U srpskoj književnosti patriotska poezija čini naročitu kategoriju, vrlo omiljenu i punu krasnih stvari. Među patriotske stvari te vrste spada i monolog koji gore ispisasmo. Sve glavne osobine koje karakterišu lepo umetničko delo mogu se naći u ovome monologu (mislim da ga je napisao crnogorski vladika Petar Njegoš).
Odmah od prve rečenice pesnik udara tačnu notu punu osećanja:
Viđi vraga su sedam binjišah
Su dva mača a su dvije krune
Praunuka Turkova s koranom!
Značajne pojedinosti, probrane u cilju da se pokaže ko su bili Turci.
Za njim jata prokletoga kota
Da opuste zemlju svekoliku
Ko skakavac što polje opusti.
(Ovaj je detalj genialan).
Francuskoga da ne bi brijega
Aravijsko more sve potopi!
San pakleni okruni Osmana
(Osman je bio Sultan. Kako lepo rečeno!)
Darova mu Lunu ka jabuku
Zloga gosta Evropi Orkana!
Vizantija sada nije drugo
„No prćija mlade Teodore
(Jer da je stara niko je ne bi hteo za ženu. Kakva pažnja na detalje!)
Zvijezda je crne sudbe nad njom.
Paleolog poziva Murata
Da zakopa Grke sa Srbima.
Svoju misli Branković s Gertukom;
Muhamede – to je za Gertuku!
I sad pesnik priča dalje o Turskoj. A završava:
Grdni dane da te Bog ubije
Koji si me dao na svijetu!
Čas proklinjem lanski po sto putah
U koji me Turci ne smaknuše
Da ne varam narodno nadanje.
Bogdan Popović.
Primedba izdavačeva:
U svoje vreme blagodareći g. Popoviću srpska je kritika učinila veliko otkriće, koje je docnije nasledio g. Branko Lazarević, Milan Bogdanović, Miodrag Ibrovac i drugi. Evo ga: Kad ima da se kritički oceni jedno delo kritičar ga prepriča svojim rečima i na to se prepričavanje potpiše. Danas je g. Bogdan Popović otišao dalje. Njegov novi pronalazak zasenjuje Kolumba: ne treba prepričavati. Uzme se prosto neka rasprava ili pesma, pa se kaže dve tri reči pre nje, a zatim se ona doslovce prepiše (našto prepričavati!) sa rečima i umetcima: „pisac ovo ovako predstavlja“ ili „ali pustimo pisca“ („sad dolazi piščev tekst“). A kad je prepisan sav tekst (sa vrlo malim umetcima) onda se g. kritičar prosto potpiše. Na sličan je način g. Bogdan Popović govorio o Dostojevskom: „Maljčik u Hrista na jolke“ a sada se sprema da progovori isto tako i o „Jadnicima“. Pošto bi prepisivanje „Jadnika“ (10 svezaka) zauzelo mnogo vremena, to će tekst prepisati njegovi učenici a profesor će samo potpisati. Umetke će uneti takođe g. profesor*. Nekoliko velikih francuskih kritičara čuvši za ovaj novi, genialno prosti pronalazak, ubilo se iz zavisti.
_______ Izvor: Stanislav Vinaver: Bova pantologija pelengirike, 1922; – http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/svinaver-pantologija.html#_Toc534272454
_______ ЛеЗ 0003185
ЧАСОПИСИ који више не излазе > али ДЕЛУЈУ као тиха вода 
„Пустио“ сам овај Ваш коментар, иако ми се чини да је последња реченица у њему, без аргумента, доказа. Ја знам да је тешко доказивати ту врсту тврдњи, али вреди покушати. Мислим, озбиљнији људи би то покушали. Чини ми се да поново и поново треба читати Винаверову „Пантологију“, узгред радо критике пишу људи који су , ако смем да кажем, „позвани“ (не од уредника, него изнутра, из себе и „амбиса“ творевине, дела; из дубљег разумевања. Јер и критика је својеврсна уметност разумевања. Али код нас, често доминира, секташка критика, наметачка, бирократска и плитка у огавном хвалидбеном клишеу… итд.). Винавер је најжешће критиковао Поповића, па је у жару жестине, понекад, страдало и оно што Поповићу нико разуман не може оспоравати, јединствено дело „Српски књижевни гласник“ – главно и неспорно дело Б.П….