ЛАМЕНТ НАД ШУМАДИЈСКИМ СЕЉАЦИМА / Видосав Стевановић

Шумадијски сељаци листом су гласали за комунисте.« Пре месец дана ово би личило на неслану шалу. Данас је нимало шаљива чињеница над којом треба да се замисле сами сељаци, читава опозиција, лидери, етнолози и антрополози. Јер, власт или владајућа партија одавно су се замислили, људску природу (међуморавску варијанту) протумачили на свој песимистичан, приземан начин — и победили.

Рођен сам у шумадијском селу. Памтим питомину пејсажа, мирисе трава и цвећа, зуј пчела, слаткоћу грожда, валовиту благост предела који личи на тек заталасано, окамењено море. Да ми неко одузме то памћење, био бих као биће без чула, угашени комад материје. Памтим појање у цркви недељом, сахране после којих се једе и пије као на свадбама и свадбе које су се понекад завршавале сахранама, саборе на којима се играло задихано и до падања с ногу, славе и свечано избријана лица стараца. И памтим своју бабу како го-вори да не треба увредити сироче, отети удовици и како треба нахранити просјака и намерника.

Беше то тужна, полусиротињска пасторала, осакаће-на ужасима рата; на све стране су се вијорили црни барјаци и жене беху углавном у црнини. После тога је надошло насиље победника, слепо као поплава, идео-лошки немилосрдно. Откуп и колективизација беху неумитни попут пошасти, готово надлични. Како да им се одупру старци и старице који су синове погубили у рату, а кћери после рата? Старински свет је морао да пропадне и пропадао је невероватно брзо — неколико година касније мртви сигурно, да су могли устати, не би препознали своје преживеле. Онда сам оти-шао и ретко сам се враћао, осим да подигнем споме-нике својим мртвима.

Данас добар део свога времена проводим у кући на брду из које се види пола Шумадије. Путовања по све-ту вратила су ме на почетак: гледам, слушам, присећам се. Кад не могу да спавам, кроз таму промичу сен-ке и утваре историје овог древног тла: људи из преисторије, римски легионари, византијски великаши, а потом себри који кулуком граде манастире, турске ор-дије, дивљи и страшни устаници, страни путописци који се чуде и диве наизглед вечним шумама. И сви они који су дошли касније, звани и незвани.

Кад сване, ништа од тога нема. Видим огољен, све више загађан пејзаж из кога избија, скривајући га, нека чудна измаглица — хемикалије у шему воде скривену битку против биолошког живота. Подземни извори сахну. Зиме су све краће, лета све врелија и сувља; нема више равнотеже елемената која је овај крај чинила малим рајем на земљи, благословеним местом без крајности. Река је мртва, а између голих обала тече црна, масна вода. Где да се човек сакрије од разорног социјалистичког чуда које се зове индустријализација што све узима, а даје нешто мало јевтине технике и много кича?

Много мојих рођака отишло је у иностранство; поред свег свог богатства, закопаног под овом земљом, постали су гастарбајтери. А они који су остали такође нису остали. Сви здрави, плодни, за рад способни мушкарци запослили су се по градовима, остварујући тако сан неког канцеларијског ума који је заобилаз-ним путем повео класну борбу против села и сељака. Винограда више нема, воћњаци пропадају, на све стра-не се дижу ружне бетонске куће које нагрђују предео и душе својих становника; на свакој је телевизијска антена, веза са орвелијанским министарством истине у Београду.

Чиме је град, чиме су фабрике и канцеларије при-вукле толике некада снажне и виталне људе? Да ли ви-шом културом? Да ли бољим животом? Богами не. Од културе им се нуди само слаба конфекцијска роба, дречећа новокомпонована музика, затупљујућа светлост малог телевизијског екрана. А живот им је просто таворење између нечега и ничега: путовање на посао, празан механички рад, забушавање, коверта првог у месецу са нешто безвредног новца.

Ти људи пију лоше пиво, једу тешку и једноличну храну, гоје се, вучу и навијају за »Црвену звезду«, а ка-рактер им је све тежи и превртљивији; у њима је лакше пробудити мржњу према другима него љубав пре-ма себи. Сваког јутра узимају мало оловног отрова из »Политике« и од тога им је још теже; њихова здрава природа потајно се опире том зависништву од безумља и ниских страсти. Некада смешљиви, уздржани и благи (и зато храбри кад треба), данас су спремни да осуђују и хајкају свакога на кога им прстом укажу; можда би, и не спознајући своју срамоту, сутра били кукавице.

Комунисти су имали намеру да униште село и сељаке. То нису крили, чак су се тиме и хвалили. У бесклас-ном друштву скрдили би их у агроградове; у мегалополисима би живела радничка класа и њена авангар-да; кастинизам би ставио тачку на крај историје. Кад у томе нису физички успели, они су се окренули пер-фиднијем и успшенијем начину: обратили су се ономе што не ваља у наслеђу ових људи. Ледено цинични, спремни да по сваку цену продуже своју власт — која је себи циљ и сврха — они су, озбиљно и предано као и увек, својим новим поданицима допустили да буду лењи. Да не раде. Или да не раде готово ништа. За мало рада омогућили су им мир и летаргију. А онима који би, и поред свега, ипак да раде и напредују, то су онемогућили законима који прописују да нико не сме би-ти успешан и богат, осим касте која управља.

Мора се признати да је овај бизарни експеримент готово сасвим успео; експерементатори могу мирно да седе горе и да трљају руке. Кад се социјализам истро-шио и похабао, кад је сплет околности, економских и међународних, довео до вишестраначких избора као увода у тржишну привреду, улаза у развијени свет и постиндустријску цивилизацију, »шумадијски сељаци су листом гласали за комунисте«. Невероватно је учињено вероватним, а ово друго стварним.

Гласали су за оне који су их јавно мрзели и потајно уништавали, који су им разорили културу, језик, оби-чаје, породицу, традицију и какву-такву религију, а против себе, своје земље и наслеђа. Нису гласали ни за прошлост — које не треба да се стиде — ни за будућ-ност — које не би требало да се боје, већ за отужну, јед-ноличну садашњост. За таворење које је само ишчекивање смрти, али не личне, него колективне, глуве смрти усред надирућег загађења, радијације и фабричког отпада.

_________   Извор: ПОГЛЕДИ, бр. 74 * 11. ЈАНУАР 1991., стр. 49. Рубрика: Став

Полеђина корица крагујевачког магазина ПОГЛЕДИ

Полеђина корица крагујевачког магазина ПОГЛЕДИ

 

_______ ЛеЗ 0003175  

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s