МИЛИЦА БРЕСТАЧУ У ПОХОДЕ / Предраг Пузић

1 августа, 2014 m950 Оставите коментар

„Ја од Дуова до Видовдана нисам била дома, већ код зета у Брестачу. За то време нити сам шта учила, нити радила, осим за Вас неколико басми и преповетки што сам преписала.“ Наведене реченице су извод из писма Милице Стојадиновић Српкиње, упућеног 25. јуна 1851. Вуку Караџићу у Беч.[1] То је најранија година кад Милица спомиње Брестач. У периоду од 1851. до 1862. учиниће то још десетак пута. Искључиво у коресподенцији са Вуком и Ђорђем Рајковићем.

За Милицом Стојадиновић Српкињом (Буковац, 1828 – Београд, 1878), остале су три књиге песама и дневник објављен у два тома. Стихове је публиковала у бројним ондашњим листовима (Војвођанка, Седмица, Шумадинка, Даница, Путник), водила преписку са домаћим и страним књижевним савременицима (Мина Караџић, Јован Суботић, Иван Мажуранић, Сајдл, Франкл, Божана Њемцова). Своје родољубиве стихове сведочила је и делом: ишла пред народним поворкама у време Буне 1848, храбрила српске војнике на барикадама током турског бомбардовања Београда 1862. године. Стасала у патријархалној средини, Милица је стизала да брине о својој браћи и сестри и њиховој деци, о старим родитељима, о виноградима и њивама, стављајући свој лични живот у други план. Преминула је у Београду, у изнајмљеном скромном стану, сама и заборављена чак и од најближих.

„У Брестаче ишла сам у почетку овога месеца кад сам у Путинци код теткине кћери била, ал` тамо од жалости ништа друго нисам могла тражити до гроб оног честитог човека, свештеника, и Србина, зета нашег; јер смо у худом стању нашли дом, и децу којој он лепо изображеније дати наумио, и почео.“ Ово је други пут да у преписци са Вуком Милица спомиње Брестач.[2] У ово мало и скрајнуто село у доњем Срему, отишла је почетком септембра 1854. године. Брестач у то доба броји нешто мање од хиљаду становника, који углавном живе од земље и сточарства. Зет, о којем она говори али чије име не наводи, је свештеник Петар Стојановић. У браку је са супругом Јелисаветом, рођеном 1813.

Позабавимо се мало генеалошким, односно племенским стаблом Стојановића. Петар потиче из староседелачке породице. Његов предак Станоје доселио се, однекуд са југа Србије, 1739. године на пустару Грдановци у Брестачком атару. Био је војник у саставу народне милиције оберкапетана Станише Марковића, званог Млатишума, која се повукла у Срем по завршетку аустријско-турског рата. Како је и Брестач у то доба пустара, расељен по свој прилици током минуле турске владавине, власти су, имајући у плану разграничење између војног и цивилног дела Срема, одлучиле да Брестач припадне провинцији, односно оном другом делу. Тако је Станоје Стојановић положио своје оружије и са групом насељеника кренуо у суседни Брестач.