Шта, уствари, представља, то, што је насловљено насловом “Стари покварењак”?Одломак из интимног дневника? Стихове?
Тема живота и његове пролазности опседала је многе песнике и писце.
“Лудо је замерати животу што пролази, кад знамо да му је сав смисао и сва вредност у том што је пролазан, али од те недоследности мало ко може да се одбрани,” пише Иво Андрић. На другом месту Андрић сматра: ”Живот нас начне негде дубоко у нама; неприметно и неосетно означи место са којег старење треба да отпочне свој рад, а оно онда наставља и довршава посао” (ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, Сабрана дјела Иве Андрића, друго издање, Свјетлост, Сарајево, 1977, 576 стр.; стр. 82).
Ко или шта је покренуло оно што је Богдановић насловио као “Стари покварењак”? Животна свирепост која постоји према старијим и слабијим људима?
Можемо нагађати. Шта добијамо нагађањима?
“Стари покварењак”, Стојана Богдановића, по свему судећи, није најбоља, најубедљивија песма, овог песника, али је репрезентативан пример, једног, рекао бих, недовољно, познатог опуса на самом рубу периферије савременог српског песништва. Та песма садржи све врлине и мане једне књижевне парадигме, која је само на први поглед опште место многих песника и песама. “Стари покварењак” је, по Богдановићу, живот – живот који је, најгрубље речено, прошао.
Андрић је писао да би људе требало “зарана учити да се не плаше времена. Од свих људских страхова тај има најмање основа и оправдања, јер почива на илузији и самообмани. Врло рано, још у детињству, испречи се пред човеком пустиња времена; изгледа му опасна и непрелазна, и стреман је да прихвати све што га спасава од ње. Тако, бежећи од непостојеће пустиње дугих часова и празних дана пред нама, ми трчимо лудо усусрет злом случају и туђим људима који нас искоришћују, пословима који нас убијају, или недостојним разонодама и пороцима који нас прво срамоте па затим уништавају. Унесрећујемо се као заслепљене птице, без потребе, не примећујући да то испред нас није никаква ни ледена ни огњена пустиња, него земно време нашег јединог живота, наш насушни део у постојању” (Андрић, исто нав. дело, стр. 85 -86).
Појашњавају ли ови редови смисао и тајну споменуте Богдановићеве песме “Стари покварењак”? Да ли је та тајна парадигматична, можда налик на кинеске ковчежиће?
Можемо ли урањајући у тајну само једне песме, разумети и друге песме истог песника?
Можемо се даље питати: питања чекају на своје одговоре.
Првих неколико Богдановићевих књига разликују се од потоњих; ту има примера поезије и стихотворства које је у сенци тзв. стандардне поезије седамдесетих, поезије мутаната.
Можемо ли написати, ослањајући се на околност да је стицао и стекао успешну каријеру математичара, универзитетског професора, да се Богдановић није спремао за песника?
Велики је временски размак између објављивања прве и друге Богдановићеве збирке, више од четврт века?
Да ли је Богдановићев стваралачки развој текао пожељно?Ако одговоримо потврдно, наћићемо се у извесном шкрипцу, с обзиром на околност да је прошло скоро четврт века између објављивања прве и друге песникове збирке. Прву своју књигу Богдановић објављује код једног алтернативног издавача, као уосталом и остале. Значи ли то да је као песник имао проблема са објављивањем и издавачима минулих времена? Не верујем и није ми познато. Вероватно је ствар у нечему другом…
“Нема сумње да Богдановић својом поезијом потврђује Кафкину мисао да је уметност подухват читаве личности, и да је зато у основи трагична”, пише Мирослав Тодоровић, песник-критичар, познавалац Богдановићевог опуса и судбине. Поезија коју Богдановић пише не само да је трагична већ и на моменте и израз апсурда.
Оцењујући високо невелик опус Богдановића, М. Тодоровић претера када устврди да се “самосвојност Богдановићевог исписа” (израза?) “изражава и у склоности да тематско-садржајну сферу надопуни животно уверљивом иронијом и хумором комбинујући садржајно са непредвидивим очекиваностима…”
Правде ради треба рећи да Богдановић није многописац.
Објавио је шест збирки стихова невеликих обимом.
Знатна је разлика између те прве и три последње песникове збирке. “Црна рупа” (2003, 2004), “Господар” (2004) и “Човек песма” (2007) долазе, како Тодоровић сматра, из сопственог осећања живота и времена, “кроз живот и прикљученија лирских јунака”. За разлику од једног Винавера, или Бранка В. Радичевића, који на аутентичан начин обликују песничке приповести (ако се тако може рећи), Богдановић се користи онеобичавањима друге врсте (Тодоровић циља на утицај Данила Хармса).
Покушајмо да то, ако је истина, проверимо на примеру песме “Стари покварењак”.
Та песма у целини гласи:
једнога дана онај усрани живот
прође поред мене
као поред турског гробља
ни помоз бог (…)
зајеба ме и оде у песму
сад се он тамо башкари
тај стари покварењак
све нас је оставио на цедилу
уопште кад све саберем
не разумем мачку
шта ће њој девет комада
не зна маца
шта је пасји живот
Да ли би било боље да се песма завршила стихом све нас је оставио на цедилу? Можда.
У том случају песма би гласила овако:
једнога дана онај усрани живот
прође поред мене
као поред турског гробља
ни помоз бог (…)
зајеба ме и оде у песму
сад се он тамо башкари
тај стари покварењак
све нас је оставио на цедилу
Била би нешто краћа, заокруженија, изразитија.Стихови остатка:
уопште кад све саберем
не разумем мачку
шта ће њој девет комада
не зна маца
{та је пасји живот
представљају вишак. Без њега песма може.Па ипак, није ми падало на памет, да их као приређивач, одстраним. (Изостављен је само пети стих песме – у овом избору, у договору са песником – због опсцености.) Последњих пет стихова споменуте Богдановићеве песме, представљају извесну црнохуморну, гротескну поенту.
По уверењу М. Тодоровића, Богдановић “Уверљиво саопштава, с дозираном фактографијом, родословну линију, око чијег се тока осликавају призори живота и времена, са песниковим поимањем историје и наума, да се заветно, кроз биографију и “спољашњи ток живота објасни властити смисао”. Смисао у коме се лични доживљај и стварносни подаци са тематским садржајностима и суштинским карактеристикама, кроз властито духовно значење, остварују као мит. (….) “ “Црна рупа” и “Господар” зраче универзалношћу “која кроз властиту причу и личну поетику прелама мноштво судбина које се кроз, животне и судбинске линије Николе и Драгиње, кристалишу у истинско поетско јеванђеље” (Мирослав Тодоровић, поговор збирци “Црна рупа”- Линије живота и судбина, Ниш, 2004, стр. 57-58 ).
Богдановић не пише дуге песме*.
Богдановић не пише стихове о Богу. Опседнут је универзумом песме. Да ли ће се мисао овог песника завршити Богом или Геометријом? Ко то зна?
Према Мирославу Тодоровићу, три последње збирке песама Стојана Богдановића – чине “јединствено песничко ус/тројство у којем су све три књиге у вишеструкој, тематској и поетској, сагласности и обједињујућем оквиру”.
На први поглед, ово је истовремено и јасно и нејасно. Заслужује ли Богдановић тако високе похвале за три књиге које је објавио последњих година? И због чега?
Богдановић песмом имплицира – како пише М. Тодоровић – животну и стваралачку филозофију кроз властити песнички поступак универзализације стиха. Универзалном кружницом поезије обухватио је мноштво битних тема дубоког доживљаја живота и судбина (господар и завршни круг песама збирке човек песма: некад и сад, после рата, између два рата, наши) кроз које се преалама и осветљава страшна, српска, историја. Епски контекст прожима ову лирику која је, и, својеврсно лирско сведочанство са одликама великог песништва”.
Богдановић неће бити запамћен као песник по неколико својих првих књига, већ по онима које је објавио последњих година, у којима се оцртава обрис “својеврсног епа о прецима и потомцима. Фатумски пут, предака и потомака, испеван је стиховима из којих проговарају аутентичне судбине” (како је приметио М. Тодоровић, с којим се у понечему можемо и сложити, а и захвалити му се због индиректне помоћи око приређивања књиге изабраних песама С. Богдановића).
Песник, универзитетски професор и математичар, Стојан Богдановић, у својим последњхим збиркама учинио је видљивијим ону другу, потиснуту, придављену Србију. Али, ма колико то парадоксално звучало, Богдановић није песник друге или треће Србије, већ песник оне Четврте Србије, која се дави у кошмарима и противуречностима. Његове књиге су неуједначене; разликују се по периодима настајања, по могућим директним и индиректним утицајима; понекада су и помодне и личе на многе друге књиге које су радо објављивали наши чувени пропали издавачи минулих деценија. Међутим, тамо где се Богдановићева поезија одваја од мутаната и уображених бирократских песника, тамо где постиже универзализам и ванредну сажетост, ова поезија наговештава и неке друге и друкчије књиге овог песника. Надам се, да ће нови рукописи овог песника проћи обавезну редакцијску, уредничку и лекторску, па ако хоћете, и стилистичку процедуру.
Кад кажем да је Богдановић изразит и одличан, прави песник Четврте Србије, мислим на последње странице књиге “Човек песма”.
Ево једне од слика те тзв. Четврте Србије:
завршио се рат
наши су сада уместо лозе
садили крстове
Овај избор је један од могућих избора. Приређивач се трудио да пробере из Богдановићевог опуса оне стихове који – како би то рекао Тодоровић – уверавају у мистичну, судбинску, повезаност свега…
Средином августа 2008.** М. Л.
___________
* С тим у вези: М. Тодоровић је написао: Богдановићеве “кратке песме су дестилати најчистије суштине……, дочим се садржајна кажа песме отвара кроз асоцијативне призиве и студиознија разматрања песме.
“Поезија је, пише Бродски, синоним за економичност. И зато све што чинимо је да рекапитилирамо, макар у минијатури. Ствар је у томе да, будући највишом формом људског начина изражавања, поезија није само најсажетији већ и најкондезованији начин преношења човековог искуства”. Овај принцип песник Богдановић потврђује антологијским минијатурама и бриљантним поентама, које су такође, својеврсна рекапитулација. С друге стране, ове песме лапидарношћу, елиптиком и идејом су “релејна станица за даље” (Перс), оне подстичу нове песме и кроз велику пустоловину поетског духа наново творачким духом постају Песма. господ је створио човека и песму / да се воле / до краја математички прецизно рекапитулира песник, многа сазнања истине…
Мирослав Тодоровић:Човек песма, васколика кружница стиховима, поговор, в. у књ. “Човек песма”, Врање, 2007, 68 стр.; стр. 58-59
** Стицајем невеселих околности овај избор Богдановићевих песама није одштампан 2008. године. Случајно сам га пронашао, ових дана, на селу. Сређујући нашу библиотеку која више личи на магацин, складиште, а мање на библиотеку. Срећом сачувао сам архиву „Заветина“, припрему, коректуре, напомене аутора. То је требало да буде прва штампана књига у новопокренутој едицији „Заветина“, али је на жалост, то није остварено. – Јесам ли био престрог према Богдановићу? Можда. Али песник који није спреман да истдржи строгост једног уредника или критичара свога времена, нека се не време пишмани писања песама… Тако мислим данас… У сваком случају, додељујући Богдановићу књ. награду „Дрво живота“ скренуо сам, верујем пажњу на песнике оне друге, неконстантиновићевске Србије, која се овде игнорише, како у најтиражнијим дневним новинама, најутицајнијим, тако и свугде другде, од СКЗ до САН, које су напросто „окупирали“, зна се ко! (21. април 2013)
_____ ЛеЗ 0003189
ЧАСОПИСИ који више не излазе > али ДЕЛУЈУ као тиха вода 