библиофилског издања песникових пријатеља у расејању 2000. године. Видети више: https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/belatukadruz-na-stranim-jezicima/predgovorirezimedrugogizdanakralevskihinsignijaroyalinsignia-whatkindofabookisthat
____________________________________
Сећајући се првих дана августа
1973. године у Бадовинцима на Дрини
Ја сам писао писма на обалама Дрине оној у Београду, црнки, што је летела високо и имала друге планове,
и много је било ближе истини оно што сам помишљао
гледајући низ Дрину у сутон од оног што сам писао,
узалуд ишчекујући одговор.
Лето је имало друге намере, нарочито током поподнева на пространим спрудовима, или на плажама, с ову страну Дрине, или на оној другој према Бијељини
(Ритови са локвањима, и гимназијалке из Шапца)…
Лежали смо на топлом светлуцавом песку
ситнијем од брашна, као рибе које су ту долетеле
и покушавале поново да полете, праћакајући се
Њу је спутавало неискуство,стид .
Она се чак не изви, не рече „Не“,
када је после предугог ћутања загрлих
дрхтаву и топлу. Гледала ме је погледом крупних
кестењавих очију.
Отпутовах следећег дана
и никада је више не видех .
И сад ме гледају крупне кестењаве очи
девојке из Мачве – дубоким и невиним погледом,
дубином бара у ритовима преко Дрине,
сјајем звезда у ноћи августа,
сјајем топола на високим обалама,
звонкошћу галопа белог коња,
пурпуром заласка изнад топољака,
прашином потеских путева,
оних према Колеби у Брестинама,
јатима барских птица,
слашћу распуклих диња, срца бостана.
Тамним сјајем ђермова, седефном позадином амбиција …
Опроштај са Краковом
(После четири године)
Драга Ана
(из Паулинске улице испод Вавела)!
Драга Јадвига!
Драге магле изнад Висле.
Очи чорније, очи чорније.
Драге непрегледне четинарске пољске шуме,
да ли ћу вас видети још једном?
Драга поподнева близу Капеланке,
мелодијо која си се упијала у мене, као призори
руских екскурзија на Вавелу,
Очи чорније, очи чорније!
Драги голубе, који си улетео у
Галерију Дама с хермелином .
Слатки колачи са укусом шумских јагода.
Плавуше из диско-клуба Гуштер.
Вечери у ресторанима под дрвећем
на периферији Кракова. Пијанства
и све остало што треба прећутати.
Како се не бих сећао оног јутра
када смо отпутовали из Кракова у Праг!
Поноћног експреса, поноћног Прага,
Влтаве и оне синагоге у којој чувају
земне остатке Франца Кафке.
Рилке нас је водио у шетњу преко
Карловог моста према гробљу.
И дух Милоша Црњанског.
Имао сам белу рубашку
коју ми је извезла моја мајка,
и истрчавао сам из воза на успутним
непознатим железничким постајама,
због литра воде,ризикујући да воз оде…
Није то био обичан воз .
И није то било путовање као нека друга.
То се видело на сваком кораку, свакога дана.
Сваке ноћи.
У Кракову , у неком од осамдесет манастира,
у Гдањску,
на трговима Прага, или у Будимпешти.
Пратили су нас ноћу обилни пљускови,
муње су нам показивале сабласну лепоту,
грозница, Висла и Влтава,
речи су одјекивале , као звонки
смех, речи : парамецијум. Формалдехид.
Коперник. Сукењице. Леонардо.
Будимпешта, Мађарска крајем јула –
заиста, ми нисмо путовали возом,
већ огромним замасима крила,
која су нам израсла
средином тога лета, из лопатица и из срца…
Двојство. Фриволност
Живот је одувек био изнад литературе, изнад сваке форме, романа, песме. Амбиција. Умишљености. Преливао се преко међа. Неки средовечни сељак плакао је неутешно за управо преминулим оцем који је дуго боловао. Плакао је ослонивши главу о зид и нико не приђе да га утеши.
(Круг у Вишеградској беше пун оних
које су ту довели схватљиви обзири.)
Вратио сам се у своју самачку собицу
и узалудно покушавао да заспим.
Дошла је моја девојка и одмах
почела да ме кљука маковњачама и воћем .
Љубила ме је, скидајући хаљину, мили, мили! Она риђокоса (с којом сам допутовао из Хомоља, пре подне, двадесетдвогодишња и – већ, разведена) , радо је са мном пошла са аутобуске станице у ресторан „Балкан“,а после и у моју собицу, али чим сам окренуо кључ у брави и дивље је загрлио, она се опирала :“Имам мужа! Нећу, нећу, нећу!“све док јој, скоро рвећи се са њом, не повукох летњу хаљину изнад колена и не увалих јој се међу бутине, и тада се отимала и ја згађено одустах и понудих је цигаретом. Не освајају се жене, у име краља и отаџбине, на јуриш! Пушила је нервозно и причала о свом мужу и Црној Гори, о свом болесном оцу, и ја сам слушао желећи да престане коначно и да оде, да је испратим до круга болница у Вишеградској, и она се сетила зашто је допутовала у Београд, устала је и дотеривала се.На столу је било огледалце и она се нагнула да би се видела . Једном руком се карминисала, другом је дотеривала погужвану хаљину. Устао сам и ја, да дотерам фризуру, пришао јој тако нагнутој да се огледам у њеном огледалцу.
И она ме је оном руком којом је
хаљину дотеривала нежно ухватила за…
Загрлио сам је с леђа, и она је полегла грудима по столу…
Моја девојка ме опкорачила једном својом ногом гушећи ме својим дугим пољупцима – Мили, мили – ја сам – већ сасвим набрекао – мислио како је она Риђокоса,не скинувши хаљину,чак ни гаћице сасвим, вртела,стезала ме својим прстеновима, усисавала јечала.
Љубав убија навика.
Фрагмент једне новеле
Када бих остала сама, а тога лета то беше скоро свакодневно, пошто ме моји нису водили да им помажем на салашу, морала сам да учим и припремам предмете из којих сам пала,онда сам се у паузама за одмор пењала на таван пун сена мирисног, јер сам ту могла да се препустим без страха нечему што беше јаче,него у прабаби и баби, мајци – која је ноћу,мислећи да ја спавам, одлазила кроз прозор сезонским радницима који су спавали доле, у штали .
Једног поподнева, док сам лежала у сену горе,
док су голубови гукали и лепршали,
уочила сам светли стуб прашине,
и онда се уз мердевине попео , незван,
мој рођак, не баш тако близак, мислим,
широк у плећима, дебеловрат.
Као да је то нешто сасвим уобичајено,
легао је крај мене док сам ја гледала светле
рецке између црепова и смешећи се неким чудним
погледом покушавао је да исприча нешто
што би ме засмејало. Не сећам се како ме је
први пут додирнуо, како је почело, ја сам се
реда ради задихано опирала, а он ми је чврсто држао
обе руке изнад главе.
Говорила сам : Нећу, нећу!
После сам се прала над неким коритом усред
винограда у коме су хватали кишницу
и једино о чему сам мислила док сам
закрвављену воду просипала беше
то да нико није видео, осим голубова и Бога,
како сам потонула у малаксалост сласти
и безумље родоскрвнућа…
Те године сам била седми разред основне школе.
Муж ме, шест година касније, када сам се удала,
ништа није питао .
Тек друге године брака, када је повалио неку клинку
на службеном путовању,
чим је допутовао, једне ноћи, упитао ме је: „Ко те је?“
Зар сам могла да му нешто друго кажем до :“Ти!“
„Сутра се лепо спреми, отпутуј својима,
и немој више да се враћаш!“
Развели смо се после неколико месеци.
Били смо глупи.
Био је глуп.
12
Чекати, чекати, чекати некога?
Чекати, чекати, чекати неодређено нешто?
Кувати, кувати, кувати
док се не раскува
крваво месиште епохе,
полет, трице и кучине,
лева рука која не зна шта ради десна,
десна рука која не зна шта ради лева,
узвишене намере и ништавност величина
које су само овде величине.
Кувати двадесет година!
Јер онда ће бити скувано,
месо и кости, узроци и последице,
и све оно лоше проживљено…
13
Да , крај стазе бетонске цветао је мак,
плав. Као прозори Мале магазе.
Мирисао је опојније од конопље.
Плаве очи нико није имао
у основној школи. Ни у гимназији.
Лето на измаку беше,
ограда од цигле одвајала је башту
од света, као предрасуде
ту лепу и даљу рођаку од мене.
Искушење је цурело, као ракија
из казана , док смо одлазили кроз
ноћ и кукурузе да дремамо
на сноповима од конопље …
(Марта месеца 1978. Београд)
____ ЛеЗ 0003194
ЧАСОПИСИ који више не излазе > али ДЕЛУЈУ као тиха вода 