одломци из једног романа, који, ево, у Србији, чека – више од три деценије да буде штампан

(Ексклузивно)

_____________

 

V

ТРИДЕСЕТ И ПРВА КЊИГА СУЗ

(Последње  забелешке Ф. Сенковића, настале пред његову отмицу и нестанак; 2001., делимично сачуване) 

(….) Један шугави мачак, којег сам срео пре неки дан близу Калемегдана, замјаука овако: “Знате ли ви, молићу лепо, како се утерује дуг?”Замислите, такво једно питање које поставља мачак. Јер и мачори данас знају да је уносније утеривати дугове него пецати или рибарити на Дунаву. И мачор очекујући мој одговор каза уместо мене:”Као и кратак, само што мало дуже траје!” И шмугну у једно од оних дворишта, где се, можда, котила и његова чувена чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-чукун-баба!

Да не дужимо; тако вам је то: чак и мачке и пси, у овој земљи која се буса у прса и верује у некакву своју слободарску традицију, више памте – и од песника и историчара, нарочито оних успешних, тј. дворских…

Занат аласа је заборављен, много су уноснија нека друга занимања – “оверавање”, рецимо. Мачке крај Дунава, па и сам мачак “Мика”, узалуд сањају о мирисном рибљем залогају. Ето, тај мачак “Мика”, причама оживљава успомене на Мику аласа; сви други у Београду као да су заборавили на чувеног математичара и сузовца.

Држао је момке – калфе и шегрте, који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је Мика “силазио на воду” – тада је руководио по неколико дана целокупним послом. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа.С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима… Јер Мика Алас је уживао у старом и примитивном и патријархалном начину живота, а из дна душе је мрзео све што је ново и модерно. И као што никад није хтео да обуче фрак, смокинг или реденгот, нити да стави на главу цилиндар, тако се енергично одупро  да се његова соба патоше паркетом и снабде савременим намештајем и конфором; само у једној соби осећао се као код своје куће. Када су срушили дедину кућу и на место ње подигнли нову, ону у којој ће касније и дочекати судњи час,  па кад му је архитекта показао нацрт  за лепо израђена улазна врата за кућу, Мика је инсистирао  да се на тим вратима, уместо украса, изреже рељеф шарана. Који рибари и мачке обожавају.

– Да – настављао је своју  причу мачак „Мика“ – Мика Алас се најбоље осећао  у кући свог пространог и лепог винограда на Топчидерском брду. Чим се после Балканског рата Мика Алас вратио са фронта у Београд, настанио се у тој кући; ту се осећао увек врло добро; ту је све још изгледало и стајало онако као у старо доба, одатле је Мика видео своју Саву, уживао у самоћи и радио неуморно. Ту су га с времена на време посећивали, не само Јелено Мисаиловић и Милутни Миланковић, него и други сузовци, и ту су се сви седећи  у хладу старих стабала проводили угодне часове. Осећали су се срећни у свом и научном позиву, али и у другим делатностима,  што су им се могли посветити далеко од светске граје…

Срећни исход и завршетак Балканских ратова прослављен је у Београду целе идуће зиме, оне између 1913. и 1914. године. Никада дотле није се у Београду толико веселило, свирало, играло и пило као тада. И сузовци прославише те године своју славу светог Филимона на дотле невиђен начин. Случај је хтео да је, баш тих дана, Мика са својим аласима уловио сома незапамћених димензија. Тај џин од рибе донесен је жив и здрав у Коларчеву салу – ону предратну – у којој се одржавала сузовска слава и смештен у велики рибарски чамац између крупног грумења леда. Био је толико дугачак да му је фарка вирила из чамца. Он је био главни згодитак томболе која је тога вечера на забави одржана.

Велика сала била је пуна гостију, а иако их је било који су дошли и у смокингу, Мика је ушао са шубаром на глави и чизмама на ногама; свирао је са својим оркестром целу ноћ…

И врло убедљиво је приповедао о антиподима – Милутину  Миланковићу и Мики Аласу – пливачу и непливачу. Мачак „Мика“ је обожавао Милу Аласа, као домаћина и кувара, као мајстора  који је из уловљене јесетре  својеручно вадио  ајвар, прерађивао дрвеним ножевима и зачињавао. Једном је Миланковића, свог млађег колегу, почастио вечером од неколико јела која су била изванредна, али Миланковић није знао од чега су  справљена, да ли од рибе или  каквог другог створа,   а мачак „Мика“  је знао да је  вечера спремљена од изнутрица једног огромног створа…

Мачак „Мика“  био је – у односу на оне тзв. приповедачке њушке из Француске  бр. 8 – Рабле и Сервантес! И због тога сам  добар део пролећа проводио више покрај Дунава него у УКС, где човек никад није био сигуран да га неко не шпијунира. Баш кад ми је било најтеже, ишао сам са мачком на земунску пијацу и дунавски кеј, и дуго са њим лутао узводно обалом. Када би моје ћутање постало нападно, предуго, мачак „Мика“ ми је говорио о белом праху и марихуани, и да их треба повремено пробати. Марихуана је постала јефтинија…

Откуд тај мачак све то зна? И ко је, напослетку, тај мачак „Мика“? …

VI

ТРИДЕСЕТ И ДРУГА КЊИГА СУЗ

(Живот у три века.)

Стојна Војиновић, из Ракове Баре код Кучева, рођена је 1. маја 1894. године, тј. рођена је три, четири године раније, пошто није исте године пријављена. Њен први муж Станоје Жумареће био је неваљао, распродао је богато наслеђе. Бекрија, женскарош, коцкар, робијаш. Да би на крају живота продавао на вашарима црвену воду (клакер). На самрти јој је забранио и запретио да не сме да се уда за Милана „Српцана“, који је од њих откупио сву њихову имовину.

Није га послушала : удала се за богатог супарника…

Ружан сан. Излазим из аутобуса; бачена хрпа књига, укоричених. Грабим две, најдебље. Још један  човек узима бачене књиге. Просед. Не познајем га… Упознајемо се. Помиње два песника : Нога и Ђога. Ја се представљам, али он не казује своје име. Место где налазимо књиге подсећа на некадашњу зграду  (бомбардовану)  савезног мин.  унутр. послова. Идемо тротоаром. Мрачно је. Он  мокри у мраку… Пси. Чопор паса. Подгојених, зубатих, црних. Бачија паса луталица; закрчила улицу… Спровод; момци у црним кожњацима; опасног изгледа. Мој  познаник  каже нешто што их изазива; узвраћају претњом. Спровод; они су претходница спровода…

Овде (ни)је Центар : место где се Снови и Кошмари скупљају и преводе у речи. Кућа у којој сам рођен, постоји. Кућа у којој сам провео детињство срушена је. Не постоји више нигде другде до у мом сећању. Нова кућа, подигнута је иза оне старе, срушене. То је била грешка из незнања. Нова кућа је КУЋА ПРИВИЂЕЊА, КОШМАРА. Ту (одмах после укопа, првих ноћи) свраћају мртви, тумарају ; могу се отерати, кад постану врло бучни, несносни, сложеним  обредом. Причао ми је једном отац о свему томе, али нисам записао. Пропустио сам много тога. Испред, те, Нове куће (у сну из кога сам се пробудио)  има нека огромна коцка која шишти, као да је постало тесно неком  водоскоку у стени. Каква је то  коцка? Налик је на терасу испред куће. У даљини  је, у сну тераса, и назив места; неког далеког места на југу (на југу Србије) ; цвеће режем погледом као бријачем…Растојање је прилично између терасе испред Нове куће и Терасе са цвећем у даљини, али оно је неважно. Бежим, и тако се будим…

Трагам још увек за  Центром.. – Овде је као на Копаонику, каже ми колега. Први пут је дошао у овај крај (Лабудово брдо)… Јер је снег нападао током богојављенског јутра; снег  га подсећа на Копаоник? Овде, ипак, није Копаоник, и није моје родно место, и ова Кућа, није Нова кућа. Овде је постављен темељ за велико сабирање. Овде, за овим столом, зеленим као травица у рано пролеће, силази  језа низ кичму. Главобоља је прошлост. И многе болести су, верујем, прошлост… Сврби ме  длан леве руке. Да ли то значи да ћу дати или добити паре? Моја мајка би одмах знала… Моја мајка је далеко, у  Новој кући (на североистоку); тамо она лежи и опоравља се у једној  од соба.

Тамо је и мој отац. И мој млађи син.

Тамо влада невидљива Сила сапињања

Оглашавају се чавке, гласови анђела који се повлаче? Наступа јутро…

Овде се скупљају многе ствари. Неважне и важне. Овде Снови и Бојазни могу да говоре својим матерњим језиком. Исто тако, допуштено је и стварима које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да цвркућу цвркутом птичица које најављују промену времена. Дрвена ограда, ливада  шумска, пет пластова испред зеленог  шумарка горуна, налик на борове, и бледоплаво небо са флотом небеских галија – облака : делимичо преведена фотографија у речи. Јер, када би била преведена  у целини, требало би додати још јагње (куповину јагњета). Снежну белину процветалих врзина успут, опор и горак мирис глога, цвркут шева, и на стотине других слика. Прво се јави слика  блиског  брежуљка на северу, са чијег се врха, ведрих дана, види Четврта рајска река. Виде се и друге ствари, предели, пејсажи.. Овде се полази од једне ствари и стрпљиво напредује према хиљадама других…Јер је свет исто што и крошња великог дрвета, олистала крошња, са безброј листова; свет је хиљадоструко већи…И све је у њему сложено лепо и прекрасно, као перје дивљег голуба, фазана, пауна…

Овај  Центар има безброј  џепова, напуњених дрангулијама. Узео сам метлу и започео чишћење, п о т п у н о   ч и ш ћ е њ е! Црвена трака (за писаћу машину; ко зна када покварена!). Црвена нит. Прва писаћа машина, набављена у  среском суду. Истргнути листови из уџбеника. Пуно белих старих празних. Гумице. Фотографије. Фотографије. (Са венчања. Кумови; званице. Деца. Колеге, познаници из Студентског града.  Ствари на погрешном месту. ) Цуцле. Кесе. Оловке у боји. Цигарет папир. Дуван, подгорички. Плакат друкаторски у боји против Студија Б, Вука Драшковића. Нов рајфешлус. Црн. Многобројни изводи из ПШ. Плаћени  рачуни – телефонски, за струју. Обрачуни плате. Евиденција трошења новца. Копије докумената упућених јавном тужиоцу Србије, општинском и окружном суду. Новчане упутнице. Православни календар за 1999. Корице насл. странице једне од књига. Ценовник једне графичке фирме. Улошци за хемијске оловке. Мој Усисивач је чудо : све усисава, талог година, прашину, носталгију и незаборавне мелодије, депресије, неурозе, шизофренију…

= извор: НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, роман Шифра „ЈЕГУЉА“