Серафимова кућа /Бела Тукадруз

(одломак из рукописа романа СЕВЕРЦИ)

 

Северци (корице)
Северци (корице)

Склоњена од главних путева, у уцепу хомољских брда, била је кућа Серафима Трималхионова. Саграђена од камена, на два спрата. Таква кућа на Дедињу би била права, милионерска вила. Серафим је довео струју са раздаљине од неколико километра.

Ту кућу не можеш видети, све док јој не приђеш на две стотине метара.

Била је на заравни, у подножју једног каменитог брега, у полукружном остатку некадашњег каменолома, не већем од 5 ари. Тај каменолом су Власи запустили одавно, јер је из стена које су разбијали динамитом, извирао поток. Не велик… Ту је Серафим сазидао кућу, од камена, који му је био на дохват руке; камену кућу не мање раскоши од пашиног конака у Врању. Испод читаве куће је био велики мрачни подрум пун џакова цемента…Летња кухиња…Зидајући ту грађевину, Серафим се као мајстор поигравао. Није штедео камен и цемент. Све је у тој кући било рукотворено његовом руком, столице, столови, кревети, не и прозори…У приземљу је била велика гостинска соба, са великим гостинским столом, који је могао да прими осамдесетак гостију. Колико је и било црних столица од бајцованог багрема… Ту је била и Соба за разговор, нешто мања, али зидана зидом који је био дебео метар и двадесет…Ту је било и пространо купатило, дубоко метар и по, које је Серафим ручно израдио…

Да, из велике гостинске собе, у којој је био и велики камин, степениште од сувог багрема, водило је на први спрат, као на галерије каквог музеја. Ту је било соба за његову жену и децу. А на последњем спрату био је чардак ни на небу ни на земљи – просторија у којој је Серафим проводио своје слободно време, писао или сликао, или спавао, или понекад гледао свитање на планини, маглу изнад папрати или грмана, јер научио је да се буди у свитање и обилази козе кад се козе…Својим рукама је на камену насликао Свете ратнике… Од фабричког је у тој соби био само душек – на кревету ручне израде… Са прозора чардака поглед је пуцао у даљину; могло се кад је ведро видети чак до плавкастих врхова планина преко Дунава…

Хтео је, како рече, да сазида светилиште козама, као његов „прадеда“, али је од тога  одустао, јер је, разбијајући динамитом камене блокове за кућу, открио малу пећину, од стотинак квадрата, коју као да је сам Бог створио, за козји стан. Он је ту пећину преградио, направио просторије за скозне козе, за јариће, за јарце, чак и за јато кокошака и ћурака: „Ћурке овде лети не треба чувати и враћати – само их треба пустити рано да лове скакавце и гуштере, инсекте и да пасу, јер овде има свега у изобиљу!“

Сам је врата направио на пећини од нагорелих багремових дасака. Направио је и оставу за храну, за козе преко зиме, и за сламу. Не продаје млеко, јер се не исплати, него прави „погаче“ које могу да потрају и по неколико година, и које продаје по комаду 20 ДМ. „Не могу да их произведем колико се траже! Исто тако, мислим да би било паметно, да овде подигнем и једну фарму од 5000 носиља, како већ неки сељаци раде у околини окружне вароши – ту је дневна зарада око 1000

ДМ. А месечна и читавих 20000 ДМ. Зато презирем све оне наше људе, који су отишли на Запад, и служе за три- четири хиљаде марака, што се не врате, и не раде као фармери. Били би права српска господа и кнежеви!…“

„Основа овог мог дворишта је камена; око пет ари. Као што сам динамитом разбијао камен, да бих ископао велике подруме за кућу, тако сам на источној страни, уз помоћ експлозива, ископао рибњак, око осамдесетак квадрата. Спровео сам део воде из стене изнад куће у  кућу, а део у рибњак; порибио га шараном и пастрмком…Вода отиче из рибњака, јер има пад; отиче вишак и натапа ливаду; као што отичу из куће отпадне воде у септичку јаму, коју сам ископао једне зиме, стотинак метара испод куће...

Природу треба упознати добро и онда се користити на разуман начин свим њеним преимућствима…“

Вадећи камен из подрума старе куће, власника који је умро седамдесетих, открио је – породичну ризницу: пушку преломачу и још нешто од наоружања и двадесетак великих терезијанских дуката.

Дукатима је платио – довођење струје, половни трактор са прикључним машинама и приколицом. Пушку је пријавио и легализовао, „јер на планини ноћу, за сваки случај, треба имати нешто за евентуалну личну одбрану, пошто је ово познати хајдучки крај“.

Зашто је баш ту дигао кућу?

„Зато што је ово место као створено за то. Као млад правник, открио сам га случајно… Возио сам моју девојку на излет, не као моје колеге и вршњаци у ресторане низ Дунав, него смо се возили аутом преко брегова, даље од Дунава, преко Пека, све до Млаве…Ту у том каменолому, моја девојка ми је једне вечери постала и жена…она је то и заборавила…ха – ха – ха… Она је Влајна, и она је кривац, што сам ову кућу овде сазидао...Сад је она у граду, али чим зајесени, и преко зиме, све до пролећа, док не процветају дивље трешње, она живи са мном, овде…“

Серафим није држао до моде; руке су му биле пуне жуљева, грубе. Ко би рекао, ко га први пут види, да су пред њим, као пред способним правником, дрхтали у судницама, у споровима које је водио годинама, други правници и судије? Браду није бријао, али је није ни пуштао да израсте. У близини куће је успео да пресади неколико трешања из околине Врања, неколико вишања. А на самом том почетку узвишене заравни где је подигао кућу, стојао је један скоро осамдесетогодишњи храст лужњак, као запис, као чувар. И не дај Боже да неком на белом свету падне на памет да сруши то заветно дрво, јер би га Серафим устрелио са прозора његовог чардака…

Чинило се да је особењак и чудак, али можда у читавом округу није било природнијег и предузимљивијег човека?…Више је ценио своје козе, и понеке од својих вршњака, првих суседа, врсних домаћина, од свих српских песника и писаца друге половине ХХ века…Више је волео нека места у Старом и Новом Завету и Трималхионову гозбу од Петронија Арбитера, него Франсоа Раблеа и УЛИКСА Џојса, мада је Раблеа волео да поново чита…

4.

– Познајеш ли ме, о, Сенковићу? Ни рођена мајка ме не би препознала! – рече смејући се. – У суботу увече, око поноћи, другог дана Тројица, у једној од пећина, недалеко одавде, биће стрнџање, као некад…У пећину се може ући само са овим џаком навученим преко главе…маскиран… Има овде још једанаест таквих џакова, ако буде расположених добровољаца за суботу пред поноћ…

Запалио је цигарету  игуман Козјег Светилишта и почео да прича.

– Онај вепар, доле, у подруму, био јед  највећа штеточина у околини; неко га је пре неколико зима ранио у једну ногу; оволике је трагове остављао у снегу. То је можда био највећи дивљи вепар у Хомољу…Сачувај Боже да таквог вепра не погодиш првим метком! ратргао би те… Ја и шеф оркестра Брезовчанин, пре неколико ноћи, поставили смо му чеку у једном од шумских потока…Трактором смо га овамо довукли: однели смо месо ветеринару, да провери да није заражено. Није! То није дозвољено, али откуд да ветеринар зна да ли је месо од дивљег или питомог вепра? …Тог печеног вепра ће однети у пећину, тамо где се одржава стрнџање, да  буде довољно печења за све који дођу…Снага на уста улази!…

Нудио је Сенковића да једе и доливао му препеченицу. Вече се полако спуштало. Сенковић је поставио питање, можда и глупо : зашто је за стрнџање потребан џак навучен на тело, са прорезима за очи, нос и уста, и код жена, за груди? Серафим Трималхионов се громко насмејао:“Ко зна? Тако од старине остало! Маска је потребна; можда да нико никог не препозна? Маске су све једнообразне, исте, заборављају се; а лица се памте…Уосталом, ту лице не игра улогу; оно није важно  ту…Колико мужева може да види лице своје жене и љубавнице у помрчини док то раде? Многи то раде у помрчини; можда помрчина и поспешује уживање?…“

– Усред тог љубавног махнитања у пећини, нема деце, кукавне и недорасле деце, која би се преплашила неописивим призорима проливања мушког семена и необузданог женског вриштања, опуштања и иживљавања, тиме се не каља светиња љубави; крај велике обредне ватре, ритуално се блудним грчем вреле пути кува у великом лонцу много тога жељеног и неиживљеног у мушкарцима и женама; па онда кроз њихове усне жудне дах једних у друге понире; сливају се душе две у једну, иако се не  познају…то нису прељубнички загрљаји и подавања, то је допуштено једном годишње, јер су тако радили и далеки преци…ту многи орни љубавници балдишу од силног оргијања…нико те ноћи не спомиње љубав, јер и тело, као и судбина, има своју рачуницу…Онда одлазе маскирани у мрак, из кога су дошли, и заборављају оно што ни најлуђа машта не може замислити, ни поново оживети…Клин се клином избија…овде се много мање разводе него у градовима, баш можда због тога, због стрнджања…треба то доживети!…поготову то треба да доживиш ти, јер такви доживљаји јачају човека, чине га реалнијим, враћају га у стварност, да може да се ухвати укоштац са… Љубав према уметности није још никога обогатила, уметници би морали да имају на уму да трговац таленат свој у пучину улаже – она му враћа златом жеженим!…беда и интелигенција су сестре близнакиње, највероватније…вероватно се често сећаш своје покојне жене, иако су прошле толике године од њене сахране; то је племенито, али је и глупо! …стара искуства су као страшила…она су напуштена одавно и сама једва таворе…треба их потиснути…Знам, читао сам Црњанског, и сећам се колико је Павел Исакович волео своју преминулу лепу жену; када је наишао на ону са зеленим трепавицама, пропустио је шансу…улог правог човека треба да буде као и улог војника у бици – храброст…сенке се не могу грлити, као врела и једра и вита тела непознатих издашница…Најдубље и најлепше успомене на једну мртву и вољену жену још увек базде на остатке покварене овчетине, пријатељу мој, треба живети унапред, свако ново искуство са другом женом мирише на дивље руже!…Наш народ годину дана жали блиског покојника, оца, мајку, жену, дете, а Власи и три, и девет година, јер од жалости се не живи…Такве као тебе, не љути се што говорим отворено, такве мужеве и удовце који већ дванаест година жале своје покојне жене, требало би препустити оној Петронијевој Ојнотији, што уме да помеша сок од дрезге са пелином, па да тиме мушкарцу намаже киту, па га онда струком коприве лагано шиба свуда испод пупка!…“

Током ноћи, када су ушли у Серафимову кућу и попели се на чардак ни на небу ни на земљи, наставили су разговор о Петронију Арбитру, исцрпљујући… Разговарали су све до зоре, док нису закукурикали петлови у даљини и пси залајали, и козе замекетале сасвим близу…

Да је језик јаз који раздваја сталеж од сталежа и душу од душе, знао је Петроније на задивљујући начин. Жаргон је моћно средство реалистичког књижевног израза; савремени писци би требало да се преруше и да као просјаци крену у народ. Петроније је писац прве империје, Првога Рима, чије је врхунско дело у време Трећега Рима, првих деценија ХХ века штампано у малом тиражу и дискретном повезу у „црном марокену“, продавано испод руке. Није Петроније порнограф; он је изванредно описао израстање новог римског трговачко новчано – зеленашког слоја.

Политичар и дворанин, није писао мемоаре и није описао људе са Неронова двора, није описао средину у којој је искључиво живео…Позабавио се најнижим слојевима римског друштва, али и чудним новим светом пребогатих ослобођеника, милијардера „Можда је то била средина која је највише одговарала његовом ироничном перу и моћи сагледавања људских мана. И он је заиста мајсторски предочио разметљивост, сировост, грамзивост, поткупљивост и простаклук тог света и можда му је то био и циљ. Ипак, он је истовремено тиме предочио и н а л и ч ј е римских врлина: римске цаститас, пиетас и гравитас,чије су лице одвајкада били с е н а т о р и. А то наличје били су богати посредници о с л о б о ђ е н и ц и са њиховим пословним махинацијама у име часних сенатора…“

Ко је Петроније Арбитер, коме се приписује Сатирикон?

Петронијево дело је слабо напредовало кроз векове. И аутор и његово сјајно дело од почетка до данашњих дана жртве су моралних и научно педантских предрасуда; право је чудо да се уопште сачувало! Модерне хипотезе о пишчевом идентитету везују се за другу половину првога века Христове ере. Неронов период. „Данас је заиста званично усвојена најприхватљивија и најпривлачнија хипотеза да је писац Сатирикона Петроније Арбитер, proconsul Bithyniae et mox consul„, maitre de plaisir Неронов, савршено образован, нехајан и елегантан, велики господин, који је уживајући у лудостима Неронова двора умео и да се умери и да, осуђен на самоубиство, и на самртном часу посведочи своју изузетност: отишао је у смрт неосетно за своју околину, гостећи се и необавезно ћаскајући као пред одлазак на починак. Толико се таква личност савршено уклапала у слику коју смо могли стећи о писцу Сатирикона да је управо то пробудило вечито опрезну скепсу научника, па су се делом и зато дали на посао да ту идентификацију оспоре, иако се просто наметала здравом разуму…“

Петронијево дело је морало бити знатно обимније, но 141 глава, колико је откривено до 19. века. Он је први реалиста у светској књижевности, равноправан са највећим – Балзаком, Стриндбергом…

(„…Балзаково друштво Јулске монархије отима се за места по салонима и надмеће у финим манирима којима прикрива своје ћифтинство, себичност и пороке. То лажно отмено друштво нашло је свог Петронија у Балзаку да га опише, али само није могло читати Петронија и огледати се у њему…“)

У чему је ствар са Сатириконом Петронија Арбитера? Зашто га, и поред ослобођене еротике у књижевности 20. века, и даље бије зао глас?Откуда та вековима наслеђивана резервисаност према Петронију која и данас траје? Иако навођен од класика од краја 19. века до данас (Пјер Луи, Бернард шо, Андре Жид, Форд Мадокс Форд, Лоренс…) –

Петроније није извршио утицај на било чије стваралаштво нити је стекао широку читалачку публику…

Свака ствар, има своје лице и наличје. Свака књижевна појава, сваки писац, свака епоха, свако раздобље, свако несхватање. Бодлер је, као песник, имао и ону могућност која је остала неостварена. На тим неоствареним могућностима, колико и на оним оствареним, ничу нови песници, они који долазе, који увек долазе. За једну од својих најбољих књига, за Пусту земљу, Елиот двадесетих година ХХ века узима цитат из Петронија…

Петроније је велики писац, не треба га бранити, ни од такозване „непристојности“, поготову крај поплаве романа и филмова еротске садржине крајем ХХ века.

Сибилине речи, преузима Елиот и ставља их на почетак Пусте земље. Зашто баш то, те речи Сибилине? Преводилац на српски Сатирикона то овако разуме: „Европа је осакаћена и пропала (после првог светског рата). Капиталистички систем, њен камен темељац, озбиљно је угрожен…“Политичка и друштвена структура већег дела Европе је бачена у кључалу топионицу. Нестали су са светске позорнице Хабсбурзи, Хоенцолерни, Отоманска Империја и Романови. То је било време опште узнемирености и стрепње од будућности широм Европе источно од Рајне“, тамо где ће се десетак година касније пропети авет нацизма и ускоро покосити пола Европе. Сибила, мрачни симбол изгубљених нада, пророчица из изгубљених књига која не може да умре, али вечно стари, код Петронија симболише ВЕЧНИ Рим, робовласнички Рим, осуђен да стари међу својим пороцима и срушеним стубовима поноса и патрицијске части, код Елиота пољуљану капиталистичку Европу, уморну и престарелу, осуђену на неизвесно и безнадежно старење без смрти…“

 

Петронија ће, можда, разумети пре обични људи, најобичнији, СрбоВласи – сматрао је Серафим Трималхионов. Безазлена паганска сензуалност која не познаје феномен секса као греха, блиска је Власима.

Вечним паганским епикурејцима, којима је љубав циљ живота. Као што су модерни песници светски, Јејтс или Елиот, израстали из жирова мита, старог и новог, из хеленских песника и из Бодлера, тако ће се родити и израсти и нови песници и писци који ће схватити Петронијеве највеће квалитете: брзи темпо, музички престо, гипкост и прилагодљивост његовог језика, разних нијанси – од највулгарнијег (такође изнијансираног), преко малограђанског књижевног говора (Пријапове свештенице), измотавања, упрошћеног књижевног изражавања до луцидног, кристално јасног, сажетог и одсечног критичког резоновања надмоћног и префињеног интелектуалца… Неко ће написати блиставе странице ако га понесе престо на крилима ветра који врхуни пространствима Петронијева слободна духа.

– Таква књига, драги мој Сенковићу, не може бити написана на немачком, због његовог тешког корака, свечане уштогљености, развучености, опширности и досадности. Не може се појавити ни на руском, због предрасуда. Али може на Балкану. Да би неко могао да надмаши Петронија, морао би да надмаши оно што царује његовом књижевном прозом…Предлажем да оснујемо Култ осмеха благе ироније, прозе каква није сва римска – намењена читању наглас на јавним местима или у друштву, наоружана за то срачунатим и у танчине разрађеним реторским ефектима… Култ прозе која и наглас читана не би ништа изгубила од утиска пролетања мисли које стичемо читајући у себи… – рече Серафим Трималхионов.

Заспао је Ф. Сенковић на једном од лежаја на чардаку ни на небу ни на земљи, док је игуман Козјег Светилишта цитирао речи Беле Хамваша, такође једног писца сличне судбине, попут Петронија, којега је маргинализовао Трећи Рим.. Предстојећу Влашку гозбу, Серафим је видео и као неку врсту оснивања култа, али онако како је то схватао Хамваш.

„Култ је она делатност када индивидуални човек постане свестан да у њему живи универзални човек и да делује, и да универзални човек има један једини циљ: повратак у златно бивство. Сваки ударац мотком, сваки потез пером, свака реч учитеља, свако наређење државника, свако кување јела, сваки убрани цвет је или аша или није аша: или је култ, или рад – или је свесно прихваћена страст, или ропство – или се њиме увећава процват света, или прождиру блага света. Прва жртва је дело, каже Бадер. И жртва постаје човеков анђео чувар. Жртва бди над човеком и бди над народима и над светом: „љубав сребрног погледа“. Велика култура извире из ове љубави: “ Само из љубави према природи, а не из себичних и кратковидих, прорачунатих користољубивих поступака“.

Култ даје човеку меру која се не може преиначити, на којој му се увек могу измерити дела. „Када год човек измери своја дела при светлости ове мере, умножава благослов света“ – каже Заратустра. Ахура Мазда се овако обраћа човеку: „Видим вас растворене у мени, а ви у себи видите мене марљивог“. То су речи алхемичара. Човек растворен у Богу, као со у мору; Бог је у човеку активна и творачка сила, као потајна ватра у сумпору, скривени укус у соли, срозано рајско бивство у злату…“

                       _______________ Б. Т.

_____  ЛеЗ 0003183

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.

Горе ↑

(Шк)Арт

Књижевни живот и смрт

ЗАВЕТИНЕPress

Лист о занимљивим стварима: против разних саблазни

ДНЕВНИК ПИСЦА

Дневник писца 1873.

НЕОБЈАВЉЕНИ РУКОПИСИ

Понор, провалија, бездан, јаз

МЕЂУПРОСТОР

dans l'espace entre, пространство между, utrymme mellan, ruang di antara , plass i mellom , espaço entre elas, spaco en inter, Zwischenraum

KOGITO KLUB

online izdanje istoimenog veb sajta

РАСКОВНИК

Српске Новине >>>>>

Белатукадруз

Најважније о Белатукадрузу (алиас М. Лукићу, 1950. - )

КОРЊАЧА

Кључ за одкључавање зарђалих...

ФЛАМИНГОСИ

ФОНД "ЗАВЕТИНА" ПРЕВОДИ ПРЕПЕВИ

UERKA

ДРУГА СРПСКА РЕНЕСАНСА online

ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА

"Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.

Себични музеј

Једна од скривених антологија "Несебичног музеја"

ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА

Магазин Севераца

НЕЧИСТА СРБИЈА

трауматско искуство (титоизам)

ВРЗИНО КОЛО

Магазин ФАНИКА

Алманах

за живу традицију, књижевност и алхемију, I , 1998.

ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Бела Тукадруз: ЖУТО ЦВЕЋЕ СА СПРУДОВА СА ПЛАВИМ ЗЛАТОМ

Путеви Србије

Водич за (непо)колебљиве и радознале духом

ПРУГА

„железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац - Мишљеновац - Кучево - прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса

САЛАШ СЕВЕРАЦА

ЗАВЕТИНЕ:Ми

РЕНЕСАНСА

Српска ренесанса

ОПАЛО ЛИШЋЕ

Песме отпале из антологије "Несебичан музеј"

СУРБИТА

Пелазгион

ВИНАВЕРОВ СОКАК

Пантологија пеленгирике. Изводи и друго- (Канал ФИЛТРА)

ПИСМА

ЗАВЕТИНАМА, почев од лета 2011

%d bloggers like this: