О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији

Из више различитих извора сакупили смо и приредили низ текстова који говоре како је извршено ритуално зверско убиство Царске породице Романових, и о некима од чудима Светог Цара Николаја која су забележена у Србији. 

Приредила Редакција СРБског ФБРепортера
На празник Светих Царских мученика. 17.7.2015.

21300_827587337359526_5769241251715394717_n

***

Убиство царске породице Романов

Пред убиство царске породице Романових се у једној од суседних соба куће Ипатијева окупило 11 крвника који су те ноћи стрељали царску породицу са њеним слугама.

Ево њихових имена: Јанкељ Хаимович Јуровски, Никулин, Степан Ваганов, Павел Спиридонович Медведев и Лаонис Горват, Анзељм Фишер, Изидор Ендељштејн, Емиљ Фекете, Виктор Гринфељд, Имре Нађ и Андреас Вергази (плаћеници – Мађари).

Сваки од њих имао је револвер наган са седам метака. Јуровски је сем тога имао и маузер, а двојица – пушке са бајонетима. Сваки убица је унапред одабрао своју жртву. Тако је Горват одабрао доктора Боткина. Али, притом је Јуровски свима строго забранио да пуцају у Господара Цара и Царевића: хтео је (или му је то, можда, било наређено) да сопственом руком убије Руског Православног Цара и Његовог Наследника.

Кроз прозор се зачула бука мотора камиона од четири тоне «Фиат», спремног за превоз тела. Стрељање уз буку камионског мотора, да би се пригушили пуцњи, представљало је омиљени поступак чекиста. То је учињено и овога пута.

Било је 1 сат 15 минута после поноћи по сунчевом времену, или 3 сата 15 минута по летњем (које су бољшевици померили два сата унапред) када се Јуровски вратио у собу праћен читавим тимом крвника. Отишао је код Господара. Никулин је стао ближе прозору, преко пута Господарице. Лицем у лице доктору Боткину смесио се Горват. Остали су се распоредили с обе стране врата. Медведев је заузео позицију на прагу.

execution

Пришавши Господару, Јуровски је рекао неколико речи, саопштавајући о предстојећем стрељању. То је било толико неочекивано да Господар изгледа није одмах схватио смисао реченог. Придигао се са столице и запрепашћено упитао: «Шта? Шта?» Господарица и једна од Великих Кнегиња стигле су да се прекрсте. У том тренутку је Јуровски подигао револвер и неколико пута опалио прво у Господара, а онда у Наследника. Скоро истовремено и остали су отворили ватру. Велике Кнегиње које су стајале у другом реду, виделе су како падају њихови Родитељи, и ужаснуто завикале. Било им је суђено да их неколико тренутака надживе. Стрељани су један за другим падали. За два-три минута је испаљено око седамдесет метака. За већину Мученика смрт је била скоро тренутна.

Наследник је слабо јечао. Јуровски Га је докрајчио са два метка у главу. Рањена Велика Кнегиња Анастазија дотучена је бајонетима и кундацима. Ана Демидова се копрцала док није пала под ударцима бајонета. Неколицину жртава су докрајчили мецима или бајонетима, пре него што је све утихнуло.

Кроз плавичасту измаглицу која је испунила собу после отварања толике ватре, при слабој светлости једне електричне сијалице слика убиства је представљала ужасан призор. Господар је пао напред, близу Господарице. Уз њих је на леђима лежао Наследник. Велике Кнегиње су биле заједно, као да се држе за руке. Доктор Боткин је закорачио напред пре него што је пао ничице с дигнутом десном руком. Ана Демидова и Алексеј Труп пали су крај задњег зида. Крај ногу Великих Кнегиња наузнак је лежао Иван Харитонов. Сви убијени су имали по неколико рана, и зато је било изузетно много крви. Лица и одећа су им били обливени крвљу, на поду су биле барице крви, а капљице и мрље крви покривале су зидове. Изгледало је као да је читава соба преплављена крвљу и да је то кланица.

Истражни судија Н.А. Соколов је на зиду открио и снимио два натписа које су крвници оставили.

mz02

Први натпис се састоји из четири кабалистичка знака. Истрага је закључила да га треба читати здесна улево. У књизи Р. Вилтона «Последњи дани Романова» тај се натпис дешифрује овако: «Ту је поглавар религије, народа и државе убијен, наредба извршена».

У Британском музеју се налази Енелова књига «Жртва» у којој је потпуно разоткривен текст натписа: «Ту је по налогу тајних сила Цар жртвован за разарање државе. О томе се обавештавају сви народи».

Други натпис је малтене сасвим на немачком, малтене сасвим цитирајући песму Х. Хајнеа о кажњавању цара Валтасара, зато што је увредио Старозаветног Јехову (Дан. В, 30): «Belsazar ward aber in selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht». («Но исте те ноћи Валтасара убише слуге његове»).

mz01

Онај који је оставио потпис унео је одговарајуће, на први поглед неприметне измене: «Belsatzar (енгл., франц.: руски цар) ward <…> (aber – nem.: Но) in  selbiger Nacht von seinen Knechten umgebracht»  самим тим символички записнички забележивши да је ту извршено крваво погубљење.

На самој ивици прозорске даске мастилом су један над другим исписана три натписа: «1918. године», «148467878 р», а крај њих је истим мастилом и рукописом написано «87888».

У то време у «Кућу Посебне Намене» стигли су Шаја Голошчокин, Белобородов, Мебиус и Војков. Јуровски је заједно са Војковом помно прегледао убијене. Превртали су их на леђа да виде нема ли још знакова живота у њима. Притом су са својих жртава скидали драгоцености: прстење, наруквице, златне сатове. Затим су тела умотали у унапред припремљено сукно за шињеле и на носилима начињеним од двеју рукуница и чаршава пренели на камион који је стајао пред улазом. За воланом је седео злоказовски радник Љуханов. Крај њега су сели Јуровски, Јермаков и Ваганов.

Под окриљем ноћи камион је кренуо од куће Ипатијева, спустио се Вознесенским проспектом према Главном проспекту и изашао из града кроз предграђе Верх-Исетск. Ту је скренуо на једини пут који води у село Коптјаки на обали Исетског језера. Пут ту пролази кроз шуму, пресецајући Пермску и Тагиљску железничку пругу. Већ је свитало када је око 15 врста од Јекатеринбурга и четири врсте пре Коптјака, у густој шуми на месту «Четворица Браће» камион скренуо лево и избио на омању шумску пољану крај низа запуштених рударских окана званих «Гањина Јама».

Ту су тела Царских Мученика истоварена, раскомадана, поливена бензином и бачена на две велике ватре. Кости су уништаване помоћу сумпорне киселине. Три дана и две ноћи убице су, уз помоћ 15 одговорних партијских комуниста специјално мобилисаних у ту сврху, радиле под непосредним руководством Јуровског, по упутствима Војкова и под надзором Голошчокина и Белобородова, који су неколико пута долазили из Јекатеринбурга у шуму.

Најзад је увече 6/19. јула све било свршено. Убице су брижљиво уништиле трагове ватри. Пепео и све што је остало од спаљених тела, бачено је у рударско окно у које је потом убачено неколико ручних граната, а земља је унаоколо прекопана и на њу набацано лишће и маховина, да се прикрију трагови злочина који је ту почињен.

У току „револуције“ убијено је много чланова породице Романових – чак њих седамнаест, међу којима царев брат Михаил, царичина сестра, царев стриц и бројни рођаци.

Тела цара, царице и три кнегиње сахрањена су 17. јула 1998. у Санкт Петербургу у саборној цркви светог Петра и Павла, тачно 80 година од масакра. Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве.

***

Шта се десило у подруму дома Ипатијева?

Као прво (и ово лежи на површини) – то је ритуално-мистички злочин. Ово се не види само из натписа који је остављен на зиду подрума, већ и из следећих детаља: династија Романова је започела у Ипатијевском мансатиру и завршила се у дому Ипатијева у Јекатеринбургу (на ово је обратио пажњу још генерал Дитрихс). И наравно, није случајно што се дан јекатеринбуршког злочина подударио с даном сећања на Светог кнеза Андреја Богољубског, „које је ако не по имену, онда по суштини, по замисли био први руски цар!“ пише о томе архимандрит Константин.

ipatevskdom2

Али, гледајући Распеће не треба да видимо само злочин првосвештеника „деце ђавола“, већ главно – васељенску победу искупне Христове жртве за све људе. И ако желимо да проникнемо у истинску суштину јекатеринбуршке Голготе, наши погледи не треба да се фокусирају на крви или на узалудној демонској ритуализацији, већ на победи царских мученика, који су принели жртву за целу Русију. У Ипатијевском подруму је дошло до сукоба између сатанистичког ритуала и нескрушиве силе хришћанске жртве, коју је за грехове отаџибине принео цар Николај II и према којој је ишао целог свог живота. А исход таквог сукоба је увек био, јесте и биће – посрамљење сатанистичких сила, ма како оне беснеле. Својим злочинима богоборци су од тамних сила купили преко седам деценија физичког ропства Русије; а Цар Мученик је својом хришћанском победом спасао душу Русије за вечност.

А. Широпајев, Победа цара Николаја II

 ***

Чуда Светог Цара у Србији!

У српској штампи још 1925. године писало је о томе како је једна стара Српкиња у рату изгубила два сина, а трећи је био проглашен несталим и она га је сматрала убијеним; но једном, након горуће молитве за све војнике погинуле у минулом рату, имала је виђење. Јадна мати заспала је и у сну видела Цара Николаја II, који јој је рекао да јој је син жив и да се налази у Русији, где се он заједно са своја два брата борио за словенску ствар.

– „Нећеш умрети,“ – рекао јој је руски Цар, – „док не видиш свог сина“.

Ускоро након тога старица је добила извештај да јој је син жив. Неколико месеци након тога загрлила га је живог и здравог, када се вратио у своју отадџбину.

11. августа 1927. новине у Београду пренеле су вест под насловом „Лик Цара Николаја II у манастиру Св Наума на Охридском језеру“. Руски уметник и академик Колесников био је одабран да живопише нови храм у древном српском манастиру Св Наума. Притом остављена му је потпуна слобода при одабиру ликова и тема за живописање зидова и купола. Четрнаест лукова уметник је живописао лако, а петнаести беше оставио празним, не знајући шта би ту живописао. Када је једно вече ушао у храм, запањени живописац угледао је на петнаестом луку забринуто лице Цара Николаја II.Поражен чудесним јављaњем мученички пострадалог руског Господара, уметник је неко време стајао као укопан. Потом, како је казивао сам Колесников, није могао да заспи целу ноћ, а ујутру покренут молитвеном жељом грозничаво је поставио лестве крај овала и радио са жаром као никада до тада, уз зраке излазећег сунца.
– Живописао сам без фотографије – писао је уметник једном пријатељу.
– За све време, неколико пута указао ми се сам Господар, дајући ми објашњења како да живописем његов лик. Лик његов потпуно ми се урезао у памћење. Завршио сам дело и исписао натпис: „Сверуски Император Николај II, примивши мученички венац за добра дела своја и жртве учињене за славјански народ.“ Када је ускоро у манастир дошао командир битољског војног округа, генерал Ростић, угледавши фреску Светог Цара Николаја, расплакао се од ганутости. Тада је тихо изговорио: „За нас Србе, то јесте и биће највећи, и најпоштованији од свих светих“.

Многи официри и војници српске војске пре II светског рата причали су да се годинама сваке вечери уочи дана убиства Господара и његове породице, руски Цар појављује у Саборној Цркви у Београду, где се моли пред иконом Светога Саве за српски народ. Затим, према тој причи, он одлази у главни штаб и тамо проверава састав и стање српске армије.

11743004_1007217339298195_3034976874469437034_n

Визија Светог Јована Кронштатског о страдању цара Николаја

Свети Јован Кронштатски имао је визију у којој је, обилазећи са Светим Серафимом Саровским небеска насеља, видео многе тајне. Сем осталог, дато му је и да види будуће страдање цара Николаја Другог. Ево како је тај сусрет описао свети и праведни отац Јован:

“… Без речи Старац (Св. Серафим Саровски) се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше Исусову молитву. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше помазаника владара. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку… Тада видех особу у белом, то беше Цар Николај II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: “Моли се за мене оче Јоване и реци свим православним хришћанима да сам ја цар мученик умро достојанствено и мушки за моју веру у Христа и Православну цркву, реци светим оцима да служе парастос мени грешноме, али за мене гроба неће бити.“

Цар Николај благосиља војнике држећи икону у руци

Порука Светог Серафима Саровског цару Николају

После неколико година, када су почели први немири у Русији, царица Александра је затражила све папире из државних архива који су се односили на пророчанство преподобног Серафима о будућности Русије. Игуман Серафим Кузњецов, учесник саровских свечаности 1903. године, забележио је:

„Преподобни Серафим написао је писмо Цару коме је суђено да дође у Саров и Дивјејево. Садржај писма остао је тајна. Јасно је да је свети прозорљивац видео будућност и настојао да укрепи цара у вери. Светом Серафиму било је важно да будући цар схвати да се ништа не дешава случајно, већ по Божијем промислу, да не би пао у очајање када дође страшни час да испије чашу страдања.“

Матушки Серафими причала је Наталија Леонидовна Чичагова (владикина кћер) да је цар то писмо, када га је примио, са страхопоштовањем ставио у унутрашњи џеп, казавши да ће га прочитати касније. Када је цар прочитао писмо, након што се вратио у игуманску зграду, заплакао је. Дворјани су га тешили, говорили му да баћушка Серафим јесте свет, али да и он може да погреши. Али, цар је неутешно плакао. Садржај писма је свима остао непознат. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу.

Заиста, 17. јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти.

11696013_839211522814963_2455200479623506487_n

10521903_839211636148285_832281541457603756_n

11755915_839211736148275_290864729719778384_n

Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила „Свети царски мученици, молите Бога за нас“.

Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.

***

Последње наређење Светог Цара Николаја Другог

11701139_899487753465425_6810982039374383303_n

Последњи пут вам се обраћам многољубљена војско моја. После одрицања престола Руског у моје и у име мога сина, власт је предана привременој влади, на иницијативу руске думе.

Нека јој Господ Бог помогне да Русију одведе на пут славе и благостања.

Нека помогне Бог и вама благословена војско, да одбраните нашу отаџбину од напада злих непријатеља. У протеклих две и по године ви сте поднели тешку војну службу, много крви је проливено и много је силних ствари урађено али ближи се час када ће Русија заједно са својим благословеним савезницима у заједничком стремљењу ка победи, сломити и последњи напад противника. Овај рат се мора завршити потпуном победом.

Ко сада размишља о миру, и ко га жели, он је издајник отаџбине и њен непријатељ. Знам да сваки частан војник има овакво мишљење.

Испуните свој дуг, заштите нашу благословену велику отаџбину, повинујте се привременој влади, слушајте Ваше старешине и схватите да је свако слабљење поретка служење непријатељу. Чврсто верујем да у Вашим срцима тече безусловна љубав према нашој великој отаџбини.

Нека вас благослови Господ Бог и нека вас Свети великомученик и победоносац Георије одведе ка победи.

 

О ритуалном убиству Царске породице Романових и чудима Светог Цара у Србији.

Advertisements

Create a free website or blog at WordPress.com.

Горе ↑

%d bloggers like this: