„Случај“ СТУДЕНТ / Илија Мољковић

Настајање и нестајање слободе штампе

Перипетије са слободом
Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду,
разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло

Корице књиге објављене на основу рукописа из заоставштине Илије Мољковића "Случај" Студент. - Београд;Службени гласник, 2008, 214 стр.. ;23 цм

Корице књиге објављене на основу рукописа из заоставштине Илије Мољковића „Случај“ Студент. – Београд;Службени гласник, 2008, 214 стр.. ;23 цм

Сећам се, као и многи други, разних узбудљивих догађаја (барем у томе не оскудевамо). Повише их се тиче личне и јавне слободе. Памћење, међутим, није баш поуздано. Уверио сам се у то и док сам, десетак година, проучавао друштвене покрете и сукобе, пре свега оно што се у нас збивало 1968. године.1 Документи су, дакле, користан и неопходан извор сазнања; свакако, не и једини.

Књига Илије Мољковића „Случај“ Студент садржи незаобилазне документе и ставове учесника у одлучивању о том листу, тако да и она сама постаје незаобилазан ослонац за даља истраживања једне теме која не припада само прошлости. Као и друге, и ова књига се може читати на различите начине; предочио бих један од њих.

Иза савесно и педантно сређених докумената, који у првом додиру делују сувопарно, пажљивије читање открива ретко виђену динамику збивања. Као да посматрамо драму у којој хор замењују званични списи и ставови, док остали актери подсећају на ликове распете између слободе и судбине. Драматичност је све очигледнија како више разгрћемо идеолошку копрену над конкретним догађајима. Постаје све разговетније шта актере подстиче на слободу, а шта их спутава. Покретачке силе назиру се и у ширем и у дубљем збивању.

Личности

Као врстан зналац језика и искусан редактор текстова, Илија Мољковић је уподобио за објављивање и најконфузније говоре и при том сачувао аутентичност појединих говора. То нам омогућује да разликујемо, најопштије речено, две врсте говора: „дрвени“ и животни; првим говоре функционери студентског и партијског руководства (Теодосије Челенковић, Драгован Лукић, Душан Пајин, Александар Урдаревић, Бранко Прибићевић, на пример); они и истичу да наступају у име одређених колективитета, док други наступају као „невезане“ личности (примерице, Данило Удовички, Ђорђе Малавразић, Алија Хоџић, Соња Лихт, Љубиша Ристић). Прва врста говора оскудева у аргументацији, делује ритуално, с приметним нестрпљењем да се „пресече дебата“, а друга врста је аргументованија, отворена за дијалог и рачуна с одлучивањем тек када се доврши расправа. Због тога они први више личе на „карактерне маске“ одређених процеса, институ-ција и организација, док ови други делују као аутентичне личности. Једни више спадају у сферу моћи, други су ближи култури. А баш они који више држе до своје личности и културе више важности прида-ју слободи мишљења и изражавања, па и слободи штампе. За њих је Студент упориште јавне а не само личне слободе. Они су спремни на разне перипетије са слободом, и на личне ризике. Ни функционери нису лишени сваке личне црте. И њима перипетије са слободом доносе извесне нелагодности, ризикују не само лични углед него и подршку претпостављених и успех у каријери.

Давно је речено да квалитет идеја зависи и од квалитета лич-ности које их изражавају, поготово у „малих народа“. Упркос краху илузија како је у датом поретку „човек највећа вредност“, појединац ипак у њему има важно место, као важна карика у његовом функцио-нисању. Тамо где нема демократских институција и процедуре, заиста, како су говорили бољшевици, „кадрови решавају све“. Ту је изузетно важно ко је „чији човек“, ко за кога и против кога ради (забележено је да се чак и најмоћнији човек у држави – Тито – распитивао има ли међу професорима и студентима оних који су против њега, лично). Али, самостална и слободна личност, и у ауторитарном поретку, ослонац је и критичког мишљења, развоја културе и друштва. За такве личности пројект слободе је нешто далеко више и важније од било каквих перипетија. У времену о којем је овде реч слобода је многима била безмало опсесија.

Занимање за личност може бити инспирисано и сензационализмом, али и спутано колективистичким идеологијама, и проткано паланачким духом, догмом о непроменљивости, тако да су појединци (рецимо, Милован Ђилас или Латинка Перовић) искључкво негативно обележени (у стилу „знам ја њега“). Поузданији суд о личностима, пак, претпоставља темељнију и суптилнију анализу, и не може се ослањати само на један извор.

Идеолошке стеге

Из текстова докумената и говора против Студента издвајају се два главна „греха“ уредника и сарадника поменутог листа: присвајају „монопол на истину и прогрес“ и упражњавају „беспоштедну критику свега постојећег“. Што се монопола тиче, аргумената и чињеница напросто нема, нити их, према и минималном познавању стварности, може бити. Напротив, монопол је у рукама владајуће партије с чијег се врха и покреће ова кампања. Основано би се могло говорити о угрожавању тога монопола, и од стране Студента, и да то угрожавање присталице датог режима доживљавају као његов крах и промоцију новог монополисте. Доживљај угрожености властите доминације још приметнији је у односу према критици, у којој се види безмало смак света. Наиме, једна Марксова синтагма, тада популарна међу критичким интелектуалцима, означена је од стране владајућих идеолога марксизма као паклена машина. Начело метода критичког мишљења, да се не треба устручавати од резултата анализе и сила које бране постојеће, денунцира се као најава свеопштег разарања.

Остали приговори Студенту донекле разјашњавају о чему се заиста ради: отели су се контроли, угрожавају јединство владајуће партије и артикулишу идеје и ставове опозиције.

Браниоци Студента не успевају да разувере и зауставе његове тужиоце, али ваљан суд о свему не може заобићи аргументацију. Уверљиви, а повремено и бриљантни говори (Данила Удовичког и Ђорђа Малавразића, на пример) указивали су на важеће правне и политичке норме које допуштају слободу мишљења и критике. Они не оспоравају ни свако јединство владајуће партије, него само оно лажно, нити сваку контролу, осим бирократске; подржавају начела СКЈ, али не и сваки потез владајуће партије. Уверени су чак, упркос свему што се дешава, да је реално могућно усагласити стварност са нормама, променама и реформама. Својом слободом мишљења и изражавања они одбацују стеге владајуће идеологије и бране не само Студент већ слободу као јавно добро, независно од властитог уверења и веровања (либерализма, социјализма, атеизма или теизма). Само злогуким посматрачима ово личи на „свађу у породици“.

Стварни предмет сукоба скривају не само владајућа идеологија и одговарајућа пропаганда (сви режимски медији су учествовали уовој кампањи), већ и начин организовања седница студентске скупштине.

Од прве до четврте седнице све приметније је организовано борбено наступање партијских и студентских функционера и наметање гласања. Уредници Студента нису добили прилику да се бране. Расправа једва да је почела, никако није завршена. Симулирани дијалог „крунисан“ је начином гласања: они који не гласају за амандмане на предло-жене закључке о осуди и смењивању уредника Сшудента сматрају се за гласаче „за“ те закључке. Као и на суђењима на којима се претпоставља кривица оптуженог, на кога се сваљује сав терет доказивања невиности, тако и на режираним седницама оптужени немају прили-ку ни да се бране на ваљан начин, а пресуда се збрзава и смандрљава.

Шта се збива(ло)

Четири седнице скупштине студентске организације, налик на четири замашне офанзиве против Студента, не могу се разумети ако имамо у виду само један ма колико редак и важан али ипак обичан студентски лист. Потребан је увид у шира збивања о којима, срећом, постоји обиље извора. Реч је о покрету критичких интелектуалаца који је уздрмао свет, нарочито 1968. године, чији је део и покрет у Југославији, а ту спада и – Студент.

Средиште збивања су, већ почетком 1960-их, релативно најслободнији универзитети у развијеним и демократским земљама. Сукоб слободоумнијих професора и студената с универзитетским властима избио је најпре око слободе говора на универзитетима да би се убрзо проширио на окружење, затим на идеолошку манипулацију која поистовећује капитализам и демократију и скрива репресивне стране индустријске цивилизације. Рат у Вијетнаму био је главни симбол зла. Размицање граница слободе основна је преокупација овог покрета који се тих година појавио, с извесним националним особеностима, у безмало свим земљама света. И наступање и нестајање тог покрета оставило је дубок траг, пре свега у култури. Као што су га при настанку пресретале силе режима, тако су га и испраћале дуготрајном кам-пањом која му је приписивала – тероризам.

Слободарске идеје о култури („контракултура“) и политици („нова левица“), ношене светским трендом, надирале су безмало и на све југословенске универзитете читавих десетак година (1964-1974). Нижу се критички листови и часописи, јавне дебате, протести, штрајкови и демонстрације. Таласи слободе толико су уздрмали режим да се властодршцима привиђала револуција (или контрареволуција) и „непријатељи“ са свих страна. И, „империја узвраћа ударац“. Под геслом „властсе не предаје без крви“, следи систематична и селективна репрсија. Најпре је ликвидирана организација покрета (зборови и акциони одбори). Затим гласила – међу њима и Студент. Иза тога следи обрачун с протагонистима: ислеђивањима, одузимањем пасоша, спречавањем запошљавања, истеривањем с посла, хапшењима и суђењима, робијањем и „цивилном смрћу“ (искључење из јавног и изолација у приватном животу). И поједини противници ликвидације Студента допали су затвора (Милан Николић, Данило Удовички, Владимир Мијановић, Лазар Стојановић и др.). Многи листови и часописи нису преживели репресију (београдски Сусрет и новосадски Iпdех, на пример, и часописи Философија и Рraxis). Поједини листови су придављени још пре изласка из штампе (Фронтистерион, рецимо). Критички дух Студента, пак, врлудао је још подоста година, да би у фамозном „балу вампира“, 1987. године, пао као жртва боговима надирућег „догађања народа“.

Последњи егзекутори слободе, да иронија буде већа, представљају се као левица, мада у њиховом деловању нема ни трага од слободе као мерила за препознавање левице која то јесте само док се залаже за више слободе него што је тренутно има. Ови егзекутори су, пак, суровији од многих ранијих. Као да су предуго били у сенци „старих кадрова“, па крећу у хитру грабеж и власти и „сласти“. Ликвидацију нове левице прати и кампања против „црног таласа“ у уметности и култури уопште. Читав систем образовања подвргнут је „реформама“ како би се спутао и разорио критички дух, а универзитет потчинио тутор-ству режима и режимлија на њему самом.2 Контракултура је све више потискивана ка маргинама светских токова, препарирана у контролисану поткултуру, да би се временом извргла у „контра-контракултуру“.

Београд, некада најјаче упориште слободоумља и критичке мисли у земљи, годинама је разаран, споља али и изнутра. Тек када су тежње за слободом зауздане у Београду, разуздани национализми у читавој земљи могли су да заврте злокобно ратно коло.

Бурна збивања оставила су за собом више усмених него писаних трагова. Ето и вајде од отимања рукописа Илије Мољковића од мишева и црвоточине. Када га прочитамо, могли бисмо патетично рећи да он сведочи о сахрани слободе на дан њеног рађања али и да књиге ипак не горе. У сваком случају, за разборито расуђивање о сложеним збивањима никако нису довољна само непоуздана сећања.

Небојша ПОПОВ

_______________________

1 О томе сам објавио више чланака и неколико књига, неке у коауторству – Јун/липањ 1968. Документи, „Ргахis“, Загреб 1971, а друге самостално: Сукоби – изазов социолошји, ЦФДТ, Београд 1983. и Соntra fatum.  Случај групе ирофесора Филозофског факултета у Београду, „Младост“. Београд 1989.
2Подробније о томе видети: Н. Попов, „Универзитет у идеолошком ом  омотачз“, у: Српска страна  рата, „Република“, Београд 1996, стр, 339 – 364

___________ Извор: Илија Мољковић: „Случај“ Студент, Београд, Службени гласник, 2008. Поговор Н. Попова

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s