УВОД У РАЗМИШЉАЊА О КРИТИЦИ / Душан Т. Стојановић

Слапови светлости: Лакомица, 24. јул 2013. (Фототека Заветина)

Слапови светлости: Лакомица, 24. јул 2013. (Фототека Заветина)

Значај и право стање књижевне критике исцрпљују се поставком: није ли књижевна критика узалудан посао; ко и зашто чита критику. При том, ни мало није важно каква је она: стручна, новинска, аналитичка, полемичка, нападачка, бранилачка, ниподаштавајућа, незналачка, конзервативна, марксистички оријентисана, авангардна, феноменолошки или структуралисгички усмерена, површна, политички или морализаторски обојена итд. Ситуација је до те мере озбиљна да се у истој равни налазе и млад стваралац и критичар великоог реномеа, признат п познат одавна.

Без обзира о каквом је листу реч, дневном, недељном, или месечном, истраживања су показала да се читаочево интересовање исцрпљује сазнањем да му је ствар позната. Најчешће, он се сасвим задовољава обичном и голом ннформацијом шта књига садржи, све друто га замара или је изван домена његовог активног интересовања. Тиме се читав проблем потребе и значаја критике сужава само на оне који су за њу непосредно заинтересовани — било да се критиком активно баве, било да су лично умешани тиме што се њихове књиге коментаришу. Дакле, настаје модеран парадокс критичке мисли: све се своди на нагодбу између писаца и кри-тичара. Читаоци су ту сувишни иако је њихово присуство можда најпотребније. Самим тим и критика престаје бити стваран, истински арбитар културе, показатељ друштву и времену у којем делује.

Губећи везу са читаоцима она није ни „свест о свести“, ни научна потреба (јер се своди на ретке, појединачне случајеве), још мање је у стању да поврати ранији статус васпитног путоказа читаоцима и љубитељима уметности. Јер, очито је да је данас критика потрошно добро, роба, некурентна додуше, али, у малим коли-чинама, попут зачина, свакако потребна одређеннм конзументима. Постала је јадно пасторче стваралаштва уместо да је неовисна од спољних утицаја, чак да је изнад свих креација, самим тим што је интелектуално најангажованија, најсуптилниј.

Стање ће остати непромењено све док су и услови њеног опстанка овакви какви су сада. Критика се више не пише из потребе да се нешто саопшти, да се о нечему научно просуди, да се нешто изнађе или истражи, већ се наручује по потреби и задатку, на иницијативу, често само ради новца   (?!),  из политичких, друштвених, или политикантских ралозга, у светлу и ради одређених тренутака. Озбиљнија, теоретски условљена анализа „резервисана“ је само за остварења која нису савременог датума настанка. Са друге стране, имамо ситуацију да се критичка мисао уистину не бави много савременим ствараоцима иако се о њима сразмерно више пише! Разлоге за то треба потражити у осећању дужништва готово свих критичара према сопственој генерацији. Отуда и толико чест апологетски став према савременицима, или појава кланова  и приватних критичара.

Са друге стране, храброст, поштење, истинољубивост и ерудиција оних који пишу о књигама и књижевној проблематици, умногоме је у зависности од поруџбине. Лист, часопис, новине. Уредник културе, главни уредник. Основна концепција, профил и врста листа. Став редакције. Сви захтевају, сви траже. Фактори одређују став, сви подједнако и на свој начин омеђујући и сиромашећи критичареву мисао. (При том, политика најчешће у таквим стварима уистину има сасвим споредну улогу.) Осакаћена, она једва да егзистира, ретко кад се још могу препознати остаци критичаревог индивидуалитета, још мање је могуће назрети шта је његов прави став и убеђење. При том ваља елиминисати и неке друге утицаје и околности који такође могу допринети извитоперавању истине о делу (лични мотиви, обзири, пријатељство с писцем и сл.). Иако околности од наизглед секундарног значаја, оне често могу да имају пресудну улогу, прибављајући појединим књигама незаслужену и лажну ауторитативнодт пред временом  и читаоцима.

Прави, суштински проблем кризе критичке мисли ипак није у оном грму у који сви обично упиру прст. Последица није у помањкању младих, нових критичарских снага, нити је реч о њиховом запостављању од стране часописа, новина и издавача — мада су узроци за постојеће стање понекад и у томе. Реч је пре свега о монополу утицаја, о нетрпељивости и ускоумним схватањима оних који праве и филтрирају, о онима који шкопе слободну критичку мисао на сваком кораку и где стигну. РЕЧ ЈЕ, ДАКЛЕ, О РОБОВАЊУ. 0 критичаревој немогућности да буде и остане особен и личан, спутан једино естетичким мерилима и сопственим схватањем уметности.

Основа сваке уметнички квалитетне критике је у слободи критичке мисли, у индивидуалном начину његовог саопштавања. У име свега и свачега то право се непрестано крши. Последице су такве да учмали дух уредника појединих часописа, на жалост, умногоме карактерише и читаву књижевну критику последњих година. Кладим се са сваким од вас да нисте у стању да препознате по стилу ни једног са-временог српског критичара! Једноставно зато што захваљујући деловању мудрих глава српски критичари и немају некакав свој стил. Без живости и осећања за актуелно, за виталне интересе савременог књижевног стварања и збивања, самозадовољно и сито, воде нас мудре главе у умир сваког занимања за оно што се објављује у часописима и листовима. Каткад публику пробуди какав скандал или свађица, и то је све. Мртво море   диктира   своје   законе.

Настанак кризе датира од оног тренутка када је критичар био приморан да се повинује законима „тржишта“, преставши самоетално и критички да мисли препуштајући ставове и иницијативу другима — уредницима, политичарима, скупу „одговорних“, друштву и моралној потреби, задржавши за себе право једино да констатује и обавештава, каткад и да прећуткује. Ступивши у односе наручилац-произвођач критичар је натакнуо себи омчу око врата и заувек рекао збогом некаквој својој критичарској индивидуалности.

Но, постоји и друга страна медаље. Питање слободе критичког суђења уопште се не поставља, или бар не у тако драстичној мери, уколико се критичар определи за писање о тзв. неутралним темама (проблеми из историје или теорије књижевности). Чак, не само да ће себи прибавити пуно поштовање за свој труд, већ може бити сасвим сигуран у моралност и поштен однос према свом делу! Додуше, ни он не може да рачуна на некакву бројност читалаца (евидентно је да свака врста стваралаштва која не носи обележја и везу са својим временом сужава круг својих конзумената). Но, није ми намера да о таквима овде расправљам. Дакле, шта да ради онај критичар који ипак жели да помири захтеве времена и своју потребу да пише о актуелним књижевним  темама?!

Хајне је једном приликом рекао да   у   грудима   писаца   неког  народа лежи  слика будућности тог народа. Критичар који би довољно оштрим ножем парао неког новијег песника био би у стању да ту слику сагледа. У ту сврху ја бих радо заклао критички неког од наших вајних уредника како бих из његове утробе попут хеленског врача, сазнао судбину књижевне критике у будућности.

На жалост, и без такве једне операције могуће је понешто сазнати ако се уместо уредника принесе на жртву неки од постојећих часописа. Уколико је удовољио захтеву времена, критичар мора да је неизмерно вешт и прилагодљив ако жели да се одржи и нешто значи. Потребно је не само да је вичан пословима око Сциле и Харибде, већ и да је способан да брзо заборави оно што је рекао — али и да се тога сети у тренутку када је то неопходно потребно. Да зна кад и кога да хвали, као и куди. Још боље је ако оба начина испољавања става уме да избегне — тако ће срећнији и дуговечнији бити. Нека га ни најмање не брине чињеница да код већине наших писаца, понајвише оних младих, влада уверење да их је критика схватила једино ако се о њима изразила похвално. То је за сваког критичара споредно, јер, није важно шта писац или неко други мисли о његовом делу, већ шта ће рећи уредник.

Зато критичар н не сме да погреши,   јер   и   погрешити    значи   имати став, разликовати се, поседовати индивидуалност. Све до оног тренутка када на то (авај!) буде присиљен другачијим стањем у култури, друштвеном ситуацијом која ће од њега (да злехуде ли среће!) тражити да недвосмислено и јасно излаже своје ста-вове. Разложно, без страха, не говорећи: позерски, тактички и лажно, с надмоћношћу и ташто, улагивачки или с понизношћу, квази-учено а тупо,   академски   а   заправо  празно.

А заправо, ако хоћете да чујете праву истину, ја сам читав овај проблем просто-напросто измислио, не знам ни сам зашто. Јер, чињеница је да је наша критика одавно изборила себи права за која се ја, тобоже тако ватрено, залажем. Није ли она већ годинама и лична, и субјективна, самим тим самостална и особена, неспутана и теоретски образложена чак и кад греши?! Трагалачка, уметнички и креативно увек оправдана, ослобођена просечности, безличја, јаловости и анемије?! Није ли?! Изгледа да сам ја намерно заборавио да споменем ону истину која је једино важна, а коју у оваквим приликама има обичај да каже мој добар пријател, Леополд Стоковски: „Највише се плашим оних који не знају ништа о ономе што пишу, али зато умеју то веома лепо да напишу.“

Душан Т.  Стојановић

 ________ Извор: Књижевни часопис „Знак“ студената Филолошког факултета Београд, Година Прва, број 2-3, 3. јун 1972,  стр.  91 – 93 . – НАПОМЕНА: Листање часописа потврђује и у овом случају, поново и поново, да то није узалудан посао; и да има појединих бројева књижевних часописа и појединих чланака, штампаних пре четрдесет и више година, који су – подвлачим – актуелни и данас, подстицајнији од тог часописног смећа, шареног као лицидерска срца, које се нуди данас… Овај текст Стојановића на разне помисли, углавном тужне. Могли смо да „изоставимо“ последњи параграф овог текста, где се аутор, можда, поплашио изнетих истина, али текст смо донели у целини. Текст је начелан и, видели сте и сами, каква је природа српске књижевне критике од седамдесетих…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s