Мркићева препорука

Мотив круга (детаљ са ограда из завичаја Бела Тукадруза , Звижд, мај 2013, снимак И. Лукић...

Мотив круга (детаљ са ограда из завичаја Бела Тукадруза , Звижд, мај 2013, снимак И. Лукић…

#

«Зар вам се не чини да се ове речи Бранка Лазаревића (објављене у ч. “Посебна породична заветина”, бр. 3-4/ 2007, на 92 стр.:” ….Није посипао главу пепелом, нити ничице падао пред неким митом. Био је добар Србин, али никад шовен. И увек поштен, остварен, искрен. Он просто није умео да се претвара и да ма и уметнички лаже. На друму му је било све што му је на уму…”) могу односити и на Мирослава Лукића, као критичара? Боље је бити “заклан” од таквих критичара (какав је Скерлић), но бити дизан у небеса и хваљен од критичара/одаџија!

И ово вели Лазаревић за Скерлића: “Умео је да засуче рукаве и, место пером, камом да пише. Он је просто заклао неколико писаца, а неке је добро тако пропустио кроз шибу, да је жалосно видети их у његовом изразу…” И као што је, по Бранку Лазаревићу, Скерлић првенствено био скерлићевац, исто то можемо рећи и за Лукића, да је он првенствено лукићевац…»

……

«Понекада ми се чини: можда је Скерлић, пишући негативне критике о појединим нашим писцима (Милица Стојадиновић, Владислав Петковић – ДИС, Исидора Секулић…) више урадио но сви потоњи критичари пишући позитивне критике? Тако и Мирослав Лукић. Заоравши бразду превредновања у нашој литератури, првенствено антологијом “Несебичан музеј”, као и пратећим есејистичким књигама- које су настајале током рада на састављању антологије српске поезије 20. века (“Уметност маховине”, 2003;“Нечиста Србија I, 2006; “Послодавац Кеопс I, 2006; и “Рушење дућана лажи”, 2006), Лукић је – што није прихваћено ни у књижевној ни у најширој јавности, из врло разумљивих разлога – писао најотвореније о томе како је издаја стигла у Русију, и другде, и овде. Лукић није опевао ђаволе који долазе, он их је раскринкавао и писао више о ђаволима који одлазе. Овај писац је идући трагом великих спавача долазио до вредних открића и до разлога за превредновање. Раскринкавао је лажове и удворице,саучеснике и приушнике, доминаторе и наредбодавце, децу страве; указивао на пакао српске душе, на суштину хуманизма и демократизма. Лукић није наиван човек; знао је да донекле иде испред времена, поготову када је објавио изврстан роман “Доктор Смрт” (под псеудонимом). Лукић је жестоким речима насликао “Титоник” и “наш сури књижевни пејсаж”. Оглашавајући се из простора која је попала велика прашина и паучина…»

….

«“А те Ћосића. Оскаре итд. ја не читам, као што не слушам.Ваше робиће – пише Вељко Петровић у писму Драшку Ређепу, 2. децембра 1946. год. – али сам ноћас прочитао ону бујицу Фриповог наступа уI –II бр. “Форума” и не жалим. А за Оскаре, Добрице, Ристиће и Ваше Богдане, чак ни за Константиновиће, немам више ни времена ни живаца” (цитирано према београдским “Новостима” од 18. јула 2007. године). Не постоји некакав правилник о вредновању и превредновању!Не постоје ни јасни критеријуми. Доминантни су – још од времена када је Петровић написао оно писмо, од 1946. па на даље, до наших дана – они официјелни и прорежимски критеријуми. Такве критеријуме М. Лукић, и као уредник часописа, и као писац и критичар, подрива и разобличава. Мирослав Лукић нема “лиценцу  критичара”, то је писац полиграф несумњиве искрености и поштења, али и извесног познавања ствари и стања у српској књижевности, што је и предуслов за критичко сагледавање и превредновање наметнутих и прецењених књига… «

_____ Извор:Миодраг Мркић: Неодговоран одговор, ч. Посебна породична заветина,  5-6, јесен 2007 , стр. 24 и даље.