglo očekivati. Možda ste otrčali da se raspitate šta ona poslovica znači. Dobro, o latinskom nemate pojma, ali da bih proverio s kim se družim, recite: kako je umro don Kihot?… Niko ništa. Pa, don Kihot nije umro, on je besmrtan. Ha, ha, ha, ha! Priznajte da sam stvarno erudita, to je sad u modi! Izvinite, neko zvoni! Možda ste to baš vi, izvinite, samo da vas pustim unutra!… Niko?! Kako to da objasnimo? Niko pred vratima, niko u hodniku, ni iza vrata, ni prema podrumu?! Uostalom, šta da vam pričam. Homo sum: humani nihili a me alienum puto! Pa zašto me tako gledate? Kako s vama, pobogu, da razgovaram kad ne znate latinski?! Rekao sam, upamtite jednom zauvek: sve što je Ijudsko nije mi strašno. Jer, bez obzira da li smo bili mamuzani zlatnom mamuzom ili ne, patili smo, i zlatna mamuza ima oštre zube. Šta ćete: istorija je učiteljica života! Istorija je učiteljica života moje učiteljice istorije. Gde su ti sada koji su nas mamuzali tokom vekova? Lako je bilo njima da mamuzaju zaveden, lud, naivan narod. Nek dođu sada, pa da ih opalimo po njušci. Jer, mi, iako nismo svi komunisti, za komunizam smo! Jerje ono što mi radimo najbolje moguće govorila je moja učiteljica istorije. Gde su sad oni koji su kinjili sve moje napaćene učitelje, dedove mojih drugova, ljude našeg grada, zemlje, gde su sad ti koji su nam zadavali tolike udarce, nestali su- ha, uništeni su, gotovo je s njima! Je li moguće, drugovi i drugarice, da smo ih uspeli likvidirati!? Ako je tako, svima vama dodeljujem odlikovanja za hrabrost u rodoljublju. Zadužena za pitanje: narod u borbi protiv narodnih neprijatelja u sumračno predvečerje velikog praznika revolucije, četvrtog časa, učiteljica učiteljice života je udarala staračkim dlanom o sto. Postigli smo sve što smo želeli i pored teškoća. Iščistili smo u narodu narodnog neprijatelja: neke smo proterali preko granice, neke pobili u bekstvu, neki su sami od sebe nestali bez traga, neke smo prevaspitali, i sad ih ima, al malo, bezopasni su, mada se dobro skrivaju, podmukli su, mada izgledaju naivno, krvožedni su, mada izgledaju pitomo, neprijatelji su našeg napretka – vrag će ih znati šta imje! Trebalo bi ih sve pohvatati pa poslati na lečenje. To su sve klinički slučajevi, beda i šljam, izgubili su vlast pa imje krivo, hoće pošto poto da umešaju prste u naše bolje sutra. Ali sreća je naša što se svi slažu da smo mi nepobedivi! Svetla, pozitivna, prava istorija našeg društva počela je početkom drugog svetskog rata. Sad ti se ja uplićem u ovo predavanje i predlažem da se drugom svetskom ratu ispeva himna. Svi kažu da to nije lepo, to je zlonamerno. Ali ja tvrdim da niko unapred ne može da zna šta ja hoću da kažem tom himnom. Naša stara učiteljica istorije, ah, naša stara učiteljica života govoraše: Danas smo svi svedod daje Stara bila propala buržoaska monarhija sa nesposobnim kraljevima ijoš gramziirijim političarima. Vi niste to sve mogli da vidite, ali uerujte mi na reč! Časna reč, partijska, govorila je stara, u pedesetoj primljena u partiju, časna komunisti čka reč, dok smo živeli u staroj kao da sam bila slepa, sad mi se tek veo skinuo sa očiju. Naša istorija nije duga, ako sue saberete: dvadesetak godina, ali svima je jasno da smo odavno bili u pravu. Ima teškoća, ali nema nijedne ozbiljne istorijske slabosti. Sve je na svom mestu i možda ću ja umreti, govorila je često učiteljica života, ali vi ćete se setiti kako samja govorila da idemo samo napred i, kad ui budete u mojim godinama, ova zemlja će biti raj na planeti. Sm će nas ueličati, ceo svet će se kajati što nije išao našim putem, a mi smo svima nudili naš primer, nikad mi nismo bili sebični. Kajaće se sutra oni koji nam se danas iz zlobe smeju, ogovaraju nas na sve strane, i na Istoku i na Zapadu a turisti će tada više dolaziti zbog našeg fenomenalnog uspeha nego zbog naše krasne prirode. Jer, mi jesmo siromašna zemlja, ali mi imamo sve: najbolji narod, najbolje pionire, omladince, radnu snagu, intelektualce, političare, najbolju oranicu, najbolje pašnjake, najbolje, naravno, ovce, najbolje rudare, i, samim tim, najbolje rudnike, najbolje radnike i, podrazumeva se, najbolje fabrike i tako do u besk-raj. Samo da se to još malo uredi, samo da zagladimo posledice rata i bede stare i mi smo već na konju. A sve je počelo kada je Hitler kao manijak naualio na našu zemlju zato što muje narod rekao: „Ne!“ Ustuari, počeloje ranije, ali tad je malo ko slutio da će biti onako kako najbolje može da budel Znate, i Hitler je pogrešio, nije umeo lepo sa našim narodom, njegoua teorija je u početku bila dobra, ali to beše privid samo! „Zavadipa vladaj!“ Toje kod nas palilo samo u početku, posle se narod opametio, video je da je bolje brat-stvo ijedinstvo nego… zavadipa vladaj! Naoružao se narod kako je mogao i pošao goloruk, bosonog, žedan, gladan i neobučen protiv… do zuba, desetostruko jačeg neprijatelja, tukao gaje golim rukama, herojski.
O, istorijo, istorijo, učiteljice našeg najnovijeg života, uzvi-kujem sa bolnim sećanjem u grudima i prelazim na hemiju, organsku i neorgansku hemiju – našu budućnost. Jer ono što je bila: velika, krvava, neustrašiva, pravedna, herojska, neosocijalistička, nepoštedna, goloruka, nesebična, krvava, ne znam da li sam krvava već rekao, ali neka, još jednom kažem: krvava, triput podvlačim, pardon, samo da prelis-tam novine, znate li da je umro ciganski kralj Južnoafričkih Cigana, evo, proverite, na drugoj strani, zamislite, otišao je da umre u Južnoj Americi, u Santjago: ciganski roman-tizam, pomozite njegovom sinu da se popne na ciganski presto, iako je ciganski, presto je presto, oh, gramatičari, lektori, pomozite mi da stavim tačku, nikako da se snađem, počeo sam o borbi golorukoj i bespoštednoj, pa prešao preko krofni i smrti ciganskog kralja na izbor novog kralja, a tačku nikako da stavim, da uobličim, da zaokružim misao moju, o, lektori, lektori, pomozite, upomoć! Ja sam kao onaj naš pisac veliki što u tri toma nije stavio tačku. Nagradili su ga za to. Hvala hudoj sreći mojoj pisačkoj, tačka je stavljena, istina, ispod znaka uzvika, ali, ipak, tačka je i ispod znaka uzvika tačka, hajd, na zdravlje, uspelo je! Rekli smo: hemija je naša duboka i visoka budućnost, kao što je istorija naša prošlost. Da li ste vi za organsku ili neorgansku hemiju? Šta se osvrćete? Nema nikoga iza vas, vas, baš vas pitam!.. Hemija će koristiti društvu a društvo hemiji! I tako će to jedno uz drugo napre-dovati dok jednog dana ne počnemo hemijskim putem proizvoditi ljude! Tad smo u komunizmu, jasno je, hemija plus revolucija, a može i obrnuto! Ali hemija se neće zadržati na živim ljudima proizvedenim bez slabosti današnjih, nego će ići dalje, usavršavaće savršene, nema tu nacija i nacionalnosti, nema tu rasa i klasnih razlika, svi slični kao pivske flaše, a nesalomljivi. Hemija ih proizvede i da na raspolaganje partiji, a partija posle osvešćava, osmišljava… Ali nećemo mi hemijskim putem samo ljude proizvoditi. Sve, sve što treba. Recimo: svinje! U epruvetu naliješ malo kiseline organske, malo ugljenih hidrata greješ 11 retorti, malo belančevina, mineral koji pridodaš, brnjicu, promućkaš sve to, triput greješ, jedanput ohladiš i, gle, već ^rokće svinja. Nema tu da se krmača prasi, pa da paziš, da svinjce ćistiš, da koncentrat daješ, i kad izneseš na pijacu, pa zaceniš, svi kažu: skupo je. Ovde, kod nas, kad dođe to sto čekamo, ne, ne, greška, izvinjavam se, mi ne čekamo nego hrlimo prema cilju; kad tamo dođemo, onda, uđi u laboratoriju a njih će biti na svakom ćošku, i reci: hoću svinju od sto pedeset kilograma žive vage, i dok si popušio cigaretu, ona grokće i skici, trepće, ne može da se na svet navikne, a već slanina od pedlja, to će bili komunizam! Ali, bez hemije – ništa! Pa naši će komarci med nositi. Mož’te misliti kako će biti kad komarci budu med nosili! Ukrstićemo mi pčelu i komarca, u krv će nam direktno med ubrizgavati, umesto svraba osećaćemo slast! A ovih današnjih komaraca hoće li biti? Hoće, bar za one koji ne mogu bez njih, neko je navikao da se češe. A kako će se oešati ako ga ne svrbi?! E, radi tih biće i starih komaraca, današnjih, ali to sa pčelama-komarcima, to je budućnost. ,Ier, stare još uvek svrbi svetski bol! A kad smo već kod svetskog bola, malopre sam se vratio od berberina. Na putu za komunizam svratio sam do berberina jer mi je kosa bila preko ušiju. Sve je bilo dobro dok me je šišao i poverljivo u uho šaputao kako više ne može da ide na pecanje, ali kad ine je počeo sapunjuti, pa kad me je uhvatio za nos i počeo brijati ispod nosa! Odmah sam odlučio da pustim brkove. Nisam znao da li mi se ruga ili je to uobičajeno? Ako je to bio berberski stil, pljujem im nasred stila, nagradio sam ga ironijom: u komunizmu će ribe plivati rekom sa pecačkim priborom u stomaku i samo će izbaciti, pljunuti pribor na obalu u ruke pecarošu struk da povuče…
( str. 3-9, drugog izd.)
____________ Dodatak: Svedočanstvo
Predrag Čudić: Kako sam finansirao štampanje i uništavanje svoje knjige
Na rukopisu romana Ljudske slabosti radio sam krajem šezdesetih pod neizbežnim utiskom burne ’68. kada sam i sam bio diplomac na katedri za svetsku književnost i teoriju književnosti. Odlomke o radniku samoubici objavio sam u Studentu ’69. godine. Knjigu sam ponudio Prosveti ’72, a ondašnji urednik za prozu mi je posle višemesečnog „Čitanja“ uredno vratio rukopis, bez nekog određenog obrazloženja, što u ono vreme mladi pisci od urednika nisu mogli ni očekivati. Nekoliko godina kasnije nezavisni izdavač Slobodan Mašić počeo je da štampa knjige kao što su: Tikve Dragoslava Mihailovića, Muka s rečima Miće Danojlića i druge te sam se ponadao da bi se i moja knjiga mogla dopasti. Vratio sam se rukopisu posle pet godina i uz neznatna skraćenja ponudio ga S. Mašiču.
U ediciji Nezavisna izdanja S. Mašića knjiga se pojavila krajem 1978. Mala knjižara Matice Srpske, preko puta Gradskog komiteta SK, bila je dovoljno velika za one retke prijatelje koji su prisustvovali promociji Ljudskih slabosti na Svetog Nikolu 19. decembra. Nekoliko prigodnih reči recenzenta Miće Danojlića samo su pojačale moje osećanje teskobe, ali sam se potajno nadao da će naš svetac, zaštitnik našeg doma, Sveti Nikola, učiniti nešto za moju knjigu. Avaj, pravi sveci ne čine ništa od danas za sutra.
13. II 1979. zamenik okružnogjavnog tužiocamr. Pantelija Jerinić na osnovu čl.5 Zakona o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja, donosi rešenje o privremenoj zabrani rasturanja knjige: „Ljudske slabosti“ od autora Predraga Čudića iz Beograda u izdanju autora i Slobodana Mašića iz Beograda – zbog tekstova na stranicama: 9-12 itd. itd… putem kojih se iznose neistinite vesti i tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost čimeje uđnjena povreda čl. 135. st. 1. tač. 2. Zakona o javnom informisanju.
U obrazloženju mr. P. Jerinića, zamenika okružnog tužioca, pored ostalog stoji: „U romanu Ljudske slabosti autor se postavlja kao smetenjak koji đtaocima iznosi svoje zapise. (Tužilac u podnaslovu knjige nalazi da su to zapisi jednog smetenjaka, na osnovu toga on zaključuje da je i autor smetenjak! To je verovatno našao u pravosudnoj teoriji književnosti.) Govoreći o Ijudskim slabostima, kojihje bilo i kojih će uvek biti, autor pri tome zlonamerno i lažno iznosi neistine (sic!) u odnosu na jugoslovenski društveno ekonomski ipolitički sistem iprikazuje daje naš socijalistički samoupravni sistem sazdan na principima negativnih strana čovekove ličnosti. Ceo roman ima za motiv da putem iznošenja neistinitih turdnji i saopštenja jugoslavensko društvo predstavi kao propalo moralno i ekonomski. Takva saopštenja sigurno determinišu pripadnost autora onim Ijudima koji stvarne prilike u zemlji izuitoperavaju do otvore-nog negiranja osnovnih crta društua ifizionomije naše zajed-nice u kojoj se socijalizam ostvaruje u svim slojevima i struk-turama društuene zajednice.“
Tako je govorio magistar P. Jerinić ne razmišljajući o logici teksta i podteksta, već samo o tajnom nalogu po kojem treba likvidirati pisca i knjigu. Baš u to vreme, kad pisci nisu smeli biti proroci, kada su jedini vizionari bili Kardelj i Tito, nizali su se sledeći istorijski događaji: Tito je čestitao Čaušeskuu rođendan, Kastro je slavio 20 godina revolucije, Sihanuk je pisao Titu, Mikulić, Dolanc i Kurtović su bili na Brionima.
Okružni sud u Beogradu u veču sastavljenom od sudije Simić Ilije, kao predsednika veća i sudija porotnika Savin Milana i Samardžija Mihajla, kao članova veća i zapisničarem Mitrić Stanom, u postupku po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu ut. br. 20/79 od 13. II 1979. godine za zabranu rasturanja knjige „Ljudske slabosti“ od autora Predraga Čudića, a u izdanju autora i Slobodana Mašića iz Beograda, po održanom pretresu na dan 16. II 1979. godine u prisustvu zamenika Okružnog javnog tužoca Jerinić Pantelije i izdavača Čudić Predraga i Mašić Slobodana, doneoje i istog danajavno objavio
Rešenje
Zabranjuje se rasturanje knjige »Ljudske slabosti« …
pošto se u ovoj knjizi iznose neistinite vesti i tvrđenja
kojima bi se mogla uznemiriti javnost a na osnovu člana…
Knjiga »Ljudske slabosti« oduzima se i ima se uništiti,
kao i kliše, a štamparski slog rasturiti.
Rešenje okružnog javnog tužilaštva… zamenjuje se ovim
rešenjem.
Izreka ovog rešenja po pravosnažnosti objaviće se u
Službenom listu SFRJ.
Obavezuju se izdavači Čudić Predrag… i Mašić Slobodan… da solidarno snose troškove postupka, čiju će visinu naknadno odrediti posebnim rešenjem predsednik veća.
Sud je odbio tvrdnju autora da je u knjizi ispričana pripovest o životnim tegobama jedne izmišljene ličnosti, da sama forma proznog književnog dela isključuje iznošenje „saopštenja i informacija“ koje navodi tužilaštvo, da bi se predlog javnog tužioca mogao odnositi samo na onu knjigu koja se bavi određenim ličnostima, mestima i događajima.
Sledeći pravnu pouku žalili smo se Vrhovnom sudu Srbije.
Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od
sudija: Veličković Sretena, kao predsednika veća, dr. Pavlice
Jovana i Jovanović Božidara kao članoua ueća i višeg savet-
nika Žikić Ljiljane, kao zapisničara, u postupku za zabranu
rasturanja knjige „Ljudske slabosti“… rešavajući žalbu
punomoćnika autora i izdavača adv. Srđe Popovića iz
Beograda Kr. 17/ 79 od 16. II 1979. godine, na sednici veća
održanoj 23. II 1979. godine, u prisustvu zamenika javnog
tužioca Srbije Miloša Aleksića, doneo Rešenje. Odbija se kao
neosnovana žalba punomoćnika… izjavljena protiv rešenja
Okružnog suda… Vrhovni sud Srbijeje razmotrio spise ovog
predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem, predloga zame-
nika JTS da se žalba odbije kao neosnovana, pa je po oceni
navoda u žalbi našao: U žalbi se zaključuje: knjiga „Ljudske
slabosti“ je roman na koji se ne može primeniti zakon o
javnom informisanju. Književnost ne spada u informativne
delatnosti i književni izraz ne predstavlja javnu informaciju.
Stav žalbe da se na knjigu „Ljudske slabosti“ ne može primeniti zakon ojavnom informisanju, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovan. Pojam štampane stvarije određen u odredbi člana 3. Zakona o sprečavanju zloupotrebe Štampe i drugih vidova informisanja. Pod štampanim stvarima, u smislu tog zakona, podrazumevaju se knjige… Na osnovu ovih zakon-skihpropisa knjiga „Ljudske slabosti“predstavlja štampanu stvar i zato se na nju kao takuu može primeniti član 135… Ne upuštajući se u ocenu da lije delo „Ljudske slabosti“ roman u smislu teorije književnosti, ono je u svakom slučaju knjiga… (sic!)
U Žalbi priložena istovetna mišljenja profesora Nikole Miloševića i književnika Danila Kiša, koja su u odnosu na inkriminisano delo kao vrstu umetničke tvorevine, data sa aspekta teorije književnosti nisu bitna za ocenu nužnosti zabrane knjige kao štampane stvari, s obzirom da takva nužnost nije proistekla zbog književne forme pomenute knjige, već zbog toga što je autor kao stvaralac izneo neisti-nita tvrđenja kojima bi se mogla uznemiriti javnost. U vezi s tim, ni ovaj argument žalbe koji se koristio u pobijanju prvostepenog rešenja, nije se mogao prihvatiti kao osnovan.
Dakle, sud ne može prihvatiti kao osnovanu tvrdnju teorije književnosti po kojoj roman nije ni vest ni tvrđenje i sa informacijama za javnost nema nikakve veze. Jer je za časni sud pre svega roman štampana stvar, tj. knjiga!
U žalbi se ističe da je ovde reč o romanu kao umeiničko književnom delu koji opisuje neverovatne događaje i koji na svoj način prilazi stvari, pa zbog toga, svojom neistinom i uzbudljivom izmišljotinom, ne bi mogao uznemiriti javnost u smislu čl.135. st. 1. tač. 2 Zakona ojavnom informisanju
I ovi navodi žalbe se ocenjuju kao neosnovani.
Knjiga „Ljudske slabosti“ nema jasno određene fabule i izričito izražene poruke. Ona predstavlja niz priča koje nisu ni prostorno ni strogo uremenski određene. U njima su data: razmišljanja, sećanja na prošlost u kojima autor vodi razgovor sa samim sobom ukazujući pri tom i na svoja videnja o budućnosti, analize likova u sredini u kojoj žiue a sue to uz poseban akcenat u odnosu na samoupravljanje, položaj radnika uopšte, uz podsmeh našoj revolucionarnoj ratnoj i posleratnoj prošlosti zajedno sa socijalističkim pute-vima daljeg razvitka, sa prikazom nosilaca političkih funk-cija kao nemoralnih, nepoštenih, smešnih i nesposobnih, da bi čitalac iz svega toga našao poruku koja se uostalom tako neodoljiuo nameće.
Tako je govorio Vrhovni sud Srbije! Ne znam koliko su naši sudovi bili pravedni, ali ako je Vrhovni ovako nepismen kakvi su nam tek opštinski?! Mogu li se ljudi ovakve nepis-menosti, uopšte, baviti procenjivanjem književnog teksta?! Uostalom, možda je to samo deo naše mračne prošlosti?!
Među brojnimprimerima kojima obiluje knjiga i koji su nave-deni u pruostepenom rešenju, stoje i druge tvrdnje kojima se stvara posebna atmosfera sa jasno datom pozidjom prema ideji socijalizma, prema društveno ekonomskim i političkim prilikama u našoj zemlji. Prema tome, kad se te prilike u našoj zemlji poistovećuju sa onim sa čim se one uporedo prikazuju očigledno je da se za njih u knjizi „Ljudske slabosti“ daju neistinita tvrđenja. (Da li je uporedo prika-zivanje i poistovećivanje? Da li je uporedo prikazivanje istovremeno i neistinito tvrđenje? To znaju samo sudije.) Takva sadržina knjige ne može se ni u kom slučaju braniti slobodom umetničkog stvaranja. Jer, kad se ta „sloboda“ koristi protivno interesima društva koji su zaštićeni ustavom, onda to opravdava zabranu knjige „Ljudske slabosti“ kao štampane stvari.
U konkretnom slučaju se ne radi ni o slobodi umetničkog izraza. Sud opšte nadležnosti, time i Vrhovni sud se ne upušta u ocenu umetničke i estetske vrednosti pomenute knjige, mada se čovek ne može oteti utisku nelagodnosti kada se ona prezentira čitaocu. To doista nije predmet ocene ove odluke. Međutim na prevaziđene granice dobrog ukusa u negativnom smislu pri opisu pojedinih situacija se ukazuje samo zato što su ti opisi tako ukomponovani sa tekovinama naše revolucije, da one svojim degutantnim izrazom obezvređuju njihov značaj a time bi mogao da vređa osećanja čitalaca koji su upravo vezani za te tekovine revolu-cije i posle revolucionarne izgradnje.
Sud, dakle, sudi na osnovu utiska o mogućim povređenim osećanjima onih čitalaca koji su vezani za tekovine reVolu-cije!
Stoga Vrhovni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud ocenio da bi iznošenje neistinitih tvrdnji nauedenih u pobi-janom rešenju, kao i drugih, moglo izazvati uznemirenje javnosti.
Izvršni odbor Udruženja književnika Srbije, koji sam pismeno obavestio o čitavom slučaju tražeći kolegijalnu podršku, nije me udostojio ni jedne jedine pismene reči, niti je raspravljao o slučaju „Ljudskih slabosti“. Shvatao sam ih, kolege su bile u velikom poslu oko organizacije parti-jskog savetovanja pisaca!
A istorijski događaji u zemlji, koja se dičila da je jedna od najuglednijih dužnika, nizali su se, ispisujući najveličan-stvenije stranice naše istorije: Tito je čestitao 60. rođendan Džavidu Nimaniju uz orden junaka socijalističkog rada. Pojavilo se kapitalno delo naše društveno ekonomske teorije autora Vladimira Bakarića: „Na pravom putu“. U Beogradu je skupljeno 17,5 miliona dinara za izgradnju Škole J. B. Tito u Kumrovcu! Obeležena je dvogodišnjica smrti Džemala Bijedića! Beogradska „Radnička štampa“ je pripremila novu knjigu Edvarda Kardelja „Devizni, bankar-ski i monetarni sistem“. Fadilj Hodža je postao savezni sekretar unutrašnjih poslova. Sabrana Titova dela su i dalje bila najčitanija knjiga.
Pominjale su naše novine i »slučaj moskovskih pisaca oko „Metropola“«, ali slučaj »Ljudske slabosti« ostao je slučaj bez adekvatnog odjeka i bez dostojnog komentara. Tako je naša kulturna javnost na slučaju „Ljudskih slabosti“ pokazala svoj bespogovorni pristanak na marginalnu ulogu koju joj je totalitarna politika dodelila, jalova boljševička politika kao poslednji stupanj razvoja slovenske duše.
Umesto prejakih reči poenta koja košta: Okružni sud u Beogradu… doneo je dana l. juna 1979. godine Rešenje – obavezuju se izdavači knjige „Ljudske slabosti“ Predrag Čudić iz Beograda i Slobodan Mašić da solidarno plate troškove postupka za zabranu rasturanja knjige „Ljudske slabosti“ u iznosu od 2700. dinara, u roku od 15 dana od prauosnažnosti rešenja, pod pretnjom prinud-nog izvršenja. Obrazloženje Pravosnažnim rešenjem ovog suda… obavezni su izdavači… da solidamo snose troškove postupka… Kako je na osnovu troškovnika u spisima ustanovljeno da troškoui postupka iznose 1.700. dinara, koliko je isplaćeno iz budžetskih sredstava suda na ime troškova uništenja zabranjene knjige i isplate naknade „Sl. listu“ za objavljivanje rešenja o zabrani, dokje paušal opre-deljen na 1,000. dinara prema dužini trajanja i složenosti postupka.
I tako sam zbog brige društva za svaki utrošen dinar i svako nepodobno osećanje stekao retku počast da finansiram ne samo štampanje nego i uništenje svoje knjige. Da li da to danas smatram dobitkom?!
17. јул је 2013. Дошао сам до двоброја београдске „Књижевности“, 5-6/1981. годину.
Темат: КЊИЖЕВНИЦИ О ТИТУ (894). Темат : МЛАДА СРПСКа КРИТИКА (905). Данило Киш: Енциклопедија мртвих (934), итд.
Уредништво часописа: Вук Крњевић, главни и одговорни уредник, Звонимир Костић, оперативни уредник, Радослав Братић, Љубиша Јеремић, Мирослав Максимовић, Душан Матић (уоквирен, значи преминуо), Радивоје Микић, Воја Чолановић и Петар Џаџић.
Анкета КЊИЖЕВНА КРИТИКА И САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНА УМЕТНОСТ (1192 – 1215; прилози Србе Игњатовића Књижевна критика, њен идентитет и инвенција; Мирослава Оташевић Ка антрополошком детерминизму, Љиљана Шоп Критика као део динамичног процеса, Небојша Васовић Вишезначност која функционише, Александар Јовановић Двоструки смисао тежње за научношћу). Сећам се само две реченице Н. Васовића: „Критичар не може бити доследан на начин једног филозофа или научника који се бави књижевношћу. Такође, није на њему да попут идеолога истим речима тврдоглаво… “ итд. У суштини, тапкање у месту; то јест можда и нешто много горе него тапкање – киша која кружи око… Пазите ову тврдњу: “ Нема непосредног,изворног читања. Само прави читалац – а то је више теоријска конструкција него емпиријска датост – будући да је био изван система и историје, био је непосредни читалац: могао је искрено да се обрадује или разгневи, зачуди или огорчи…“ Погодите, ко је тај дубокомислени критичар, аутор тих редака око којих се обавила паучина и папирна плева, непосредних читаалаца – секутића мишева…
Овде ни најбоља књижевна критика не може да изврши вредновање и превредновање. То је изгледа задатак фатума, тј. смрти. Погледајте, где су сви ти бивши уредници и сарадници књ. часописа „Књижевност“ – сада, ових дана. Неки су се преселили на гробље, неки у угодније фотеље, у заборав сасвим заслужен. Неки уживају „националну пензијицу“, дабоме, заслужену. Кад погледате шта су, као уредници потписивали, сасвим су је заслужили, наравно!
„Књижевност“ је мртав часопис; већ годинама; и узалудно је шминкање тог мртваца. Али, у библиотеци треба да буде укоричених годишта, и „Књижевности“, и „Комуниста“, дабоме, и других тврдих режимских листова и часописа, као нека врста подсетника. Да нас не би учили памети и „изворном читању“ тзв. „млади критичари“ „Књижевности“, да нам не би доказивали немогућност изворног читања и разумевања. У суштини, „Књижевност“ је окупљала једну сјајну бирократску плејаду писаца самоуправног социјализма, не поричем им памет и начитаност, не, не. Мало ми је било одурно када су се, ни десет година, после овог броја који спомињем и у другим приликама – прешалтовали, променили „веру за вечеру“, или побегли који су могли да не гледају овај пакао у којем ми живимо, ево скоро четврт века, или постали службени ројалисти… (….)
ЧАСОПИСИ који више не излазе > али ДЕЛУЈУ као тиха вода 