Избор из поезије најревноснијих сарадника „Заветина“

У сусрет предстојећем Спасовдану 2013.

Класови жита уочи Спасовдана у Звижду 2013. Снимак Иван Лукић

Класови жита уочи Спасовдана у Звижду 2013. Снимак Иван Лукић

_______________________________________

Бела Тукадруз

КУШАЊЕ АПСОЛУТНОГ
ПЕСНИКА У ПУСТИЊИ

Дух ме је одвео у пустињу да ме ђаво куша.
Историја се понавља, понавља.
И постивши петнаест година,
напослетку огладнех..
Приступи ми ђаволова кћер (куртизана)
и рече : Ако си апсолутни песник,
реци да ове књиге силне које си написао хлебови
постану.
Рекох јој истину старију од мене, Истину мога Оца:
Не живи човек о самом хлебу,
но о свакој речи која излази из уста Божијих.
Па ме одведе на врх на руб бездана,
на саму ивицу руба памети, и рече:
Ако си апсолутни песник, скочи доле, у понор!
Одговорио сам јој: отац ме је научио:
Немој кушати Бога својега.
Повела ме је на горе високе, пирамидалне,
на врх Копаоника,
и показала ми царство овог света и славу његову.
И шапну ми : Све ће ти ово бити дато,
ако паднеш на колена и пољубиш ме у д.
– Иди од мене, проклетнице, сатано!
Тада ме Заводница остави,
и гле, јата гавранова и врана из правца Иван Куле
закликташе и приступише ми,
кружећи ми над главом…
Ђавоља Варош потону у маглу јутарњу…
 
Александар Лукић
НАКАЗЕ

Размишљајући о вредностима живота нисам далеко доспео.
Некако ми се чини да стојим од почетка на истом месту.
Куповина намирница на пијаци, ценкање са продавцима,
вести о току рата, мајка која наочиглед пролазника на улици
шамара синове близанце, бачена штака вири испод киоска заједно
са банкнотом новчанице која је некад важила.

Сад се за ту новчаницу нико не сагиње.

Преко ноћи, бар тако изгледа, отаџбина
постаје логор разбојника. Свештеници предњаче
међу нама. Џаба им црне мантије, џаба свете књиге
кад свако од попова настоји да имитира краља у парохији.

Да сачувају главу људи од страха тимаре
једни друге, лажима без ногу, као што домаћин
у рано јутро у штали са говедима чини,
месец је исти, само је година друга дошла у тишини
мртвачки ковчег белег је месеца овог, иако
би се дало рећи да је то пролећни месец
са којим почиње да буја зелена трава.

Ти поспани читаоче, где се налазиш лудо?
У затвору. Пољском клозету. Скривен.
Поштујеш правила напујдане гомиле –
парламента, оштре секире.

У име отаџбине чиниш издају најсветијих права
живота слободе и истине. Од свих животиња крава
легне у хлад  неког дрвета да прежива.

А ти представу о јавном моралу не квари
на груб начин. Јуче смо били убице заједно
саборни другови. Неко мора да вам то каже
у светом тројству потенцирати нежно једно
има смисла. Около нас су све саме илуминације
тама и облаци кроз које каткад пробије светло,
да можемо видети наша наказна лица.

Плаво злато Љешничке реке, снимак Иван Лукић, 10. 06.2013

Плаво злато Љешничке реке, снимак Иван Лукић, 10. 06.2013

Зоран М. МАНДИЋ 
ПОЛАКО СТАВЉАМ КЉУЧ У БРАВУ

Полако стављам кључ у браву
Никуд из песме
Не смем да се предомислим
У публици цифара
нека други рачунају
помажу сказаљкама да не стану
у мору граматичких и генетских грешака
налазим разлоге за тугу Језика
Ни он не сме да се предомисли
у свему што је његово у мени
стадо гласова попут стада облака
На хартији празнине прецртано сунце
Утисак претворен у киклопа који жваће
мој страх
обува моје ципеле
одлазећи у шетњу да ме пресретне
Зато никуд из песме
Затварам радњу
Отпуштам слике
Намештаји и тако кваре вид
Добро сам отпоздрављам киклопу
журећи да бацим кључ низ падину

Радивој Шајтинац
НАЋИ  ИМЕ ЗА ПРОВАЛИЈУ
 
“Ugliness-is beauty”
Boris Ryzhy

У  пукотину, у бездан бацила је
Крвави тампон
С олакшањем, прихватила уредним  ноктима
Знојавом шаком управљаче свог
Трамваја
шоферка с именом из ледене бајке

И пратећи је дуж линије
Од фабричке болнице до пионирског парка
Следимо  велике прозоре

Нашу децу они и даље снимају кроз те мрље
И  музге,скорелу чађ,дим и издркотину
Наша деца и старци,
на тим сликама
Убедљиви ко предсмртници,пред сан или клање,свеједно
Изгубљених погледа иза тих завеса од пљувачке
Блесаво спокојни што седе и смрде

Њихов је риалити пун јонизатора,
аспиратора,допа и тетра пака
Малих пластичних боца непознате изворске воде,
вафла од свежих корала,
похованих банана,  ананаса  у дрхтурећим
коцкицама пихтије,шарено чајниз  зрневље,од меса

,,осмеха и љуте паприке,цика,кетеринг,петинг и мехурићи,
сити чоколадни трачеви и предлози за
светску досаду

наши су старци котрљајуће ругобе,монструми
погане издржљивости, увек у саплитању преко
исколаченог погледа и поиспадалихих вештачких вилица
па све то још с плакатима  о
за смотру,митинг, систематски преглед
стрепеништем с увојцима црне и масне паучине,
интервју
клозетарке -слободарке са нарцисима у
опараном  зембиљу,

препознатљиво пиће
и пиће које све препозње
и сваког
пси који имитурају људско потуцање
песници самобице,распорени
кентаури- кантаутори
филмови о сликовитој јави
песме о бољем болу,слике о потребнијем гађењу
то се и  даље продаје, предаје

све је у знаку те неизбежне и неодложне стрмине
она језа непрегледне вертикале,поплаве у души народа
провалија која треба да добије име
она између  ропства и комунизма
болести Истине у  историји обећања
омчасти чвор црвене мараме  око дечјег врта
и сузе радоснице

извоз увоз отровних узајамности
размена плy-статион зала

кварење неизвесних сањарија
и извесних околности

тек,ево,опет светиљка код смрадног улаза
светиљка увек сликана тако
да све у сенци смрди  а све у светлу крвари

било теме,рука,глава или псето
огледнута у звезда у бари
тампон који је избацила током вожње
возачица трамваја на линији фабричка клиника  -пинонирски парк

све у свему,
свуда оне агонички отворене очи
давно некорисне за гледање
а тако прецизно нацртане
кистом за огрреботине по скупом мермеру
на гробљу младих телохранитеља
стоун цитy скупих мртвака
са силиконским нарикачама
с прстењима  на пупку и клиторису

све да зацакли у обрушавању
само да се нађе име за ово излагање дрхтавице
име за оно између ропства и комунизма
за провалију која заједно са падајућима плаче
позира кроз прљава трамвајска стакла,пише песме
и
одлази

Мирослав ТОДОРОВИЋ
ИЗ СЕОСКЕ СВЕСКЕ 

“Радећи тако на земљи, човек осећа како му се здравље враћа“
Утка у песму Читање песник
Јингерову белешку из Кавкаског дневника
Радим  ево на земљи и
Живим  истину тог стиха

Пробудиле позне године и живот у мени земљоделца
Орем копам осећам
Људску топлину пролећне земље
Живим снагу летње врелине
Слушам  јесењу радост зрења
Чујем из тишине
Земља се у мени исповеда

Мотрим како се свезнајући гласи у  светлости јесењој
И слушам смртну студ зиме
Стварност склопљене књигe
Из свега како око невидљиво гледа

У зеленој светлости видика слушам поезију
Без речи кружи пером  исконски универзално
Све што језик видела слути ја мотрим
Листак будући треперим понад гора
Осећам унутрашњу мелодију пејзажа
Дамара у мени чујем је у земљи
У коју полажем семење молитвено
Теби налик Творче у јутру песме ове

Копао сам земљу
Пригртао   је очински  уз стабло  саднице
Умор ме  натапао рад  крепио
Осећао сам то из дана у дан све више
Из небеске тишине земље у мојим рукама
С мислима песме која  се  догaђа
У светлости вечерњој и ноћној тишини
Човек се кроз  поезију и  земљу
Приближава Небу и истини.

Снимљео на спрудовима Св. Јована Крститеља. Снимак Ув. Лукић, јун 2013

Снимљео на спрудовима Св. Јована Крститеља. Снимак Ув. Лукић, јун 2013

Анђелко Анушић
ДА СЕ НЕ РАЗМИНЕ СТАРО И НОВО

Милион година спрема се цвет
За пчелин пољубац
Венчану уру са својом суштином
Млади женик за кога раде
Силе и престоли драгуљара
Ткачи ветра му на горским брдилима
Свадбену песму ојкају
Алхемичари неба и земље
Неуморно посленишу:
Науку мириса
Знаност драперије
У рудама и минералима разлажу
Луче слад од пелина
Као светлост од таме
Од пелуда развенчавају
Нектарну горчицу
Богињу поезије
И песник се
Хиљаду и стотину година више
Припрема за сусрет са својим прецима
Млади предак у сопственом колену
Стар као књига над књигама
Дете беле пчеле
Пергаментна латица на сунцу
Истргнута дахом херувима
На разбоју језика
Старачке кости
У младом телу утеже
Да се не размине старо и ново

Душан СТОЈКОВИЋ
 
***

ништа које си
кружећи с другим ништа
постане Ништа
што хтело би да оништи
ништину свога ништовања

увиди само
како ништа му не недостаје
да би уништило
ништа у којем јесте
како би се обрело
у ништа које није
ништа од тога ни више
ни мање

иста
чиста
ништа

Ђорђе НИКОЛИЋ
 
НЕ УБИЈ

Како је Драгица ? –
Пита ме један Божији човек.

Као мајка без детета,
Изустих са уздахом.

Он ћути.

Не знам како су они који јој
Убише Иванку?

Он ћути.

Сваки је уклео
Свако своје колено
До деветог,
Ако га буде имао.

Он ћути.

Што ћутши, оче?

Не до деветог, прозбори,
Него у вечност,
По Шестој Божијој заповести.

На Претпразништво Рођења Пресвете Богородице,
2О. 9- 2О12.

Мирослав Б. Душанић

НА РУБУ ПАМЕТИ

Данима ево
Бол ме узео под своје

Скакуће с пршљена на пршљен
Враголасто зарони у кичмени канал
И дуго гњури
По кичменој мождини
С нервима се игра
Пипка
Претражује

Понекад се смјести у лијеви кук
Или лијеву плећку
Али не да мирује
Него се заврти у мјесту као вретено
И неуморно буши
Не одустаје
Не посустаје

Данима ево
Бол ме узео под своје

Да га укроте
Посјећивао сам људе од знања
Докторе свих струка
Изверзиране психотерапеуте
Траваре
Бапске врачаре и шамане
Али он никако да ме се окане

Не страхује од ауторитета
Ни хируршки нож
Ни морфијум таблета
Ништа му не смета
Не хаје за празник и нерадне дане
Ни недјеља му није света
Па слободно по мом тијелу шета

Предпасовданска панорама. Снимљено са Просјанског пута, Звиж (Мишљеновац), 10. 06. 2013. Снимак Иван Лукић. Обавезна дозвола за преузимање ове слике!!

Предпасовданска панорама. Снимљено са Просјанског пута, Звиж (Мишљеновац), 10. 06. 2013. Снимак Иван Лукић. Обавезна дозвола за преузимање ове слике!!

______________________
ШТА СЕ НАЈВИШЕ ЧИТА
 
Има нешто у написима на зидовима.
Можда се највише чита
Од свега објављеног!
 
Не само полицијски аналитичар,
Понекад и пролазник у журби застане
Пред кривудавим ретком.
 
Понешто се и препричава
Од онога што се успут чита
А не мора.
 
Извините научници, књижевници, новинари…
Добитници награда, хваљени и слављени,
Али, тако је.
Чак и анонимус, коме није ни стало до ауторства,
Преко ноћи постане звезда.
 
Оно најбоље – не брише се.
Џаба се кречи.
Слободан Бранковић

ФРАГМЕНТИ СОЊЕ КОВАЧЕВИЋ
 
…Бог је неумољив.
Молите га џабе.
Скупо ће вас коштати.
………………………………………

А шта ако су и рај и пакао
на истом месту.
У тесту.
Хајде да тестирамо то место.
Можда је месту ту и место.
……………………………………..

Ништа није помогло
то што сам плакала.
Није могло, јер да је могло
ја не бих ни плакала.
Изнемогло.
…………………………………….

Он има рупу у срцу.
Толико је дубока да цео свет
у њу са лакоћом пропадне.
Држи се сине.
Држи се сине за своју рупу,
у њој је спас.
Свих нас. …

Народ, Синај, Мојсије

А прошли су преко саме сцене чуда
И били у главној улози драме
Живи сведоци кроз које објављује Бог
Присуство и власност над творевином
Која речју његовом постаде

А мало им требаше када одабрани законодавац
Извађени из воде, Мојсије, оде да прима
Непогрешеви закон
Златно теле да од драгоцености
Коју изнеше из Мисира лију

А куда ми одречени од сваког светла
Одступни већ и потирачи постојања
Који тражимо човеколиког претка
У зеленим прашумама
И заборављамо боголикост у бићу

И како род овај који кроз генерације
Христољубивог војинства стиже
У дане последње у дане млаке
Како ми који смо синови одметнутних
Који се уместо небеском храном
Задовољавамо уделом блата и корита
Никола Александар Марић

_________________

Љиљана Вујић Томљановић (1958 – )
 
ЈАБУКА И КЊИГА

ооо читава вјечност за један једини трен
за слаткасти гутљај руменог заборава
за шачицу сунца у нечијим очима

и шта је мудрост што лије испод пера
него слика непребола – оно што смо били
као највјернија свједокиња сјећања на оно
што непрестано у нама недостаје

а књишко знање кроз постојање
само је доказивање неоправданости сумње
у Ријеч над ријечима по имену Љубав
у питкоћу и сласт без кушања

………….

 

 

Boško TOMAŠEVIĆ: DEO INTERVJUA OBJAVLJENOG U LISTUDANAS“  21.-22- APRILA 2012.

  • Kako vidite savremenu srpsku književnost?

–          Dobra i valjana srpska književnost nije ona koja se u javnosti neposredno vidi. Ona je skrivena kao skriveni Bog. Od vidljivosti je čuvaju mediji, koji ciljano proizvode nevrednosti. Tome, takođe, doprinose strogo vođene strasti prosečnih pisaca, njihove diluvijalne i atavističke ambicije. Ciljano proizvođenje nevrednosti takođe je sastavni deo strategije aktuelnog političkog polja. Veliki pisac u Srbiji je onaj koji je poslušnik jedne stranke. U skladu sa tim on biva nagrađen da može pristupiti javnim medijima, koliko i da oni o njemu imaju dozvolu da govore. Srbijom danas vlada stranačka književnost, državna književnost, par excellence. Vučje ćudi stranačkih književnika i kritičara sklonile su sa svakog videla dobru i valjanu srpsku književnost, koje, dakako, ima. Kao što je na Eriha Košpao pravedanzaborav, tako ćenadanašnjeBasare, Velikiće, Bajce, Ognjenovićkepastiporicanjeveć sledećegeneracijepisaca. Idoluspelogsrpskogknjiževnogestablišmenta, DaniloKiš, zakogabimoždavredelerečiEmilaSioranabitijalovsatoliko žaraveć ihsamposebiporiče, itounapred. Glas Kiša od pre četrdeset godina nije onaj od danas. To govori da je stvarao književnost za „ono“ vreme, ne i za ovo. On se ne obnavlja. Njegove poruke su umrle onda kad se pokazalo da se i posle holokausta piše sasvim dobra književnost i da se, štaviše, mora pisati. Kiš je osamdesetih godina bio jedna posleratna moda koja je dolazila iz Nemačke dok se ista zemlja „prala“ od zločina učinjenih u Drugom svetskom ratu. Tema je Kišu donela slavu, ne stil, i nikako ne njegovo romansijersko umeće. Stoga, njegova prolazeća slava je utešan primer za danas sklonjene i negirane autore. Od Kišovih romana i pripovesti ostala je samo njegova Poetika i njegov traktat Čas anatomije kojim se branio od optužbi za plagijat, dakle ništa od proze.

 

*

ниш-ТА, 26. март 20123.

Драги Имењаче, Бела Тукадрузе, Мирко, МиросЛАВЕ…..,

Уместо писма, уз ове читалачке утиске о мом раду и јаду, шаљем ти и неколико реченица о „мом оданом читаоцу“ песнику Винку Шелоги. Овом кратком белешчицом желим да у-кажем на муке списатељске па ако је можно иницирам и друге теме.  Шелогу сам упознао у Смедереву (Песничка јесен, 2010). Нашли смо се у  избору пет песама за Златну струну:  Андрија Радуловић, Винко Шелога, Миљурко Вукадиновић,  Мирослав Тодоровић,  Снежана Радуловић.

Вест да је моја песма  уврштена међу пет од којих ће једна бити награђена нашла ме је у Трешњевици, под крушком кантарушом. Ето, шта све може модерна техника. Обрадовах се, али ми доцнија СМС порука од Ј. лечка онеспокоји. Не радуј се, Ми-рославе, јер Миљурко је добитник Златне… Позовем  Р., питам изокола, велим, ако сам ја лауреат долазим, ако л не остаћу до прве слане, на мојој летњој адреси. Јесте, вели,  Миљурко.

Знајући да ће бити све мање прилика да се негде иде, oдем у Смедерево.  Када сам прочитао одабране песме схватио сам да ће бити, по мом суду, најслабија у првом плану. Ја сам, наравно, био за своју, за Андријину, за Винкову. O Винку алиас Вујици Бојовићу сам дослије  писао истичући да је, како он каза, узео псеудоним да му се матором не би подсмевали што пише, што књигу чита. Није Вујица парадигма за однос писца у провинцији. То је код нас од давнила, од Вука…Елем, мнио сам да је Миљуркова песма у другом плану. Али добро, свака оцена је субјективна, увек неко остане кратких рукава, негда то и онај који не заслужује. Вазда ми је уму,. у овој мојој седој ћупи, оно што рече мој земљак из Бјелуше:  Чилагери из Нобелове фондације нестрпљиво очекују да тутну лову ономе који пронађе егзактна правила и мерила за вредновање сликарства, музике, поезије: засад је још у игри оно што се опире вредновању и измиче мерама управо оно „најуметничкије“ у уметности, оно што уметност разликује од доброг става…“

Укус, став, знање, две или три особе одређују вредност дела  које треба издвојити.

„Само један роман може добити   Х-ову награду, па жири хтео-не –хтео вазда оштети неколико романа односно писаца. Дешава се да најслабији роман буде изгласан и наметнут читаоцима и критици…“ Тако казује професионални Жирирац. Жирац. Жировњак. Чим је већ пензијски стаж жирирајући стекао мора да му се верује… Видиш и сам где нам је  књига, и ко писца још, како у мом крају веле, сматра. И чудиш се зашто су тиражи све мањи, књижаре затварају….

Мугуел де Сервантес дао је досад непревазиђену дефиницију књижевних награда. Обраћајући се младом песнику Дон Лоренсу, витез Тужнога Лица , каже „…а ако је књижевна утакмица, гледајте да добијете другу награду, јер прва се увек даје по наклоности или по отмености лица, а друга се даје чисто по правди, те трећа долази да буде друга, а прва би према томе била трећа“.

П.С.

Неко ми је послао ову СМС поруку: Дворана небесника се тресе од Хомеровог смеха. 

______________

ЛеЗ 0003173  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s