ORTEGINA KLEPSIDRA / Silvija Monros-Stojaković

(odlomci sa početka knjige ) 

ZAHVALNICE I POSVETE

Izražavajući zahvalnost Ambasadi Kraljevine Španije u SRJ i Ministarstvu obrazovanja i kulture Španije, kao i predusretljivim saradnicima Centra Hose Ortega i Gaset u Madridu i biblioteci pri ovom Centru, posebno želim da zahvalim prijateljima koji su me predlozima podstakli i iskustvom u svakom pogledu pomogli, pre svega svome drugu sa studija, dr Slobodanu Pajoviću, te pesniku svima nama u Beogradu dragom, don Antoniju Porpeti.

Ovu knjigu bih, inače, u ime budućnosti, posvetila precima. Posvetila bih je svim precima svoje dece, kako onima koji su zbog jednog rata urnrli s druge strane Velike vode a da nisu mogli da se vrate svojoj barselonskoj luci, tako i onima koji su, zbog drugog rata, sahranjeni na obalama grčkih mora, uistinu ne tako daleko od rodne Srbije. Posvećujem je svoj deci, a naročito Sandi i Vuku. Njihovim a i našim prijateljima. Prijateljstvu.

S.M.S.

U Beogradu, proleće 2001. godine

Korice knjige ORTEGINaKLEPSIDRA... Kwiga je štampana dvojezično, na srpskom i španskom.

Korice knjige ORTEGINA KLEPSIDRA… Knjiga je štampana dvojezično, na srpskom i španskom.

ORTEGINA KLEPSIDRA

– Osvrt na stavove španskog mislioca Hosea Ortege i Gaseta iz ugla njihove prilagodjene primene na savremenu balkansku stvarnost –

„Mi u Španiji nazivamo sudbinom ono što ne može predvideti. Nije tačno da se nije moglo predvideti da Španija ima 16 miliona stanovnika a SAD 76; nije tačno da se nije moglo predvideti da su naše operativne baze veoma udaljene od matice a njihove veoma blizu; nije tačno da se nije moglo predvideti da smo mi potomci slavnih predaka ali da smo se kao narod umorili.“

Sehismundo Moret

 

UVOD 

Prošlo je više od sto godina kako je od nekadašnjeg carstva u kojem „sunce nikad ne zalazi“1, Španija svedena na sadašnje gran-ice; prošlo je više od deset godina i nekoliko vekova kako Srbija nikako da dosegne sunce u sebi iako njena nevelika površina nije nikada morala nikoga da ugrozi. Srbija pri tom može da se shvati i kao superlativ Balkana. Kao Balkan na kub, ili kao paradigma tog prostora.

Pre više od stotinu godina Španija je bila prinudjena da se suoči sa svojom ogoljenom stvarnošću iz skraćene perspektive naglog otrežnjenja. Od ukupne prošlosti prekomorskih osvajanja ostala su joj samo bolna sećanja i zapušteno ognjište. Malodušnost je tada zahvatila špansko društvo, pa je rečima navedenim kao moto ovog rada, okasnelom iskrenošću to izrazio i tadašnji ministar za prekomorske zemlje Moret, dodavsi kako „nije tačno da nije moglo da se predvidi da mi, koji smo kao pobednici protutnjali svetom, danas pronosimo naš slavni plašt pun rupa’ . To je učinio nakon potpisivanja Pariskog sporazuma, kojim je 1898. godine okončan rat izmedju Španije i Sjedinjenih Američkih Država. Španija je taj rat izgubila, a u njemu i Kubu, kao poslednji prekomorski posed.

Tačnije, zajedno s Kubom, Španija tada gubi Portoriko i Filipine. Da ne bi izgubila Kubu, zajedno s njom gubi čak i Guam, koji će, kao najjužnije Marijansko ostrvo, postati nova zvezda na severnoameričkoj zastavi. Sa svoje strane, vodjena sopstvenim stremljenjima i uspelim primerom ostalih zemalja Latinske Amerike, Kuba se  inače godinama već zalagala za svoju nezavisnost. U tom smislu, godine 1878, izdejstvovala je ukidanje ropstva. Godine 1875, Revolucionarna partija Kube, pod rukovodstvom slobodara i pesnika Hosea Martija, autora čuvene pesme „Guantanamera“ o sećanju sti-hova iz duše, započinje u stvari novi rat za sticanje nezavisnosti.

Postavlja se pitanje šta bi se desilo da je Španija na to pristala deset godina ranije, sledeći primer Velike Britanije sa njenom kanadskom kolonijom. Moguće je da rat ne bi ni bio započet te da bi tok istorije bio u svakom slučaju drugačiji. Bar ne bi ostavio za sobom gorak ukus prikraćenosti.

Kako bilo, tokom duge tri godine Španija se iscrpljuje u neplodnom naporu, žrtvujući, kako objašnjava profesor Hiron sa Univerziteta u Ovijedu33, ljude i novac, ne bi li bi kod kuće udovoljila kako ratobornim tako i ravnodušnim sunarodnicima. Kako bi se vlast održala. Februara 1898, pad Havane pod naletima oklopnjače „Mejn“ služi kao izgovor Sjedinjenim Državama da se umešaju u sukob, zastupajući pravo ostrvskog stanovništva na slobodu i samo-stalnost. Pre toga su SAD pokušale, u više ponuda, da od Španije otkupe malo ostrvo od ogromnog geostrateškog značaja. Znatno kasnije će se ispostaviti da Španci nisu uopšte potopili američki pomorski ponos nego da je brod iznutra potonuo jer je iznutra bio oštećen …

Tek, SAD su se umešale u kubanski sukob. Rat izmedju dve države završio se nakon španskih poraza u pomorskim bitkama kod Kavite na Filipinama i kod Santjaga na Kubi. Pariskim sporazumom iz decembra iste godine Španija je potpisala gubitak ne samo Kube, nego i svih preostalih poseda. Španija je izgubila jedan rat i jedno carstvo. U tom času se čini kao da je izgubila prošlost, budućnost i veru u sebe.

To bolno poglavlje španske istorije nazvano je „propast“. U vezi s njom, obično se pominje Generacija 98 . Naime, kao odgovor na stanje opšte obeshrabrenosti, u Španiji se tada oglasila nekolicina pisaca koji, sažeto rečeno, u svojim delima i istupima predlažu zbijanje domaćih redova i ponovno otkriće španskog bića i mogućnosti sopstvene zemlje. Pisci Generacije 98 čine i sami poseban predmet izučavanja španske književnosti. U njoj se iscrpno razmatra razvojni put svakog njenog člana ponaosob, te stalno iznova tumače uslovi izvornog članstva, dok ni španska istoriografija ne zaostaje u izučavanju pojave koja je, budući prvenstveno književnog karaktera, imala povratno dejstvo na stanje duha društva u celini. Predlog koji su ti pisci, svako na svoj način, no sve u svemu zajednički istakli, odista može da posluži kao primer i van okvira date propasti.

Otprilike u to vreme, medjutim, u Španiji otpočinje izgradnja podzemne železnice. Kilometrima izgradjene žleznice i drumova uopšte doskora se u svetu merilo blagostanje jednog društva. Tako, godinama je ponos Argentine bila upravo železnica, za koju argentinski sociolog Martines Estrada5 inače kaže da zapravo služi da premesti putnika sa jedne na drugu tačku nesagledivog prostranstva, pri čemu razlike u tačkama ili mestima i nema. Putnik svejedno sobom nosi metafiziku praznine i praznog prostora. Po rečima ovog autora, putnik i nije bitan. Bitna su strana ulaganja.

Kako bilo, u vreme izgradnje prvih popločanih podzemnih železnica u Španiji, ili engleskih ulaganja u argentinski železnički saobraćaj, djaci-pešaci su u Srbiji i na Balkanu uopšte, kao i pre i posle toga, desetine kilometara prevaljivali peške da bi pohadjali osnovnu školu. Ili bar neko njeno istureno odeljenje6. Tu su razlike već gotovo nepremostive.

Iz razloga u čije se uzroke neće ovom prilikom posebno ulaziti, razlike ima ne samo izmedju jedne Srbije a u Evropi – u koju je npr. prvi klavir dovezen polovinom XIX veka, za vladavine turskog vazala Miloša Obrenovića – i jedne Argentine – na drugom kraju sveta – u kojoj je pak i himna novooslobodjene države izvedena još početkom tog veka na jednom od mnogobrojnih klavira, uz to još nesumnjivo iz španskog uvoza. Razlike ima i izmedju prebogate bivše kolonije i nekadašnje matice, ma koliko ova druga ostala ispražnjena a ona prva nesamostalna, upravo zbog svog primaml-jivog bogatstva. A razlike pogotovo ima izmedju te osvajačke ve-lesile, čiji je vladar svojevremeno i mogao dakle da kaže da u njoj sunce nikad ne zalazi, i te nevelike Srbije7, koja se ni u doba Dušana Silnog nije predaleko prostirala. A ni predugo. Umesto da u trajanju bar jednog pokoljenja bude obasjana suncem ovoga sveta, Srbija je svet trajno obasjavala epskim pesmama o tamnom vilajetu.

Uprkos tome, ni sličnosti nisu zanemarljive. Kao i Srbija i veći-na balkanskih zemalja, i Spanija je godinama bila razdirana medjusobicama. Gradjanski ratovi obeležavaju poslednja dva veka španske istorije, baš kao što su srpska i balkanska istorija u celosti obeležene čitavom nizom ratova samo u nedavno isteklom veku. Na sve strane el sentimiento tragico de la vida.

Tragičan osećaj života jeste rečenica znamenitog Španca koji je po njoj prevashodno upamćen. Po toj rečenici je prevashodno upamćen Migel de Unamuno, u mnogom pogledu pripadnik upravo pomenute Generacije 98. Dakle, tragičan osećaj života je jedna rečenica . Ali je i osećaj, a kao takav i dalje a i drugde veoma prisutan. Rasprostranjen je medju pojedincima kao i medju delovima zajednice pred ličnim ili/i sveopštim bezizlazom. Pred porazom, ili ponorom, u koji svako pada svom svojom visinom, poput deteta već i sa jednog jedinog stepenika. Takav jeste ili bi mogao da bude i osećaj Srbina pred istorijom; pred Istorijom uopšte, Balkana posebno: pred svojom istorijom.

Balkan se inače smatra područjem koje proizvodi više istorije nego što narodi tog područja mogu da upiju.

Prethodni stav, koji pre svega zavodljivo odzvanja a u osnovi ništa ne objašnjava, ipak je povod da se u ovom radu približe dalekosežna i mnogostruka razraišljanja španskog mislioca Hosea Ortege i Gaseta. Jer, potekavši iz iskustva „propasti“, taj mislilac je ponajdalje otišao u ponudi rešenja, počev od samog načina razmišljanja. I kad se osvrće na slikarstvo, ili na astronomiju, Ortega to čini u plodotvornom dosluhu sa istorijom. Istorija za njega nije puko nabrajanje datuma i imena; još manje je vrli leš, sa kojeg se povremeno skida prašina. Ona za Ortegu nije čak ni učiteljica života; ona je za njega sam život, onako kako je on shvatao i samu suštinu života. Već takvim shvatanjem, ovaj mislilac je načinio zaokret u dotadašnjem poimanju niza nosećih kategorija vaskolike umne delatnosti. Svoje sunarodnike uz to posebno je prodrmao poručujući im da se okanu žalopojki. Poručujući im da se, uz dubin-sko razumevanje prošlosti, okrenu sutrašnjici, jer čovek je uvek nacrt budućnosti.

Čitalac se ipak moli da ovaj rad shvati kao autorov lični osvrt na tu raskošnu Orteginu misao, koja namerno nije obradjena strictu sensu. Naprotiv, rad je prevashodno napisan ne bi li pomogao žiteljima balkanskih prostora da pronadju moguće odgovore na činjenicu konstantne razjedinjenosti pod stalnim pritiskom krupnih interesa izvan sopstvenih naroda. U sadašnjosti, kao i tokom celokupne prošlosti.

PODSEĆANJE

Podsećanja radi, nije na odmet izneti osnovne biografske po-datke o Hoseu Ortegi i Gasetu (1883 – 1955).

Hose Ortega i Gaset rodjen je u Madridu 9. maja 1883. Otac Hose Ortega i Munilja bio je romanopisac, novinar i glavni urednik lista „El Imparsijal“, koji je u stvari osnovao njegov tast, takodje novinar. Novine su u Spaniji toga vremena imale primetan uticaj na intelektualne delatnosti. Uzgred, pojam „intelektualac“ poprima znatno šire značenje od puko obrazovanog čoveka nakon izjašnjav-anja javnosti u vezi s Drajfusovom aferom u Francuskoj. Javnost se izjasnila pre svega na osnovu delovanja novina. Sam Ortega je inače u šali govorio da ima utisak da se u stvari rodio iznad štamparske ro-tacije.

Sa devetnaest godina 1902. diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Madridu, a dve godine kasnije je doktorirao sa tezom pod naslovom koji u prevodu glasi Užasi hiljadite godine. Kritika jedne legende. Godine 1905. otišao je u Nemačku, gde je do 1907. studirao na univerzitetima u Lajpcigu, Berlinu i Marburgu, našavši se tako u okruženju novokantovskih predavača, kao što je na primer Herman Koen. U Madridu je sa dvadeset i šest godina 1910. postao profesor metafizike i na tamošnjem univerzitetu je predavao sve do 1936, kad je izbio spanski gradjanski rat, koji je potrajao do 1939. godine. Prva Španska republika uspostavljena je, pretežno nasilno, još 1873, i nije dugo trajala. Druga Republika je uspostavljena na izborima 1931, i u to vremeje Ortega podržavao republikansku stvar okupljajući oko sebe čak izvestan broj intelektualaca podjednako nezadovoljnih stanjem zastoja u društva. Nezadovoljstvo tim stan-jem bilo je veoma izraženo i medju radništvom industrijskih središta na severu Spanije, posebno u Baskiji i Kataloniji. Kad je Republika uspostavljena, medjutim, Ortega se nije ustručavao da iznese svoje oštre zamerke zbog stanja neodržive neizvesnosti, nereda i nasilja u zemlji. Slomom Republike i pobedom generala Franka, po završetku španskog gradjanskog rata 1939. godine, Ortega se potpuno pov ukao iz politike i napustio Španiju. Do 1945. živeo je u Francuskoj, Nizozemskoj, Argentini i Portugalu, a povremeno je boravio i u SAD. Povratak u zemlju dozvoljen mu je 1948; povratak na Univerzitet mu nikad nije dozvoljen. U Madridu je osnovao Institut za društvene nauke. U svom rodnom gradu umro je 18. oktobra 1955.

Na njegovom pogrebu bile su prisutne najuglednije ličnosti kulturnog i javnog života Španije, a pre svega hiljade nekadašnjih studenata i poštovalaca. Nekoliko dana nakon sahrane, studenti su se okupili na Univerzitetu sa kojeg je Ortega odstranjen i na koji više nije imao pristup, da bi otuda pošli na njegov grob. Tamo je, izmedju ostalog, pročitana poslanica u kojoj se kaže da nije sve izgubljeno: „Pvu posmrtnu ppčast Ortegi i Gasetu odajemo mi koji smo mogli da budemo njegovi učenici, mi koji to nismo bili, i mi koji patimo zbog praznine koju je on ostavio napuštajući, iz poznatih razloga, svoju katedru metafizike. Mi smo učenici bez učitelja. No, nije sve izgubljeno. Na neki način još uvek možemo da budemo omladina sa učiteljem. Hose Ortega i Gaset je umro, ali ostaju njegove knjige“   .

__________

1. Opaska se pripisuje Karlu V (1500-1558), sinu austrijskog nadvojvode Filipa Lepog i Lude Jovanke, ćerke Katoličkih kraljeva Izabele iz Kastilje i Ferdinanda iz Aragona, čijim se brakom ujedinjuju dve najmoćnije kraljevske kuće, a time i Španija. Kroz bitke za njeno „ponovno osvajarije“, njih dvoje su 1492. zemlju konačno oslobodili Mavara, u godini u kojoj je, 12. oktobra, Hristifor Kolumbo inače prvi put doplovio na američko tle.

2. Navod preuzet iz Uvodne reči NJ.e. Hoakina Peresa Gomesa, tadašnjeg ambasadora Kraljevine Španije u SRJ na otvaranju seminara „1898 – Kraj Španske imperije i početak savremene Španije“, održanom na Filozofskom fakultetu u Beogradu 24.XI.1998.

3. Hose Hiron: Politički sistem u Španiji krajem XIX veka, rad podnet na seminaru „1898 – Kraj Španske imperije i početak savremene Španije“.

4. Ovim nazivom književnik Hose Martines Ruis, kasnije poznat kao Asorin, u seriji od tri članka objavljena u dnevnom listu „ABC“, a potom 1913. prikupljena u knjizi Cldsicos y modernos, obuhvata književnike koje „Španija boli“, koji tragaju za istinom koliko i za lepotom: Migel de Unamuno, Ramiro de Maestu, Pio Baroha, sam Asorin; takodje i Ranion del Valje Inklan i Antonio Mačado. Put raskida s uvreženim pogled-ima društva na samo društvo započet je zapravo i pre „propasti“, kada su jedan filozof i pedagog, Hiner de los Rios; jedan političar i poligraf, Hoakin Kosta, i jedan mislilac i diplomata, Anhel Ganivet, uobličili „generacijsko“ mišljenje upravo povodom potrebe za obnovom zemlje. U vezi sa pripadnicima Generacije 98, valja pomenuti rad koji je i u prevodu na srpski dr Marija del Mar Kampos podnela na pomenutom seminaru, kao i nadhnuti rad dr Dalibora Soldatića, takodje tom prilikom podnet pod naslovom Kako je život prestao da bude san. Posebno je zanimljiv pogovor koji je Aleksandra Mančić napisala za svoj prevod Španskog idearijuma A. Ganiveta. U tom pogovoru je sažeto objašnjeno kako se godine 1898. nijednom od književnika Generacije nije inače ništa naročito desilo u književnom pogledu, dok se ni sama prestonica propalog carstva nije odmah preterano potresla zbog „propasti“: „tokom jula meseca, kada je kapitulirao Santjago na Kubi, u Madridu je ostalo otvoreno šest pozorišta, u kojima su se većinom igrale španske lake ‘komedije sa pevanjem’, saineti i sarsuele“ (A. Ganivel: Španski idearijum; Rad; Beograd, 1999; str 110).

5. Esekijel Martines Estrada: Rentgenski snimakpampe, odlomak kjnige iz 1942. objavljen u knj. 454, sv. 5 Letopisa Matice srpske, Novi Sad, novembra 1994. u prevodu S.M.S.

6. Prema istraživanju dr S. Pajovića, naslovljenom La prensa serbia ante la guerra hispano- norteamericana, još pro proglašenja Kraljevine Srbije 12 februara 1882, pa čak i pre konačnog oslobadjanja od viševekovne vladavine Otomanskog calrstva nnkon potpisivanja Sanstefanskog mira 1878, u Srbiji je 1848 godine ipak bilo 343 osnovne i srednje škole (rad na disketi u pripremi za štampu).

7. U pomenutom radu dr Pajovića iznose se zanimljivi podaci o tome kako je, uprkos nep-ostojanju bilo kakvog dopisništva sa lica mesta, srpska štampa pažljivo pratila zbivanja u Španiji ubrzo nakon izbijanja sukoba sa SAD, što se bar hipotetično može objasniti i time što što su novine „Srpska zastava“, koje su najviše i pisale o tome, pripadale Narodnoj liberalnoj partiji, dok je u Španiji tada bila vlada liberala P.M. Sagaste.

8. Vladar iz loze Nemanjića čiji je osnivač Stefan Nemanja stvorio srpsku državu u drugoj polovini XII veka. Krunisao se 16. aprila 1346. za cara Srba i Grka. Carstvo mu se prostiralo od Dunava do Egejskog mora, dok su zapadne granice činile reke Drina i Neretva, kao i Jadransko more. U sastavu cartva bile su Albanija, Epir, Tesalija i poluostrvo Atos. Nakon Dušanove smrti, otpočeo je raspad njegovog carstva i nezadrživo nadiranje otomanskih osvajača.

9. Posredi je naslov izvanrednog ogleda objavljenog inače 1913: Del sentimiento tragico de la vida en los hombresy en los pueblos. U prevodu Olge Košutić, knjiga je objavljena i na srpskom pod skraćenim naslovom O tragičnom osećanju života (Dereta; Bcograd, 1990).

10.Na slrani 146. knjige inače izuzetno jasnih i otresitih sagledavanja pod naslovom El espejismo yugoslavo (Ediciones del bronce, Barcelona, 1996) njen autor Žuzep Palau ovu rečonicu pripisuje znamenilom britanskom istoričaru R.V. Siton-Votsonu. U delu koje Palau navodi u svojoj bibliografiji nema medjutlim te rečeniee, a nema je ni u drugim delima Sitona-Votsona, kao što nije nadjena  ni u besedama Vinstona Ceičila, kome bi se rečenica, po nekim izvorima, takođe mogla pripisati, ponajpre u sklopu njegovih istorijskih govora.

11.      Ako se bolje razmisli, dakle sasvim neobavezno, ispostavlja se da je ovaj dan kasnije proglašen Danom pobede. Pobede Dobrog, a posebno Evrope, nad zlom Drugog svetskog rata. Kako bilo, Ortega je rodjen u znaku Upornih.

12,      Medju njima su bili endokrinoiog i pisac Gregorio Maranjon, pisac velike psihološke
prodornosti Peres de Ajala, slikar planetarnog prevrata Pablo Ruis Pikaso i pesnik
potresne tananosti Huan Ramon Himenes.

________  Izvor: Silvija Monros-Stojaković ORTEGINA KLEPSIDRAOsvrt na stavove španskog mislioca Hosea Ortege i Gaseta i ugla njihove prolagođene primene na savremenu balkanski stvarnost, Beograd, 2001.

 Beleška o autorki: 

Silvija Monros-Stojaković rođena je u Buenos Ajresu a živi u Beogradu, gde je završila osnovnu školu, gimnaziju i raznostruke studije na Filološkom fakultetu.
Kao filolog, pisac i prevodilac, svojim pozvanjem smatra uspostavljanje mostova razumevanja između uporednih svetova stvarnosti. Utoliko joj je prvenstvena delatnost književno prevodilaštvo, tako da je pored sedamdesetak drugih dela, na srpski prevela kultni roman Školice Hulija Kortasara a na španski Razgovor sa Gojom Ive Andrića i dramski prvenac Milorada Pavića Zauvek i dan više. Takođe je prevela Dijamantski trg M. Rudurede, koji predstavlja prvo delo ikada u celini prevedeno sa katalonskog na srpski.
Priredila je prepisku dvoje metafizičkih tragalaca pod naslovom Ogledalo Ijubavi (prepiska Olje Ivanjicki i Leonida Šejke) a napisala je epistolarni roman Poslednje Kortasarove školice i knjigu Grad nad gradovima (dvojezično izdanje zapisa s proleća 1999.), kao i nebrojene predgovore, pogovore i druga pisma.

________________ ЛеЗ 0003182  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s