______________ Из часописа, који је престао да излази пре скоро десет година!!
ЗАВЕТИНЕ Плус ултра
23 – 24 / 2003.
Оснивач и издавач Мирослав Лукић
*
Уредништво (привремено)
Димитрије Лукић, одговорни уредник,
Александар Марковић, графички уредник, Иван Лукић, секретар
11000 Београд Сердар Јанка Вукотића 1 / 13
Припрема и штампа Студио српских библиофила
Бела мануфактура Пресс ЗАВЕТИНЕ Плус ултра
Годишња претплата (најсигурнији начин набавке) за појединце : 950 дин. за правна лица : 1300 дин
За иностранство и бивше југословенске републике 50 ДМ. Новац појединци могу послати новчаном утпутницом на адресу издавача
Наши поручиоци из Аустрије, Белгије, Бразила, Велике Британије, Чешке Републике, Данске, Француске, Италије, Јапана, Кине, Словачке, Кипра, Луксембурга, Швајцарске, Шведске, Холандије, Шпаније, Мађарске, Словеније, Грчке, Пољске годишњу претплату шаљу међународном поштанском или телеграфском упутницом уз пуне адресне податке издавача и уредника… Цена појединих бројева часописа према договору. – Рукописе или дискете са укуцаним прилозима слати на адресу издавача и Оснивача. Текстови,из овог часописа, могу се прештампавати, али – упозоравамо – уз изричиту дозволу уредника…
___________________________________________________________________________
ОКОВИ
Сваки човек је окован собом, сећањима, својим љубавима, амбисима прошлости, аветима и неизреченом сетом, бекрајном…
Белешке раскивају те окове. Дневници, као Коперников систем, укидају чврсте тачке, и оно шгто је мировало почиње да лебди…
„ЗА БУДАЛУ ИМА ПОСАО И НА БОЖИЋ“
Каже Раде Јаје (у аутобусу Кучево – Београд; 11. 11. 1982). Виталан пензионер, косе беле као снег; седамдесетогодишњак. Првоборац. Оженио се по други пут, женом која му по годинама може бити ћерка. Помагао је мом оцу у тешка времена; доносио му писаћу машину… И поче аутобуска представа. Зидар, неки Миле из Бреснице, Јајин рођак рече : – Ми смо ти поштена фамилија, што очи виде руке одмах узимају. Јаја поћутавши мало кроз смех узврати : – Ми смо ти велики лопови, брате, ето ко смо ми!
Мој отац: – Велики лопови помреше, нема их више у Мишљеновцу и околини… Оног млађег Чорбановог летос прегазила кола…
И тако даље. И тако редом. Без престанка – до Београда…
Слушам их склопљених очију, не укључујем се. Магла, магла, магла. Израња дрвеће из магле. Понека кућа успут. Села, градови. Мостови, реке. Салаковац; Млава; Пожаревац; Морава – над свим тим се ори Јајин смех..
НИСАМ ПИСАЦ. НЕ ЖЕЛИМ ДА ТО БУДЕМ…
Када бих описао Радета званог ЈАЈЕ, узимајући у обзир све што о њему зна мој отац, што и сам знам (па и под неким другим именом, када бих све описао), повредио бих очевог пријатеља, и друге људе. Када бих описао млађег сина Живка Чорбана, који је остао упамћен као лопов, не бих то чинио као пискарала, писци репортажа, Јексераши, Новојексераши… Одбијали су ме и Ковач, и Пекић, и Жика Павловић, и остали… Могао бих да пишем и као неки млађи писци (Братић, Глушац, Радуловић…), да износим на пазар развалине и пејсаже свога завичаја, али – одбијам да то чиним. Издвојио сам се. Издвојио сам се још док смо студирали. Писац се не постаје преко ноћи и оног часа када вам објаве збирчицу песама или прича. Нисам желео да будем писац, ма колико то парадоксално звучало, зато што сам то постао и пре него што сам мислио да јесам! Постао сам писац давно, а да то годинама нисам желео да себи признам. Постао сам то на крају једне зиме када се огромна слеђена горчина у мојој души одједном почела топити, као дуге ледене свеће са стреја… То је био крај и почетак, срећан, судбински час када ми је дато да осетим моћ речи… Шокирао сам околину, паланку, свет, искреношћу, једноставношћу, речима које као да с биле откинуте из срца… Нисам био довољно свестан свега тога, и нисам доживљавао те речи као своје… Диктиране су ми биле изнутра, из најдубље дубине; знам да су скупо плаћене…
ПИСАНО КРАЈ ФЕЊЕРА
10. новембра 1982, око 21 час. Мислим на тебе, драги Јовице Стојановићу! Ти знаш да је све ушлу у кризу, моралну, економску, људску. Схватио сам шта говориш, тек на крају сусрета! – Помножимо једни друге!…
КОЛИКО СУ ДВЕ ЖАБЕ И ДВЕ БАБЕ?
Достојевски. Ниче, Берђајев. Братић је лош писац, тј. средњак. Бог је мртав за комуњаре и њихове измећаре. Писци које лично знам, гурају се уз власт. Привлачна је моћ власти. И Ниче је говорио да је Бог мртав, да је умро од свога милосрђа према људима. Међутим, Ничеа треба читати критички.
Видео сам поједине вршњаке, за које се могло рећи да нису без дара, како излазе из УКС важни као гусани, и окрећу главу. Одједном ме не препознају. Примљени у струковно удружење само на основу једне књиге, већ постали и функционери. Видео сам их, опет, како излазе из кабинета функционера, моћника, мањи од маковог зрна. Књиге су им објављивали, преко везе, велики монополски издавачи, тј. државни, тј. комунистички. Књиге других су одбијали. Ја сам неколико својих рукописа носио на село, и одлагао и фијоке ормана млоје мајке. Мислим на одбијене рукописе. Издавачи ми никад уз рукопис нису слали и обраyложење зашто одбијају да објаве. Нисам видео ни једну од тих рецензија, а сигурно их је било, на тзв. састанцима редакција, макар у усменом рефератском облику. Дакле, ја сам своје рукописе слао, после свега, да их рецензирају мишеви. Време. Ја сам ипак био жилава сорта, јак; коленовић у правом смислу те речи. Али било је оних који то нису, који су венули, које су убијали већ на почетку… Могу ли се сабирати – такви и тзв. успешни писци ере самоуоправног социјализма?
Не могу. Читао сам Берђајева, не да бих писао. Него да бих се загледао даље, далеко, дубље. Привиђала ми се тужна будућност, у којој ће, пискарала ере самоуправног социјализма, живети од старе лажне славе; и чак се позивати на савест, коју су они оставили на првим степеницама своје успешне каријере. И видео сам не мали број оних који ће помрети у међувремену, чије ће одбијене рукописе, сасвим претворити у папирну плеву, мишеви. Берђајев ме је учио да не наседам. Официјелна књижевна критика је… Долази од моћи у тами. Држим је на одстојању, као и тзв. антологије, или историје књижевности.
Међу мојим пријатељима било је и неколико који су имали нескривене амбиције да постану критичари, официјелни. У суштини – бивши, промашени песници, ћифте и скучене душе. У скученим душама, све је скучено. Ограничено…
ОТПОР
Симулирати отпор, ту и тамо, да, дешава се, али симулација остаје симулација, и кад – тад бива разобличена. Оног тренутка када сам прихватио отпор, заиста, прихватио сам и ужас.
18. 6. 1983. ЗОО ВРТ. Димитрије и ја. Нилски коњи налик на надуте мрцине. Лабудови, фламингоси. Зверињак. Бивши пријатељи, лажни. Заврбовани, ко зна када, ко зна где?
Не требају ми публицитет, књижевне награде, познанства утицајних људи.
Политика је објавила плаћени оглас за мој роман (наруджбеницу). Јавило се стотинак купаца из раyних делова Босне, Хрватске, Словеније, Македоније и Србије. Чак и са Косова. Кад сам хтео да поновим оглас, на шалтеру веле : – Не може више.
Сујић вели : – Наћићемо везу!
Важно је имати добру, сигурну везу; и онај штоф од кога се шију све књиге које се, не само данас, него и јуче, него и сутра, овде објављују.
Горчина. Бес. Очајање. Затим – ИНАТ. Најпознатији занат на Балкану…
(Наставља се!) Мирослав ЛУКИЋ
___ ЛеЗ 0003188
ЧАСОПИСИ који више не излазе > али ДЕЛУЈУ као тиха вода 