Mera Bogdana Popovića

Karakteristična mesta iz nedavnog razgovora sa Bogdanom Popovićem

___________________

DRASTIČNE REDUKCIJE- DA li moje lamentiranje „pije vodu“, više i nije važno, jer je problem uticaja književne kritike danas skinut s dnevnog reda. Književni listovi i časopisi su drastično redukovani, a oni koji su ostali, retko ili neredovno izlaze; rubrike u dnevnoj i periodičnoj štampi u kojima su objavljivani književnokritički tekstovi su ukinute, ili preobraćene u „kolumne“.
U svemu, mogućnosti za bilo kakvo redovno, autorsko praćenje književne produkcije više ne postoje, pa i razgovor o uticaju književne kritike prestaje biti smislen.

 Bogdan Popović / Foto: Zoran JOVANOVIĆ

Bogdan Popović / Foto: Zoran JOVANOVIĆ

* Opšte je mišljenje da književna kritika poslednjih godina ima daleko manji uticaj i značaj nego u ranijim periodima. Kako bi se to moglo objasniti?

– Otkad pamtim, a pamtim dugo, razlozi zanemarljivog uticaja književne kritike objašnjavani su krizom, u kojoj se ova književna delatnost nalazi. Kada je bila impresionistička, postavljano je pitanje zašto nije idejno pouzdano fundirana; kad je nastojala da postane idejno fundirana, zamerano joj je što nije analitična; kad je postala analitična, prigovoreno joj je da ne sudi dovoljno strogo; kad je počela suditi, optužena je da je dogmatska; kad se oslobodila ove optužbe i pokušala da bude integralna – konstantovano je da je u krizi! I, tako ukrug. Da i ne govorim o tome u kolikom su neskladu bili kritici upućivani zahtevi sa opštevladajućim uverenjem da je ona sekundarna književna delatnost, neposredno zavisna od tzv. kreativne književnosti.

* Ima li, u takvim okolnostima, srpskih pesnika koji su ostajali u senci, nepravedno skrajnuti iz raznih razloga?

– Naravno, ima autora zadivljujuće upornih u dokazivanju zle volje, ili „slepila“ beogradskih („oficijelnih“) kritičara koji prećutkuju, ili previđaju epohalne vrednosti njihovih dela! Postojanje nepravedno skrajnuih pesnika, po mom mišljenju, ipak pripada nepovratnoj prošlosti. Književna scena u metropoli odavno je otvorena za autore afirmisane u kulturnim centrima iz tzv. unutrašnjosti. Štaviše, u novije vreme su beogradski autori sve češće objavljivali u publikacijama i izdavačkim kućama koje deluju van metropole. Kadgod mi se čak činilo da su ove druge u povoljnijem položaju, jer su sredstva mogla da dobiju iz dva izvora, iz centralnog i iz lokalnih. U svakom slučaju, „razmena“ autora i dela donedavno je bivala dvosmerna i iznenađujuće uspešna. A kako sad stvari stoje sa izdavačkim kućama i izdavačkim planovima, sa kulturom uopšte, sva je prilika da su metropola i unutrašnjnost, u izjednačenom, beznadežnom položaju. Neće zato biti čudno, ako, umesto pojedinih pesnika, čitavi naraštaji domaćih pisaca zadugo ostanu skrajnuti i onemogućeni.

____________________

* U jednom tekstu postavljate pitanje: kako poezija naglašenih nacionalnih obeležja može da postane univerzalno relevantna Odgovor bi bio…?

– Nisam prestao da verujem da se „velikom svetu“ u susret može izaći samo prolaskom kroz „nacionalna vrata“, ali sam savršeno svestan da je to u našem slučaju vrlo teško. Ili, bar, znatno teže nego kada je reč o pesnicima čija je tradicija integrisana u univerzalno duhovno iskustvo. Pored toga, našim je pesnicima, suočenim sa pretnjom da „skreću u nacionalizam“, gotovo pola veka bilo onemogućeno stvaralačko prožimanje sa sopstvenom tradicijom. I kad su, tokom 70-ih prošlog veka, takvi pokušaji masovnije praktikovani, više je posredi bilo korišćenje mitsko-istorijskih motiva i tema i arhaične folklorne leksike, nego aktiviranje sudbinskih pitanja. Ipak, pojedine zbirke Vaska Pope, poneke poeme Miodraga Pavlovića, ciklusi Branka Miljkovića, pesme Ivana V. Lalića i nekih drugih autora, svedoče da su i naši pesnici bivali vični rešavanju tog problema.

* Šta je bio razlog da se posle tri decenije vratite slučaju „Istočnica“ Ljubomira Simovića, koje su doživele žestoku ideološku osudu, ali i odbranu brojnih ljudi od pera?

– Znatan, ako ne i pretežan deo Simovićevog pesničkog opusa je pouzdan argument u prilog verovanju, koje sam maločas izneo. Gotovo da danas i nemamo od njega „srpskijeg“ pesnika koji bi tako čudesnim sredstvima i postupcima svoj poetski iskaz uspevao da iznese na univerzalnu ravan. Na taj način je, svojevremeno, postupao u „Istočnicama“: ciklusom pesama, u kome ni traga od nacionalističkih ideja nema, pesnik prvorazrednog stvaralačkog formata je ispevao sudbinsku temu o položaju srpskog naroda u vremenu i prostoru. Na 30-godišnjicu ovog slučaja, na primere partijskog nasilja u kulturi, koji ne prestaju da opominju, neposredno su me podsetile izjave iz nadležnog nam ministarstva. One o srpskom filmu, koji ovdašnju stvarnost predstavlja u lošem svetlu, pa i nije šteta što para za nove filmove nema. Crne slutnje bude i spiskovi antisrpski nastrojenih intelektualaca i institucija kulture, pogotovu kad ih prati zamenjivanje rukovodećih ljudi u njima partijskim kadrovima.

______________________________________

* U knjizi se dotičete i pitanja postmodernističke poezije. Šta je u našoj književnosti postmodernizam (računajući tu i prozu) doneo, i u kojoj se meri polako pretvorio u istrošeni manir, kako neki tvrde?

– U šaljivom tonu sam, jednom prilikom, Andrićevu „Prokletu avliju“ predstavio kao egzemplarno postmodernističko delo! Hteo sam, između ostalog, reći da ne verujem u apriornu inovantnost, u neupitnu vrednost još manje, književnih dela stvorenih u striktnoj saglasnosti sa načelima jedne određene poetike. Pogotovo one kojoj su, uz znatnu meru isključivosti, pripisivane maltene galaktičke književne promene. To, međutim, ne znači da poetiku postmoderne ne akceptiram, da pojedina književna dela u njenom duhu stvorena nisam spreman visoko da vrednujem. Pri svemu, mojim su merilima znatno bliža dela moderne književnosti, poezije pogotovu, nastala u vremenima kada se činilo da izgledi za svekoliki napredak ljudske vrste još nisu potrošeni.

__________________________________

PUNIH pet decenija Bogdan A. Popović (1936) je revnosni pouzdani i odmereni tumač i pratilac savremene srpske poezije. Nema značajnijeg pesničkog imena niti valjane zbirke, koja je prošla mimo njegovog pera vođenog visokim kriterijumima i objektivnošću, retkom u poslovima ove vrste. Seriji izuzetno značajnih knjiga, kritika i eseja, ovih dana pridodao je još jednu, „Sporenja“, u izdanju beogradske „Prosvete“….

KONAČNE VERZIJE* DA li biste o nekim knjigama danas pisali drugačije, nego pre tri, četiri decenije?
– Neke tekstove koje sam pisao pre tri ili četiri decenije, a u novije vreme ih svrstavam u knjige, prema potrebi redigujem, proširujem ili skraćujem, prerađujem. Nastojim, pritom, da novim intervencijama u tekstu ne dovedem u pitanje održivost prvobitnog, posredno ili neposredno izrečenog i, čini mi se, utemeljenog suda o delu ili opusu o kojima je reč. Tako postupam držeći se uverenja da ni kritičari ne mogu biti lišeni prava na „konačne verzije“.

________ Izvor: Novosti: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:437976-Bogdan-Popovic-Odgonetanju-nema-kraja

___  ЛеЗ 0003186

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s