Ко ће моћи да публикује овде?

На првом месту – заточници бездане књижевности (ма шта то значило!).

То јест они аутори који себе нису издали и који су већ платили високу цену.

Просто то мора да се каже на почетку, да не би било забуна. Неспоразума. Писци бирократске књижевности и сви издајници – бездане књижевности, нека не гаје илузије више. Овде се опраштамо са њима. Заувек.

_________ Дакле, овде је кућа фатаморгана и пошасти, нека врста „когито клуба“ (ако није претерано рећи). Станица, са које возови крећу ваздушним колосецима према мостовима немогућим…

Фатаморгане

Сталнo ме прате последњих година Деценија; у ствари, одувек су ме привлачиле.

ПОШАСТ

Било је кокошака, које су пропевале
и мишева који су се удавили у сурутки.
И попова који су многу поган
својим језиком полизали.
И пчела у шупљим стаблима.
И дрвета незакрштених.
И метиља.
И гроница у свиња.
И лопужа и јајара.
И пловака које лете по авлијама.
И свиња које неиздржљиво циче.
И оваца, којима пуштају крв из ушију.
И целих чаша које би прсле у руци.
И бродова који се прозевљу на време.

И дана када су воћке по други пут
у току године цветале…

И све је значило нешто друго
и упућивало на нешто сасвим одређено.

1
Свак се својим вратима затвара.

Знам  која су то врата ,
затворио сам их : али коме?
То су врата која не може
отворити нико други!

Врата без браве.
(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

2
Већ од ноћас, од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну .
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.

Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

3
Планови, планови, планови!
Уграђени су, као песак или креч,
као горуни или јабланови,
у Нову кућу, у Нови роман.

Сећам се оне вечери
кад смо се враћали : спуштене рампе,
варница захуктале локомотиве.

Музике опроштаја, музике сетне.
Рже коњ  беле сабласне гриве
обасјан сјајем анђела са лампом.

Бриде привиђења, као дланови
(живот распршен и бунован,
нису спутали погрешни планови).
Апсорбује их Нови роман…

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996. – 29. 11. 2012 )

(Песма је незнатно редигована у односу на верзију објављену у другом издању „Краљевских инсигнија“)